Михаил Семенович Хозин

Генерал пуковник Михаил С. Хозин (Михаил Семенович Хозин), командант Лењинградског фронта од 23. октобра 1941 до јуна 1942. Лењинградским фронтом је командовао и током 1938, тако да је био упознат са тим подручјем. Почетак Другог светског рата затекао га је на месту команданта Војне академије Фрунзе, и бива послат на место начелника штаба код Попова. Када је Жуков стигао у Лењинград, шаље Хозина да организује 54. армију на Волхову, али након одласка Жукова, совјетска Ставка га враћа у Лењинград да преузме команду над Лењинградом.

Хозин је командовао лењинградским гарнизоном у најтежој фази блокаде и треба му ставити у заслуге не само побољшање одбране града, већ и извршење многих агресивних контранапада у складу са скромним ресурсима којима је располагао. Хозин није могао ефикасно да командује и Лењинградским и Волховским фронтом, када му је власт проширена, тако да је разрешен дужности након предаје Власова јуна 1942. године.

Након тога бива постављен за команданта 33. армије, да би октобра био постављен на место заменика команданта Западног фронта. Почетком децембра прима команду над 20.армијом, да би већ јануара наредне године постао представник Ставке при 3. оклопној армији, а убрзо одлази на дужност заменика команданта Северозападног и Западног фронта.

Преминуо је 27. фебруара 1979. године.

Иван Устинович Харченко

Иван Устинович Харченко (укр. Іван Устинович Харченко, 23.септембра 1918 – 1. јула 1989), инжињеријски пуковник, Херој Совјетског Савеза.

Харченко је рођен у селу Комаровка, у земљорадничкој породици. Завршио је седам разреда школе и запослио се као столар у фабрици у Химки. Црвеној армији се придружио 1938. године.

Током Другог светског рата се налазио на дужности командира вода. Учествовао је у деактивирању више од 50 000 експлозивних направа, укључујући бомбе, мине и артиљеријске гранате током битке за Стаљинград и Кијев. За учињено дело у деминирању експлозивних средстава проглашен је Херојем Совјетског Савеза, те одликован Златном звездом и Орденом Лењина.

Након Другог светског рата је наставио војничку каријеру, све до 1964. када је пензионисан. Преминуо је 1989. године.

Александар Васиљевич Горбатов

Александар Васиљевич Горбатов (рус. Алекса́ндр Васи́льевич Горба́тов; 9. јуна 1892. – 7. децембра 1973.), руски и совјетски официр који је службовао као официр у руској царској војсци током Првог светског рата и генерал пуковник Црвене Армије током Другог светског рата.

Александар Горбатов се током Првог светског рата борио у бројним биткама дуж Источног фронта, укључујући битку код Таненберга, Галиције, Пшемисла, на Мазурском језеру… Након комунистичке револуције и контрареволуције наредне године, Горбатов 1919. приступа Црвеној Армији. Крајем Грађанског рата Горбатов постаје командант једног од коњичких дивизиона Црвене Армије. Априла 1920. командује 58. коњичким пуком, а августа исте године постаје командант коњичке бригаде. Касније командује и 4. туркестанском коњичком дивизијом, а потом и 2. коњичком дивизијом у Украјини.

Током Велике чистке, Горбатов бива проглашен непријатељем народа и као такав бива послат у рудник злата у Сибиру. Mарта 1941. је рехабилитован и поново примљен у редове Црвене Армије, у свом чину. Након првих дана напада Немачке на Совјетски Савез, Горбатов је постављен за команданта 226. стрељачке дивизије. Након успешног обављања ове дужности, јуна 1943. Горбатов постаје командант 3. армије. На тој дужности ће бити све до краја рата.

Након рата, обављао је дужност команданта у совјетској зони окупиране Немачке. Пензионисан је у чину генерала армије. Написао је аутобиографију под називом „Године мог живота“, која је објављена 1964.

Дужности
1920. командант 1. коњичког пука, Пољска
1921. командант коњичке бригаде, Пољска
1921 – 1925. командант 7. коњичког пука
1925 – 1927. похађа Коњичку школу у Новочеркаску
1927 – 1933. командант коњичке бригаде
1933 – 1936. командант 4. планинске коњичке дивизије
1936 – 1937. командант 2. коњичке дивизије
1937 – 1938. ухапшен и осуђен
1938. рехабилитован
1938 – 1940. заменик команданта 6. коњичког корпуса
1941. заменик команданта 25. стрељачког корпуса
1941 – 1942. командант 226. стрељачке дивизије
1942. инспектор коњице на југозападном ратишту
1942 – 1943. заменик команданта 24. армије
1943 командант 20. гардијског стрељачког корпуса
1943 – 1945. командант 3. армије
1945. командант Берлина
1945. командант Мекленбурга
1945 – 1946. командант 5. ударне армије
1946 – 1950. командант 11. гардијске армије
1950 – 1953. командант гардијске ваздушнодесантне армије
1953  – 1954. командант ваздушнодесантних снага
1954 – 1958. командант Балтичког војног округа
1958 – 1973. инспектор – саветник у групи инспектората Министарства одбране

Даглас Бадер

Даглас Бадер (енг. Sir Douglas Robert Steuart Bader), пуковник британског краљевског ваздухопловства, ловачки ас.

Бадер је у редове РАФ-а ступио 1928, да би три године касније доживео тешку несрећу у којој губи обе ноге. Након опоравка, са протезама, Бадер се подвргава медицинском прегледу и против своје воље бива пензионисан. Након избијања Другог светског рата, Бадер се враћа у РАФ, и реактивира се као пилот. Своју прву ваздушну победу бележи над Денкерком 1940. Од 28. јуна 1940. се налазио на челу десетковане 242. ловачке ескадриле у бици за Француску која је била попуњена искључиво Канађанима. Након тога, учествује у бици за Британију, када постаје пријатељ и симпатизер ваздухопловног вице-маршала Трафорда Леј-Малорија и његовe експерименталне формације зване „Big Wing“.

Средином марта 1941. постаје командант ваздухопловног винга, састављеног од 145, 610. и 616. ескадриле, наоружаног Спитфајерима. Један од основних задатака винга била је ловачка заштита бомбардера изнад северозападне Европе.

Августа 1941, Бадер искаче из оштећеног авиона изнад Француске и доспева у немачко заробљеништво. Ускоро среће немачког ваздухопловног аса Адолфа Галанда. Околности које су довеле до обарања Бадера изнад Француске никада нису разјашњене до краја, али се претпоставља да је оборен пријатељском ватром (према другој верзији, сударио се са другим авионом). Приликом искакања из авиона, десна протеза му је остала заглављена у авиону, тако да је морао да искочи без ње. Галанд је обавестио Британце да је Бадер остао без протезе, а Геринг је дао одобрење да британски авион на уговореном месту избаци нову протезу. Формација од шест бомбардера Бристол Бленхајм и ловачком заштитом је падобраном доставила протезу и наставила ка свом циљу – електричној централи у Госнау. Бадер се у лето 1945. реванширао на сличан начин немачком ваздухопловном асу Руделу, који је такође остао без ноге.

Упркос свом хендикепу, Бадер неколико пута покушава бекство из заробљеништва, након чега му Немци прете одузимањем протезе, а потом га премештају у дворац у Колдицу.  У Колдицу остаје све до априла 1945, када га ослобађају припадници Прве америчке армије.

Фебруара 1946. напушта РАФ и наставља каријеру у нафтној индустрији. Преминуо је од срчаног удара 5. септембра 1982, у 72. години живота.

У каријери пилота ловца, признато му је 20 ваздушних победа, четири заједничких победа, шест вероватних, једна заједничка вероватна, а оштетио је 11 непријатељских авиона.

Бадеров Spitfire Mk Ia, P7966, Tangmere Wing, 1941

Јирген фон Арним

Јирген фон Арним (нем. Hans-Jürgen Bernhard Theodor von Arnim, 1889-1971), генерал пуковник немачких оружаних снага.

Арним је рођен 4. априла 1889. у Ернсдорфу, као син генерала Ханса фон Арнима. Војсци се придружио 1907. Током Првог светског рата је учествовао у борбеним дејствима на Источном и Западном фронту. Након рата је остао у саставу немачких оружаних снага, дошавши до места команданта 68. пешадијског пука у Берлину.

Други светски рат га затиче на месту команданта 52. пешадијске дивизије, у чину генерал мајора. Са 52. пешадијском дивизијом учествује у освајању Пољске и Француске. Октобра 1940. прима команду над 17. оклопном дивизијом. Са нападом на Совјетски Савез је унапређен у чин генерал потпуковника, а пар дана по почетку напада је рањен.

Првог дана октобра 1941. је унапређен у генерала оклопних јединица и постављен на место команданта 39. корпуса. На овом формацијском месту се задржао до новембра 1942, када бива постављен на место команданта 5. оклопне армије у северној Африци. Почетком децембра 1942. унапређен је у чин генерал пуковника и постављен на место команданта Групе армија Африка, а од 9. марта1943. и де факто командант Афричког корпуса. Два месеца касније, 12. маја 1943. је заробљен од стране британске 4. пешадијске дивизије. Након што се нашао у заробљеништву, Арним је захтевао састанак са Двајтом Ајзенхауером, до чега није дошло. Ајзенхауер је одбијао састанак са било којим немачким официром све до коначне немачке предаје. Уместо Ајзенхауера, Арнима је примио командант британске 1. армије, генерал Кенет Андерсон.

Арним је остатак рата провео заједно са још 24 заробљена немачка генерала у Камп Клинтону у САД, одакле је ослобођен 1. јула 1947. Вратио се у Немачку, где је и преминуо 1971. године. Имање његове породице је одлуком совјетских окупационих власти подељено.

Георг Хајнрих Линдеман

 

Генерал пуковник Георг Линдеман (Georg Heinrich Lindemann), командант 18. армије од 16. јануара 1942. до марта 1944. Учествовао у Првом и Другом светском рату. На почетку Другог светског рата, командује 36. пешадијском дивизијом у нападуи на Француску и потом 50. корпусом у нападу на Совјетски Савез. Крај рата је дочекао као командант немачких снага у Данској.

Са успоном Националсоцијалистичке партије, Линдеман бива постављен на место команданта Ратне школе у Хановееру. На овој позицији се налази до 1936, када је унапређен у чин генерал потпуковника. Упоредо са чином добија и команду над 36. пешадијском дивизијом. Током напада на Пољску, дивизија се налази у Сарској области, да би потом узела учешће у нападу на Француску. Након успешног освајања Француске, Линдемана унапређују у чин генерала коњице (General der Kavallerie) и бива постављен на место команданта 50. корпуса. Јуна 1941, почетком напада на Совјетски Савез, Линдеманов корпус је у саставу Групе армија Север. Са корпусом напредује ка Лењинграду, да би убрзо био пребачен у састав Групе армија Центар. У Групи армија Центар ратује до заузимања Смоленска, након чега се враћа у састав Групе армија Север. Команду над 18. армијом преузима 16. јануара 1942. У лето 1942. добија чин генерал пуковника. На чело Групе армија Север долази 31. марта 1944. Командовање над овом групацијом било је кратког века, јер је већ 4. јула 1944. разрешен дужности и упућен у резерву. Хитлер је као разлог за његову смену дао објашњење да је „престар и преслаб“.

Након неколико месеци службе у резервним снагама, Линдеман долази на чело команде назване „Заједнички штаб балтичке обале“. Од 1. фебруара 1945. се налази на челу немачких снага у Данској. Априла 1945. када је свим командантима постало јасно да је крај рата неизбежан, Линдеман издаје наређење својим јединицама да одрже стриктну дисциплину. Након тога наређује да се Данска брани до последњег метка.

3. маја одлази у Морнаричку академију у Морвику како би учествовао на састанку са адмиралом Деницом. Линдеман га на састанку упознаје да би могао да држи Данску неко извесно време. Он и његов колега у Норвешкој, генерал Франц Беме, залагали су се да Немачка држи Данску и Норвешку као улог за преговарање са савезничким снагама. Дениц је, међутим, преговарао о тренутном миру, и Немачка је безусловно капитулирала 5. маја 1945. Као командант „Армије Линдеман“, Линдеман је добио задатак да до 6. јуна 1945. престане немачка окупација – када је и ухапшен.

Линдеман проводи у америчком заробљеништву до 1948. Није био оптужен за ратне злочине, нити од стране Савезника, нити од данске владе. Након пуштања на слободу, Линдеман се пензионисао и живео је у Западној Немачкој. Преминуо је 25. септембра 1963.