Василиј Иванович Чујков

Василиј Чујков (Васи́лий Ива́нович Чуйко́в; 12. фебруар 1900 – 18. марта 1982), током Другог светског рата генерал потпуковник Црвене армије, командант 62. армије током Стаљинградске битке, двоструки Херој Совјетског Савеза, након рата Маршал Совјетског Савеза.

Чујков је рођен у породици земљорадника, као осмо од дванаесторо деце. Са дванаест година напушта школу и породични дом, како би зарађивао за живот у фабрици у Санкт Петербургу.

Током Руског грађанског рата 1917, Чујков остаје без посла. Касније, исте године, старији брат га доводи у редове Црвене гарде. Годину дана касније, 1918, Чујков се придружује Црвеној армији.

Октобра 1918, Чујков бива послат, као заменик командира чете, на Јужни фронт, где су се водиле борбе са снагама Белих. У пролеће 1919, постаје командант 40. пука (касније преименованог у 43. пук), који је био део 5. армије која се супротстављала Колчаковим снагама у Сибиру.

Досије Чујкова, током службе у Руском грађанском рату, био је беспрекоран. Из рата је изашао са два Ордена Црвене заставе. Рањаван је четири пута. Шрапнел који је зарадио у Пољској, а који није могао да се извади, изазвао му је делимичну парализу руке. Ова рана ће му касније доћи и главе.

Свој пук је напустио 1921, када се посветио учењу на Војној академији Фрунзе, коју завршава 1925. године.

У советском нападу на Пољску, 1939, Чујков командује 4. армијом. У Зимском рату 1940. предводи 9. армију. Његова армија је поражена у бици код Суомусалмија, након чега Чујков бива послат у Кину као саветник Чанг Кај Шека. У Кини остаје све до маја 1942.

По повратку у Москву бива постављен на место команданта 64. армије (касније 7. гардијска), на западној обали Дона. Пре него што је почела сама Стаљинградска битка, Чујков постаје командант 62. армије, која је имала задатак да брани сам Стаљинград, док је његова бивша јединица, 62. армија, била на јужном крилу.

Чујков у Стаљинграду развија посебну тактику борбе, где је своје јединице држао константно у блиском додиру са немачким јединицама, чиме је умањио супериорну ватрену подршку којом су располагале немачке снаге. Такође је био врло умешан у увлачењу немачких оклопних снага у град, где су постајали жртве сопствених бомби, али и лак плен за совјетске борце наоружане Молотовљевим коктелима. Ова тактика је умањила ефикасност немачког ваздухопловства, пошто нису могли да нападну совјетске положаје, а да не угрозе и сопствене снаге.

Након победе у Стаљинградској бици, 62. армија постаје 8. гардијска армија. Чујков командује 8. гардијском армијом у саставу 1. белоруског фронта и напредује кроз пољску територију, водећи совјетску офанзиву која је на крају освојила и Берлин. Чујков је био први савезнички официр који је сазнао за Хитлерову смрт, тако што му је ту вест саопштио немачки генерал Ханс Кребс, који је у Чујков штаб дошао у својству преговарача. Чујков је прихватио предају немачких снага у Берлину од генерала Хелмута Вајдлинга, команданта одбране Берлина.

Након рата, Чујков је остао у Берлину, као командант совјетских снага у Немачкој. Ову дужност је обављао од 1949. до 1953, када је постао командант Кијевског војног округа. Током обављања ове дужности, 11. марта 1955. је унапређен у чин Маршала Совјетског Савеза. Од 1960. до 1964. на месту је команданта копнене војске.

Чујков је био и главни консултант за пројект меморијалног комплекса „Херојима Стаљинградске битке“ на Мамајев Кургану, где је и сам сахрањен 1982. године.

Носилац је високих војних совјетских и иностраних одликовања, међу којима су најзначајнија два Ордена хероја Совјетског Савеза (1944. и 1945), девет Ордена Лењина (1943, 1944, 1945, 1950, 1960, 11970, 1975, 1978, 1980), Ордена Октобарске револуције (1968), четири Ордена црвене заставе (1920, 1925, 1944, 1948), три Ордена Суворова првог степена (1943, 1944, 1945), Ордена црвене звезде (1940).

Иван Иванович Федјунинскиј

Генерал потпуковник Иван Иванович Федјунинскиј (Федюнинский Иван Иванович), рођен је у породици сељака на Уралу. Приступио је Црвеној Армији 1919. Борио се у Руском грађанском рату, када је два пута рањен. У периоду 1923.-24. завршава Пешадијску школу у Владивостоку и бива распоређен у пешадијски пук.

Свој пробој прави августа 1939, када командујући моторизованим пуком  као део контранапада Жукова опкољава јапанску 23. пешадијску дивизију у бици код Халкин Гола. Тиме упада у очи Жукову и добија орден Хероја Совјетског Савеза. Јуна 1941. командује 15. стрељачким корпусом у Украјини али га враћају у Москву да организује једну од резервних армија. Ипак, Жуков га узима за свог заменика и води у Лењинград, потом га, кда постаје јасно да ће немачка 4. оклопна група можда продрети код Пулкова, поставља за команданта 42. армије. Убрзо потом, Федјунинскиј преузима команду над 54.армијом на Волховском фронту, са којом прави успешну офанзиву марта 1942, када се формира испупчење код Погосте. Играо је кључну улогу и у операцији Звезда, када је тешко рањен од минобацачке ватре. Вративши се са опоравка крајем 1943, преузима команду над 2. ударном армијом и успешно је води у пробој из Ораниенбаума јануара 1944. За четири године, Федијунинскиј је командовао са шест армија, а као један од омиљених команданта Жукова, био је мање рањив на притисак Ставке или НКВД од Мерецкова и Говорова.

Андерс Владислав

Андерс Владислав (Anders Wladyslaw, 1892 – 1970), генерал потпуковник пољских оружаних снага.

У време напада Немаца на Пољску, Андерс се налазио на месту команданта коњичке бригаде Nowogrodek у јужној Пољској. Руси су га заробили и затворили, прво у Лавову, а потом у злогласни затвор Лубјанку, где су Совјети покушали да га приволе да ступи у редове Црвене Армије. Ослобођен је након напада Немаца на Совјетски Савез, са задатком да од заробљених Пољака оформи јединицу која би се борила на страни Совјета, која ће касније бити позната под називом Андерсова армија. Ова формација није имала довољно војне опреме, јер је Стаљин очигледно желео да се Пољаци боре за њега, али без оружја. На крају, Стаљин је дозволио да Пољаци, њих око 160 000 прођу кроз Совјетски Савез ка Палестини. У Палестини, Пољаци су се обучили и опремили, да би крајем 1943. били спремни за борбу. Ушли су у састав британске 8. армије у Италији. Пољски Други корпус је учествовао у заузимању Монте Касина 18. маја 1944, при чему су претрпели велике губитке. Губици су били тако велики да је корпус морао бити повучен из борбе како би се опоравио и попунио. Након попуне, Андерсов корпус учествује у борбама код Пескаре, Анконе и Болоње, коју је и ослободио.

Након смрти Сикорског 1943, сви Пољаци су гледали у Андерса као новог националног вођу. Чинило се да ће Совјети у Пољској након ослобођења инсталирати марионетски режим. Андерс је био одлучан да се бори до Хитлеровог коначног пораза, а да се након тога окрене политици. Након рата, његова армија је бројала 112 000 војника. Савезници су разматрали могућност да ова формација поседне територију Немачке, али је коначана одлука ипак гласила да се Андерсова армија распушта. Андерс и скоро целокупна формација, сем седам официра и 14 000 војника, одлучују да се не враћају у Пољску.

Комунистичка влада у Пољској је 1946. одузела Андерсу држављанство и чин. У Лондону пише књигу „Армија у егзилу“ и жени се пољском балерином Ирином Јарошевиц, познатом под именом Рената Богданска.

Преминуо је 12. маја 1970. у Лондону, а према својој жељи је сахрањен на пољском војничком гробљу у Монте Касину.

Након пропасти комунистичке власти у Пољској, Андерсу су постхумно враћена сва грађанска права, као и стечени чин.