Bohler 4,7cm

Аустријска компаниja Bohler је 1935. године произвела противтенковски топ ознаке Model 35, који је био широко распрострањен.

Први купци топа били су Италијани, који су поред оруђа купили и лиценцу за производњу; произвођен је под италијанском ознаком Cannone da 47/32. Као такав, топ калибра 47 мм постаје основно наоружање различитих италијанских оклопних возила, међу којима се издвајају средњи тенк M13/40, оклопни аутомобил AB41, самоходни топ Semovente 47/32.

Поред Италије и Аустрије, овим топом су се наоружавале и јединице кинеске, естонске, финске, летонске, холандске, румунске и швајцарске војске. Само Холанђани су у наоружање увели 380 примерака, од којих је добар део и лиценцно произведен у Холандији.

Совјети су у Летонији заробили доста ових топова, као и Немци у Аустрији, Холандији и Совјетском Савезу. У немачком арсеналу топови заробљени у Холандији носе ознаку 4.7cm PaK 187(h), док топови заробљени од Совјета добијају ознаку 4.7cm PaK 196(r). Део топова је прослеђен Италији, да би се након италијанске капитулације поново нашли у рукама Немаца, када добијају ознаку 4.7cm PaK 177(i) и користе се у наоружању немачких и усташких снага.

Упркос извозним успесима, у време избијања Другог светског рата се није прославио у улози противтенковског топа, с обзиром да је оклопна заштита тенкова нарасла изнад пробојне моћи топа. Послуга топа није имала никакву заштиту од дејства непријатеља, што је био и основни недостатак овог оруђа. Накнадно израђен штит био је врло напрактичан за употребу, пошто је био врло закошен, под углом од 45°, што је топ у комбинацији са ниском силуетом чинило незгодним за употребу.

Сходно својим карактеристикама, топ у рату мења улогу и постаје оруђе за блиску ватрену подршку јединица пешадије. Нарочито је коришћен на Далеком истоку, где су јапанске снаге заробиле ове топове од холандских снага и увеле у своје наоружање.

Топ је израђиван у више верзија, те су тако поједини топови имали гасну кочницу на устима цеви, затим су израђивани са различитом дужином цеви, али су сви имали заједнички закривљени лафет. Приликом припреме за дејство, точкови су се могли демонтирати, што је обезбеђивало нижу силуету оруђа. Ваља напоменути да је највећи број модела могао бити растављен ради лакшег транспорта по неприступачном терену.

Коњска вуча

Топ је користио две врсте муниције: HE муниција је коришћена против лако оклопљених и неоклопљених циљева, док је AP пројектил употребљаван за дејство по утврђеним и оклопљеним циљевима. AP пројектил је имао пробојну моћ од 45-50 мм челика на даљини од 200 м, односно 35 мм челика на даљини од 500 м. HE пројектил је имао врло осетљив упаљач који се активирао приликом наиласка на прву препреку. Уобичајени борбени комплет топа је износио 80 AP и 20 HE пројектила.

ТТ карактеристике
Произвођач Böhler, Аустрија
Маса без точкова 310 кг
Маса са точковима 345 кг
Маса са оклопним штитом 395 кг
Дужина топа 3210 мм
Дужина цеви 1850 мм (39 калибара)
Калибар 47 мм
Максимална елевација 57°
Максимална деклинацаија 10°
Ефикасан домет HE пројектила 6000 м
Брзина гађања 15 прој/мин

 

 

Противтенковски топ Skoda P.U. V. vz 36 калибра 47 мм

Чешка компанија Шкода је била једна од првих европских фабрика наоружања која је придала важност конструисању специјализованих противтенковских топова. Током двадесетих година, конструктори фабрике Шкода су спровели низ експеримената и студија како би дошли до употребљивог противтенковског топа, а 1934. су произвели топ калибра 37 мм. Овај топ из разних разлога није шире прихваћен (уопште гледано, тражено је неко теже оруђе), а 1936. се појавио топ ознаке P.U.V. vz 36 у калибру 47 мм. Овај топ је готово одмах усвојен у наоружање чешких оружаних снага.

Овај топ је у време када се појавио био снажнији и убојитији од осталих европских оруђа тог типа. Користио је релативно тежак пројектил, масе 1,65 кг, који је могао пробити било који тенк на даљини до 640 м, док су топови слични њему имали исти учинак на даљинама између 185 и 275 м.  Упркос снази, овај топ се показао као неспретна конструкција. Имао је застареле точкове и врло дуге краке лафета.

Производња за потребе чешких оружаних снага је текла по приоритету, а нешто топова је испоручено Југославији. Овим топовима су наоружане посебне противтенковске чете, али је нашао своје место и у пешадијским противтенковским јединицама – за које је била намењена унапређена верзија ранијег топа калибра 37 мм. Овај модел је касније добио ознаку P.U.V. vz 37, и мада је био налик већем топу калибра 47 мм, од њега се разликовао по челичним точковима са гумама.

Судбина топова vz 36 је била та да никада није испалио пројектил на свог непријатеља, јер је Минхенским споразумом из 1938. Судетска област предата Немцима без борбе. Тако су Немци дошли до велике количине посебне верзије топа, развијене за употребу у фортификацијама. Ипак, већ наредне године Немци добијају велике количине овихи оруђа у верзији са точковима. Топови добијају немачку ознаку 4.7-cm Pak 36(t) и постају стандрадно оруђе немачких оружаних снага. У наоружању јединица другог ешалона остају до краја рата. Угађују се на неколико типова возила гусеничара и као такви улазе у састав јединица Панцерјегера.

ТТ карактеристике
Калибар 47 мм
Пројектил 47×405 mm. R
Маса у маршевском положају 605 кг
у борбеном положају 590 кг
Дужина цеви 2,04 м
Поље дејства по правцу: 50°
по елевацији: -8° до+26°
Брзина пројектила 775 м/с
Маса пројектила панцирно пробојни 1,64 кг
тренутно фугасни 1,5 кг
Пробојност 51 мм на даљини од 640 м
Максимални домет 4 000 м

Противтенковски топ 7.5 cm PaK 40

PaK 40 у поставци Војног музеја а Калемегдану Copyright: drugisvetski.com

Немачка копнена војска је 1939. компанијама Krupp и Rheinmetal издала спецификацију за противтенковски топ калибра 75 мм. Развоју овог оруђа је дат мали значај све до лета 1941, када су се немачке снаге сукобиле са супериорним совјетским тенковима Т-34 и КВ-1.

Након ужурбаног увођења у серијску производњу, први примерци стижу на фронт новембра 1941, где се убрзо показују као прецизни и ефикасни. До 1943. постају основно противтенковско оруђе у немачкој армији, као и у армијама њихових савезника.

Са ефикасним дометом од 1800 метара, PaK-40 је испаљивао панцирно пробојни пројектил способан да пробије 106 мм челика на даљини од 450 метара. Каснији пројектили са језгром од тунгстена су пробијали 115 мм челика на истој даљини, што је значило да се могу супротставити било ком од тенкова Савезника који су се тада налазили на бојишту, сем изузетака у виду совјетског ИС-2 и америчког М-26 Pershing. Искусна и увежбана послуга топа могла је да оствари брзину гађања од до 10 пројектила у минути. Топ је располагао и кумулативним пројектилом, али у мањим количинама.

Једини недостатак овог оруђа била је његова маса. Са својих скоро 1500 кг масе, био је претежак за кретање без помоћи вучних средстава кроз блато, снег или по неприступачном терену. Међутим, на захтев Гудеријана, топ (означен са KwK-40) је успешно уграђен у неколико самоходних оруђа. као што су ловац тенкова Marder III, оклопни аутомобил SdKfz 234/4 и полугусеничар SdKfz 251, чиме су Немци добили више противтенковских топова доступних за борбу против надирућих тенкова Савезника у каснијим фазама рата.

Произведено је око 23 500 оруђа овог типа, а још 6 000 оруђа је коришћено за наоружавање ловаца тенкова. За производњу једног оруђа било је потребно 2 200 радних сати. Након рата, известан број земаља (укључујући Албанију, Бугарску, Чехословачку, Мађарску и Румунију) је наставио да користи овај топ у својим националним армијама, све док модерне противоклопне ракете нису учиниле ово артиљеријско оруђе застарелим.

Противтенковски топ 7.5 cm PaK 40 са послугом, северна Француска, октобар 1943.

ТТ карактеристике
Калибар 75 мм
Маса оруђа 1 425 кг
Дужина оруђа 6,2 м
Дужина цеви 46 калибара
Поље дејства по правцу 65°
по елевацији -5° до +22°
Брзина паљбе 14 пројектила/минут
Ефикасни домет 1 800 м при непосредном гађању
7 678 м при посредном гађању, употребом HE пројектила

Промена ватреног положаја противтенковским топом 7.5 cm PaK 40, ангажовањем осмочлане послуге, северна Француска, октобар 1943.

Противтенковски топ 3,7-cm Pak 35/36

 

Противтенковски топ 37 mm Pak 35/36 у поставци Војног музеја у Београду

Порекло топа из кога ће касније настати топ 3,7-cm Pak 35/36 (Pak – Panzerabwehrkanone, противтенковски топ) се може пратити од 1925, када је компанија Rheinmetall активно почела рад на конструисању противтенковског топа за потребе немачких оружаних снага. Производња је започела 1928, а како су немачке снаге у то време још увек у великом степену користиле коњску вучу, топови су били опремљени точковима са пречкама. Сама конструкција топа била је модерна, са закривљеним штитом, цевастим крацима лафета и дугом, танком цеви. Производња је у почетку била релативно ограничена, али је знатно убрзана са доласком нациста на власт. Верзија са пнеуматицима се појавила 1934, прикладна за вучу моторним возилом. Две године касније добија ознаку 3,7-cm Pak 35/36

Овај топ своја прва борбена искуства стиче у Шпанском грађанском рату, где се мали топ показао као врло прикладан у борби против тада реалативно лако оклопљених возила. Показао се као успешан и 1939. против лако оклопљених Пољака. Међутим, 1940. посаде противтенковских топова се сусрећу са теже оклопљеним француским и британским тенковима, где имају прилику да виде како се пажљиво нациљани пројектили одбијају од оклопа тенкова у нападу. Истина је била та да су овим топовима 1940. одбројани дани у активној служби. Како више нису били довољно моћни да пробију оклоп непријатељских тенкова, морали су их заменити оруђа већег калибра. Они нису могли бити произведени тако брзо да спрече употребу топова калибра 37 мм у нападу на Совјетски Савез 1941. У борби против совјетских тенкова Т-34/76 су се показали као потпуно неупотребљиви. Учињени су неки покушаји да се променом муниције продужи животни век ових топова у наоружању немачких оружаних снага. Временом, ови топови су прешли у наоружање јединица другог ешалона, као и у јединицама за обуку, тако да је 1945. ово оруђе још увек имало своје место у строју.

Топови Pak 35/36 су у већим количинама извожени пре 1939, а конструкција је копирана у Јапану као Тип 97. Поред немачких, топ се налазио у наоружању италијанских (Cannone contracarro da 37/45), холандских (37-mm Rheinmetall) и совјетских (М30) оружаних снага. Совјети су топове М30 искористили као основу за развој читаве фамилије топова калибра 37 и 45 мм који су остали у наоружању и након 1945. Конструкција је такође копирана и у САД, где је настао противтенковски топ М3 (копиран је концепт топа, док су се многи делови конструкције разликовали од оригинала).

У Немачкој је произвођена и специјална верзија топа за употребу у падобранским јединицама.

ТТ карактеристике
Калибар 37 мм
Маса у маршевском положају 440 кг
у борбеном положају 328 кг
Дужина цеви 1,66 м
Поље дејства по правцу: 59°
по елевацији:-8° до +25°
Брзина пројектила панцирно пробојни 760 м/с
Маса пројектила панцирно пробојни 0,354 кг
тренутно фугасни 0,625 кг
Пробојност 38 мм на даљини од 365 м
Брзина паљбе 13 пројектила у минути
Ефикасни домет 300 м
Максимални домет 7 000 м

М3 противтенковски топ калибра 37 мм

Американци су још пре почетка Другог светског рата, тачније средином тридесетих година, хтели да у наоружање својих оружаних снага уведу противтенковски топ. Тај противтенковски топ је требао да испуни следеће тактичко техничке захтеве: маса не већа од 450 кг, способност вучења теренским возилом (Jeep), и да његов пројектил може пробити оклоп било ког тенка који се тада налазио у наоружању. У циљу изналажења најбољег решења, Американци су купили примерак немачког противтенковског топа Pak 35/36, калибра 37 мм и употребили га као почетну тачку у пројектовању сопственог модела противтенковског топа истог калибра. Поред немачког топа, проучаван је и француски топ Hotchkiss калибра 25 мм. Као разлог одбијања усвајања рада на даљем развоју француског модела може се навести то да је калибар 37 мм био распрострањенији, односно да су га скоро све војске света увеле или уводиле као стандардни калибар противокопне артиљерије (шведски Bofors, чехословачки vz. 34 и vz.37, јапански Type 94 и Type 1)

Амерички модел топа се разликовао од немачког оригинала, али је чињеница да је конструисан под великим утицајем немачке технологије. Амерички топ је понео ознаку 37-mm AntitankGun M3. Веома брзо, након свега неколико произведених оруђа, топ добија гасну кочницу, а са њом и нову ознаку – M3A1. Кочница је уграђена ради смањења оптерећења која је приликом отварања ватре трпео лафет, а који је пак био лакши од лафета код немачког модела. Међутим, ускоро су открили да је кочница ипак непотребна и самим тим је уклоњена, мада су са производних трака наставили да силазе топови на које је било могуће монтирати кочницу.

Цев топа је била израђена ковањем, из једног дела, са дванаест жљебова. Затварач је био вертикални клизни. Лафет топа је био опремљен точковима са пнеуматицима. Непосредно иза осовине са точковима налазила се подлога коју је, ради стабилности при гађању, било могуће спустити. Телескопски нишан М6, као и команде за заузимање правца и елевације, налазили су се на левој страни, тако да је за нишањење топом био довољан само један члан послуге, која је иначе бројала од четири до шест чланова. Такође, било је могће ослободити цев у случајевима када је била потребна брза промена положаја цеви по азимуту.

М3А1 је застарео већ на самом почетку увођења у наоружање јединица америчке војске. Борбена дејства током 1941. су показала да је калибар од 37 мм преслаб за ефикасну противоклопну борбу. Овај топ на афричком ратишту није више имао шта да тражи, али је зато ситуација на пацифичком ратишту била другачија. Јапански тенкови су били лако ооклопљени и као такви су били рањиви на дејство противоклопних пројектила калибра 37 мм. Током ратовања за пацифичка острва развијени су HE (high explosive) и картечни пројектили, који су били неопходни у неутралисању јапанских бункера. Мале масе, топ М3А1 је био прикладан за десантне операције, тако да је производња настављена искључиво за потребе наоружавања јединица на Пацифику. До 1945. је произведено око 19 000 оружа овог типа. Развијена је и верзија за уградњу у лаке тенкове и оклопна возила.

Током Другог светског рата Американци су покушали да направе самоходно противоклопно оруђе на бази овог топа, али се свега пар комада нашло у наоружању. Разлог за то је једноставан: топ није имао ватрену моћ довољну за уништење тенкова на бојишту. Ипак, као оруђе за подршку пешадијских јединица био је и више него успешан.

Противтенковски топ М3 калибра 37 мм на једном од пацифичких острва

ТТ карактеристике
Маса 413,86 кг
Дужина оруђа 3,92 м
Дужина цеви целе цеви: 2,1 м
изолученог дела: 1,98 м
Калибар 37 мм
Пројектил 37×223 mm. R
Послуга 4 – 6 чланова
Поље дејства 60°
Елевација -10° до +15°
Максимални домет 6 900 м
Брзина гађања до 25 пр/мин