Противтенковска пушка Lahti L-39

Lahti L-39

Финци су започели развој противтенковске пушке током тридесетих година, али је развој био оптерећен контроверзом да ли користити метак калибра 13 мм или се пребацити на већи и снажнији, калибра 20 мм. Државна фабрика пушака (фин. Valtion Kivääritehdas) је добила уговор који је предвиђао развој тешког митраљеза калибра 13 мм, који би имао улогу противоклопног оружја. Познати фински конструктор стрељачког наоружања, Ајмо Лахти (Aimo Lahti), започиње рад. Први протототип је произведен 1938, под ознаком противтенковски митраљез 13mm L-35/36. Пешадијска верзија је била монтирана на троножном постољу, са точковима који су се могли демонтирати. Тада су произведена и два прототипа противавионских митраљеза, као и један прототип митраљеза за уградњу у оклопна возила. Пешадијска верзија је тежила 35 кг, док је пробојност била осредња: 22 мм на даљини од 300 мм и 18 мм на даљини од 500 м. Тестови, који су извршени у лето 1939, показали су да оружје нема адекватну пробојност, тако да није дошло до серијске производње.

Разочарење тестовима је натерало финске оружане снаге да крену са развојем противтенковског оружја калибра 20 мм; развој оружја у новом калибру поново је поверен Лахтију. Пројектовање оружја је започето имајући у виду нови метак 20×113мм, али је након усвајања серијске производње пушке стигао захтев за прекалибрацију на Солотурнов метак 20×138mmB, правдајући се поједностављењем набавке муниције. Пробојност противтенковске пушке L-39 у калибру 20 мм била је слична пробојности митраљеза развијаног у калибру 13 мм, али је ефекат на циљу био далеко бољи. Пушка је била полуаутоматска, а хранила се оквиром капацитета пет метака, са уводником са горње стране сандука. Као резултат успеха модела L-39, пројекат митраљеза калибра 13 мм је 11. августа 1939. у потпуности одбачен. Финска војска је 6. септембра затражила пребацивање пушке L-39 у серијску производњу.

Детаљ конструкције пушке, извор :antitank.co.uk

Финци су по избијању рата располагали само са два прототипа, која су успешно коришћена током 1939. и 1940. године. Ван Финске, пушке су називане Лахтијевом противтенковском пушком, док су је саме јединице финских оружаних снага називале пушком за слонове (фин. Norsupyssy). Званична ознака пушке је гласила 20 pst kiv/39. Серијска производња је започета по завршетку Зимског рата, са почетном поруџбином од 410 примерака. Након прве, уследиле су још две наруџбе, тако да је до 1944. серијски произведено 1852 примерака. Јуна 1941, након обнављања сукоба са Совјетским Савезом, противтенковске пушке калибра 20 мм су постале застареле у смислу употребе у противоклопној борби. Црвена армија је у Финској користила лако оклопљене тенкове Т-26 и БТ-7 у малом броју, тако да је противтенковска пушка била немоћна пред тенковима Т-34 и КВ. Слично као и у другим војскама, пушка је остала у наоружању, пошто је била ефикасна у дејству на друге циљеве – бункере и утврђене ватрене тачке.

На положају.

Lahti у улози ПВО.

Развијено је и посебно постоље за уградњу аутоматске верзије пушке, за гађање циљева у ваздушном простору, пре свега совјетских Ил-2. Аутоматска верзија пушке понела је ознаку произвођача L-39/44, док је војна ознака била 20 it kiv/39-44 (ilmatorjunta-kivääri:противавионска пушка). Финци су у аутоматску верзију конвертовали укупно 50 примерака, а у овој верзији их је произведено још 170 комада. Тиме је укупан број произведених примерака износио 224 комада  L-39/44 и 2 076 комада у верзији L-39.

Поређење величине, L-39 уз ПКМ. Извор: antitank.co.uk

Противтенковска пушка Type 97

Противтенковска пушка Type 97, извор: forgottenweapons.com

Јапанске снаге су се током операција у Кини суочиле са врло скромном претњом у виду оклопних средстава непријатеља, али су истовремено добијали и извештаје да Кина набавља Викерсове тенкове. Сходно томе, 1935. године су издати захтеви за противтенковску пушку, чиме је започео процес развоја јапанске противтенковске пушке. Арсенал Нагоја је понудио дериватив тенковског митраљеза Type 92, калибра 13 мм, док је Арсенал Кoкуа понудио пројект противтенковске пушке калибра 20 мм, конструисане око метка 20х124 мм који је коришћен за авионске аутоматске топове. Тестирања су обављена марта 1936, уз коришћење Солотурнове противтенковске пушке S 18-100 као узора. Оба предложена модела су након тестирања враћена на дораду, како би се отклонили недостаци уочени током тестирања. Друго тестирање је извршено у Пешадијској школи 1937. године, при чему је модел Арсенала Нагоја одбачен. Пушка калибра 20 мм је поново послата на дораду, како би се ојачале ножице и извршиле дораде на механизму обарача и уводника. Током те исте 1937. године је произведена серија од седам примерака нулте серије, да би наредне године била произведена серија од 50 примерака, који су били намењени за тестирање у јединицама. Пушке су децембра 1938. године подвргнуте и трећој серији тестова, који су изведени у пешадијској и коњичкој школи јапанске војске. Пушка је убрзо и усвојена у наоружање, под ознаком 20 мм Type 97 противтенковски аутоматски топ, која се одликовала и тиме да је била једна од пар противтенковских пушака које су могле да раде у полуаутоматском и аутоматском режиму. Оквир којим је оружје пуњено, био је капацитета од седам метака. С обзиром да је маса пушке била више од пројектованих 40 кг, ова пушка је била и најтежа противтенковска пушка Другог светског рата. Укључујући и заштитни штит, маса пушке је износила читавих 68 кг. Ова маса је захтевала послугу од четири војника. За потребе лакшег транспорта пушке развијен је и лафет са два точка напред и једним мањем на задњем делу. Трзај је био врло снажан, те је један члан послуге имао задатак да придржава ножице приликом дејства и тиме умањи ефекат трзаја на стрелца.

Расклопљена пушка Type 97, извор: forgottenweapons.com

Серијска производња пушака је започета 1939. године у Арсеналу Кокура. До завршетка производње, до ког је дошло 1941, произведено је 1008 комада. Серијска производња је из непознатих разлога поновно покренута 1943. године, када је произвдено још 100 примерака. Производња је, ако се узме у обзир првобитни захтев, била скромна, што је била последица велике масе пушке, нарастајуће неефикасности оружја, али и високој цени коштања саме пушке.

Противтенковска пушка Type 96 у борбеним дејствима

Пушка Type 97 је у време увођења у наоружање сматрана врло моћним противоклопним оружјем. Сходно материјалној формацији, пешадијски батаљони су попуњавани са по 24 противтенковских пушака овог модела, и оне су се налазиле у четири водова противтенковских пушака, сваки са по две пушке. Одељење противтенковских пушака је бојало десет војника, наоружаних са једном противтенковском пушком. У саставу одељења су се налaзили командир, четири послужиоца противтенковске пушке, који су је носили, четири доносиоца муниције који су носили муницијске кутије са по шест оквира и два коњоводца.

Type 97 у дејству.

Пушка је по први пут употребљена у борбеним дејствима током 1939, против совјетских снага у Манџурији. Тенкови који су се у то време налазили у наоружању совјетских јединица, били су лако оклопљени и рањиви на дејство овог оружја, нарочито на малим даљинама. Совјетски извештаји из битке за Халкин Гол описују велике губитке оклопне технике, управо од дејства овог оружја.

У време интензивног коришћења пушке у Кини, у периоду 1940-41, на бојишту није било толико рентабилних циљева. Производња муниције за ову пушку преусмерена је са производње панцирно-пробојне на производњу HE пројектила. Почетак операција на Пацифику довео је до реорганизације противоклопних јединица, пошто ова противтенковска пушка није значајније коришћена; након 1942. су сматране неефикасним против америчких тенкова.

Противтенковска пушка Wz.35

Пољска је током 1920, након граничних чарки са Немачком, набавила мању количину противтенковских пушака T-Gewehr; у наредној декади су радили врло мало на развоју сопствене противтенковске пушке. Октобра 1931, након што су купили и тестирали пушке Halger Ultra, пољски инжињери су одбили да дају позитивне оцене за овај модел и тиме одобре увођење овог модела у наоружање пољских оружаних снага.

Противтенковска пушка Wz.35

Тим конструктора под вођством потпуковника Тадеуша Фелштина је стога добио задатак да пројектује нови модел противтенковске пушке. Нова пушка је требала да испуни захтеве по питању пробојности (15 мм оклопа, под углом од 30° на даљини од 400 м). Ове вредности су изведене из процене о кретању дебљине оклопа немачких и со noвјетских тенкова. Имајући у виду лоше стране противтенковске пушке T-Gewehr, посебно по питању велике масе и трзаја, постављени су и захтеви који су се односили на мању масу и трзај. Конструктори су свој рад сконцентрисали на стандардни пројектил SC 7,9 мм, који је коришчен и код пушке Mauser 98 лиценцн произвођене у Пољској, али са много већом брзином. Почетни експерименти, извођени са различитим барутима, изведени су у државној фабрици муниције у Скаржиско Камјена и фабрици барута у Пјонки. Током испитивања су се појавили проблеми са појачаном ерозијом цеви (животни век цеви износио је свега 20 до 30 метака). Конструктори су дошли на идеју да није неопходно да пројектил пробије оклоп тенка, уколико би удар пројектила изазвао одвајање парчади са унутрашњег дела тенка и тим шрапнелима дејствовао по посади тенка. Уместо дотадашње праксе коришћења зрна са језгром од ојачаног челика, Фелштинов тим је тестирао зрно са челичном кошуљицом и оловним језгром које је на малим даљинама могло пробити оклопну плочу, док би се приликом дејства са веће даљине деформисало, преносећи већину енергије на оклоп, уместо да рикошетира. Тестови су показали да метак обично приликом удара о оклопну плочу, са супротне стране откида део плоче димензије око 4 цм у пречнику. Нови DS пројектил се састојао од реконструисаног метка 7,92 мм са оловним језгром и челичном кошуљицом и 11,15 грама бездимног барута. Развијен је и конвенционални пројектил са челичним језгром, ознаке DSC, који није био произвођен у великим серијама.

Метак 7,92 mm DS и фабричко паковање – кутија са 12 метака.

Упоредо са развојем метка, развијана је и сама противтенковска пушка. Први модел пушке је тестиран у пешадијском центру у Торуну, фебруара 1932, али није успела да задовољи постављене услове. Након ње су се појавиле још две конструкције; Државна фабрика пушака из Варшаве је понудила модел масе 16 кг, док је Марошек, недавно изашао са варшавске Политехнике, понудио пушку масе 9,1 кг, са гасном кочницом. Тестови су показали да је гасна кочница смањивала трзај за око 65%. Упоредни тестови су одржани октобра 1935, након којих је за победника изабрана конструкција Марошека. Пушка добија и званичну ознаку Karabin przeciwpancerny wzór 1935 (противтенковска пушка модел 1935).

Једноставна репетирка система Маузер, храњена магацином, Марошекова пушка је била једноставнија за производњу и није захтевала посебну обуку војника, што је изазивало одређену забринутост, с обзиром да је пушка развијана у великој тајности. Пољаци су били прилично сигурни да ће немачки и совјетски тенкови, који су се тренутно налазили у наоружању, бити уништени дејством ових пушака на нормалним удаљеностима, али су исто тако били свесни и да ће пушка бити безвредна уколико непријатељски тенкови добију неку врсту додатног оклопа.

И пушка и муниција су држани у тајности све до пред избијање Другог светског рата. Кодна ознака овог оружја била је Urugwaj (Уругвај), са кринком да се радило о пушкама и муницији намењених извозу у Уругвај. Као резултат тога, пушке су означаване и са Kb.Ppanc. wz.35 ‘Ur’.

Трзај пушке Kb.Ppanc. wz.35 био је, захваљујући уграђеној гасној кочници, незнатно снажнији од трзаја стандардне пушке Mauser Kar 98k. Пројектил DS 7.92×107 мм је имао оловно језгро и челичну кошуљицу и тежио је 14,6 грама; почетна брзина зрна на устима цеви износила је 1300 м/с. Тестови су показали да зрно има пробојност од 15 мм челика под углом од 30° на даљини од 300 метара, односно 33 м вертикалне челичне плоче на даљини од 100 метара. Животни век цеви износио је 200 до 300 метака пре него што би пушка знатно изгубила на прецизности, због чега су се у комплету пушке налазиле и три резервне цеви.

Wz.35 у наоружању јединица оружаних снага Финске.

Након пада Пољске, немачки Вермахт је заробио преосталу количину противтенковских пушака wz.35 и увео их у наоружање својих снага, прво под ознаком 7.92mm Panzerbüchse 35(p), а касније Panzerbüchse 770(p). Током 1940, Немци су располагали са 880 пушака и око 255 000 метака. Немци су, како би побољшали карактеристике пушке, прерадили пољску муницију, убацујући своје противтенковско зрно са језгром од тунгстен-карбида. Јануара 1941, Немачка продаје Италијанима 250 пушака, да би касније скоро цео контингент ових пушака предала италијанским јединицама које су се бориле у Русији. Интересантно је да су ове пушке након капитулације Италије, септембра 1943, поново завршиле у наоружању немачких снага, овог пута под ознаком Panzerbüchse 770(i). Црвена армија је током борби заробила известан број ових пушака и оне су имале одређени утицај на совјетске конструкторе противтенковских пушака. Треба напоменути да је и сам Фелштин 1939. пао у руке Совјета који су желели да сазнају што више о пољском „тајном“ оружју. Мали број пушака је завршио и у рукама Мађара, када су пољске јединице у повлачењу ушле у Мађарску, док је део пушака 1940. године продат и Финској.

Wz.35 у борби

Званична расподела противтенковских пушака wz.35 у јединицама пољских оружаних снага била је 2760 комада у 30 регуларних пешадијских дивизија и још 774 комада у коњичким бригадама. Додатна количина пушака је распоређена у различитим корпусним јединицама, као и у граничним јединицама. Захваљујући тајности, пушке су испоручиване у сандуцима, уз инструкције да се сандуци не отварају до добијања посебног наређења. На основу дискреционог права локалних команданта, неке од јединица су издале пушке војницима на самом почетку мобилизације (26-27. август 1939), док су друге јединице чекале до 1. септембра. Пушке је требало издати пешадијским јединицама, и то по три комада по пешадијској чети, са по једном у сваком воду, што значи да је једну пешадијску дивизију следовало 97 противтенковских пушака. Када је реч о коњичким јединицама, кочињички пук, у зависности од формације, следовало је од 66 до 78 противтенковских пушака.

Захваљујући томе што нису били упознати са пушком пре избијања сукоба, неке јединице нису имале баш много поверења у ново оружје. За разлику од њих, јединице које су се оглушиле о наређење о „тајности“, спровеле су обуку у руковању новим оружјем пре отпочињања борбених дејстава и самим тим су имали више ентузијазма, с обзиром да су били уверени у могућности новог оружја. Пушка је добила на популарности неколико дана по избијању рата, пошто су војници видели њихов учинак на непријатељским тенковима. Пушка је имала најбоље резултате при дејству на малим даљинама, од око 100 метара; ипак, један од главних проблема везан за употребу ове пушке био је ефекат самог зрна на циљу. Пробијање оклопа није нужно значило и уништење тенка. Случајеви паљења тенка након поготка били су ретки. Дешавало се да тенк настави да се креће чак и када би посада била уништена; ови случајеви „тенкова-духова“ описни су у мемоарима пољских бораца. Као резултат тога, убрзо су стигле инструкције да се тенкови са убијеним посадама онеспособе експлозивом, чиме су спречавали Немце да оштећене тенкове поправљају и враћају у строј. Немачка је септембра 1939. у Пољској изгубила 674 тенкова (од којих је 217 отписано) и 309 оклопних аутомобила и лаких оклопних возила. Велики губици немачког оклопа у Пољској не везују се за дејство ове противтенковске пушке, већ за дејство противтенковског топа калибра 37 мм и пољских топова калибра 75 мм.

Немци су брзо научили лекцију, те су пре напада на Француску ојачали фронтални оклоп тенкова.

Sturmgewehr 44

Sturmgewehr 44 (StG44) је била јуришна пушка развијена у нацистичкој Немачкој током другог светског рата. Такође је означавана и са Maschinenpistole 43, Maschinenpistole 44 (MP43 и MP44) што су ознаке за раније моделе те пушке. MP43, MP44 и StG44 су различита имена суштински исте пушке, са малим изменама у продукцији и датумима. Различита имена су резултат компликоване номенклатуре пешадијског наоружања немачке армије. Развијена из „машинског карабина“ Mkb 42(H), StG44 има црте карабина, аутомата и аутоматске пушке.

Фелдмаршал Кеселринг испробава пушку пред сарадницима

Пушка је направљена за метак 7.92 x 33 мм, такође познатог и као 7.92 мм Kurz (кратки). Ова скраћена верзија немачког стандардног пушчаног метка (7.92 x 57 мм), у комбинацији са променљивом врстом паљбе, омогућује ватрену моћ аутомата на блиским одстојањима са прецизношћу и снагом карабина 98k на средњим одстојањима. Иако је StG имала мањи домет и снагу него јуришне пушке данашњице, студије Вермахта показују да се већина борби одвијала на даљинама мањим од 300 метара, где се StG и доказала.

На почетку другог светског рата немачка пешадија је била наоружана слично као и пешадија других земаља.  Пешадијска јединица је од наоружања располагала пушкама и неким врстама лаких или средњих митраљеза. Једина разлика у односу на пешадијске јединице других земаља је била у улози митраљеза као основног оружја пешадије, супротно од коришћења митраљеза као оружја подршке.

 Немачке јединице су тежиле „тешком“ митраљезу, носећи више муниције за њега него за пушке, користећи реденике, како би постигли већу практичну брзину паљбе, и генерално су пушке сматрали секундарним пешадијским оружјем. Иако је било разматрања нових конструкција пушака, никада се нису сматрале важним.

 Један од проблема, објективних, је био тај да је стандардна пушка превелика за употребу у механизованим и оклопним јединицама, где је тешко маневрисати оружјем у скученом простору. Аутомати као што су били MP28, MP38 и MP40 су имали задатак да повећају ватрену моћ војника, али се јављао и недостатак: смањен домет и прецизност на даљинама већим од 100 метара.

 Спорно питање се појавило приликом инвазије на Совјетски Савез. Црвена армија је била у процесу пренаоружавања полуаутоматским пушкама Токарева, СВТ38 и СВТ40, које су у све већем броју пристизале у јединице. Аутоматско оружје је било широко распрострањено; поједине пешадијске јединице су биле у потпуности наоружане аутоматима.

Немачки војници наоружани са StG 44 и Gew 43

 Искуство стечено у сусретима са противником наоружаним аутоматским наоружањем приморала је немачке команданте да понове захтеве за новим оружјем. Немачка армија је намеравала да представи полуаутоматску пушку Gewehr 41, али су се рани примерци овог оружја лоше показали на терену. Такође је било покушаја да се конструише лако аутоматско оружје, али су били неуспешни због коришћења пушчаног метка 7,92 мм, који је био прејак и оружје се није могло контролисати приликом рафалне паљбе.

 Немачко решење је била употреба метке „средње“ јачине, негде између пушчаног и пиштољског метка. Експерименти са таквом врстом муниције су покренути још тридесетих година, али су брзо били трајно одбачени за употребу у војсци. До 1941. године постало је јасно да се нешто мора предузети. Тако је изабран један од експерименталних метака, Полтеов 7.92 x 33 мм Kurzpatrone (кратки метак).

Уговор за конструисање и производњу оружја које ће користити „кратки метак“ је понуђен двема фабрикама: Валтеру и Хенелу, чију је радну групу водио конструктор Хуго Шмајсер. Обе фабрике су замољене да назив оружја буде машински карабин 1942 (Maschinenkarabiner, скраћено MKb 42). Оба дизајна су била слична, користећи принцип позајмице барутних гасова и имали су регулатор паљбе.

 Прототипови Хенеловог модела, MKb 42 (H), је приликом паљбе имао отворени затварач и за опаљење је користио ударач (механизам базиран на чешком ZB vz.26). Хенелов дизајн се у односу на Валтеров MKb 42(W) показао као супериорнији, тако да се Валтер повукао из посла, а Хенел добио листу измена које је морао да уради на оружју како би започела производња. Једна од измена је била уградња монтаже за стандардни бајонет, друга да се смањи снага окидања. Једна серија овог оружја послата је на терен у новембру 1942. године, где је примљена са извесном резервом. Други сет модификација је обухватао додавање зглобног поклопца на отвору избацача чаура и шине за монтирање оптичког нишана. 11833 комада овако модификованих пушака је послато на терен на трупно испитивање крајем 1942. и почетком 1943. године. Касније је скраћен гасни цилиндар, носач оптике је пребачен на десну страну, и уз те модификације је, наравно, следовала нова ознака, MP 43. MP43 своје ватрено крштење доживљава средином 1943. године. Једина примедба на пушку од стране војника је била примедба на дужину оквира који је „сметао“ приликом паљбе из лежећег става и чинио силуету војника у лежећем ставу прилично добром метом. Остало су биле све саме похвале, од брзине гађања, прецизности …

 Суочен са тим да је произведена јуришна пушка веома квалитетна, Хитлер 6. априла 1944. године издаје наређење које је обухватало и следеће:
а)   Бивши MG 42 ће задржати своју ранију ознаку;
б)   Бивша полуаутоматска пушка, позната као Gewehr 43, преименоваће се у Karabiner 43 (K43);
ц)   Бивша MP, позната као MP43, преименоваће се у MP44.

Јула 1944. Године на састанку чија је тема била Источни фронт, Хитлер је упитао своје команданте шта им је потребно, на шта су они затражили „још ових нових пушака“. Ово тражење је изазвало малу конфузију, али када му је дата прилика да испроба нову пушку, Хитлер ју је коначно преименовао у јуришну пушку (СтурMGеwехр) и наредио да се њоме пренаоружа и његова лична гарда.

До краја рата је произведено око 430 000 пушака StG44 у свим варијантама. Била је веома драгоцена на бојишту, нарочито на Источном фронту где је имала премијеру. Квалитетно обучен војник је са StG44 имао квалитетно побољшан тактички „репертоар“, који се највише огледао у томе да је могао ефикасно да зауставља противника на већим даљинама него са MP40, и да је StG44 била много кориснија и употребљивија од Kar98k у градским борбама. Такође је својом ватром, могао да пружи ватрену подршку сличну подршци из лаког митраљеза.

Касније је Маузер направио неколико прототипова, означених са StG45(М), у коју је уградио прилагођен механизам паљбе митраљеза MG42. Овај механизам је касније разрађен од стране инжињера који су за време рата радили у фабрици Маузер, а након рата пребегли у Шпанију. Као финални производ је добијена пушка CETME и Хеклер и Кохов G3 и G5. Генерално прихваћена као прва јуришна пушка, утицај дизајна StG44 на послератно оружје је био велики.

ТТ карактеристике
Маса 5,22 кг
Дужина 940 мм
Дужина цеви 419 мм
Метак 7,92 х 33 мм Kurz
Брзина паљбе 550 – 600 мет/мин
Брзина зрна 685 м/с
Ефикасни домет 300 м (рафална паљба)
600 м (јединачна паљба)
Храњење оквир са 30 метака

MAS 36

У периоду након Првог светског рата француске оружане снаге су одлучиле да за нови метак усвоје калибар 7,5 мм. Нови метак је усвојен 1924, али је након одуговлачења са испитивањима, откривено да нови метак није безбедан са становишта одређених околности те се стога морао модификовати 1929. године. Те године Француска одлучује да усвоји нову пушку за новоуведени метак. Прототип је био спреман тек 1934. Серија испитивања је текла врло споро, до 1936, када је нова пушка уведена у наоружање.

Нова пушка је уведена под ознаком MAS 36 (MAS као скраћеница од  Manufacture d’Armes de Saint-Etienne). Пушка је користила модификовани Маузеров систем, који је захтевао да се ручица затварача гура напред прилично оштро. Магацин је примао свега пет метака. MAS 36 је била последња репетирка усвојена у наоружање јединица копнене војске (сви каснији модели су користили неки вид полуаутоматског рада). Пушка није имала кочницу, а целокупан изглед пушке је одавао изглед старијег оружја него што је било у стварности.

Серијска производња пушке је ишла врло споро, тако да је морао бити спорведен програм конверзије старих пушака за нови метак. Одређивање ниског приоритета за пушку је био традиционалан потез тог времена. Стога је 1939. свега неколико јединица француских оружаних снага било наоружано овомо пушком, обично јединице првог ешалона.  Пушка MAS 36 је имала врло мало утицаја на ток догхађаја из маја и јуна 1940. Велики број војника који је напустио Француску био је наоружан управо њом, и за неко време је била омиљено оружје снага Слободне Францсуке. Немци су запленили одређени број ових пушака и увели иих у наоружање својих јединица под ознаком Gewehr 242(f). Њима су биле наоружане посадне јединице у окупираној Француској.

Једна од варијанти пушака је била MAS 36 CR39. Одликовала је кратка цев и склопиви кундак, израђен од алуминијума. Била је намењена за наоружавање падобранских јединица. Направљена је у малом броју примерака.

Фамилија пушака MAS36, одозго на доле: MAS 36 први модел, MAS 36 други модел, MAS 36 51 (са тромблоном), MAS CR39 са склопивим кундаком и кратком цеви

ТТ карактеристике
Маса 3,67 кг
Дужина 1 019 мм
Дужина цеви 574 мм
Метак 7,5 мм
Брзина зрна на устима цеви 823 м/с
Капацитет магацина 5 метака

Полуаутоматска пушка Gewehr 43


Gewehr 43 или Karabiner 43 (скраћено G43, K43, Gew 43, Kar 43) је Маузерова полуаутоматска пушка калибра 7,92 мм, развијена у нацистичкој Немачкој током Другог светског рата. G43 је модификација раније конструкције, ознаке G41(W), са модернијим системом позајмице барутних гасова, сличним оним примењеним код совјетске полуаутоматске пушке Токарев СВТ-40.

Непосредно пред напад Немачке на Совјетски Савез, Црвена Армија је започела програм пренаоружавања пешадијских јединица, избацујући из наоружања дотадашње репетирке и замењујући их новим полуаутоматским пушкама СВТ-38 и СВТ-40. Сусрет са овим пушкама је донекле шокирао Немце, који су прилично каснили са развојем сопствене полуаутоматске пушке.

Совјетске полуаутоматске пушке серије СВТ су користиле једноставан систем коришћења барутних гасова, које је ускоро и сам Валтер уградио у своју пушку G41, чиме је настала Gewehr 43. Једноставнија и робустнија конструкција су пушку учинили лакшом, једноставнијом за производњу и поузданијом. Изменљиви оквири капацитета 10 метака били су знатно унапређење у односу на дотадашњи магацин. Серијска производња Gewehr 43 је започета октобра 1942. Наредне године је уследио модел Karabiner 43 (K43), која се од модела Gewehr 43 разликовала искључиво по ознаци. Измена ознаке је била условљена чињеницом што је пушка била два центиметра дужа од стандардне пушке Karabiner 98k те стога термин Gewehr (дуга пушка) једноставно није био примерен. Немци су намеравали да сваку пешадијску чету наоружају са по 19 пушака G43, од којих десет са оптичким нишанима. Овај план никада није спроведен у дело.

До краја рата је произведено 402 713 пушака оба модела, од којих је најмање 53 435 комада било са оптичким нишанима. Ове пушке су коришћене као снајперске пушке и биле су опремљене оптичким нишанима Zielfernrohr 43 (ZF 4), са увећањем од 4х. Пушка је требала да у комплету садржи и пригушивач пуцња и тромблонски додатак, али се од овог одустало због лоших резултата на тестирању.

Zielfernrohr 43 (ZF 4)

ТТ карактеристике
Маса 4,1 кг
Дужина 1130 мм
Дужина цеви 546 мм
Метак 7,92 х 57 мм Mauser
Брзина гађања 30 мет/мин
Брзина зрна на устима цеви 710 м/с
Ефикасни домет 500 м
Храњење оквир капацитета 10 метака

Полуаутоматска пушка Gewehr 41

Gewehr 41, позната и као G41(W) или G41(M), полуаутоматска пушка у наоружању немачких оружаних снага током Другог светског рата.

Немцима је 1940. постало јасно да је пешадији потребна нека врста полуаутоматске пушке, са већом брзином гађања од постојећих репетирки. Вермахт је разним произвођачима послао своје захтеве за новом пушком. Од свих компанија, само су компаније Маузер (Mauser) и Валтер (Walther) предале своје прототипове који су, узгред буди речено, били врло слични.

Полуаутоматска пушка Gewehr 41 (Mauser)

Оба модела су користила механизам познат као „Bang“ систем (по данском конструктору Сорену Бангу). Овај систем се одликовао по томе што су барутни гасови кроз конусно обликованог отвора израђеног у цеви, вођени у мали цилиндар где је потискиван клип који је даље путем затварача поново доводио метак у цев. Оба модела су користила магацин  капацитета 10 метака који су се пунили коришћењем стандардних оквира пушке Karabiner 98k, што је пуњење пушке чинило релативно спорим.

Маузерова конструкција, ознаке G41(M), је пропала. Пре заустављања производње, са фабричких линија је изашло укупно 6 673 пушака овог модела, од којих је 1 673 комада враћено јер су оцењене као неупотребљиве. Валтерова конструкција је била успешнија, јер су конструктори свесно заобишли одређена ограничења која су им наметана, чиме су добили стабилно оружје које је ускоро усвојено у наоружање немачке копнене војске.

Ове пушке су, као и Маузеров модел, патиле од проблема са системом повратних гасова. Изгледало је да проблеми потичу од сложеног система позајмице барутних гасова, који је услед присуства агресивних материја у производњи муниције, убрзо кренуо да кородира. Систем је имао доста ситних делова, које је било тешко одржавати чистим, растављати и одржавати у теренским условима. Даљим радом на конструкцији пушке, дошло се до модела Gewehr 43.

Gewehr 41 Walther

 

ТТ карактеристике
Маса 4,9 кг
Дужина 1140 мм
Дужина цеви 546 мм
Метак 7,92 х 57 мм Mauser
Брзина гађања 20-30 мет/мин
Брзина зрна на устима цеви 776 м/с
Ефикасни домет 400 м
Храњење магацин капацитета 10 метака

Fallschirmjägergewehr 42

Немачки падобранац наоружан раним моделом FG-42

Током напада на Крит, немачки падобранци су били наоружани истим стрељачким наоружањем као и јединице копнене војске, пиштољима и ручним гранатама током скока и аутоматима, пушкама и осталим наоружањем у контејнерима. Због тога су немачки падобранци претрпели велике губитке и пре него што су се дочепали контејнера са наоружањем. Због тога су немачки војни кругови кренули у разматрање оправданости наоружавања падобранаца стандардним наоружањем. Негде у то време је развијано ново полуаутоматско оружје за потребе наоружавања јединица копнене војске. Министарство авијације је предложило да се истим наоружањем наоружају и падобранске јединице. Како је између копнене војске и ратног ваздухопловства постојао велики ривалитет, Херман Геринг се временом одлучио да ратно ваздухопловство самостално развије полуаутоматско оружје за своје падобранце.

Министарство авијације се 14. децембра 1941. обратило шесторици немачких произвођача оружја. Почетни захтеви су предвиђали конструисање оружја дугог не више од 1 м, не тежег од пушке Kar 98k, са селекцијом начина паљбе и храњење оквиром. Предвиђена је употреба стандардног пушчаног метка 7,92 х 57 мм Маузер.

Почетком 1942. године, компаније Rheinmetall-Borsig и Krieghoff су започеле рад на прототиповима. Први прототипови су приказани већ средином исте године. Након тестирања, за победника конкурса је изабран модел компаније Rheinmetall. Како је компанија Rheinmetall већ имала максимално упошљене производне капацитете, уговор о производњи је потписан са конкурентском компанијом Krieghoff. Прва серија пушака, модела FG-42-1, произведена је у свега 2000 примерака. Након испоруке пушака ратном ваздухопловству, постало је јасно да лаганој пушци недостаје снаге да би изашла на крај са снажним пушчаним метком у моду рафалне паљбе; био је и прескуп за серијску производњу. Схвативши то, пројектанти фабрике Krieghoff су почетком 1944. реконструисали пушку у тзв. „други модел“. Тежа и нешто дужа, пушка FG-42-2 je још увек била прелака за ефикасну рафалну паљбу, чак и са ножица и још увек је била прескупа за производњу, нарочито када се упореди са јуришном пушком Stg.44. До краја рата ће бити произведено око 5000 пушака другог модела. Ова пушка није имала директан утицај на послератни развој стрељачког наоружања, сем што је послужила као основа за развој релативно неспектакуларног америчког митраљеза М60.

Прва акција у којој је употребљена Fallschirmjägergewehr 42 била је акција ослобађања Бенита Мусолинија.

„Први“ (горе) и „други“ (доле) модел FG 42

ТТ карактеристике Type E (I модел) Type G (II модел)
Калибар 7,92×57 мм 7,92×57 мм
Дужина 940 мм 1060 мм
Дужина цеви 508 мм 525 мм
Маса празног оружја 4.38 кг 5.05 кг
Брзина гађања 900 мет/мин 600 мет/мин
Капацитет оквира 10 или 20 мет 10 или 20 мет

Противтенковска пушка Boys

Увидевши нарастајућу улогу оклопних средстава у модерним армијама света, Британци су 1934. издали тактичко техничке захтеве за противтенковско оружје, засновано на предимензионисаној пушци која би испаљивала масиван пројектил, способан да пробије оклоп тадашњих типова тенкова. Као резултат на дате захтеве појавила се тешка пушка калибра 13, 9 мм, дело капетана H. C. Boys-а, конструктора фабрике Royal Small Arms Factory из Енфилда. У циљу заштите пројекта од непозваних, пушка је у почетку носила име „Project Stanchion“. Име ће добити у знак сећања на настрадалог конструктора, који ће изгубити живот пар дана пре званичног одобрења за увођење противтенковске пушке у наоружање британских оружаних снага.

Пројекат развоја је напредовао добрим темпом, тако да су први тестови показали да пушка пробија 25 мм оклопа. Противтенковска пушка Бојс је у ствари била увећана верзија стандардне пушке, а уградњом амортизера, гасне кочнице и ножица се желело постићи руковање пушком од стране само једног стрелца.

Пушка је приказана британским оружаним снагама 1937. Међутим, упоредо са развојем противтенковске пушке развијен је и оклоп, тако да је било јасно да пушка неће моћи да уништи све типове тенкова на бојишту, већ само лаке и евентуално средње тенкове. Пушка ће се добро показати у Зимском рату, с обзиром да су Совјети у Финској ангаовали лаке тенкове типа Т-26.

Током 1942. је развијена и произведена скраћена верзија пушке, намењена за употребу у падобранским јединциама. Употребљена је у Тунису, где се услед скраћења цеви показала као неефикасна. Касније је коришћена за уништавање бункера, митраљеских гнезда и лако оклопљених возила. На Пацифику, Бојс је коришћена у пуном капацитету, пошто су Јапанци на острвима користили претежно лаке и средње тенкове.

Британске јединице нису биле одушевљене противтенковском пушком Бојс. Као разлог је навођен превелики трзај, који је био последица коришћења јаког метка. Уз трзај, проблематични су били блесак и бука приликом отварања ватре.

Послужиоци противтенковске пушке Boys на маршу, Француска 1939-40.

Boys на положају

ТТ карактеристике
Маса празне пушке 16 кг
Дужина 1,575 м
Дужина цеви 910 мм
762 мм (падобранска верзија)
Метак Kynoch&RG .55 Boys
Калибар 14,3 мм
Брзина гађања око 10 мет/мин
Брзина зрна 747-884 м/с
Пробојност зрна 23,2 мм на даљини од 91 м
18,8 мм на даљини од 460 м
Храњење оквир са пет метака

BAR

BAR M1918A2

Браунингова аутоматска пушка, или скраћено BAR, како је познатија – једно је од оних оружја које се не може прецизно разврстати у неку од категорија. Може се посматрати као лаки пушкомитраљез, или као тешка јуришна пушка, али у пракси – коришћена је као врста лаког пушкомитраљеза.

Како само име каже, BAR је био дело Џона Браунинга (John M. Browning). Први прототип је произведен 1917. године. Након демонстрирања, готово одмах је усвојен за наоружавање јединица америчких оружаних снага. Први пут је употребљен на територији Француске 1918. У то време није био заступљен у великом броју, тако да је употребљаван као тешка јуришна пушка. То не изненађује када се узме у обзир да први модели нису имали ножице и самим тим су се могли користити гађањем са кука или из згиба рамена. Ножице су први пут уграђене на модел М1918А1, а последња и коначна верзија ознаке М1918А2 је била опремљена новом верзијом ножица и ослонцем за раме на кундаку чиме је добио на стабилности. Тако су М1918А1 и М1918А2 постали главни модели у наоружању америчких оружаних снага, где су чешће имали задатак да оснаже ватрену моћ водова него да служе као средство за ватрену подршку тог истог вода.

Првобитни модели М1918 су ипак учествовали у Другом светском рату, јер су 1940. испоручени британским оружаним снагама како би се наоружала британска Домовинска гарда. Каснији модели су произвођени у хиљадама примерака и ускоро су постали оружје од поверења. То никако не значи да је ово оружје било без мана. Мане су се пре свега огледале у малом капацитету оквира, у који се смештало свега 20 метака.

Једна мало позната варијанта је произвођена пре 1939. у Лијежу, под ознаком „modèle 30“. Из ове фабрике је потекао читав низ модела у различитим калибрима за оружане снаге Белгије, Шведске, неких балтичких земаља, као и неких централно и јужноамеричких држава. Знатан број примерака је нашао свој пут и до Кине.

Пољска је успоставила линију за производњу овог оружја у калибру 7,92 мм. Након 1939, велики број примерака је завршио у наоружању Црвене Армије, чак и у наоружању немачких оружаних снага. Пољаци су израдили и верзију са компликованим и тешким троношцем у верзији противавионског митраљеза.

ТТ карактеристике BAR M1918A2
Маса 8,8 кг
Дужина 1214 мм
Дужина цеви 610 мм
Метак 7,62 мм
Брзина гађања 500 – 600 мет/мин
Брзина зрна на устима цеви 808 м/с
Ефикасни домет
Храњење оквир капацитета 20 метака