Подморнички рат

Битка за Атлантик

Британска морнарица је 1939. годинe почела борбу на традиционални начин. Кад год је била суочена са неким противником у Европи (а и у сукобима са побуњеним колонијама у Северној Америци) увек се у последњих неколико векова користила моћним оружјем блокаде.

И сада је то одмах применила. Још много пре избијања непријатељстава састављене су и раздељене листе роба које је у случају рата требало сматрати стратешким и чији се транспорти не би смели пропустити на непријатељско подручје. Ту није спадао само ратни материјал у строгом значењу те речи, него све што је могло да одржи војни потенцијал противника, као, на пример, текстил и готово сви прехрамбени производи. Прве товаре, у којима су претпостављали да има такве робе намењене Немачкој, претражили су већ 4. септембра, дакле један дан после проглашења ратног стања.

И слика британских поморских операција подударала се на почетку са ситуацијом из Првог светског рата. Конкретну блокаду углавном је спроводила Северна патрола, састављена од крстарица, а касније помоћних крстарица (трговачки бродови преправљени у ратне) и рибарских бродова, који су патролирали између Шетлендских острва, Фарери острва и Исланда. Њихову активност су допуњавале патроле авиона и подморница између шкотске и норвешке обале, што је у поређењу са ситуацијом 1914-1918. ипак била новина. Непријатељски бродови, које је Северна патрола хватала, конфисковани су (уколико нису успевали да сами себе потопе); бродове под неутралном заставом одводили су углавном у Керквал на Оркнијским острвима, где су у контролној бази за забрањену робу подробније контролисали бродске папире, а евентуално и робу. Друге контролне станице налазиле су се у Вејмуту и Реасгејту на северном излазу из Ламанша, између осталог и у Гибралтару и Суецу. Тежиште блокаде било је у граничном подручју Северног мора и северног Атлантика, углавном зато што је онај који је хтео да пробије блокаду ту имао најбоље шансе, поготово у дугим зимским ноћима.

Као и у Првом светском рату, Северна патрола извршавала је свој задатак под штитом ратне флоте чија је база била у Скапа Флоу код Оркнијских острва у Северном мору.

Насупрот томе су операције немачке ратне морнарице одударале од почетка у важним тачкама од акција какве су немачке поморске снаге изводиле током Првог светског рата. У ситуацији каква је била 1939. године за Немце би имало мало смисла да се јаве са „хармонично састављеном флотом“, дакле бојном силом састављеном од бродова са тешком артиљеријом и са крстарицама и разарачима као заштитом. Такву флоту раније или касније уништила би Домовинска флота, коју би Британци, евентуално уз помоћ француских савезника, тако учинили јачом од немачке ратне флоте која би онда сигурно обухватала и бојне бродове. Први немачки бојни брод, Граф Цепелин још је био у изградњи, а ионако никад није испловио. Једини пут кад су Немци у првим месецима рата морали да на доста ограниченом простору конфронтирају свој потенцијал тешких бродова, крсташа и разарача са Домовинском флотом (за време инвазије на Норвешку), претрпели су заиста тешке губитке. Немачка морнарица је већ пре почетка рата одлучила да своје тешке бродове употреби првенствено у офанзиви против непријатељске трговачке морнарице. Радијус кретања им је био велики: три велика бојна брода могла су да без узимања горива превале растојање и до 20 000 морских миља, а и лаке и тешке крстарице могле су да превале веома дугачке релације без потребе за снабдевањем. Тако су могли да оперишу у пространствима трију океана, што је веома отежавало трагање за њима. Немци су, иначе, имали у плану да се што више оријентишу на „трговачки рат“. Немачка морнарица није заборавила како је 1917. године тоталном подморничком офанзивом бацила противника готово на колена. И сада су хтели да употребе што више подморница (при избијању рата их је седамдесет и пет било спремно за акцију) у борби против поморских комуникација, а поготово против трговачке флоте непријатеља. Намеравали су да против трговачке флоте употребе још два ратна средства, једно традиционално и једно ново. Као што су у Првом светском рату тако успешно радили „Меве“ и „Волт“, тако би и сада по океанским рутама оперисале помоћне крстарице, што боље маскиране као савезнички или неутрални трговачки бродови до тренутка кад би отворили ватру. Даље су намеравали да употребе нову врсту мина. Ова мина није реаговала на додир него је до експлозије долазило приликом промене магнетског поља у њеној околини, на пример, кад би неки (гвоздени) брод прошао изнад ње. Те мине могли су да поставе било бродови било авиони, с тим што су из авиона спуштане помоћу падобрана.

Изградња носача авиона Graf Zeppelin, не бојног брода како стоји у тексту.

Британију и Француску није изненадила офанзива против њихове трговачке флоте. Можда их је једино изненадила употреба магнетске мине, иако су Британци, всћ 1939. године поседовали такво оружје, које се, међутим, по конструкцији битно разликовало од немачког. Било је у почетку, додуше, за њих неизвесно како ће Немци да користе своје подморнице. Током Првог светског рата су постепено прешли на праксу да торпедују трговачке бродове (у извесним подручјима чак и бродове под неутралном заставом) без икаквог претходног упозорења, не остављајући посади могућност да се спасе. Крајем 1936. је, међутим, немачка влада потписала Лондонски протокол, којим је такво поступање било изричито забрањено. У почетку су Немци заиста намеравали да се придржавају овог Протокола и команданти подморница су у складу с тиме добили и инструкције. Страх од британских ваздушних напада, спојен са сазнањем да је сваки британски трговачки брод добио наређење да одмах емитује сигнале чим наиђе на подморницу, довео је до тога да су многи команданти касније одступили од постављених правила. Ускоро је и формално отпадало једно по једно ограничење, од којих је вероватно најчудније било забрана да се нападају француски бродови. Овај поступак је требало да допринесе одвајању Француске од свог главног савезника. Тако је већ у јесен 1939, само неколико месеци после објављивања ратног стања, почео неограничени подморнички рат.

Које су мере предузели Савезници против ове офанзиве? Као прво, прешли су на увођење конвојног система. Највећи проблем био је недостатак ескортних бродова. Приликом избијања рата, Британска краљевска морнарица располагала је са нешто мање од двеста бродова који су били опремљени системом ASDIC, тј. поседовали су ефикасна средства за проналажење позиције подморница испод воде.

Био је, међутим, потребан велики број бродова за заштиту других ратних бродова, поготово тешких ратних бродова и носача авиона. Зато је већ пре септембра почела изградња двадесет бродова за блиску пратњу (после избијања рата су означени као ескортни разарачи, име које првобитно нису сматрали погодним с обзиром на Парламент којему је, можда, могло да се чини да је ово сувише агресивно и да због тога забрани градњу оваквог типа бродова) и педесет „ескортних бродова типа китоловац“. Ови последњи, касније означени као корвете, играли су веома важну улогу за време најузбудљивије фазе битке за Атлантик. Не би, дакле, било на одмет да се мало ближе упознамо с историјом настанка овог типа брода.

Праћење конвоја са командног моста ескортног брода

Корвета је настала из потребе за ескортним бродом који је могао да се гради брзо и у великом броју. Није, дакле, смео да буде компликован брод, а изградња је такође требало да буде могућа у бродоградилиштима која су имала оскудна или никаква искуства у изградњи ратних бродова. Требало је, надаље, да се испуни неколико услова у вези са наоружањем, брзином итд. Адмиралитет је великом броју бродоградилишта саопштио те своје услове, на основу којих је требало да направе нацрт. Избор је најзад пао на пројекат базиран на нацрту китоловца са којим су купци били веома задовољни. Корветама је као и китоловцима била додуше заједничка изванредна пловност, али идеални пратиоци сигурно нису били, поготово не за Атлантски океан. При лошем времену су се толико њихали да је боравак на њима био испод прихватљивог нивоа, а по невремену је било готово немогуће ефикасно се служити наоружањем и апаратима за осматрање. Специјална машина омогућавала је тим бродовима брзину од 16 морских миља на час, што је значило да нису могли да стигну већину подморница када су пловиле на површини воде. Веома добре услуге које су корвете пружиле упркос тим својим недостацима датирају, углавном, из периода после овог о којем је сада реч, јер се првим корветама располагало тек у пролеће 1940. Током првих месеци рата, Британци су морали да се сналазе са оним што им је од поменутих двеста ескортних бродова за праћење конвоја било на располагању.

У почетку је направљена грешка што је део бродова опремљених системом ASDIC, који није био потребан за праћење бојних бродова, носача авиона и крстарица, био подељен у такозване ловачке групе: формација бродова које су, „ослобођене бриге за конвој“, трагале по мору за подморницама. Приликом формирања ових ловачких група пошло се од искуства стечених за време вежби када се дошло до закључка да групе од четири брода опремљених ASDIC системом имају, отприлике, четрдесет одсто шансе да униште подморницу откривену у радијусу од 20 морских миља. Ови резултати су, додуше, постигнути за време вежби које су, углавном, трајале мање од једног дана и када се располагало веома добро увежбаним ASDIC операторима. Другим речима: под условима који су битно одударали од оног што је сада пракса показивала. Уз то се битка сада одвијала на много већим пространствима од оних који су ма када коришћени приликом вежби. Сада знамо да је ове бродове пре требало употребити за пратњу конвоја, јер су ови морали да се задовоље веома мршавим обезбеђењем, које их је, углавном, само донекле пратило по океану, после чега је највише неколико бродова (махом крстарице или помоћне крстарице, а само код веома важних конвоја – бојни брод или носач авиона) остајало у близини да би заштитили конвој од гусарских бродова који су често неочекивано брзо искрсавали.

Веома брзо се одустало од употребе одређеног типа ловачких група: формације чије су језгро сачињавали ретки, и зато веома драгоцени, носачи авиона Краљевске морнарице. Већ 17. септембра 1939. је брод Courageous постао жртва два торпеда испаљених са подморнице У-29. После тога је обустављена употреба носача за противподморничке патроле. Интензивно је међутим, настављено коришћење авиона стационираних на обали за заштиту трговачке морнарице – не само од подморница него и од немачке авијације која је нарочито ометала поморски саобраћај дуж британске источне обале. И приликом употребе авиона са обале долазило је у почетку до озбиљних проблема. Тако је британска противподморничка бомба била ефикасна само против подморница на малој дубини. Тек много касније је у употребу дошла дубинска бомба која је била подесна за бацање из авиона.

Потонуће британског носача авиона Courageous.

Осим тога су акциони радијус и корисни товар морнаричког патролног авиона, који су Британци највише користили на почетку рата (Авров „ансон“), имали такве недостатке, да се жељно очекивала замена. Локидовим „хадсоном“ је при избијању рата била опремљена само једна ескадрила Обалске команде, када је код Шуберивеса, ка ушћу Темзе, примећен немачки авион који је избацио предмет за који се одмах претпоставило да је магнетска мина, а пао је на место, суво за време осеке, тако да су га одмах могли испитати. Тада се могло прећи на конструкцију ефикасног противсредства и на демагнетизацију бродова. Око бродског трупа стављао се кабл који је био стално под електричним напоном. Тиме, додуше, још није била потпуно уклоњена опасност од магнетске мине, али су овом оружју ипак „ишчупани отровни зуби“. И даље је било озбиљних губитака. Тако је последњих месеци 1939. изгубљено више тонаже због експлозија мина него због акција подморница.

Немачка магнетна мина, пронађена на ушћу Темзе.

О немачким површинским бродовима може се рећи да су између септембра 1939. и јуна 1940. више сметали него задавали бриге. Бојни брод „Адмирал Граф Шпе“ је за време свог првог (и последњег) похода потопио девет бродова; његов брод-близњак „Дојчланд“, који је такође био испловио пре избијања непријатељстава, уништио је само два. Тешке крстарице „Шарнхорст“ и „Гнајзенау“ пробиле су се крајем новембра 1939. у северни део Атлантског океана. „Шарнхорст“ се 23. новембра поподне срео са помоћном крстарицом „Равалпинди“ из Северне патроле, која упркос свом слабом наоружању није хтела да избегне борбу него је чак имала погодак. После краће артиљеријске борбе је, међутим, ипак нестала у дубинама. Убрзо после тога је лака крстарица „Њукасл“ дошла у контакт са ова два непријатељска брода, али су они, захваљујући лошој видљивости, успели да умакну и стигну у Вилхелмсхафен.

Од немачких помоћних крстарица је прва група од пет бродова успела да између марта и јуна 1940. напусти Немачку и избије на отворени океан. Они су савезничкој трговачкој морнарици задали знатну штету и били повод за дуготрајне и компликоване мере трагања.

У том периоду Немци нису били нимало пасивни у „трговачком рату“, али њихова активност ипак није фатално угрожавала савезничке поморске комуникације. Савезници су за то време потопили двадесет и четири подморнице, отприлике онолико колико је нових могло да се порине у море. Почетком јуна 1940. је, међутим, под британском заставом пловила већа тонажа него септембра 1939. (тачност података поремећује донекле чињеница да јс у међувремену под британску заставу стављен и известан број бивших данских бродова). Ситуација је, међутим, после јуна 1940. убрзо постала суморнија, пре свега због успеха немачког муњевитог рата. Тиме је, наиме, за Британију – барем великим делом – отпала помоћ француске морнарице, а западна обала Европе између Нарвика и Бајона дошла је под немачку власт – са свим лукама и аеродромима.

На крају још нешто о британској блокади. Она у овом периоду није била баш потпуно непробојна. Разлог је, једним делом, било држање неких неутралних држава, а другим делом, што је већ на почетку велики број немачких бродова успео да се са Атлантског океана врати у земљу.

 

 

Бомбардовање лецима

Почетак ваздушних борби

Октобра 1939. француски писац Ролан Доржеле посетио је француски фронт као ратни дописник. Написао је чланак о истуреним положајима у Лорени, под насловом „Чудни рат“. Овај новински наслов убрзо је постао лозинка за борбе – или још боље за недостатак борби – на Западном фронту, који се формирао после британске и француске објаве рата Немачкој. „Наши артиљерци на Рајни“, писао је Доржеле, „стоје прекрштених руку и гледају како се на другој обали врши транспорт муниције и како наши авиони лете изнад фабрика и високих пећи Сарске области а да не бацају своје бомбе. Јасно је да наша Врховна команда не жели да провоцира немачког непријатеља“.

Већина Француза мобилисаних крајем августа и почетком септембра слабо је разумела узроке овог рата, и нису видели ма какву његову сврху. Четврт века раније њиховим очевима се говорило: „Сад ви треба да ослободите Алзас и Лорену“. Реке људи су 14. августа 1914. чекале пред регрутним бироима. Сада се ради о Данцигу („Умрети за Данциг“), али тај град је био далеко и то питање је било замршено. Септембра 1939. било је само мало њих који су се пријавили као ратни добровољци. Нису само обични војници били необавештени о чему се ради, тврди Доржеле, већ су поготово виши официри показали слабу вољу за борбу.

Рат је објављен, али се оклевало да се почне. После неколико борби у Сарској области, француска Врховна команда је, чини се, била одлучила да остане у дефанзиви. Један француски генерал рекао је септембра 1939. групи новинара да ће се на борбу на отвореном пољу дуго чекати. „Овај рат ће се потпуно разликовати од оног 1914. Снага утврђења и врсте модерног оружја изменили су стратешке услове. После једне офанзиве потребни су нам месеци да бисмо припремили другу, чак и кад би се прва решила у нашу корист. Мораћемо се, дакле, припремити за рат који час мирује, а час се разбуктава, у коме се фронт стално помера, са бројним непредвиђеним борбама. са оружјем којим се некад не може борити, са зимовником као у седамнаестом веку. Овај рат“, тако је своју причу завршио генерал, „изгледа да ће личити на тридесетогодишњи рат“.

Питање је да ли се француско војно руководство није усудило на напад. Када су Немци 1. септембра започели свој муњевити поход против Пољске, врховни командант француске војске генерал Гамлен предао је француској влади план у коме је изнео како је најбоље напасти Немачку: кроз Белгију, Луксембург и Холандију. О овом плану дискутовало се за време разговора британског и француског врховног штаба. Због политичких разлога – Холандија и Белгија биле су веома скрупулозне што се тиче њихове неутралности – ови су планови били неостварљиви. Постојање овог плана показује, међутим, да се француска врховна команда није хтела помирити са неким „чудним ратом“.

По тадашњем схватању, француска војска није била спремна за рат када је требало да Немачкој покаже своје зубе, тј. када је Немачка упала у Пољску. Француској војсци било је потребно седамнаест дана да изврши потпуну мобилизацију и да припреми сва своје снаге за рат. То значи да је за напад била спремна тек после 15. септембра. Војска је, у ствари, већ 21. августа почела са мобилизацијом. Када су Немци 1940. заузели Париз, нашли су документе по којима је мобилизација већим делом била готова већ 4. септембра, и војска је већ тог дана сигурно била у стању да крене у велику офанзиву. Французи су 10. септембра били, углавном, готови са мобилизацијом, једино је недостајала воља да се стварно боре.

Генерал Гамлен имао је на располагању готово 60 потпуно извежбаних дивизија. С друге стране, 11 дивизија је стајало под командом генерала фон Леба; поред тога Немачка је на западном фронту имала још 25 непотпуних и не најбоље обучених дивизија. Гамлен је имао шест пута више топова од Немаца. На располагању је имао 35 000 официра насупрот немачких 10 000. Гамлен је имао 3 286 тенкова; Немци нису имали ниједан. Французи и Британци су заједно имали 934 ловачка авиона и 776 бомбардера; а чињеница је да тада Немци на западном фронту нису имали ниједан. Почетком септембра, када су Французи завршили мобилизацију, а Немци били заузети изградњом одбране, генерал Гамлен је са лакоћом могао да се пробије до Мајнца и у Сарску област, центар немачке војне концентрације снага на западном фронту и да их уништи. Ова шанса није искоришћена.

О узроцима због којих се није прешло у напад може се нагађати. Јесу ли се британска и француска влада бојале да ће, ако потуку немачке трупе, уништити снажни бедем против Совјетског Савеза? Страх Запада пред бољшевизмом био је свакако фактор који се не може омаловажавати. Или су француски и британски дипломати сматрали да ће Хитлер бити осетљив на обичне дипломатске и војне претње и да неће ризиковати светски рат када Париз и Лондон буду показали своју одлучност? Каква је била стварна снага немачке војске, и шта су виделе британска и француска обавештајна служба? Шта се знало, а шта се преценило? Чињеница је, међутим, да се Савезници нису усуђивали напасти јер су погрешно сматрали да је немачка војска на Западу сувише јака.

Француска је септембра 1939. ступила у рат још увек оптерећена сећањима на рат 1914. Некадашњи ратни извештачи поново су се јавили. Овог пута француска Врховна команда била је нешто отворенија у пружању информација. Супротно рату 1914—18, када су сва обавештења чувала војна лица, новинари су сада могли сами да иду у прве редове да би писали чланке као очевици. Тако им је и било лакше, јер правих борби је једва било и убрзо су уместо ратних репортажа писали неке врсте прича о мобилизацији. И на немачкој Зигфридовој линији било је удобно. Излазиле су војничке новине („Гласник Западног бедема“), и снимљене фотографије склоништа која су преуређена у неку врсту бара. Фронт је постао знаменитост због које су долазили парламентарци, неутрални посматрачи и новинари, па чак и туристи који су излетничким бродовима пловили Рајном, и који су весело махали војницима у њиховим бункерима. Војници су у међувремену направили баштице у којима су гајили поврће; други су товили кокошке, а већина чак прасад. Сељачки синови у униформи музли су краве у околним евакуисаним селима. Дуж обале Рајне Немци су поставили транспаренте са натписом: „Немачки народ неће напасти француски, ако Французи не нападну Немце“, а преко звучника викали су на другу страну: „Француски војници, шта је боље: умрети за Данциг или живети за Француску?“ Француски војници су радије живели за Француску, па су им то и ставили на знање. Махали су им марамицама и поздрављали их са „Хајл Хитлер“; мењали су цигарете са Немцима, појављивали су се са кишобраном и високим шеширом (од конференције у Минхену 1938. симбол британске политике попуштања) и пливали на немачку страну Рајне. Ноћу су са острва Шустеринзел код Кембса слали знакове: „Не пуцајте, нећемо ни ми!“.

Ту и тамо било је и стварних борби. Тако су Французи прве недеље после објаве рата прешли у Сарску област и пуцали на Сарбрикен. Али када то напредовање није настављено, свет се запрепастио пред чињеницом да Французи и Британци, који су полако пристизали, нису могли ништа даље да учине, изузев неких сукоба претходница између Мажино и Зигфрид линије. Журналистичко интересовање за западни фронт је опало. Борба на мору – торпедовање трговачких бродова – и нови феномен ваздушног рата привукли су већу пажњу. Месецима су Немци и Французи (са Британцима) стајали у својим утврђењима једни насупрот других. Немачки Западни бедем сматран је толико снажним, да је постао синоним за неприступачно и неосвојиво.

Трећег септембра 1939. године Чемберлен је преко радија објавио да је Британија у рату са Немачком. „Тек што је завршио да говори“, пише Черчил, „чули смо чудно и дуготрајно завијање сирена… Моја жена је направила примедбу на рачун немачке експедитивности и тачности“. Био је то први ваздушни аларм. Није се, међутим, појавио никакав немачки авион над Лондоном. Нити су Британци и Французи летели над непријатељском територијом. Тог дана ваздух је остао чист. Тако релативно мирно остало је и касније. Месецима. Зашто? У марту су британски и француски официри почели своје преговоре. Њихова полазна тачка била је: ако Хитлер отпочне рат ове године, биће много јачи него ми, а за неколико година моћи ћемо да га сломимо својим већим потенцијалом. Закључак: треба да добијемо у времену и скупимо снаге, па, према томе, засад се уздржавамо од сваке офанзиве. То је изгледало као прихватљива стратегија. и њу су прихватиле обе владе и стриктно је поштовале – не само пошто су Пољској дале војну гаранцију, већ и после објаве рата Немачкој. Парола је гласила: сачекати. По британско-француском схватању то је било логично. Требало је добити оно што се дотад проиграло: време. Дакле, чекати. То је важило и за ваздух. И ту није смело да дође до неких неодговорних провокација уперених на непријатеља за којег се,. углавном, мислило да је много јачи. На такво поређење снага прилично је утицала немачка пропаганда. Неоспорно је да је немачко ратно ваздухопловство крајем 1939. било јаче него било која друга авијација, али бројна надмоћ над свим ваздушним снагама западних савезника није баш била толика колико се у Британији и Француској страховало. Уз то је  готово цело немачко ваздухопловство првих ратних недеља било заузето у Пољској, па о немачкој супериорности у ваздуху на Западном фронту није могло бити речи. И после напада на Пољску, немачко ваздухопловство је на Западу углавном остајало на земљи, јер велики напад копнене војске није још почео – а управо на такав напад је немачка авијација била спремна; за стратешке нападе на непријатељску позадину – за разлику од РАФ – једва је било способно. Упркос блефовима рајхсмаршала Геринга „да ће небо над Лондоном потамнети“ — о великим бомбардовањима Енглеске није из техничких разлога могло бити ни речи: домет лета већине употребљивих летелица једноставно није одговарао; резерве горива биле су ограничене, а разорност бомби била је сувише мала.

Постојао је још један важан разлог због којег ни једна од страна није почела снажну ваздушну офанзиву. То је било непознавање ваздушног рата. Страховало се од ескалације, чије се последице нису могле предвидети кад се једном почне са бомбардовањем непријатељске територије при чему би страдало и цивилно становништво. Дакле, од тога су се уздржавали. Штавише, сви су изјавили да ће „штедети грађанство“.

За такав став карактеристично је држање британског министра ваздухопловства, Сер Кингсли Вуда. који је, када се сугерисало бомбардовање немачке индустрије у Рурској области, изјавио да није циљ да се уништи приватна својина! Па шта је онда преостало да ураде ваздухопловне снаге? Могле су да нападају ратне бродове на отвореном мору и да бацају летке на непријатељској територији. Радило се и једно и друго – али са мало успеха.

Четвртог септембра су британски авиони напали област ушћа Елбе и код Вилхемсхафена. Оштећена је само једна крстарица, али седам од двадесет и четири авиона је срушено. Немачка авијација је 26. септембра, северно од Догерсбанка, открила снаге британске Домовинске флоте у чијем саставу је био и носач авиона Ројал Оук. Флоту је напало тринаест бомбардера. „Модерни британски носач авиона потопљен је једном једином немачком бомбом“ писало је сутрадан. Пилот бомбардера унапређен је и добио је два Сребрна крста. У ствари, Ројал Оук није имао ни огреботине. Шеснаестог октобра је један немачки извиђач јавио да је бојни брод Рипалс упловио у Ферт оф Форт. Формације немачког ваздухопловства упутиле су се тамо, али нису могле да бомбардују када је брод са отвореног мора кренуо према обали. „Фирер“, гласило је наређење, „не жели да погине ниједан цивил.“ Немци су лако оштетили неколико бродова, изгубили два авиона; али нису напали Рипалс, који је управо упловио у канал. Осамнаестог децембра су двадесет и два британска авиона ударила на Вилхелмсхафен. „Мада је уочено много ратних бродова, они нису нападнути. Сви бродови били су усидрени, бомбардовање би довело у питање живот грађанства“. И тако су се Британци вратили натраг. Али немачки авиони типа Месершмит су их опколили: Немци су изгубили два авиона, Британци дванаест. Дакле, тек што су прешли немачку границу страдало је од немачке противавионске одбране више од половине авиона. Из тог искуства је РАФ извукао следећи закључак: ако се бомбардерима не може дати пратња ловаца, онда треба бомбардере чувати за ноћ.

Ноћу су оперисали само авиони који су бацали летке. Хитлер је то учинио једном, док су Британци бацали месецима, и то од Бремена до Беча, на милионе летака, некад и у облику малих новина које су се користећи игру речи, уместо високотиражног нацистичког „Фелкишер беобахтер“ (Народни посматрач) звале „Волкигер беобахтер“ (Облачни посматрач).

Пропагандни ефекат је био незнатан, али су летови били значајни. Бацајући летке, пилоти су се упознавали са непријатељском територијом ноћу, уцртавали противавионску одбрану и аеродроме, извиђали опасне зоне и значајне тачке. Овим летовима је на хиљаде пилота проширило своја искуства.

Све у свему: ваздушни рат је директно показивао мало резултата. Нити су немачка флота, нити немачки морал претрпели штету. Али напади на флоту показали су недостатке бомбардера за дневне нападе, док су летови са лецима доказали безбедност ноћи. Ово искуство било је темељ за британску ваздушну стратегију следећих голина: ноћни напади који ће довести до уништења неколико градова.

 

 

Рат је стварност

Реакције и расположење на почетку рата

Рат! Хитлер је након година испуњених лажним претњама и сталним новим обећањима напослетку одлучио да се лати оружја. Вест о томе обишла је цео свет, уз помоћ радио-станица, билтена и специјалних издања новина. Ујутро 1. септембра 1939. свако је већ знао: на крају је дошло и дотле…

Један од балона подигнутих изнад Лондона након напада Немачке на Пољску

Вест тешко да је могла бити изненађење. Већ у годинама после 1933. готово се могло кладити у то да ће доћи до рата. Толико се тога било догодило да нико више није могао бити оптимиста. И сигурно је сваком било јасно да ће Пољска „потонути“. Само како? Хоће ли Енглеска и Француска за вољу мира попустити? Хоће ли Пољска, као и Чехословачка годину дана раније, остати на цедилу? То је било већ готово немогуће. Многима је било јасно да Хитлеровим захтевима никад неће бити краја. Кад би се и сада мирно прихватио његов свршен чин, Хитлер би опет, за пола године или годину дана, иступио с новим прохтевима и претњама. А једног дана свој би поглед усмерио и на Запад. Зато је и требало рећи: „Стоп!“ Због свега тога, вест о борбама које су избиле у Пољској примљена је с неком врстом олакшања: Хитлер напокон више неће моћи радити шта му се свиди. За сада су ратне страхоте биле далеко, али сваког тренутка очекивала се објава рата од стране Француске и Енглеске.

Новине су писале да је Мусолини на једној међународној конференцији изјавио како живот у Риму „мирно тече својим током“, како је у Француској општа мобилизација, како је проглашено опсадно стање и како је Пољска саопштила да ће поштовати неутралност Литваније. И на крају, да је „озбиљно саслушан“ Хитлеров говор. „Озбиљно саслушан“. Без усклика одушевљења и заносних призора. Расположење у Берлину потпуно се разликовало од оног пре двадесет и пет година, при избијању Првог светског рата. Учешће у рату било је онда „национално питање“, а не само одлука једне владе или једног човека. Експлозије ентузијазма и борбеност биле су тада уобичајени призори на берлинским улицама. Чете које су марширале улицама према возовима који ће их одвести на фронт биле су праћене цвећем и поклонима. Сада, у Трећем Рајху, где су цензура и нацистичка пропаганда годинама чиниле своје, изостала су нека масовнија спонтана реаговања. Хитлерова вожња од Канцеларије Рајха до Крол опере, пре него што је одржао говор, није била праћена усхићеним поклицима маса – а његов повратак још мање Његов је говор уместо наде да до оружаних сукоба неће доћи довео до дубоке забринутости. Осећало се разочарање. Хитлер неће водити рат, то нам је обећао, тако се стално одговарало онима који су изражавали сумњу да ће се овај пут ипак све свршити без пуцања. Нацистичке вође добро су сондирале терен и изјављивале да нема говора о рату. Је ли објава рата уручена Пољској? Још мање је нека примљена. У службеним комуникејима једва се говорило о „борбама“, „нападима“ и „одбранама“. Стицао се дојам да су битке у Пољској биле само локалног значаја. Реч „рат“ упорно се избегавала. Биће потребна још два дана да би се Немачка суочила с чињеницама. У такву сферу обмањивања народа убрајало се и ново борбено средство које је смислила немачка влада. Увече 1. сепембра почело се с ометањем пољских и енглеских радио станица. Када је око осам увече Радио Варшава почела емитовање на француском извјештај о Чемберленовом говору одржаном тог дана, одједном су се умешали јаки Морзеови знаци. Одашиљачи у Великој Британији такође су постале неразумљиве услед звиждећих Морзеових знакова, па су после вишесатних покушаја или одустале од емитовања, или прешле на друге таласне дужине.

Те су сметње указивале и на сазнање о (привременом) неуспеху једне мере која је тог дана саопштена: немачком народу власти су забраниле да слуша стране станице, а непоштовање те забране кажњавало се слањем у концентрациони логор. Полиција и Гестапо одмах су почели са спровођењем забране. Тако су Немци још неколико дана живели између стрепње и наде, иако тешко оствариве: да ће се Немачка повући пред последицама које произлазе из обећања Француске и Енглеске Пољској.

Британија је имала разрађен план евакуације деце из Лондона

У Енглеској је вест о немачком упаду примљена с огорчењем. Била је то јасна потврда уверења да се с Хитлером нема шта расправљати и да постоји само једно решење које ће оздравити међународну ситуацију: борба против Трећег Рајха. Уопште, јавност је очекивала брзу објаву рата; није се оклевало ни за трен са спровођењем мера за заштиту становништва, које су донете раније. Стотину заштитних балона пуштено је на дугачким кабловима изнад Лондона и околине да би се приближавање непријатељских авиона могло правовремено уочити. На крају, приступило се заштити јавних грађевина помоћу више од два милиона врећа песка, а затим и грађењу великих јавних противавионских склоништа. Било је спремно више од милион тзв. Андерсон-подрума (приватна мала склоништа за четири до шест особа). Педесет милиона заштитних маски подељено је свим становницима: од тога милион и по специјалних заштитних маски за децу млађу од петнаест година

Ђаци једне лондонске школе за слепе напуштају зграду како би их са осталом децом стотине ванредних возова превезло у унутрашњост

И већ ујутру 1. септембра почела је велика евакуација из оних градова који су проглашени опасном зоном. Деца, многа с мајкама, ишла су у дугим колонама на железничке станице, одакле су стотинама ванредних возова кренула по раније пажљиво припремљеној шеми у мање опасне крајеве. Половина лондонских ђака отишла је на село. Болесници који су могли поднети превоз прешли су из лондонских болница у мања места, колико за њихову властиту безбедност, толико да би обезбедили мјеста за жртве бомбардовања. Тако је било и у Портсмауту, Саутхемптону, Бирмингему, Ковентрију, Манчестеру, Шефилду,Ливерпулу, Лидсу и другим градовима. За три дана евакуисано је милион и по људи, често и неколико стотина километара далеко; евакуисан је и лондонски зоолошки врт.

Енглеска се припремала за рат. Сви су били уверени да је он неизбежан, осим, како се чинило, владе.

Чемберлен се и даље надао да ће ипак наћи мирољубив излаз, да ће се ипак моћи споразумети са Хитлером. Разговарао је с лабуристичким вођама да их доведе у нову владу под његовим вођством. Они су одбили да буду у влади под тим условом. Черчил, годинама противник помирљиве политике уз уступке, пристао је, али онда два дана више није имао вести од премијера.

У осамнаест сати тог првог дана Чемберлен је држао говор у Доњем дому; очекивала се објава рата. „Немам намеру да вечерас много говорим. Сада је време за дела а не за речи.“ Тако је почео. Његове су речи поздрављене узвицима. Али, наставио је, „пре осамнаест месеци (у време Аншлуса) молио сам се да не доспем у ситуацију у којој бих морао сносити одговорност да Енглеску питам за страшну одлуку о рату. Бојим се да сада више не могу избећи ту одговорност. Сада када су сви документи о томе објављени, стаћемо пред суд историје са спознајом да одговорност за ову ужасну катастрофу сноси један човек. Немачки канцелар није се двоумио да свет гурне у овакву беду да би могао остварити своје бесмислене амбиције.“

Али на томе је и остало. То јест порука Хитлеру да повуче своје трупе из Пољске, али није ултиматум, временско ограничење. Чемберлен је у Енглеској био готово усамљен. Дејли Телеграф је сутрадан писао: „Енглеска никада у својој дугој историји, чак ни 1914. године, није дочекала рат са чвршћим уверењем да је у праву него сада када је обећала пољском народу да ће га заштитити од немилосрдне агресије. Енглеска не жели уништити Немачку, него искоренити нацистичку владавину, која је од Немачке направила угњетача слабијих земаља.“

Дејли Хералд је био још јаснији: „Борба против диктатуре, националсоцијалистичке хегемоније, Гестапоа, концентрационих логора, пендрека. Не можемо учинити ништа друго него да се боримо до краја, док све то не буде уништено. Слобода и срећа наших покољења доведена је у питање.“ Тајмс је подвукао сложност енглеског народа тих бурних дана: „Земља сигурно никад није била тако сложна у одлуци да подржи сваку одлуку своје владе као што је сада када смо у ситуацији да уђемо у рат.“ Узбуђење је те суботе увелико расло. Цела Енглеска је рат сматрала не неизбежним, него неопходним. Један Чемберленов говор, заказан за поподне, два пута је био одлаган. Водили су се интензивни преговори с Француском. Напослетку, у пола осам увече, Чемберлен је, блед и напет, дошао до речи пред препуним Доњим домом, у сфери нестрпљења и ишчекивања. Расположење је било напето. То је био говор који је најављивао други Минхен, а кулминирала је реченица: „Не бих избегао ни једну прилику да у последњем тренутку избегнем рат.“ Настао је жагор. Када је Артур Гринвуд ишао према говорници као заступник вође лабуристичке странке да одговори на премијеров говор, чуо се поклик с места конзервативаца. Био је то мали Амерy, жесток борац и уверени противник политике попуштања: „Говори за Енглеску, Артуре!“ Остали конзервативци, постиђени држањем „свог“ премијера, прешли су преко овог поклича; и из лабуристичког табора чули су се поклици: „Говори за Британију, Гринвуде!“ Надахнут важношћу тренутка, Гринвуд је одржао добар и жесток говор. „Ово је заиста озбиљан тренутак. Верујем да је цели Дом збуњен саопштењем господина Чемберлена. Ја сам врло узнемирен. Напад је почињен пре тридесет осам сати. Тог тренутка ступио је на снагу један од најважнијих уговора нашег времена. Питам се докле ћемо се двоумити у тренутку када је Велика Британија и цивилизација у опасности.“ Цео Дом му је клицао. Да је тада предложио да влада да оставку, тај би предлог несумњиво био и прихваћен. Због одржања јединства нације није то учинио. Неколико сати касније пала је одлука. Жестоко телефонирање с Паризом довело је нешто пре поноћи до сагласности о ултиматуму који ће бити постављен Берлину. У међувремену, Винстон Черчил, разочаран Чемберленовим држањем и не схватајући зашто после јучерашњег договора није ништа предузео око његовог примања у владу, написао је Чемберлену писмо: „Вечерас се у Доњем дому могло осетити да је нанета увреда духа националног јединства очитим оклевањем да се донесе одлука. Не потцењујем тешкоће на које наилазите с Французима, али сам уверен да ћемо убудуће морати независно одлучивати, те тако, ако је потребно, дати пример својим пријатељима у Француској.“ Није више било потребно. Текст ултиматума већ је био састављен, а рок одређен. У једанаест и петнаест следећег јутра чуо се Чемберленов глас из звучника широм свијета: „Ова земља је у рату с Немачком.“ Није се могао суздржати а да не дода: „Можете замислити колико ми је тешко што моја борба да исходим мир није успела.“

Неколико минута након што је Чемберлен завршио свој говор чуле су се сирене за најаву ваздушног напада. Сви су пожурили према одређеном им склоништу. Черчил такође. „И свако је“, пише он у својим мемоарима, „као сви Енглези који први пут доживљавају нешто непознато, био ведар и пун шала.“

Узбуна је трајала кратко. Изазвао ју је усамљени, ненајављени француски авион. Убрзо се огласила сирена која је означавала крај опасности.

Сад је већ постало озбиљно. Неколико сати касније, Черчил је био примљен у ратну владу као министар морнарице. Вратио се на место које је пре готово двадесет и пет година морао напустити Око шест увече радио-знаци послани су преко свих океана свим британским бродовима. „Винстон се вратио.“

И Француска је тада већ била у рату с Немцима, што је, уосталом, било тек нешто више од формалности. Француска, много мање сложна, много мање спремна за рат него Енглеска, такође је 1. септембра провела општу мобилизацију и објавила опсадно стање. Председник владе Даладије је 2. септембра изјавио у министарству да преговоре с Немачком још сматра могућим и да је на њих спреман. „Неумољив услов, међутим, јесте да борбе одмах престану и да се трупе из Пољске повуку на немачку границу те да се воде равноправни преговори.“ То је био захтев унапред осуђен на пропаст 3. септембра у пет поподне и Француска је учинила оно што јој је била дужност.

У Варшави су већ били луди од среће. Људи су трчали улицама кличући, падали један другом у загрљај, пјевајући и вичући. Клицање пред британском и француском амбасадом готово да није престајало…

Но убрзо ће илузијама доћи крај.

Пољска је смрвљена

Даљи развој борбе у Пољској

Пољаци су два дана сасвим сами водили безнадежну борбу против незадрживих немачких армија. Тек трећег дана су добили (у првом реду моралну) подршку Запада: Британија и Француска испуниле су своје обавезе према савезнику и објавиле рат Немачкој. Према договорима, требало је да три дана после немачког напада савезници потпомогну Пољску из ваздуха. У првих петнаест дана требали су да започну офанзиву како би смањили немачки притисак на пољски фронт.

Пољаци су пуно очекивали од те помоћи. После два дана борбе, знали су да ће им о томе зависити спас. Пољске трупе су првих десетак дана, па и дуже, углавном упорно одолевале, не схватајући да се већ налазе у смртоносном обручу. Гајили су још илузије да ће моћи задржати Немце док не почне рат на западу. Врховно војно руководство и влада у Варшави, који су на картама пратили развој борби, знали су, међутим, већ након три дана да би се требало догодити чудо које би Пољској омогућило да води борбу довољно дуго како би операције савезника још имале некакав значај за одбрану њихове домовине.

Али чуда није било. Већ након првог дана борба у Коридору била је, у суштини, већ одлучена. Из Помераније је 4. немачка армија пресекла Пољској везу с Балтиком. За неколико дана тежиште борби се померило у правцу Варшаве. С три стране надирале су немачке армије да би опколиле главни град Пољске. После осам дана у предграђе су стигли први немачки тенкови. Ипак, покушај генерала Рајнхарта да са својим оклопним колонама заузме град на препад није успео. Све се то одигравало унутар најистуренијих делова дивовских клешта која су из Источне Пруске чиниле Трећа армија, а из Моравске и Словачке Четрнаеста армија. Далеко на истоку од Висле требало је да се те две армије споје и тако затворе гвоздени обруч око пољске војске. Управо због своје једноставности, тај план операције био је успешан, мада је био скопчан са извесним ризиком. Линије снабдевања су биле издужене и рањиве, размаци између ударних клинова врло велики. После рата неки војни стручњаци су изјавили како се пољска војска вероватно могла ефикасније супротставити да је војно руководство одмах након првог напада наредило свим трупама да се повуку иза Висле. На тај су начин, можда, Немце још могли принудити на рововски рат. У том случају није сигурно да ли би успели затворити најистуреније кракове клешта, ли би се њихова офанзива сигурно успорила. А управо је брзина била један од најважнијих чиниоца за успех плана. Успоравање је значило добитак на времену за непријатеља и његове савезнике и повећавало би изгледе за избијање рата на два фронта. Хитлер и његови савезници су се у том тренутку највише бојали да ће Британија и Француска конкретно испунити своје обавезе према Пољској. И годишње доба је терало Немце на журбу: изузетно лепа јесен још је погодовала њиховим операцијама, али би кишна сезона учинила терен непроходним за тенкове и тешка транспортна средства.

Наређење да се пољске трупе повуку иза Висле дошло је тек 5. септембра, четири дана прекасно. Било је то сасвим у супротности с патетичним пољским национализмом, који је проповедао да се ни један метар родне груде не сме предати без борбе

Уз то је немачка стратегија напада, извршити пробој на уском делу фронта – дала пољским снагама потпуно погрешну слику ситуације: 5. септембра је већина дивизија у западној Пољској била опкољена, док је само мањи број јединица водио борбе с непријатеље. Упркос знатним губицима, које им је већ нанело ваздухопловство, неки пољски команданти су чак мислили да их права битка тек очекује. У околини Познања, 9. септембра пољске коњичке бригаде су пошле у противнапад. Коњаници су јуришали у бок немачке војске – претходнице која је већ била стигла готово до Варшаве. На тренутак се чинило да ће неустрашивост пољских коњаника победити техничку предност Немаца и да ће се пробили на исток. Међутим, неке моторизоване немачке јединице су извеле захођење, па је на хиљаде пољских коњаника упало у обруч, у којем су изгинули с традиционалним поносом. Њихова акција била је и део битке на Бзури, једне од тзв. битака у котлу, какве ће Немци све чешће примењивати На том делу фронта предало се 13. септембра чак 170 000 Пољака.

Пољска коњица

Пољска влада је у међувремену добила наређење да напусти угрожени главни град, у нади да ће се моћи склонити иза Висле, у југоисточној Пољској. Немци су, међутим, убрзо прешли и Вислу, а немачке оклопне јединице напредовале су према Лублину. Пољским вођама је остао само још један излаз: румунска граница. Био је то пут у прогонство, а за многе почетак лутања које се више никад неће завршити. Нагли нестанак органа власти због ужурбаног повлачења цивилних и војних лица имао је неколико трагичних последица, поготово за припаднике немачке народности. Осим оправданих разлога, било је случајева да су неки неправедно окривљени за шпијунажу и издају. У првој недељи рата такви су били изложени народном бесу: догађала су се неодговорна погубљења и убиства (тужну славу стекла је тзв. бромбершка крвава недеља од 3. септембра). Такве жртве пружиле су Хитлеру пропагандно оправдање за његове ионако немилосрдне поступке у окупираној Пољској. Међутим, треба знати да се одређени број пољских грађана немачке народности у пољској војсци лојално супротставио упаду нациста. Те прве недеље рата све се одигравало толиком брзином да готово нико није могао сагледати шта се све догодило и какав ће бити даљи развој догађаја. У Лондону и Паризу пољске дипломате су трчале очајно тамо-амо, хватали се за министре и генерале и преклињали за помоћ. Чак су и Совјети били изненађени вртоглавим темпом догађаја на другој страни њихове западне границе. Ни две недеље пре немачког напада Хитлер и Стаљин су закључили споразум о ненападању. Том приликом совјетска влада је покренула питање територија које је Русија изгубила након Првог светског рата и грађанског рата, са захтевом да се та подручја врате Совјетском Савезу до линије која добрим делом представља данашњу пољско-совјетску границу.

У рано недељно јутро 17. септембра Црвена армија је широким фронтом прешла стару источну границу Пољске. Наишла је само на развучене слабе граничне трупе и стражарске јединице, које су на неким местима пружиле отпор, али нису могле спречити да совјетске јединице сутрадан не стигну до Брест-Литовска (данас Брест) и да се не сусретну с Немцима. Двадесет првог септембра совјетске јединице су избиле на реке Нарев, Вислу и Сану, а немачке трупе (од којих су преузеле, између осталог, опсаду Лавова) су се повукле иза демаркационе линије. Рибентроп и Молотов су 28. септембра у име својих влада потписали споразум о пријатељству.

Сусрет Немаца и Совјета у Пољској.

Варшава је 28. септембра била опкољена, али су пољске оружане снаге одбијале да се предају. Тада су Немци применили нову методу борбе: терористичко бомбардовање. Европа је у септембру 1939. већ могла знати шта то значи. Нешто више од две године раније, тачније 28. априла 1937. године, Хитлерова је авијација на позив генерала Франка бомбардовала шпански градић Гернику. Незаштићено место је немачким бомбама сравњено са земљом, а незаштићено становништво постало је жртва „тоталног рата“, како се то касније назвало.

Ju-87B изнад Пољске

Варшава је други по реду град који је постао плен нацистичких бомбардера. Када су се 24. септембра појавити први авиони изнад густо настањених четврти, у Варшави је било око милион и по Пољака. Противваздушне одбране готово да и није било, па су се немачки пилоти без ризика могли вежбати у гађању. Такав су задатак изричито и добили. Бомбардовање је трајало три пуна дана. Ескадриле авиона стално су се смењивале. Варшава је 27. септембра била масовна гробница и згариште које се димило. Пољаци нису нити покушали направити макар и приближну процену жртава већ приликом првог напада смрт је нашло на хиљаде мушкараца, жена и деце. Али оно што су Немци очекивали није се догодило: грађане није ухватила паника и нису се побунили против свог руководства. На крају су управо пољски команданти у ноћи између 27. и 28. септембра оценили да је наставак борбе бесмислен и да град треба предати. Тиме је рат, који је трајао четири недеље, био завршен, иако је прошло још недељу дана пре него што су се сва пољска утврђења и раштркане јединице предале. Тих последњих дана септембра Немци су могли направити биланс властитих жртава: око 10 000 погинулих, око 30 000 рањених и готово 3 500 несталих. Та цена Хитлеру није била превисока, јер је рачунао и с тежим губицима.

Варшава у пламену, 1939. година

Мање одушевљени били су његови генерали. Сматрали су да се поход на Пољску у целини није завршио сасвим онако како су они то желели. Код техничких формација било је неких тешкоћа, комбинација модерног и конвенционалног оружја имала је још доста недостатака, пречесто је одлучивала срећа и случајност, а не добро промишљена стратегија. Забринуто су се питали какав би био исход борбе да је пољска војска била модерније опремљена и да је иступила ефикасније. Кад је Хитлер 9. октобра саопштио да што скорије жели офанзиву на западу, на своје запрепаштење није наишао на много одушевљења код неких својих генерала, који су поход на Пољску сматрали мање-више срећно завршеном авантуром, али су иначе сматрали да од таквих вратоломних пустоловина не треба правити систем. Тако је генерал Блашковиц, командант немачких снага на демаркационој линији у Пољској, протестовао у јесен 1939. против нечовечног поступка Химлерових јуришних одреда према цивилном становништву. Хитлерова бесна реакција била је: „Методама Војске спаса не води се рат“, а Блашковиц је у лето 1940. повучен из Пољске. Убрзо су генерали схватили да није паметно узбуђивати се због оног што се збивало у окупираним подручјима након пролаза војске.

Немци су 4. септембра у близини Кракова запосели мало место с неколико оронулих барака на запуштеној железничкој прузи: Аушвиц. Пуних пет година ни један се Хитлеров генерал није претерано занимао каква су злодела чинили есесовци у том забаченом углу.

План концентрационог логора Аушвиц

Када је у октобру 1939. завршен рат у Пољској, око 700 000 пољских војника доспело је у немачко заробљеништво: око 100 000 их се повукло преко румунске границе. Лутајући понекад месецима по Балкану, хиљаде њих је најзад стигло на Запад. У Паризу је 30. септембра образована пољска влада у изгнанству под генералом Сикорским. Та влада, коју су признале Британија, Француска и Сједињене Америчке Државе, почела је одмах окупљање и организовање пребеглих пољских војника који су желели да се на страни савезника боре против Немаца. На своје разочарање, Пољаци су приметили да у Француској готово нико није био одушевљен њиховим доласком. Владало је јако антиратно расположење, и Пољаци су наилазили на различит пријем. Говорило се чак: „Да није било Пољака, Француска не би била у рату!“

Цела западна Европа је у јесен 1939. пропустила јединствену прилику да научи нешто од пољске драме. Војни експерти Запада још увек нису хтели поверовати да је Блицкриг могућ и на западном фронту. Уосталом, зашто би Хитлер започео офанзиву на западу? Он је 6. октобра одржао хвалисав говор у Рајхстагу, у којем је, после хвалоспева немачким војним операцијама у Пољској, изјавио да се нада скором миру с Британијом и Француском: „Зашто да се води рат на западу? Зар да би се обновила Пољска? Пољска Версајског уговора више се никад неће обновити. То гарантују две најснажније државе на свету. Ако би Британија и Француска прихватиле ту чињеницу, не би било никаква разлога да се рат настави.“

Четири дана свет је био у напетости. Хоће ли већ опробана Хитлерова игра опет успети? Хоће ли Запад опет бити спреман да се сагласи с диктатором? Спорно је да ли је и сам Хитлер овај пут још веровао у властиту игру? Још и пре него што је добио негативан одговор на своју понуду, наредио је својим генералима да припреме офанзиву у западној Европи.

Француска је влада 10. октобра саопштила да се о миру може говорити тек кад последњи немачки војник напусти Пољску. Два дана касније Хитлер је добио исту поруку из Лондона.

Брзи и изненађујући успех немачке војске у рату против Пољске, а и касније у офанзиви на западном фронту, зависио је добрим делом од нове тактике напада која је постала позната под именом Блицкриг – муњевити рат. Да би се водио такав агресивни рат, било је потребно модерно оружје, пре свега тенкови и авиони. Немци су такво наоружање припремили пре почетка рата, док западни савезници нису тако мислили, нити су се добро припремили за рат. Како се изводила тактика муњевитог рата?

ФАЗА 1: Припрема за напад

Пешадија у додиру држи непријатељске трупе релативно малим чаркама и поставља димне завесе како би што боље прикрила покрете властите живе силе. У међувремену, обрушавајући бомбардери (углавном типа Штука) и артиљерија изолују борбено подручје тако што непријатељу прекидају везу с његовим резервама и дезорганизују непријатељски отпор. Понекад се за изненађујући и брз напад непријатељске одбране користе падобранци. Иза пешадије која узнемирава непријатеља стоји спремна главнина снага.

ФАЗА 2: Главни напад

Главне снаге ступају у акцију брзо у облику клина на најважније тачке отпора браниоца. Тенкови брзо продиру напред, а артиљерија штити бокове главних снага, док пешадијске јединице уништавају последњи отпор у предњем делу непријатељске одбране. Обрушавајући бомбардери и даље дезорганизују отпор и ометају довођење резерви. У међувремену, главнина проширује фронт пробоја. Понекад се могу ангажовати и падобранске јединице.

ФАЗА 3: Продор

Главнина брзо напредује у дубину непријатељске одбране и настоји продрети у слободни оперативни простор, врши обухвате и обиласке у циљу окружења главних снага бранилаца, а обрушавајући бомбардери и даље онемогућавају снабдевање фронта и реорганизацију непријатељских снага. Главнина се шири и напредује, не обраћајући пажњу на остатке непријатељских упоришта и чворове одбране.

Фаза 4: Фронт затворен

После пробоја непријатељске одбране и упада у слободан оперативни простор, јаке оклопно-механизоване снаге, које подржавају артиљерија и авијација, брзо и дубоко продиру на територију непријатеља, пробијају се до важних градова и концентрација непријатељских снага, врше окружења и уништавају снаге одбране. Истовремено настављају даљи продор у средиште државне територије непријатеља За то време пешадијске снаге ликвидирају преостали отпор окруженог непријатеља и осигуравају редовно снабдевање.

 

Блокада Лењинграда

Увод

Санкт Петербург (Са́нкт-Петербу́рг) има велику улогу у руској националној свести. Основао га је руски цар Петар I (Пётр I Алексеевич) 1703. године. За време царевине, Санкт Петербург је постао престоница Руског царства и за два века овог статуса је нарастао у велики културни центар као и економски центар за трговину на Балтику, што је помогло руску економију. Даље, оближња поморска база Кронштат (Кроншта́дт) је постала штаб руске Балтичке флоте (Балтийский флот). Марта 1917. руска револуција је почела у самој престоници тако да се град сматрао срцем бољшевичког покрета.

Након Руске револуције, град 1924. добија ново име – Лењинград (Ленинград), када постаје витална компонента Совјетског Савеза. До 1940. Лењинград је бројао 2,54 милиона становника, што га је учинило четвртим највећим европским градом по броју становника, док је у самом Совјетском Савезу заузео друго место. Индустријска производња у Лењинграду чинила је 10% укупне совјетске индустријске производње, где се истицала производња висококвалитетног челика и нових тешких тенкова КВ-1.

Како се приближавао рат у Европи, Стаљин одлучује да обезбеди Лењинград тако што ће рањиву границу померити даље на север, што је даље могуће од града. Након што је Финска одбила да прода део Карелијске превлаке, Стаљин новембра 1939. наређује Црвеној Армији (Рабоче-крестьянская Красная армия) да то подручје заузме силом. Совјетска инвазија се за лоше припремљене јединице Црвене Армије показала као катастрофална, али је до марта 1940. године успела да од ратом уморних Финаца одузме већи део Карелијске превлаке. Према одредбама мировног споразума, граница је померена више од 100 км од Лењинграда. Даље, Стаљин се супротставио пронемачким балтичким републикама. Јуна 1940. јединице Црвене Армије су умарширале у Летонију, Литванију и Естонију и убрзо их анектирао, стварајући Балтички специјални војни округ. Након тога, Стаљин је посео новоформирани округ са три армије које су бројале укупно 440 000 војника, тако да се чинило да је обезбедио Стаљинград од свих опасности са Запада.

Стаљин још увек није био свестан да је Хитлер одлучио да је дошло време да започне рат против комунизма какав је описао у својој књизи Mein Kampf. У раном планирању операције Барбароса, назначена су два војна циља – Москва и Кијев, док Стаљинград није ни одређен за војни циљ. Међутим, Хитлер је био непопустљив тако да се на листи војних циљева нашао и Лењинград. У његовим очима, операција Барбароса је био идеолошки крсташки рат за уништење Бољшевизма, а не само операција која је имала за циљ уништење Црвене Армије. Колевку Бољшевизма је требало избрисати са лица земље. Стога је Хитлер извршио ревизију плана за операцију Барбароса и учинио Лењинград једном од три главна правца напредовања снага Вермахта и поред тога још и наредио да се на Москву не сме ићи док се не униште Лењинград и Кронштат.

Војници из СС полицијске дивизије са десет совјетских војника заробљених крајем августа 1941. код Луге.

У циљу испуњавања Хитлеровог циља, немачка команда копнене војске (Oberkommando des Heeres) је формирала Групу армија Север (Heeresgruppe Nord), под командом фелдмаршала Ритера фон Леба (Generalfeldmarschall Ritter von Leeb). Група армија Север се састојала од 16. и 18. армије и 4. оклопне групе – укупно 28 дивизија, са 475 000 војника. Иако је циљ фон Леба био да уништи све совјетске снаге у балтичком региoну, његов главни циљ је био уништење лењинградске индустрије и становништва.  Немци су очекивали да ће 765 км, од пруске границе до предграђа Лењинграда, савладати за шест до осам недеља, а да ће сам град заузети до средине августа. Иако се очекивало садејство финских снага, оно није било од велике важности за заузимање града.

Предратне совјетске процене биле су разбијене у првим данима операције и озбиљно су угрозиле могућност Лењинграда да се одбрани. Совјетске снаге у балтичком региону биле су поражене у првих осамнаест дана операције Барбароса, када су изгубили и већи дао авиона  и тенкова. Јединице које су се налазиле у резерви биле су десетковане у одвојеним борбама. Псков, који се налазио на свега 252 км од Лењинграда, пао је 9. јула 1941. Генерал лајтнант Маркијан М. Попов (Маркиан Михайлович Попов), командант Лењинградског војног округа ужурбано је покушавао да организује линију одбране дуж реке Луга, док је шеф лењинградске Комунистичке партије Андреј Жданов (Андре́й Алекса́ндрович Жда́нов) обезбедио 30 000 цивила – добровољаца за рад на фортификацијском уређењу линије. Жданов је такође апеловао на цивиле добровољце и успео да регрутује 160 000 војника и у јулу од њих формирао осам дивизија народне милиције.

Полугусеничар SdKfz 250/3 прелази преко железничке пруге близу Силверскаје, као део 41. моторизованог корпуса у нападу на Лењинград септембра 1941.

Употребом на брзину прикупљених и организованих јединица, Попов и његов наследник, Маршал Климент Ворошилов (Климе́нт Ефре́мович Вороши́лов​), добили су могућност да успоре немачко напредовање на Луги. Зауставили су их на скоро месец дана. До 16. августа, када су Немци успели да пробију одбрану на Луги, браниоци Лењинграда су успели да изграде низ одбрамбених линија на југозападном прилазу граду. Међутим, немачко напредовање се померило ка истоку, тако да су 20. августа прекинули железничку линију Лењинград – Москва у Чудову. Са совјетским снагама у повлачењу, Леб је упутио 39. моторизовани корпус са циљем опкољавања Лењинграда са југоистока док је остатак Групе армије Север оставио за директни напад на град.

Припадници совјетске милиције на положајима дуж реке Неве 10. септембра 1941.

ПЛАНОВИ

Немачка

Лењинград је био један од три приоритетна циљева операције Барбароса, али је Хитлер наставио да модификује план у циљу што бржег остварења плана. Првобитно је задатак Групе Север био да једноставно заузму град директним нападом али када је ово почело да се одвија знатно спорије од планираног, Хитлер је кренуо у мењање планова. Издао је Директиву бр. 34 у којој  је стајало да Група Север опколи Лењинград и успостави контакт са Финцима.


Немачки пешадинци у патроли на Волховском фронту. Мочварни терен око Лењинграда био је један од најгорих на источном фронту.

Све више ћудљив због приближавања све изгледније велике градске борбе, Хитлер 6. септембра 1941. издаје Директиву 35, у којој је наредио Лебу да избегава скуп напад директно на град али је предвиђао брз пад града након опкољавања. Истовремено је Леб обавештен да ће ускоро требати да препотчини 4. оклопну групу и 7. ваздухопловни корпус Групи Армија Центар (Heeresgruppe Mitte), што је било у складу са планом за даље немачке офанзивне акције ка Лењинграду. Без ових јединица, Леб је сматрао своју команду преслабом да настави даље офанзивне акције тако да је прешао на опсаду.

Убрзо након тога, немачка команда копнене војске је 22. септембра 1914. издала Директиву бр. 1а 1601/41, у којој је стајало „да је Фирер одлучио да избрише Лењинград са лица земље. Немамо интереса за очување чак и дела становништва града.“ Лебу је наређено да сравни са земљом Лењинград ударима из ваздуха и артиљеријским дејствима, док ће опсада изгладнити становништво и тиме га покорити. И Хитлер и команда копнене војске су очекивали да одбрана Лењинграда падне пре пролећа 1942.

Када је постало јасно да Лењинград неће лако пасти, Група армија Север се посветила статичној одбрани око града као и блокирању положаја на Волковском фронту како би спречили Совјетске акције. Маја 1942. команда копнене војске је поново кренула са разрадом офанзивних планова како би убрзала и појачала ефекте опсаде, али су припреме за операцију Nordlicht (одлучујући напад на град) биле ниског приоритета. У ствари, Кухлер је желео да сачува снаге остајањем у одбрани и наношењем пораза Совјетима по деловима, уместо да ризикује Пирову победу прихватањем градских борби.

Након септембра 1942, опсада се наставила већином из симболичних разлога – тако да је Хитлер могао да демонстрира да још увек држи дом Бољшевика „за грло“ – али то сада није имало много везе са поразом Совјетског Савеза или са опстанком Немачке. У ствари, чак и опипљиви аспекти опсаде – смрт изгладњивањем, бомбардовањем и артиљеријским дејствима – драматично су опали након пролећа 1942, редукујући опсаду не марећи за недостатак било каквог стварног плана за Групу армија Север.

Совјети

Пре рата, лењинградски војни округ није био одговоран за одбрану јужних или западних прилаза граду – то је била одговорност Балтичког специјалног војног округа. Уместо тога, Лењинградски војни округ је био усмерен на држање Карелије, у одбрани од финских покушаја да заузму своје некадашње територије. У случају немачког напада, Лењинградски војни савет, под утицајем лондонског Блица – видео је главну претњу у ваздушним нападима. Нико није стварно очекивао да немачке копнене трупе угрозе Лењинград, тако да је као Сингапур на пример, већи део одбране града био усмерен у погрешном правцу.

Када је Група армија Север брзим напредовањем кроз балтичке државе одбацила предратне планове Совјета, Лењинградски војни савет је одлучио да преусмери капацитете одбране. Организована је одбрана на брзу руку, што се није показало као квалитетно решење. Река Луга је брзо идентификована као одлично место за заустављање напредовања немачких јединица тако да су се локално вођство Комунистичке партије, војно руководство и сами грађани радо одазвали позиву за одбрану. Мобилизација дивизија милиције коју је покренуо Жданов, као и цивилни радни батаљони били су вероватно одлука од највећег значаја која је оснажила одбрану града и представљале камен темељац за снабдевање преко језера које је једва спасило град од колапса.

Пуковник Иван Ф. Черњенко, командант батаљона милиције, испред оклопног возила БА-10.

Мисија Волховског фронта је од самог почетка била пробој немачког фронта и ослобађање од опсаде, али се сама реализација показала као задатак изван њихових могућности. Координисана заједничка офанзива између Лењинградског (Ленинградский фронт) и Волховског фронта (Волховский фронт), у циљу спречавања Немаца да уведу снаге из резерве на време показала се као много тежа него што се очекивало, тако да је 18. армија применила класичну употребу унутрашњих линија. Иако су Мерецков (Кири́лл Афана́сьевич Мерецко́в) и Говоров (Леони́д Алекса́ндрович Го́воров) били способни да испланирају ефикасан напад по деловима, њихови напори су били константно поткопавани од стране самог Стаљина, као и од разних тела Ставке и НКВД (Народный комиссариат внутренних дел). Поново је Мерецков био приморан да изводи нападе без адекватне логистичке припреме, који су резултирали неуспесима. Ипак, када је дато довољно време за припрему, оба фронта су демонстрирала да су способни да продру у немачке линије одбране и постигну операцијски циљ. Друга изразита потешкоћа у планирању одбацивања опсаде Лењинграда била је то што је Ставка покушавајући да увећа циљеве сваког напада, који су се кретали од простог повезивања два фронта па до грандиознијих задатака типа опкољавања комплетне или делова 18. армије. У покушајима да изведу дубок обухват, совјетске армије су се неизбежно нашле на крају дуге, узане превлаке коју су Немци потом могли лако да одсеку.

СНАГЕ

Немачка

Када се Хитлер одлучио за опсаду Лењинграда и пребацио 4. оклопну групу у Групу армија Центар, Група армија Север је ослабљена толико да је морала да се ослони на пар елитних јединица и супериорну одбрамбену тактику како би одолела нападима Совјета који су настојали да се ослободе опсаде. Напади Совјета су трајали три године. Немачке јединице које су биле укључене у опседање града биле су 18. армија и 1. ваздухопловна флота (Luftflotte 1, ранг дивизије).

Тенкови и јуришни топови

Тенк Тигар из 502. тенковског батаљона. Иако мали по бројности, ови тенкови су играли велику улогу у заустављању совјетских офанзива око Лењинграда 1943.

Једини тенкови који су се налазили у рејону Лењинграда већим делом 1942. биле су у релативно слабој 12. оклопној дивизији и мешовитој борбеној групи 8. оклопне дивизије. 12. оклопна дивизија је била толико ослабљена губицима нанетим у бици за Тихвин да је јуна 1942. могла да попуни само један тенковски батаљон са 41 тенкова. Кроз вечи део окршаја 1942. 18. армија се ослањала на противтенковску борбу малим бројем јуришних топова StuG III из 667. батерије јуришних топова и 185. батаљоном јуришних топова, као и корпусним 563. противоклопним батаљоном који је 1943. наоружан возилима Мардер. Крајем августа 1942. 18. армија је ојачана 1. четом тешког 502. тенковског батаљона – првом оперативном јединицом наоружаном тенковима Тигар. Иако је ова јединица јула 1943. била на нивоу чете – са само девет борбено спремних тенкова, играла је главну улогу у немачкој одбрани око Сињавина (Синя́вино). Током периода јануар – фебруар 1943. ова чета је била заслужна за уништење 25% совјетских губитака у тенковима, нанешеним од стране 18. армије. Јула 1943. остатак батаљона је пристигао у рејон Лењинграда, тако да је тиме број тенкова Тигар нарастао на 30. Константно у борбеним дејствима, јединица је временом избрусила кадар у врло искусан, чији је карактеристичан представник поручник Ото Каријус (Otto Carius) са 50 уништених совјетских тенкова. Све до краја 1943. 502. тенковски батаљон је био главни узрок уништења совјетских тенкова на лењинградском фронту.

СС добровољачке јединица

Немачки СС је још пре покретања операције Барбароса приступио формирању неколико легија добровољаца који су били вољни да учествују у „крсташком рату против Бољшевизма“, ненемачког порекла. Њихова примарна намена је била деловање у складу са пропагандом Трећег Рајха, али је повећана потреба за пешадијским јединицама које би замениле изнурене војнике под Стаљинградом имала за резултат слање добровољачких легија у борбу почетком 1942. Прва је пристигла добровољачка СС легија „Flandern“, након ње „Niderlande“, „Norwegen“ и 22. пешадијска СС моторизована бригада, која је формирана од холандских и норвешких добровољаца. Све заједно, ове јединице су чиниле седам пешадијских батаљона у немачким операцијама око Лењинграда 1942/43. Њихов учинак код Волхова је био прилично добар. Међутим, ове јединице су биле и врло осетљиве јер нису могле да надоместе тешке губитке тако да су убрзо сагореле у исцрпљујућим биткама. На пример, легија „Фландерн“ је са 1100 припадника за свега три месеца борби пала на свега 400 људи и, након спорог опоравка, уништена марта 1943. код Красниј Бора. Даље, почетни ентузијазам добровољаца је нестао након Стаљинграда а када је постало јасно да Немци губе рат, значајно је умањен доток попуне људства. Све легије су повучене у пролеће 1943. али је њихов кадар заједно са фолксдојчерима – регрутима искоришћен за формирање 11. СС добровољачке противоклопне дивизије „Нордланд“ (састављена од 33% Немаца, 46 % фолксдојчера из Румуније, 10% Данаца, 5% Норвежана и 6% осталих). СС је даље окупио толико Летонаца да су од њих формирали 2. летонску СС добровољачку бригаду. Обе јединице су децембра 1943. послате да се придруже III СС оклопном корпусу код Лењинграда. Све у свему, СС добровољачке јединице су одиграле знатно већу улогу код Стаљинграда него што би се то, на основу њихове величине, могло претпоставити.

СС пуковник Ото Гизеке (1891.-1958.), командант 1. СС полицијског пука у рововима код Колпина, октобар 1941.

Међутим, нису све СС јединице око Лењинграда биле састављене од квалитетних добровољаца. Крајем октобра 1941. генерал Фридрих Јекелн (Obergruppenführer Friedrich Jeckeln) је пристигао у Ригу са батаљоном СС полиције, који су 30. новембра починили познати „масакр у Румбули“ када је страдало 27 000 цивила. Као високи функционер СС и полиције у свсерној Русији, Јакелн је био надређен и Оперативној групи А (Einsatzgruppe A). Међутим, како би могли да издвоје регуларне јединице са линије опсаде око Лењинграда и ангажују их у Љубанској офанзиви, команда 18. армије је наредила Јекелну да формира борбену групу од његове СС полиције и летонских колаборационистичких полицијских батаљон (Schutzmannschaft, скраћено Schuma) и придружи се 50. корпусу. То је вероватно био и једини пут на Источном фронту да су СС специјалне трупе биле употребљене на линији фронта.

Одбрамбена тактика

Пре операције Барбароса, немачка одбрамбена тактика је истицала концепт еластичне одбране, извођене по дубини, али то није било могуће применити на лењинградском фронту. Како је Хитлер забранио све сем мањих тактичких повлачења, није било места „за трговину“, а и остало је премало пешадијских јединица које би успоставиле непрекидну линију фронта, а да не помињемо одбрану по дубини. Није било ни довољно снага које би подржале покретну одбрану. Стога је Линдеман био приморан да се ослони на одбрану утврђених тачака, које су биле уједно и кључни терени, подржани снажном артиљеријом. Немачке дивизије су формирале зону сигурности која се простирала 2 до 4 км иза линије додира; ова зона је имала тачке поседнуте јединицама јачине вода до чете са тешким митраљезима и минобацачима. Ова зона није била довољно снажна да заустави велике совјетске нападе и, како кроз ову зону није држана непрекинута линија фронта, било је сасвим могуће да Совјети напредују кроз ову зону. Стварна немачка одбрана, упоришта ранга батаљона са нешто артиљерије и противтенковских топова, налазила се три до пет километара даље назад и обично није могла бити осмотрена совјетским предњим артиљеријским осматрачима.  Ова упоришта (отпорне тачке) су контролисале правце прилаза непријатеља и биле довољно снажне да се одупру нападима. Кључне отпорне тачке, као што је била Спаскаја Полист, држао је борбени батаљон Ехренпфордт (Kampfbataillon Ehrenpfordt) који је бројао 789 војника, 68 митраљеза, 4 топа калибра 81 мм, пет противтенковских топова калибра 37 мм, два ПАТ 20 мм и тенк PzKpfw III. Само упорише је било додатно обезбеђено бодљикавом жицом и минском препреком од мина Teller.

Када би совјетске снаге изводиле напад, зона сигурности је служила за давање раног упозорења о нападу и помогла да спречи постизање изненађења. Када би Совјети уништили прве положаје, и ушли дубље у зону, наишли би на главна упоришта и минска поља, тако да би добар део јединице остао заглављен. Након тога, били би докусуривани немачким минобацачима и митраљезима. Како је време пролазило, Немци су наставили да ојачавају ове тачке бункерима и рововима, чиме су их чинили све отпорнијим на совјетске нападе. Чак и када су били опкољени, немачко упориште код Сињавина је показало да су Немци могли да издрже још данима.

Артиљерија

Команда артиљерије у 18. армији, тело звано Харко 303 (Höherer Artilleriekommandeur) под командом генерал пуковника Ханса Крацерта (Generalleutnant Hans Kratzert), била је одговорна за бомбардовање Лењинграда. У почетку су њене могућности биле врло ограничене, с обзиром да је план Барбароса предвиђао заузимање града брзим нападом, а не исцрпљујућом опсадом. Захваљујући удаљености од немачких линија до самог града, једино је тешка артиљерија имала домет да гађа циљеве унутар самог града, док је средња артиљерија могла да гађа циљеве на јужним рубовима града. Крацерова најбоља оруђа су била шест минобацача калибра 210 мм из састава 768. артиљеријског дивизиона и 8 топова калибра 240 мм из 1. и 2. батаљона 84. артиљеријског пука, који су се налазили у шумама поред Петерхофа. Током периода септембар – децембар 1941. немачка артиљерија је испалила 40 154 граната на град, што је за последицу имало смрт неколико хиљада цивила. Немачка артиљеријска ватра је била упорна – некада је трајала и сатима – али није успела да уништи ни један кључни војни циљ. На пример, музеј Ермитаж (Госуда́рственный Эрмита́ж) је често био погађан, али је штета била површна. Циљеви као што су фабрике тенкова Киров и Бољшевик, често су погађане али нису престајале да поправљају оштећене тенкове. Већи део топова који су бомбардовали град били су у ствари заробљени француски топови калибра 155 мм. Крацер је, између осталог, формирао и тешку артиљеријску групу са оруђима која су за гађање користила положену трајекторију лета пројектила (schwere Flachfeuer Gruppe). Намеравао је да ову групу искористи за гађање бродова Балтичке флоте. Успео је да оштети крстарицу Петропавловск и да потопи школску крстарицу Аурора и три подморнице.

Како је немачки систем железнице у Русији био преоптерећен у зиму 1941/42. да би послао више артиљерије за уништење Лењинграда, Крацер је био приморан да то учини са релативно мало артиљерије и ограниченом количином муниције.

Временом, Команда копнене војске је послала више тешке артиљерије како би ојачала 18. армију, али је чак и у јануару 1942. Харко 303 имао мање од 40 тешких топова. Главна ојачања су се састојала од две батерије железничких топова наоружаних са два француска топа калибра 520 мм и два топа „Кратки Бруно“ (Kurze Bruno) калибра 283 мм. Топови 520 мм су убрзо замењени француским железничким топовима калибра 400 мм. Послата је и батерија топова 170 мм, домета 29,6 км.

Када је операција Nordlicht ушла у фазу вероватне реализације, Команда копненe војске је почела да пружа Крацеру значајне ресурсе којима би могао да нанесе озбиљну штету Лењингаду. У подручје Лењинграда у августу стиже 12 супертешких артиљеријских батерија, мада је већи део њих држан у резерви због ограничене количине муниције. Харко 303 је добио и још три француска топа калибра 370 и 400 мм, два железничка топа 280 мм К-5, мерзер Gamma калибра 420 мм, мерзер калибра 355 мм, шест чешких мерзера калибра 305 мм и два француска железничка топа калибра 240 мм. Очекивало се и приспеће Доре калибра 800 мм и Карла калибра 600 мм. Кухлеру није било баш најјасније како да употреби ова оруђа, јер је имао муниције довољно за само један, велики напад. Он је озбиљно разматрао концентрисање ватре на Кронштат, притом посебно рачунајући на топ „Дора“ која је била конструисана за пробијање утврђења. Уколико би успео да неутралише обалске и противавионске топове са Кронштата, директни напад у циљу елиминисања мостобрана Ораниенбаум (Ораниенбаумский плацдарм) би имао изгледа.

Совјетска офанзива у августу 1942. натерала је Немце да донесу одлуку да већи део своје артиљерије задрже у резерви. Обе Доре и два Карла стигли су јужно од Лењинграда али како нису искоришћени, крајем 1942. су послати назад за Немачку. У ствари, бомбардовање Лењинграда је у другој половини 1942. утихнуло, јер је Крацер желео да сачува муницију за офанзиву за коју ће се испоставити да се никада није ни догодила. У пролеће 1943. Крацер почиње интензивно бомбардовање града, испаљујући у просеку оо 85 граната на дан.  Након лета 1943. просек пада на 30 граната дневно. Совјети су, контрабатирањем, испалили преко 4000 граната на немачку артиљерију али су успели да униште свега једну хаубицу калибра 155 мм и да оштете још два оруђа.

Земаљске јединице немачког ваздухопловства

Немачка Команда копнене војске одлучила је да, почевши од зиме 1941/42, искористи земаљске трупе немачког ваздухопловства за попуну Групе армија Север, јер је добар део снага одвојен за Групу армија Центар и Групу армија Југ. Прве јединице које су пристигле под Лењинград били су 5 батаљона из 7. ваздухопловне дивизије. То је била претеча 1. падобранске дивизије (1. Fallschirmjägerdivision). Пристигли падобранци помогли су да се одбију совјетски контранапади преко Неве, али су за шест недеља борби изгубили 2782 припадника тако да су средином децембра 1941. повучени. Новембра следеће године, прва од шест дивизија стиже у Групу армија Север, праћени 3. корпусом (III Luftwaffe-Feld-Korpus), који су преузели миран Ораниенбаум (Ораниенба́ум) сектор. Командовање је била слаба тачка у многим дивизијама ваздухопловства, иако је из копнене војске у ваздухопловство премештено неколико искусних официра, као што је генерал пуковник Хелмут Рајман (Generalleutnant Hellmuth Reymann) из 212. пешадијске дивизије послат да преузме 13. ваздухопловну дивизију. Ове дивизије су се показале као прикладне за попуњавање празнина у распореду, али је време показало да нису у стању да изводе одбрамбена борбена дејства у условима када је непријатељ по ватреној моћи налик Црвеној Армији из 1944.

Совјети

Совјетски Савез је за одбрану Лењинграда ангажовао 42. и 55. армију и Оперативну групу Нева (Невская оперативная группа) која је касније постала 67. армија. За држање Карелијског фронта била је задужена 23. армија и захваљујући финској неактивности, ова јединица није имала неких жешћих борбених дејстава. Од ангажованих четири армија, 55. је била највећа. Иако су ове формације биле еквивалента око 20 стрељачких дивизија почетком 1942. тачан број војника је био свега око 95 000, не укључујући у ту цифру јединице морнаричке пешадиоје и људство из ваздухопловних јединица.

Ударне групе

Јануара 1942. Жуков је наредио совјетским командантима да користе „ударне групе“ – концентрисањем свих борбених ресурса на уским фронтовима – како би пробили немачке утврђене линије. На несрећу, Црвена Армија је често интерпретирала ову директиву као упућивање великог броја пешадинаца у пробој линија, који су представљали веома лаку мету немачкој артиљерији. У почетку, ударне групе Мерецког су биле величине пука и састојале су се обично од стрелаца од којих се очекивало да заузму бункере, окружене жицом и минама само са њиховим Мосин-Наган пушкама и пар граната. Резултат је био понижавајући: чета за четом је падала. Иако су совјетске ударне групе биле довољно јаке да прођу кроз немачку зону безбедности, њихова неспособност да униште отпорне тачке значајно је ограничила њихове способности за офанзивне операције 1942. године. Ипак, 1943. Мерецков увиђа грешку и почиње да организује мање, боље наоружане јуришне одреде. За операцију Искра, јануара 1943, типични совјетски јуришни одред је бројао 127 војника, укључујући и извиђачки вод, инжињеријски вод за чишћење препрека, одељење противтенковских топова калибра 45 мм за уништење бункера, стрељачки вод ојачан одељењем аутоматичара и одељење артиљеријских осматрача. Овакве групе су могле да се изборе са немачким отпорним тачкама ранга чете, а совјетске офанзиве су постигле способност да изврши стварне продоре.

Милицијска јединица формирана од радника фабрике Киров креће на фронт, 6. јула 1641.

Оклоп

Велики број тешких тенкова КВ-1 и КВ-2 на лењинградском фронту су током септембра 1941. играли значајну улогу у спречавању Немаца да покоре град. Иако је Група армија Север већ наилазила на совјетске тенкове у Литванији, они су били без пратње пешадије и коришћени појединачно – ван формација, тако да их је било лако поразити. Међутим, код Пулкова, немачка 4. оклопна група се сукобила са јединицом ранга батаљона наоружаном тенковима КВ-1 и КВ-2, подржану пешадијом – и зачудила се. Немачке противоклопне јединице, наоружане топовима Pak 36 калибра 37 мм, нису могли да зауставе ове грдосије, нити су немачки PyKpfw III биле нешто посебно ефикасни. Укратко, немачке оружане снаге септембра 1941. нису имале лак одговор како да поразе овакав тип непријатеља. Касније, крајем 1941, Немци су нашли одговор на КВ тенкове употребом кумулативних пуњења, Teller мина и противтенковским топовима Pak 40 калибра 75мм. Тенкови КВ или Т-34 1942. године нису могли да дејствују, а да се не доведу у опасност од стране немачких ловаца на тенкове. То је довело до тога да су тенкови имали релативно малу улогу у покушајима пробијање блокаде града. За разлику од осталих совјетских офанзива, мочварни терен и уски коридори мобилности око Лењинграда спречавали су Црвену Армију да користи оклоп у већим формацијама. Уместо тога, тенкови су често морали да напредују у колони што их је чинило рањивим на мине и немачке противтенковске топове.

Обалска артиљерије и контрабатирање

Лењинград и Кронштат су били заштићени импресивном мрежом обалских батерија и утврђења, од којих су неки били способни да подрже одбрамбену операцију.

Совјетска батерија хаубица М1909/30 калибра 152 мм на положају.

Сам Кронштат је имао велики број батерија, калибра од 6 до 12 инча. Обалска тврђава позната као Краснаја Горка (Красная Горка) је имала 8 топова калибра 12 инча и три топа 6 инча, окружених са две линије фортификација са бетонским бункерима. Поред ове тврђаве су се налазила и два железничка топа, ТМ-3-12 калибра 356 мм и ТМ-1-180 калибра 180 мм, као и оклопљени возови „Балтиец“ и „За Родину“. Даље на запад, батерија Шепелов је имала два двоцевна топа калибра 14 инча, а тврђава Пулкова је имала два двоцевна топа калибра 8 инча. Септембра 1941. железнички топ калибра 356мм испалио је 568 граната на немачке снаге које су нападале Лењинград, а обалски топови из Кронштата су у истом периоду испалили још 9 000 граната. Совјетске обалске батерије су могле гађати циљеве на даљинама до Краснојег села, а јачина њихових линија одбране објашњава делом зашто је опстао мостобран Оранинебаум. Немачко ваздухопловство никад није било и могућности да ућутка ове батерије јер су Совјети располагали јаком противавионском одбраном, а представљали су константну сметњу левом крилу немачке 18. армије.

Скоро на самом почетку опсаде, Совјети су схватили да им је потребна артиљеријска група за контрабатирање, како би одговорили на немачко бомбардовање града или ће град бити сравњен са земљом. Лењинградски артиљеријски корпус за контрабатирање организован је под командом генерал мајора Георгија Одинцова (Гео́ргий Федо́тович Одинцо́в), али је ограничена количина муниције спречила ову групу да има веће ефекте на немачку артиљерију 1942. Годину дана касније, Одинцов је имао укупно 90 хаубица 152 мм МЛ-20 и 32 топова 122мм М1931/37 и довољно муниције да одговори на немачко бомбардовање. Совјетска артиљерија је имала већи домет и испаљивала је теже гранате него већина немачке корпусне артиљерије, али Одинцов није могао да неутралише немачке железничке топове. Ипак, формирање јединице за контрабатирање помогла је да се ограничи штета настала бомбардовањем Лењинграда, јер су немачки артиљерци морали да се више концентришу на маскирање оруђа и промену положаја, него да неометано гађају град.

Балтичка флота и морнаричка пешадија

Балтичка флота (Краснознамённый Балтийский флот) је претрпела много губитака током евакуације Талина 28/29. августа, али је у тренутку падања Лењингада у блокаду имала довољно ратних бродова да пружи значајну артиљеријску подршку јединицама на копну. Бојни бродови Марат и Октобарска револуција располагали су са по 12 топова калибра 305 мм, домета 24 км. Тешке крстарице Киров и Максим Горки, са по 9 топова калибра 180мм, имали су домет од 33 км. И на крају, недовршена тешка крстарица Петропавловск (бивша немачка тешка крстарица Луцов), купљена од Немачке 1940. имала је две употребљиве куполе топова калибра 203 мм.

Поред тешких бродова, Балтичка флота је располагала и са седам разарача класе Гневниј, као и бројним мањим ратним бродовима. Од артиљерије, имала је батерију железничких топова са четири топа калибра 180 мм као и пробни полигон поред Токсова на коме су се налазили по један топ калибра 406 мм и 256 мм и два топа калибра 305 мм. Након минирање Финског залива, Балтичка флота није желела да прихвати ризик померајући бродове унаоколо, а треба напоменути и недостатак погонског горива које је имобилисало највеће ратне бродове. Међутим, ови бродови су могли да гађају немачке положаје и са својих везова. На самом крају, Немци су открили да је ватра са совјетских бродова ометајућа, али не баш прецизна. Запањујуће је да је свега 30% ватре са бродова отворено ккоришћењем података осматрача, најчешће се гађао само одређени квадрант – што је за последицу, наравно, имало велике промашаје.

Током блокаде града, Балтичка флота је обезбедила преко 125 000 морнара да се боре на копну, формиравши 9 стрељачких брогада, један скијашки пук, 38 самосталних батаљона и 32 артиљеријских батерија. 1.морнаричка стрељачка бригада имала је круцијалну улогу у држању Лењинграда 1941. када је практично и уништена, док су 2, 5. и 6. морнаричка стрељачка бригада помагале у држању мостобрана Ораниенбаум. Четврта морнаричка стрељачка бригада је била ангажована на одбрани леденог пута преко Ладошког језера (Ла́дожское о́зеро) у зиму 1941/42. тако да је целу зиму практично провела на леду.

Ладошка флотила

Ладошка флотила је формирана октобра 1939. са циљем пружања садејства током Руско-финског рата. Показала се као критично средство логистике које је одржавало Лењинград у животу у јесен 1941. и лето 1942. Флотила је такође помагала да се сачувају делови 23. армије у Карелији који би се иначе предали Финцима. Након затварања обруча, командант флотиле, Владимир Чероков је поставио штаб у Новој Ладоги и почео са организовањем снабдевачких конвоја преко језера. Када је због леда обустављен бродски саобраћај на језеру, Жданов је наредио лењинградским бродоградилиштима да започну са градњом бродова за потребе флотиле. До лета 1942. Ладошка флотила је имала на десетине малих бродова, девет теретних бродова и преко 80 баржи, које су омогућиле транспорт преко 5 000 тона терете на дан преко језера. Иако је немачко ваздухопловство могло да потопи бројна пловила флотиле, сама флотила је увек имала довољно бродовља да изврши задатке.

Опсада Лењинграда

Блокада почиње: септембар – децембар 1941.

Почетком септембра 1941. Леб је упутио Хопнерову 4. оклопну групу на совјетски утврђени град Красногвардејск (Красногварде́йски), док је Шмитов 39. моторизовани корпус наставио са опкољавањем Лењинграда ка североистоку. Совјетска милиција и јединица Црвене Армије су пружале храбар отпор на Красногвардејску, чиме су успели да купе више времена за ојачавање одбране Лењинграда. Међутим, совјетска ситуација се брзо погоршала када су Финци започели напад на Карелију 10. јула и потиснули совјетску 23. армију, која је започела повлачење у нереду. Финске снаге су почеле гоњење и до 2. септембра избили на стару државну границу из 1939. године.Финска влада није имала жеље ни воље да напада на Лењинград и била је задовољна што је повратила раније изгубљене територије. Маршал Манерхајм је у Карелију распоредио шест дивизија, од којих су неке биле на свега 32 км од Лењинграда. Разбијена 23. армија је претрпела губитак 40000 припадника, а преостале дивизије су задржале свега око 30% јачине.

Чешка хаубица калибра 240мм Ml6 из 2. дивизиона 84. артиљеријског пука гађа Лењинград са положаја близу Петерхофа, октобра 1941.

Иако је Хепнер привремено блокиран код Красногвардејска, Шмитове моторизоване јединице су напредовале кроз вакум југоситочно од Лењинграда, заузимајући Љубан и Тосно до 29. августа и потом Мга 30. августа. Губитак Мге је била пропаст за Совјете јер је тиме пресечена последња железничка пруга између Лењинграда и спољног света.

Ворошилов је ангажовао резерве и брзо преузео град, али је то било кратког века, пошто су Немци контранападом узели град назад. Ставка је 31. августа наредио формирање две нове армије које ангажује у одбрани Лењинграда: 42. армију под командом генерал пуковника Федор С. Иванов и 55. армију под командом генерал мајора Ивана Г. Лазарева. Две новоформиране армије су добиле задатак да бране Лењинград са југозапада (42. армија) односно са истока (55. армија). На западним прилазима града је остављена 8. армија, коју је назад ка Ораниенбауму потиснула немачка 18. армија. Ове армије нису имале у потпуности формиране дивизије, већ само делове.

Шмит је са две борбене групе из састава 126. пешадијске дивизије извршио коначно потискивање Совјета ка Ладошком језеру и 7. септембра заузео висораван Сињиавино, а дан касније је заузео и Шлиселбург и тиме прекинуо и последњу копнену везу Лењинграда са спољним светом. Група совјетских артиљераца остала је одсечена у оближњој цитадели Орешек, на ушћу реке Неве. У међувремену, 39. моторизовани корпус је окренуо на исток ка Волхову, где се налазила 54. армија у фази формирања.

Леб је крајем августа био свестан да ће ускоро морати да пребаци 4. оклопну групу и 8. летачки корпус Групи армија Центар за надолазећу операцију Тајфун тако да је одлучио да учини последњи напад на Лењинград са овим снагама, у нади да ће сломити совјетски отпор. Међутим, јединице 18. армије још увек биле на територији Естоније, а већи део 16. армије заузет формирањем фронта дуж реке Волхов. Расположиве јединице за напад су биле само Рајнхардов 41. корпус и пешадијске јединице из 28. и 50. корпуса.

Совјетски војници уклањају тела пет жена погинулих од немачке артиљеријске ватре.

Хепнерова оклопна група је започела своју офанзиву у јутро 9. септембра, брзо опколила браниоце Красногвардејска и заузела кључну висораван Дудергоф јужно од Краснајег села. Припадници совјетске милиције пружили су јаку одбрану али је 12. септембра град пао и немачке руке. Исте вечери немачке моторизоване јединице стижу на ивицу висоравни Пулково. По први пут су немачки војници могли стварно да уоче Лењинград. Међутим, ти исти војници су били у домету топова Балтичке флоте, који су засули Рајнхартове снаге баражном ватром.

Ворошилов је морао да уведе и последње резерве, које нису успеле да зауставе Немце у достизању града Пулкова, који су држали припадници совјетске милиције. Немачке пешадијске јединице које су споро напредовале на крилима постепено су заустављене совјетском одбраном на Урицку и Колпину. Чинило се да отпор Совјета расте како се Немци приближавају Лењинграду. У Москви, Ставка се забринула када су пали Мга и Шлизелбург, а Стаљин сменио Ворошилова и на његово место довео Георгија Жукова како би ојачао одбрану Лењинграда. Жуков је у Лењинград стигао авионом 13. септембра и готово одмах сменио команданта 42. армије Иванова. На место команданта је поставио генерал мајора Ивана И. Федјунинског (Ива́н Ива́нович Федю́нинский) – касније унапређеног у чин генерал – потпуковника. Жуков није имао жеље да буде ухапшен и осуђен тако да се ропски потчинио Стаљиновом диктату да спроведе контранапад без обзира на цену. Све команданте 42. и 55. армије је 17. септембра информисао да ће сви који се повуку бити стрељани, заједно са својим породицама.

Слабој 8. армији је наређено да изведе контранапад на лево крило 41. корпуса и заузме Красноје село, али су Немци на крају успели да се пробију кроз положаје 42. армије и да 16. септембра код Петерхофа избију до Финског залива. Тиме су одсекли 8. армију на Ораниенбаумском мостобрану. Командант 8. армије је одбио да нападне, јер је имао свега 30% снага на располагању. Жуков га је сменио и окренуо се Куликовој 54. армији, која је примила две свеже формиране стрељачке дивизије и наредио им да нападну 39.  моторизовани корпус, заузму Сињавино и разбију блокаду Лењинграда. Ово је био неостварив задатак за армију која је била још увек у процесу формирања, а Куликова најбоља јединица, 128. стрељачка дивизија, је имала свега 2000 војника. Шмит је лагано одбио Куликов напад. У грандиозном стилу, Жуков наређује и новоформираној Оперативној групи Нева – која је једва могла да брани 20 км дуг појас са све слабашне дивизије – да крене у напад уз форсирање реке и повеже се са 54. армијом. Зачуђујуће, 115. стрељачка дивизија је обезбедила плитак мостобран на реци Невскаја Дубровка (Невская Дубровка) али је убрзо опкољена немачком 122. пешадијском дивизијом. Жуковљев контранапад није постигао ништа до пуког губитка људи и средстава. Одбијајући да прихвати да његова тактика не функционише, Жуков је употребио преостале лењинградске резерве и поставио их на правац немачког напредовања, са наређењем да издрже или да буду стрељани. Спојио је јединице милиције, НКВД и остатке других јединица и упутио их у сектор Пулково, али тим снагама није могао да спречи немачки 41. моторизовани корпус да заузме Пушкин у задњем нападу. Жуков је убацио и неколико тенковских чета наоружаних тенковима КВ-1, које су непрестано нападале немачке положаје око Пушкина, подржани свом преосталом тешком артиљеријом и топовима Балтичке флоте. Хепнерове уморне моторизоване јединице су имале пуне руке посла у заустављању десет тенкова КВ-1 топовима калибра 37 мм, тако да су одмах изгубили иницијативу. Захваљујући Хепнеровој неспособности да превазиђе агресивну совјетску одбрану око опсерваторије Пулково, Немци нису контролисали најбоље узвишено земљиште са које се видео град. Жуков је такође успео на крилима, где је послао нову 21. НКВД стрељачку дивизију и 6. морнаричку пешадијску бригаду да одбране Урицк од 58. пешадијске дивизије, док је 168. стрељачка дивизија послата да ојача милицију код Колпина. Немачка 58. пешадијска дивизија је успела да се под борбом пробије до Урицка, који се налазио шест километара од Кировске фабрике – при чему су заробили више од 1000 совјетских војника али су на крају заустављени од стране јединица морнаричке пешадије, неколико КВ тенкова и концентрисане артиљеријске ватре са бродова. Још импресивнија одбрана је била организована јужно од Колпина, где су се налазили 168. стрељачка дивизија и Ижорска милиција, који су се фанатично бранили од напада 121. и 122. пешадијска дивизија. Након што му је одобрено краће одлагање слања делова снага, 4. оклопна група је 18. септембра започела ангажовање, док је Леб наредио преосталим снагама да успоставе линије блокаде око града. Са губицима од 3 440 људи у периоду од 9. до 16. септембра, 4. оклопна група је напредовала до линије 6 до 10 км од јужних ивица Лењинграда и заробила 25 000 војника. Кухлерова 18. армија је требала да спроводи блокаду Ораниенбаума и Лењинграда, док је 16. армија држала Волхов. Међутим, очајнички успеси совјетске одбране на Пулкову и Колпину – оба жељена циља које је Леб желео да заузме – спречили су Немце да се приближе Лењинграду колико су желели и оставили совјетским командантима одскочну даску за будуће контранападе.

Совјетски ловци МиГ-3 у лету изнад тврђаве Петра и Павла у Лењинграду 1. августа 1941.

Блокада града и гладна зима

Немачким обручем око Лењинграда блокиране су четири совјетске армије: 8, 23, 42. и 55. унутар града и у Ораниенбауму, са укупно 20 дивизија и преко 300 000 војника. У граду се налазило и око 3 милиона становника. На почетку блокаде, град је располагао са тридесетодневним залихама хране, али су оне смањене након што је немачко ваздухопловство у бомбардовању уништило складиште Будајев. Ладошка флотила, коришћењем баржи, је могла да допреми свега 22 000 тона хране месечно, док је град имао потребе за 30 000 тона. Конвој баржи је преко језера до Осиновеца и назад пловио 16 часова. Немилосрдни напади немачких авиона отежавали су допремање залиха. У периоду октобар – новембра Немци су нападима из ваздуха успели да потопе 24 баржи и 6 пароброда. Специјална ваздухопловна група је могла да допреми транспортним авионима Ли-2 још 600 тона хране недељно. Међутим, град није имао потреба само за храном, већ и за горивом. Недостатак горива је угасио већи део електричних централа у граду. Систем водовода се такође распао јер се вода смрзавала у цевима. Недостата воде усложио је јавно здравље, док је становништву било теже да гаси пожаре изазване сталним бомбардовањима. Новембра 1941. становништво Лењинграда се суочило са стварним изгладњивањем.

Чета жена-добровољаца из састава радничког батаљона. У 20 радничких батаљона налазило се преко 10 000 жена. Ови батаљони били су задужени за унутрашњу одбрану Лењинграда

Кухлерова 18. армија вршила је блокаду заједно са 26. корпусом (три дивизије), укључујући и мостобран Ораниенбаум, док је 50. корпус (четири дивизије) држао фронт од Урицка до Шлизелбурга. Немачка артиљерија започела је бомбардовање Лењинграда 4. септембра, док је немачко ваздухопловство започело сталне нападе који су трајали месец дана. Како је 18. армија рано заузела зимске положаје, успела је да избегне тешке губитке од болести и смрзавања са каквим се суочила Група армија Центар испред Москве. Ипак, изгубљен је знатан број коња.Падом температуре почетком новембра 1941. коњи из 18. армије су започели да цркавају у чопорима; на пример, након губитка свега 67 коња током борбених дејстава тог лета, СС полицијска дивизија је током зиме 1941/42 изгубила чак 1200 коња.

Зима је донела и другу врсту таме. СС Оперативна група А, под комадном Валтера Сталекера (SS-Brigadefiihrer Walter Stahlecker), која се налазила иза Групе армија Север, формирала је командно место октобра 1941. у Красногвардејском, недалеко од команде 18. армије. У наредна два месеца, СС Оперативна група А је убила не мање од 1 389 цивила у Красногвардејску и још 800 у Пушкину. Као пример учествовање Вермахта у зверстима СС јединица издваја се захтев 28. корпуса од 20. децембра 1941. да се СС Оперативна група А „избори“ са 240 жена – болесница из душевне болнице 20 км северно од Љубана – које су „представљале ризик по здравље оближњих немачких јединица“. СС јединица је умарширала у круг болнице и убила све болеснике и особље болнице. Извештаји 18. армије говоре и о транспорту 4300 цивила из Лењинграда у Немачку, у својству робовске радне снаге. Ове активности Немаца имале су за последицу формирања совјетских партизанских јединица у позадини јединица 18. армије, иако нису биле ефикасне све до 1943. године.

Совјетски ГАЗ пролази импровизовану противтенковску препреку на спољашњем одбрамбеном појасу Лењинграда.

У међувремену, Жуков 6. октобра напушта Лењинград, остављајући привремену команду Федјунинском , али две недеље касније га шаље да преузме команду над 54. армијом на реци Волхов како би се припремио за разбијање блокаде. Генерал потпуковник Михаил С. Хозин (Михаил Семенович Хозин) преузиме команду над Лењинградским фронтом. Хозин већи део активности усмерава на ојачавање одбране 42. и 55. армије, чије су дивизије смањене на свега по 2 до 3 хиљаде војника. До новембра, 42. армија успева да утврди јужне прилазе Лењинграду вишеструким линијама одбране, које су се сатојале од система ровова, бункера, „змајевих гнезда“ и минских поља. На линији одбране постигнута је густина противтенковских оруђа од 17 топова по километру. Хозин такође унапређује и противавионске способности против честих напада немачког ваздухопловства. Делује и на унапређењу координације између Црвене Армије, Балтичке флоте и ваздухопловства. Када је Фински залив и Ладошко језеро оковао лед, Хозин распоређује јединице дуж обале како би спречио напад преко залеђених водених површина. Унутар града, Жданов формира 79 наоружаних радничких батаљона, са укупно 40 000 војника, како би осигурао унутрашњу безбедност у сваком градском одсеку. Бројни бункери и препреке су израђене кроз град, за случај изненадног немачког продора.

Лењинградске јединице нису биле укључене искључиво у статичну одбрану. Ставка је наредила Хозину да изводи нападе преко Неве са 55. армијом и Оперативном групом Нева, као претходницу у напорима да се повеже са 54. армијом. Хозин је наставио да уводи све више војника у плитки мостобран на реци Невскаја Дубровка, што је смањило и 20. НКВД стрељачку дивизију и 168. стрељачку дивизију на мање од 300 војника.

Робна кућа током конверзије у утврђени артиљеријски положај, септембар 1941.

Иако су Хозин и Жданов успели да ојачају одбрану Лењинграда, нису успели да ураде више на ублажавању последица блокаде града на становништво. Лењинградски војни савет није успео да одобри било коју врсту евакуације пре него што је град опкољен и када се то десило. Жданов је ставио тежиште на евакуацији баржама фабрика Киров и Бољшевик и 10 000 радника. Тако су витални делови преко потребне ратне привреде евакуисани, али самим тим значајнија евакуација локалног становништва није започета преко „леденог пута“ све до фебруара 1942. Резултати су били предвидљиви; изгладнелост, недостатак топлоте и тифус уништавали су становнике Лењинграда. Током зиме 1941/42. умрло је преко 600 000 цивила. Војници, који су имали боља следовања хране од цивила, такође су били погођени. најмање 12 400 војника је умрло услед хладноће и глади те зиме, док је 62 000 због болести испало из строја. Новембарско следовање хране за браниоце Лењинграда износило је свега 500 грама хране на дан, да би јануара месеца дневно следовање било смањено на свега 30% новембарског. Сви коњи су већ били поједени, а за возила је остало врло мало горива, тако да си 42. и 55. армија брзо изгубиле своју мобилност. Морал је био слаб и хиљаде совјетских војника је дезертирало ка немачким линијама како би избегли гладовање. У међувремену, немачке јединице су остале на својим линијама блокаде, релативно утопљени и примајући три пута више хране од својих непријатеља, чекајући да гладовање извојује битку у њихову корист.

Коначно, ефекти блокаде града су у пролеће 1942. већину војника у Лењинграду довели у стање блиско борбеној неупотребљивости, спречавајући их од играња веће улоге чак и у подршци у катастрофалној Љубанској офанзиви. захваљујући неактивности на Лењинградском фронту, Линдеман је могао да пребаци бројне јединице из састава 26. и 50. корпуса на испомоћ у борбама на Волхову, остављајући врло танке линије блокаде града.

Тихвински гамбит

Са јењавањем борбених дејстава око Лењинграда средином октобра 1941. обе стране су кренуле да разматрају своје опције. Са већим делом оклопних и снага ваздушне подршке ван строја, Група армија Север није имала снаге да продре у град, док мршаве совјетске 42. и 55. армија нису имале снаге да пробију блокаду. Период пат позиције, који је подсећао на Западни фронт из периода Првог светског рата, настао је са првим снегом 14. октобра. Обе стране су примиле скромна појачања: Леб је добио пет падобранских батаљона из 7. ваздухопловне дивизије да ојача климаву одбрану на Неви, док је совјетска 54. армија на Волхову добила 3. и 4. гардијску стрељачку дивизију, до пола попуњене.

Ставка је инсистирала на пробијању блокаде, што је пре многуће, што је подразумевало још један напад на Сињиавино 54. армијом и Оперативном групом Нева. У међувремену, немачка команда копнене војске је применила мере са циљем убрзавања пада Лењинграда и веровала да Група армија Север још увек има снаге да напредује на исток и заузме Волхов и Тихвин, како би пресекла железничке линије које подржавају саобраћај баржама на Ладошком језеру. Леб се одлучио да своје последње мобилне снаге – четири дивизије 39. моторизованог корпуса и три пешадијске дивизије 1. армијског корпуса уклини између совјетских 4. и 52. армије близу Чудова и напредује североисточно како би заузео Тихвин.

Немачки падобранци у послузи противтенковског топа Pak 36 калибра 37мм, новембра 1941.

Немачки напад је започео 16. октобра и након четири дана борби успео да постигне обимни пробој. Упркос тешком терену, слабом времену и 30 цм снега, 12. оклопна дивизија је бил у могућности да напредује преко 60 км за 12 дана, тако да је Тихвин коначно заузет 8. новембра. Без железничких веза, ситуација са храном у граду је постала критична. Међутим, седам немачких дивизија које су учествовале у нападу је изгубило 10 032 војника. Истрошени су и људство и возила тако да систем немачке логистике није могао да допреми адекватне количине хране, горива и муниције преко залеђених путева до Тихвина. Генерал пуковник фон Арним је преузео команду над Тихвином и прикупио расположиве снаге за одбрану града, надајући се да су Совјети преслаби да изврше напредовање већих размера.

На чело 4. армије доведен је Марецков, који је добио задатак и да оркестрира 52. и 54. армијом за тренутни контранапад. Ставка је дала Марецковом три потпуно попуњене дивизије из Трансбајкалског и Далекоисточног војног округа. Мерецков је 12. новембра започео концентрични напад на немачку одбрану у граду Тихвин, док је 54. армија напала немачки 1. корпус на северној страни превлаке, а 52. армија 38. корпус на јужној страни. Мерецков напад је постепено потиснуо оба немачка крила и елементе 126. и 254. пешадијске дивизије су се нашле у обручу. Немачке линије снабдевања за Тихвин су се срушиле и Арним је морао да прибегне попуни муницијом из ваздуха.

Док су се немачка крила распадала, Мерецков је кренуо у општи напад на Тихвин 4. децмбра да би 4 дана касније Арним напустио град. Повлачећи се ка Волхову, десет немачких дивизија је крајем децембра успоставило нови фронт. Међутим, ових десет дивизија су претрпеле укупне губитке од 21 530 војника (избачени из борбе), међу којима је било 4600 мртвих. Даље, 8. и 12. оклопна дивизија су уништене, тако да је Група армија Север остала без покретних резерви. Након успешног заузимања Тихвина, Ставка је реорганизовала совјетске снаге у овом подручју и формирала Волховски фронт под командом Мерецкова.

Ваздухопловно-поморске операције око Лењинграда, 1941/42

На почетку рата, совјетско ратно ваздухопловство је на аеродромима у близини Лењинграда располагало са седам ловачких и шест бомбардерских пукова, са укупно 426 ловаца и 182 средњих бомбардера. Близу три четвртине ловаца су били застарели апарати типа И-153 и И-16, док су 7. и 159. ловачки пук непосредно пре рата били попуњени новим авионима типа МиГ-3. Док је примарна мисија ваздухопловства била борбена подршка јединица на бојишту, јединице ПВО генерал мајора Кријукова су биле задужене за противваздушну одбрану самог Лењинграда.  7. ловачки корпус, који је на почетку рата још увек био у фази формирања, имао је 8 ловачких пукова са 312 авиона И-153 и И-16. Лењинградска ПВО се ослањала на 2. корпусу ПВО који је имао шест пукова ПВО (око 300 топова калибра 76 мм и 85 мм), 230 митраљеза, 300 рефлектора 360 баражних балона и 302 осматрачнице. Међутим, за разлику од Лондона 1940. Совјети су имали свега један експериментални радар у Тоскову, североисточно од Лењинграда. Уместо тога, ваздухопловство и ПВО је зависило од осматрача и летачких патрола изнад града и линија снабдевања Ладошким језером. Балтичка флота је имала још три ловачка пука са 180 авиона И-15бис и И-16, са задатком да бране флоту и артиљеријски пук ПВО са 68 топова, који је имао задатак да брани Кронштат од напада из ваздуха.

Јединице немачког ваздухопловства су се први пут појавиле у рејону Лењинграда 22. јуна 1941. када је 18 бомбардера Ју-88 положило 36 магнетних мина у морском каналу код Кронштата. Затечене посаде совјетских противавионских топова немо су гледале представу, не отварајући ватру – јер рат званично није још започео. Након тога, Немци су наставили са минирањем вода око Кронштата и Лењинграда, као и бомбардовањем канала Нова Ладога ради пресецања снабдевања баржама. Како се Група армија Север приближила Лењинграду, немачко ваздухопловство је извело низ прецизних бомбардовања на главне железничке мостове како би спречили довођење совјетских снага.

Крајем августа 1941, 1. ваздухопловна флота под командом генерал пуковника Алфреда Келера је располагала са око 100 ловаца и 200 бомбардера, док је совјетско ваздухопловство претрпело озбиљне губитке покушавајући да нападима из ваздуха успори немачко напредовање. 8. ваздухопловни корпус под командом генерал пуковника Волфрам фон Рихтхофена (Wolfram von Richthofen) са своје четири групе Штука и ловаца Бф-110 пристигло је као појачање у завршној фази немачког напредовања. Келер је пружао блиску ватрену подршку против 2. ударне армије, али је изводећи нападе са малих висина претрпео озбиљне губитке. Између фебруаа и априла 1942, 1. ваздухоповна флота је изгубила 41 бомбардер, 21 Штуку и 19 ловаца, тврдећи да су у истом периоду оборили 581 советских авиона. По извршеном опкољавању 2. ударне армије, 1. ваздухопловна флота је играла главну улогу у њеном уништењу. Када су Совјети покушали да изведу снабдевање из ваздуиха ноћу, Келер је 54. ескадрилу употребио као ескадрилу ноћних ловаца, при чему су успели да оборе 30 транспортних авиона, што је свакако осакатило совјетско снабдевање. У међувремену, бомбардери из 3. и 53. ескадриле су немилосрдно гађале трупе Власова из ваздуха, изазивајући велике губитке.

Са доласком пролећа, Келеру је наређено да покуша још једном да уништи Балтичку флоту. 1. ваздухопловна флота појачана је са две групе Штука. Међутим, Балтичку флоту је штитила густа мрежа противавионских топова. Први напад, Операција Еисстоβ (ледени напад), изведена је 4. априла 1942. са 62 Штуке, 70 бомбардера и 59 Бф-109 али су прецизни поготци осујећени густом противавионском ватом. Током овог напада постигнуто је седам погодака тешке крстарице Максим Горки, четири поготка бојног брода Октобарска револуција и мања штета на још једанаест раних бродова. Ни један брод није потопљен. Шеснаест дана касније, 20. априла, 1. ваздухопловна флота је наставила нападе на балтичку флоту, операцијом „Götz von Berlichingen“, али је поново тешка противавионска ватра спасила бродове Балтичке флоте од уништења.

Конвој совјетских камиона прелази ледени пут преко Ладошког језера, фебруар или март 1942.

Први и једини пут током блокаде, крајем маја 1942, 1. ваздухопловна флота је извела велику акцију на уништењу совјетске логистике на Ладошком језеру. Дана 28. маја, 80 авиона је бомбардовало луке Кобона и Ледњово на источној обали језера, при чему је почињена мања штета. Следећег дана, други ваздушни удар је био усмерен на Осиневец на западној обали. Средином септембра, 1. ваздухопловна флота и Северозападни фронт совјетских ваздухопловних снага, водили су очајничку борбу на постизању превласти у ваздуху. У тој борби, три ловачке групе из састава 54. ескадриле искалили су свој бес, опустошећи Новикове снаге. У циљу поправљања равнотеже, Ставка је ангажовала пет ловачких пукова, као и 90 нових ловаца ЛаГГ-3 и 100 јуришних авиона Ил-2. Међутим, 54. ескадрила је успела да обори 39 од укупно 55 авиона ЛаГГ-3 којима је располагала 7. ловачки авијацијски корпус ПВО (истребительный авиационный корпус ПВО) септембра 1941. До краја месеца, 7. ловачки авијацијски корпус ПВО је изгубила око 80 % пилота.

Док су се ловци обеју страна борили за превласт у ваздуху, бомбардери су слати да покушају да омекшају линије одбране. Лењинград је претрпео први велики ваздушни напад у ноћи 8/9. септембра када је 27 бомбардера Ју 88 напало град запаљивим бомбама. Најжешћи напади догодили су се 17. и 19. септембра. Све у свему, немачка 1. ваздухопловна флота је извела 675 ноћних авио полетања против Лењинграда током септембра, који су за резултат имало 4 400 жртава. Противваздушне јединице су успеле да одврате Немце од дневних напада, али нису имали средстава да се супротставе ноћним нападима. У очајању, совјетске ваздухопловне снаге су усвојиле „таран“ нападе – покушаје обарања непријатељских авиона физичким ударцем сопственим авионима. преко 20 оваквих напада је изведено у подручју Лењинграда током септембра месеца, који су оставили велики утисак на пилоте немачких бомбардера. Даље, Новиков је употребио неке од новопримљених авиона типа Ил-2 да нападне немачке аеродроме. Ови напади имали су извесних успеха, јер је на аеродрому Сиверскаја 7. новембра уништено седам авиона Ју 88.

Немци су концентрисали своје преостале мобилне снаге како би заузели и држали Тихвин али због даљине од база нису могли да подрже моторизоване јединице логистиком. Овај PzKpfw III је био један од ретких тенкова који су децембар 1941. дочекали исправни.

Као допуна акцијама подршке копнених јединица и уништења самог града, Келер је добио и задатак уништења Балтичке флоте. 8. ваздухопловни корпус је напао Кронштат 23. септембра. У том нападу бојни брод Марат бива оштећен експлозијом прамчане муницијске коморе а слично пролази и бојни брод Октобарска револуција, док разарачи Минск и Стерегушчиј бивају потопљени. Међутим, совјетски ловци и јединице ПВО код Кронштата обарају шест немачких авиона. напад на Кронштат показао се као лабудова песма за нападе јединица 1. ваздухопловне флоте. Јединице 8. ваздухопловног корпуса убрзо бивају премештене на југ, како би учествовали у подршци операције Тајфун. Након тога, Келер је преостале снаге усмерио на одржавање превласти у ваздуху изнад критичних тачака бојишта и пружању блиске ваздухопловне подршке јединицама немачке 18. армије.

Тешке ваздушне борбе око Лењинграда наставиле су се и у јесен 1941. али су се обе стране у суштини бориле до пада Тихвина. Након губитка преко 2700 авиона од почетка рата, Северозападни фронт совјетских ваздухопловних снага је смањен на мање од 200 оперативних авиона, а изгубљена је и већина обученог летачког особља. Прва ваздухопловна флота је изгубила око 300 авиона, међу којима се нашло 70 ловаца и 162 бомбардера, тако да су 76. и 77. ескадрила послате у Немачку како би се попуниле и припремиле за даља борбена дејства. Тако су Немци око Лењинграда остали са мање од 150 авиона.

Келер више није желео да ризикује преостале бомбардере  тако да је знатно редуковао број бомбардовања града. Прешао је на бомбардовања далеко мањих размера са бомбардерским групама од свега пар авиона. Дејства по „леденом путу“ преко Ладошког језера су такође била ограничена лошим временом и мањком јуришних авиона на располгању. У међувремену, Новиков је зиму провео у попуњавању десеткованих ескадрила новим авионима типа ЛаГГ-3, Харикен и П-40. Такође је преузео и команду над противавионском одбраном града, што је довело до боље координације између ловачких авиона, противавионских топова и средствима за рано упозоравање. Непосредно пред смрзавање Финског залива, већи део Балтичке флоте је премештен на сидриште дуж реке Неве, чиме су дошли под заштиту батерија противавионских топова.

Иако су совјетски површински бродови практично лежали непокретни, Балтичка флота се надала да ће искористити своје велике подморничке снаге (64 подморница на почетку блокаде) да узнемирава саобраћај немачких теретниих бродова на Балтику. Међутим, Немци су брзо поставили ефикасну минску и противподморничку запреку око Кронштата у јесен 1941. што је употребу подморница учинило врло ризичном. Балтичка флота је у јесен 1941. успела да деташује 21 подморницу из Кронштата, при чему је изгубила десет подморница. Деташоване подморнице нсу успеле да изврше значајније задатке.

Разарач Опитниј, сакривен на Неви, гађа немачке положаје из топова калибра 130 мм, 1. јануар 1942. Разарач Опитниј је један од пар разарача Балтичке флоте који су нетакнути преживели рат.

Јануара 1942. 1. ваздухопловна флота је имала свега 89 авиона, док су Совјети располагали са 230 авиона. Ставка је успела да допреми у Лењинград 10 радара РУС-2 како би појачала компоненту за рано откривање, иако сама мрежа није постала оперативна све до средине 1942. Упркос унапређеним противавионским способностима, употребом нових радара, успела је да обори свега три немачка авиона који су нападали град. Након тога, Келер је већину бомбардера слао у подршку борбеним дејствима на Волховском фронту, али је 15 авиона Bf 109 (из 54. ескадриле) послао у финску базу Петајарви како би дејствовали по баржама на Ладошком језеру. У 104 извршених напада, немачки авиони нису успели да потопе ни једну једину баржу.

Јуна 1942. Силе осовине су начиниле редак заједнички напор на формирању здружених поморских снага на Ладошком језеру, познату под називом „Поморски одред К“. Четири италијанска торпедна чамца MAS и четири мала немачка минополагача су довежени како би формирали језгро одреда, који је деловао са обале језера коју су држали Финци. Тридесет ферибота Siebel, наоружани топовима, ускоро су пристигли као ојачање одреда. Одред К је 22. октобра 1942. извео операцију „Бразил“, велики напад на острво Сухо на јужној страни језера. Снаге Силе осовине су успеле да униште совјетску обалску батерију на острву, али су морали да се повуку када су совјетски авиони и торпедни чамци извели контранапад. Четири ферибота је изгубљено, уз губитке од 79 људи. Кажњени овим поразом, Поморски одред К је расформиран, а даље поморске операције на Ладошком језеру се нису изводиле.

Лењинград у обручу, 1942.

Мерецков успех код Тихвина сада се окренуо против њега, јер је успех дао Стаљину нереалну процену могућности Волховског фронта за напад. Совјетске јединице су једва достигле нову линију дуж реке Волхов када је Стаљин захтевао да Мерецков изврши нови, велики напад, за мање од две недеље. Пред Мерецкова и његове јединице стављен је грандиозни циљ: пробој фронта немачке 16. армије између Киришија и Новгорода и напредовање преко 100 км ради заузимања града Сиверскаја, чиме би се пробила блокада Лењинграда. Велика резерва дивизија из Сибира и стрељачке бригаде прикупљене су у Приволжском војном округу средином децембра, дајући Марецкову, али само на папиру, четири армије са укупно 32 дивизије. У стварности, Мерецкове јединице су биле без артиљеријске подршке, горива и муниције. Тренутно стање их је ограничавало да би реално могли да изведу покушај пробоја на малом делу фронта, против укопаног непријатеља на тешком терену. Даље, Стаљин, уплашен концентрацијом превише снага под једним генералом, наређује да снаге које су требале да врше пробој на северном делу фронта – 8. и 54. армија – остану под командом Лењинградског фронта Хозина.

Немачка 686. батерија пристигла је на Лењинградски фронт у зиму 1941/42. наоружана са два заробљена француска оруђа M18 L/16 калибра 520мм ради гађања Лењинграда у опсади.

Након одмора од борби за Тихвин, Немци су успоставили танак фронт дуж реке Волхов. Кухлереова 18. армија држала је линију Сињавино – Мга са 28. корпусом, док су 1. и 39. моторизовани корпус држали избочину код Киришија. Реку Волхов, између Чудова и Новгорода, држала је 16. армија. Резерве којима је располагала Група армија Север, биле су слабе.

Мерецков је планирао да употреби 59. армију генерал мајора Ивана Галанина у пробоју линија 38. корпуса јужно од Чудова, близу Спаскаје Полист и по извршеном пробоју да пропусте 2. ударну армију, која је требала да експлоатише постигнути успех и да напредује ка Љубану. Друга ударна армија, под командом генерал потпуковника Григорија Соколова, била је нова јединица састављна од једне стрељачке дивизије, осам стрељачких бригада, шест скијашких батаљона и два тенковска батаљона, са укупно 50 000 војника. У међувремену, совјетска 4. и 54. армија би напале Кириши са оба бока како би опколиле немачки 1. корпус. На крилима, 8. армија Бондарева би напала близу Мге и 52. армија Кликова би напала ка Новгороду, да би превасходно спречила Кухледра да доведе снаге са ових сектора. Као што је и било уобичајено у овој фази рата, Совјети су намеравали да ураде превише са слабо координисаним и непопујеним јединицама. Мерецков је схватао да је мисија преамбициозна али није имао жеље да се врати у затвор НКВД тако да је кренуо са припремама за напад, који је према плану требао да почне почетком јануара.

Напад је започет 4. јануара 1942. нападом 54. армије на положаје немачког 1. корпуса код Погосте, западно од Киришија, али је доживео дебакл. Два дана касније, главна Волховска офанзива је почела вишеструким нападима 4, 52. и 59. армије, али су ови почетни напади били такође неуспешни дуж целог фронта. Галанинова 59. армија је имала доста пешадијских јединица – 60 батаљона, али свега 24 вишецевних бацача ракета, док се већи део цевне артиљерије састојао од топова калибра 76 мм уместо топова 122 мм и хаубица калибра 152 мм. Ваздушна подршка била је слаба. Ипак, пешадинци су успели да оформе мали мостобран преко реке Волхов, а нападајући са 15 стрељачка батаљона на положаје три немачка батаљона 426. пешадијског пука успели да направе мању рупу у предњим одбрамбеним положајима 126. пешадијске дивизије. Под притиском Ставке да се изврши пробој, Мерецков је 7. јануара упутио 2. ударну армију. Јуришајући кроз уски пролаз, ударне јединице су претрпеле велике губитке (3000 људи) да би се након два дана безуспешних борби, офанзива распала. Ставка је наредила привремену обуставу напада, замењујући Соколова генерал потпуковник Николај Кликов (Николай Кузьмич Клыков) из 52. армије, наређујући Мерецковом да чим пре реорганизује снаге и понови напад. Марецков је након краће артиљеријске припреме одлучио да употреби 18 скијашких батаљона, који нису били спремни до почетка напада. Нападе су 13. јануара наставиле 2. ударна и 59. армија, јужно од Спаскаје Полиста, да би након четири дана огорчених борби успеле да направе мањи пробој између 126. и 215. пешадијске дивизије код Маснијег Бора. Погосту је заузела 54. армија и направе удубљење у линијама немачког 1. корпуса, притом претрпевши губитке од 1300 људи. Међутим, Совјети су претрпели велики шок када су открили да њихови тенкови типа КВ-1 и Т-34 више нису имуни на ватру немачких противтенковских топова. Нови пројектили Gr.38 које је добила 667. батерија јуришних топова учинили су пометњу код Погосте. На краилима, напади совјетске 8, 4. и 52. армије нису имали успеха, али је шапнска 250. пешадијска дивизија истрпела велику ватру. Већина совјетских напада је одбијена, али су Лебови нерви били истрзани након месеци борби тако да је размишљано о повлачењу са реке Волхов. Уместо тога, Хитлер га је сменио са дужности команданта Групе армија Север и на његово место поставио генерал пуковник Георг Кухлер. Наређено је да нема повлачења већ да Група армија Север остане и бори се на постојећим положајима.

Војници из шпанске 250. пешадијске дивизије на положају

Између 17. и 23. јануара, 59. и 2. ударна армија су учиниле мале помаке на својим секторима. Две немачке дивизије које су држале главне положаје блокаде града – 126. и 215. пешадијска дивизија – трпеле су велике губитке (преко 1200 људи). Кухлер је покушавао да блокира совјетски продор свим расположивим снагама, укључујући и новопридошлу СС легију „Фландерн“, инжињеријске јединице и полицијске батаљоне. Како је овај део фронта био једино подручје где су његове снаге постигле неке успехе, Марецков је наставио са увођењем снага из резерве. Нормално, главна одговорност команданта у пробоју је да прошири пробој како би омогућио даљу експлоатацију, али совјетске снаге нису могле да елиминишу главна немачка упоришта код Спаскаје Полиста и Земица, тако да је 2. ударна армија била потиснута на запад кроз уски пролаз између два утврђена упоришта. Под притиском Ставке, Марецков је иза 2. ударне армије упутио 13. коњички корпус, са циљем напредовања ка Љубану. Преко 40 000 совјетских војника је успело да се „провуче“ између немачких главних линија одбране и напредује око 75 км у позадину немачких јединица.

Немачки митраљез МГ34 на ивици села на Волховском фронту, зима 1941/42.

Ово је био кризни моменат за Групу армија Север, посебно када се пробој десио близу граница 16. и 18. армије, којом је сада командовао Линдеман. Иако је совјетска 2. ударна армија имала велике губитке, врло мало је стајало између ње и Линдемановог штаба у Сиверскајој. Међутим, Хитлер је у Кухлеру пронашао правог човека. Кухлер је одмах наредио 18. армији да задржи северну половину совјетског продора употребом јединица са полуострва Кириши, док је 16. армија задржавала јужни део својим 38. корпусом. Захваљујући неуспешном нападу совјетске 4.армије на Кириши, 1. корпус је могао да пребаци делове 291. пешадијске дивизије на блокаду јужних прилаза Љубану. Упоредо с тим је Кухлер направио снаге за блокаду од 285. Sicherungs-Division, 2. СС бригаде и борбену групу из 20. пешадијске дивизије. Ове снаге су држале западне и јужне крајеве избочине. Како је на Лењинградском фронту владало затишје, Кухлер је добио могућност да ослаби своје линије и упути 58. пешадијску и СС полицијску дивизију јужно од пруге за Волхов. Наредио је свом штабу да почну са припремом за обухватни напад који би извеле ове две дивизије, како би одсекле уску основицу полуострва – јер би иначе остала могућност да се суоче са разарајућим контранападом совјетских снага на Волховском фронту.

Совјетска батерија ПА топова калибра 85 мм, на положају унутар блокираног Лењинграда

Имајући довољно времена на располагању, Мерецков је имао могућност за реализацију правог пробоја. Организовао је специјалне ударне групе које су 12. фебруара заузеле два немачка утврђена упоришта јужно од Спаскаје Полиста, проширивши поље пробоја на 14 км. Немачка 215. пешадијска дивизија била је на рубу уништења, претрпевши губитак 1448 војника. Мерецков је одмах ојачао 2. ударну армију, која је нарасла на 15 дивизија. Користећи незавидну ситуацију Немаца, Федјунински је 15. марта покренуо нов напад којим је направио рупу у одбрани 269. пешадијске дивизије и успео да напредује 22 км ка Љубану. Два крака 2. ударне армије и 54. армије су на кратко били свега 35 км удаљени један од другог, претећи да ухвате у обруч осам немачких дивизија. Чак и горе, совјетски Северозападни фронт је покренуо велику офанзиву против 16. армије јужно од острва Илмен, успевши да 8. фебруара опколе 96 000 војника код Демјанска и још 5 000 код Колма. Група армија Север била је на рубу катастрофалног пораза.

Уништење 2. ударне армије

Са победом која се налазила на дохват Марецковог, Кухлер је у јутро 15. марта покренуо операцију „Раубтиер“, при чему је имао подршку Штука из 1. ваздухопловне флоте. Мета напада је била уска основица совјетског продирања, у близини Мјасној Бора. Краци које су чиниле немачке снаге сусрели су се 20. марта, пресецајући коридор и ухвативши у клопку преко 50 000 совјетских војника, припадника 2. ударне и 59. армије. Мерецков је могао поново да отвори 2 км широк коридор 27. марта, али је сада постало јасно да Лењинградске снаге за деблокаду требају друге снаге које ће њих саме деблокирати. Ситуација се брзо погоршавала како је кренуло отопљавање у априлу, праћено јаким кишама, које су отопиле лед на мочварама и потопиле добар део територије који је покривала опкољена 2. ударна армија. Мерецков је наредио да цео Волховски фронт пређе у одбрану, због чега га је Ставка 23. априла склонила са места команданта. Стаљин је наредио Хозину, који је био задужен за Лењинградски фронт, да преузме и Волховски фронт и спаси 2. ударну армију.

Генерал потпуковник Андреј Власов (Андрéй Андрéевич Влáсов) је 20. априла бачен у жариште, да преузме 2. ударну армију. До његовог приспећа, већина јединица је смањена на свега 30 % бројног стања, док су залихе муниције и хране биле практично истрошене. У почетку, Немци су се задовољавали бомбардовањем опкољене совјетске армије артиљеријом и остављањем да умру од глади. Међутим, Хозин је успео да организује неколико напада који су омогућили добром делу снага да се извуче, али без тешког наоружања. Забринут да ће се значајан број совјетских војника спасити заробљеништва, Кухлер је наредио Линдеману да докрајчи 2. ударну армију. Линдеман је 30. маја напао немачким 1. и 38. корпусом, како би једном за свагда затворио пролаз совјетским војницима. Након што су 5. јуна пропали очајнички покушаји пробоја, 2. ударна армија се распала. Немачки војници су тада прешли на систематичан лов и уништење изолованих јединица, по деловима. Све у свему, око 30 000 совјетских војника је избегло, док је 32 000 пало у заробљеништво. Сам Власов је заробљен 25. јуна, џеп је неутралисан, а наредних недеља је настављан отпор мањих преживелих јединица совјетске Црвене Армије. Стаљин је након овог пораза поново вратио Мерецкова на место команданта, како би реорганизовао Волховски фронт. Говоров је послат да командује Лењинградским фронтом. Власов је постао жртвено јагње, окривљен за пропаст 2. ударне армије. Од почетка Љубанске офанзиве 7. јануара 1942. до почетка јула 1942. Волховски фронт је изгубио 403 000 бораца, од којих је 150 000 погинуло или заробљено. То је био застрашујући губитак за постизање ситних користи, али је имао много веће последице: Совјети су лишени иницијативе на Лењинградском и Волховском фронту за наредних неколико месеци. Једина значајна корист коју је Волховски фронт задржао био је велика избочина унутар немачких линија код Погосте, која је учинила Кириши, које су држали Немци, рањивим на обухватни напад. Мерецков је нападао ову избочину од 5. до 11. јуна и потом од 20. до 26. јула, али је у оба случаја немачка 11. пешадијска дивизија одбранила положаје од напада троструко бројнијих совјетских јединица. Полуострво Кириши је коштало немачку 18. армију многих жртава тако да је Мерецков напао и у августу. Иако су Немци одржали одбрану, Кухлеру је било јасно да ће совјетске офанзиве бити све снажније сем ако се не догоди нешто што би променило однос снага на Лењинградском фронту.

Немачке опције, лето 1942.

Са поразом совјетске Љубанске офанзиве, Немци су  започели да разматрају колико је мудро гро снага Групе армије Север на блокади града. Хитлерова Директива 41 од 5. априла 1942. била је супротна од претходног наређења за опсаду Лењинграда. Сада је Хитлер наређивао Кухлеру да заузме град. Немачка Команда копнене војске је уверавала Кухлера да ће му бити обезбеђено довољно појачања за летњу офанзиву. Када је 4. јула пао Севастопољ, већи део Манштајнове 11. армије постао је расположив за употребу на другим правцима, тако да је Хитлер одлучио да се четири пешадијске дивизије и њена тешка артиљерија пошаљу на Лењинград.

У светлу Хитлеровог наређења, Кухлеров штаб је развио три плана напада за лето 1942: операцију „Nordlicht“, операцију „Bettlestab“ и операцију „Moorbrand“. Последња два плана су били планови за нападу мањих размера, са ангажовањем свега три дивизије; први је био усмерен на уништење мостобрана Ораниенбаум док су остали били обухватни напади на Погосту. Међутим, операција „Nordlicht“ је била велики подухват и није била реална за извођење док не стигне Манштајнова 11. армија. Хитлерова Директива 45 од 23. јула је гласила да Лењинград мора бити заузет до почетка септембра и препоручивала да се прво изведу две мање операције како би се ослободиле снаге које ће у главном „догађају“ чинити резерве снага.

Олупина совјетских тенкова БТ-5 на обалама реке Волхов, лето 1942.

Упркос великој прилици у периоду јул-август, Група армија Север је остала у одбрани и одлучила да се уздржи чак и од офанзива мањих размера, све док не дођу значајна појачања. Захваљујући проблемима са транспортом, Манштајнов штаб није стигао до Лењинграда све до 27. августа, заједно са његове четири дивизије (24, 132. и 170. пешадијска и 28. ловачка дивизија). Ове четири дивизије су биле снажније од дивизија 18. армије. Кухлер је добио и 3. и 5. планинску дивизију из Норвешке и шпанску 250. пешадијску дивизију. Прва ваздухопловна флота је јула 1942. нарасла на преко 250 авиона. Када су се јединице прикупиле на Лењинградском фронту, Хитлер одлучује да Манштајнова 11. армија изведе операцију „Nordlichter“ са укупно 9 дивизија, док ће 18. армија држати Волхов. Очекивало се да напад почне 14. септембра а да се до краја истог месеца и заврши. Након скупе победе на Севастопољу, Манштајн није био оптимиста да че се својим начином борбе моћи изборити са великим градом какв је био Лењинград – који је бранило више од 200 000 совјетских војника. Недостајали су му инжињерци и јуришни топови, које је вешто користио у градским борбама. Првобитни план операције Nordlicht, развијену команди 18. армије, био је план за велики пробој који би извеле четири дивизије код Пушкина – у основи наставак напада из септембра 1941, након кога би уследио директни напад на јужни дело града. Уместо тога, Манштајн мења план, при чему у први план избацује опкољавање града уместо директног напада. У измењеном плану, пет немачких дивизија заузимају висораван Пулково и потом одсецају Колпино, што је требало да праћено преласком реке Неве. По успостављању мостобрана, Манштајн је намеравао да убаци 12. оклопну дивизију и четири пешадијске дивизије преко реке, заобиђу 55. армију и потом напредују на север до железничке пруге Лењинград – Осиневец. Уколико би овај план успео, Манштајнове јединице би пресекле све линије снабдевања преко Ладошког језера и тиме осигурали брзо умирање становништва од глади. Као и обично, у плану је постојао велики ризик, јер је морао да остави Волховски фронт рањив на напад.

Међутим, Немци нису напали Лењинград током целог лета 1942. Ипак, совјетске снаге блокиране у Лењинграду, нису одмарале. Плашећи се новог немачког притиска на град, Говоров је наредио да 42. и 55. армија изведу изненадни напад на линије немачког 50. корпуса. На положаје 215. пешадијске дивизије код Урицка је 20. јула напала 42. армија, са своје дбе стрељачке дивизије, праћене нападом стрељачке дивизије и тенковске бригаде 55. армије 23. јула на СС полицијску дивизију јужно од Колпина. Оба напада су успела да заузму мало територије и приморају Кухлера да неке јединице (5. планинску дивизију) које је наменио за операцију Nordlicht преусмери у појачање линија блокаде. Логистика 18. армије искористила је летње месеце да формира логистичке базе у Сиверскајој, Тосну и Љубану, док су инжињерци оправљали путну и железничку мрежу из алинија. Ова логистичка унапређења ситуације ће добро послужити 18. армији током одбрамбeних борбених дејстава 1942/43.

Друга офанзива на Сињавино, август 1942.

Упркос одуговлачењу припрема Групе армија Север за извршење операције „Nordlicht“, Ставка је на време упозорена од стране обавештајаца, тако да је Стаљин био одлучан да пробије блокаду Лењинграда пре него Немци начине први потез. Након катастрофалне офанзиве на Љубан, Мерецкову је наређено да поново формира 2. ударну армију, користећи остатке који су успели да избегну заробљавање и новопридошла појачања. Мерецков је започео и планирање пробоја блокаде, коришћењем једноставнијег, директнијег приступа и велике количине артиљерије. Уз сагласност Ставке, Мерецков и Говоров су се сложили да изврше обухватни напад, укључујући скоро синхронизоване нападе на западним и источним странама најужег дела немачких линија блокаде, око Сињавина. У том тренутку, Мерецкове снаге су биле свега 17 км удаљене од снага Говорова, које су се налазиле на реци Неви, тако да су рачунали да би могли да нападну и повежу се и пре него што би Кухлер стигао да ојача сектор.

Источна страна сектора Сињавино, већ названа „коридор смрти“ због покривености совјетском артиљеријом, држана је јединицама 26. корпуса генерала Алберта Водрига (223. и 227. пешадијска дивизија). Водриг је имао свега седам пешадијских батаљона, ангажованих на одбрани фронта дужине 15 км, од места Липки на Ладошком језеру до Мишкина. Линију Нева је држало пет пешадијских батаљона. Захваљујући смањењу пешадијских дивизија садевет на шест батаљона, Водриг је убедио Кухлера да му „позајми“ пет батаљона из 207. и 285. резервне дивизије, али је и са њима био слаб да би држао најкритичнији терен у линијама блокаде око Лењинграда. Фронт 26. корпуса био је заштићен комбинацијом утврђених упоришта, минских поља, баражном артиљеријском ватром и мочварама. Водриг је изградио систем одбране на чврсто изграђеним радничким насељима која су изграђена у овом подручју још пре рата, са кључним позицијама у радничком насељу бр. 8, Круглаја окно и доминантна висораван Сињавино. На западној страни испупчења, врло искусна СС полицијска дивизија је држала део фронта на реци Неви. Иако Водриг није располагао резервом, део Манштајнове 11. армије је пристизала са јужне стране Лењинграда, како би учествовала у предстојећој операцији Nordlicht.

Након што су обавештјци информисали Ставку о пристизању Манштајнових трупа, извршен је притисак на Мерецкова и Говорова да одмах крену у напад, како би спречили могућ немачки успех. Говоров је кренуо у напад покушајем да 18. августа заузме два места преласка на Неви, али је СС полиција одбила нападе уз тешке губитке. За разлику од зимских месеци, када су Совјети могли да пошаљу тенкове и пешадију преко залеђене реке, прелазак реке у лето је било релативно лако одбити. Међутим, Водригов корпус је био мање припремљен за Мерецков напад, који је започео у 0210 часова 27. августа.

Група немачких заробљеника, њих око тридесет, заробљених током друге офанзиве на Сињавино, крај августа 1942.

Главни напад совјетских снага покреће 8. армија генерал мајора Старикова (Филипп Никанорович Стариков) у сектору Гаитолово, близу границе између немачке 223. и 227. пешадијске дивизије. Старикова урадна група која је почела напад састојала се од три дивизије из 6. гардијског стрељачког корпуса генерал мајора Сергеја Бијакова (Сергей Тимофеевич Бияков), док је други ешалон формиран од јединица 4. гардијског стрељачког корпуса генерал мајора Николаја Гагена (Николай Александрович Гаген). Мерецков је играо по правилима: постигао је предност у односу 4:1 у пешадији у уском, пет километара широком сектору, са 580 хаубица, минобацача 120 мм и вишецевних бацача ракета за подршку напада. Упркос надмоћи у људству и артиљерији, 6. гардијски стрељачки корпус није успео да заузме висораван Круглаја, али је 19. гардијска стрељачка дивизија успела да напредује неких 3 км унутар лнија одбране 425. гренадирског пука. Као и обично, упућивањем стрељачке дивизије на положаје немачког батаљона, Совјети сууспевали да направе узан пролаз у линијама одбране, али су напади на крила немачких јединица били мање успешни. Стариков је био ограничен да води битку сличну оој коју је водила 2. ударна армија у офанзиви на Љубан. Даље, Кухлер је почео да уводи резерве брже него што је Мерецков проценио тако да је напредовање Старикова успорено. Елементи 5. планинске и 28. ловачке дивизије почели су да пристижу 28. августа, праћени доласком 170. пешадијске дивизије и четири тенка типа Тигар из 502. тенковског батаљона. Уместо да се сломи под совјетским ударом, немачка одбрана је јачала.

Nebelwerfer 41 на положају, август 1942.

Иако су Совјети имали премоћ у артиљерији, тактика извођења напада је имала озбиљне мањкавости. Стрељачке јединице су убациване у борбу по деловима, тако да совјетска артиљерија није могла да одреди немачке линије одбране, које су се налазиле на пошумљеномн терену. Већи део совјетске баражне ватре су засипале одређена подручја, скривена јутарњом маглом, а треба наглаасити и неискуство осматрача. Стариков је игнорисао конфигурацију терена и упутио 124. тенковску бригаду у мочваре где је изгубио 24 од 27 тенкова. Марецков није успео да пружи одговарајућу инжињеријску подршку у прављењу пролаза кроз минске препреке и мочваре, тако да су снаге Старикова биле ограничене на напредовање узаним правцем.

У очајању, Мерецков наређује Старикову да уведе у борбу 4. гардијски стрељачки корпус и потом постепено уведе 2. ударну армију по деловима како би одржавао темпо напредовања. Говоров је коачно успео да 26. августа пребаци неке пешадијске јединице преко Неве, поново заузме бивши „мостобран од пет копејки“ који је изгубио у априлу, али није могао да оствари даље напредовање. Осма армија је 31. августа достигла југоисточни дело висоравни Сињавино, али је брзо остала без снага за даље напредовање. Контранапади 28. ловачке и 170. пешадијске дивизије у ноћи 1/ 2. септембра зауставило је Старикове снаге на свега 5 км од места повезивања са мостобраном Невскаја Дубровка. Још једном је Мерецков могао да елиминише читав немачки корпус, да је само могао да затвори обруч, али снаге Говорова нису могле да се пробију из својих плитких мостобрана, док Стариков није имао снага за даља борбена дејства. Совјетска офанзива је заустављена.

Манштајнова контраофанзива, септембар 1942.

Са свог командног места у Виници (Украјина), Хитлер је био забринут да ће совјетска офанзива на Сињавино ометати извршење операције Nordlicht, чак иако је било посве јасно да није успела да разбије блокаду Лењинграда. Хитлер је наредио Манштајну да преузме битку око Сињавина и сломи совјетски напад што је пре могуће. Тиме је 11. армија добила под команду све немачке снаге које су већ биле око Сињавина, као и снаге ојачања које су пристизале са Крима, што је ослабило Линдеманову 18.армију. У настојању да брзо реши совјетско надирање, Манштајнова импровизована акција одсецања основе испупчења одбијена је 10. септембра. Стога Манштајн одлучује да сачека док му не пристигну све снаге и потом изврши обухват са четири дивизије из 26. и 30. корпуса. Напад је извео 21. септембра, може се рећи успешно, јер је за четири дана успео да споји обруч близу Гајтолова. Немачки напад је успео да ухвати у замку совјетску 8. армију и део 2. ударне армије. Непосредно након хватања снага Старикова у обруч, 26. септембра 55.армија успева да делове две стрељачке дивизије пребаци преко Неве, али прекасно. Манштајн наређује 12. оклопној дивизији  да изведе контранапад. Наредних дана у немачком контранападу Совјети губе два од три мостобрана, тако да се 55. армија повлачи назад преко реке.

Манштајн крајем септембра постепено смањује величину џепа, а операције чишћења мочваре протежу се до средине октобра. Заробљено је најмање 12 300 војника. Све у свему, Лењинградски и Волховски фронт су изгубили 113 674 људи у нападу, што чини око 59% поверених им снага. Група армија Север је изгубила 25 936 војника током периода август-септембар 1942. а Манштајн је тражио попуну са 10 500 војника пре него што би могао да изведе операцију Nordlicht. Неке од најбољих јединица које су планиране за Nordlicht претрпеле су тешке губице, као што је била 5. планинска дивизија која је изгубила 2 183 војника и четвртину коња. Иако је операција Nordlicht једно време држана као „могућа операција“, отказана је када су Манштајн и његова 11. армија послати на југ да формирају Групу армија Дон, као одговор на стаљинградску кризу у новембру. Може се закључити да иако је немачка одбрана на висоравни Сињавино била велики тактички успех, Совјети су успели да предупреде операцију Nordlicht и самим тим спасу Лењинград.

Друга година блокаде

Рачунајући на успешно пробијање блокаде, Говоров је искористио предност неактивности Групе армије Север у лето 1942. да припреми Лењинград за још једну зиму. Прво и основно, Ладошка флотила је проширена и одржавала је линије снабдевања Лењинграда отвореним, упркос нападима немачке авијације. Око 539 000 цивила и рањеника је евакуисано чамцима и бродовима преко Ладоге у лето 1942, оставивши свега 700 000 цивила и 420 000 војника у Лењинграду. Евакуација не само да је спасила животе већ је помогла и у смањењу потреба града за храном, као и у прављењу потребних резерви. Говоров је примио хиљаде нових војника преко језера, што му је омогућило да обнови своје десетковане јединице. Када је успостављен системснабдевања електричном енергијом, лењинградске фабрике су могле да наставе са ратном производњом, усмереном превасходно на поправку тенкова и топова, као и производњу стрељачког наоружања, муниције и мина.

Док је Жданов реорганизовао и повећао број радничких батаљона на 52, који су се користили за одбрану самог града, дотле је Говоров настојао да заврши одбрамбене линије које су уништене августа 1941. Током 1942. израђено је више бункера, ровова и препрека, док су 42. и 55. армија имале три чврсте линије одбране. Формирана је и специјална контрабатирајућа јединица. Да је Манштајн кренуо са операцијом Нордлицхт септембра 1942, нашао би много јачу одбрану него што је могао претпоставити.

Делови Лењинградског фронта били су релативно тихи. Испупчење код Ораниенбаума брањено је Обалском одбрамбеном групом са две стрељачке дивизије и четири бригаде стрелаца и морнаричке пешадије. Кухлер је доделио две ваздухопловне дивизије из 3. ваздухопловног корпуса одбрани Ораниенбаума. Северно од Лењинграда, совјетска 23. армија је имала три до четири дивизије које су пазиле на неактивне Финце, што је Говорову обезбеђивало миран сектор одакле би могао да повуче снаге или их евентуално замени борбом изнуреним јединицама. Слично томе, Кухлер је за ту намену имао Ораниенабум, где је замењивао јединице онима које су изнурене у борбеним дејствима код Волхова.

Балтичка флота је током 1942. била врло активна у Финском заливу. Извела је три велика пробоја подморницама између јуна и октобра 1942. Уз помоћ ваздухопловства, бројне подморнице су успеле да прођу немачка минска поља и изађу на отворено где су потопиле 57 733 тона немачког бродовља. Узбуњени овим акцијама, Немци и Финци су повећали минске препреке и снаге за противподморничку борбу у Финском заливу. Марта 1943. немачка ратна морнарица је започела операцију „Walrofi“, положивши 48 км дугу челичну противподморничку мрежу преко најужег дела Финског залива. Када су маја 1943. завршили са ширењем мреже и полагање минског баража Nashorn, до октобра наредне године није било успешних пробоја совјетских подморница.

Борба за превласт у ваздуху, 1942/43

Новиков је априла 9142. унапређен у команданта совјетског ваздухопловства, а јединице које је он организовао и обучио у зиму 1941/42. наставиле су његову политику частих похода на немачке јединице прве линије, као и на главне базе 1. ваздухопловне флоте код Красногвардејска и Силверскаје. Немачко ваздухопловство је добило Freya радар, како би уз помоћ њега штитило своје предње ваздухопловне базе, али нису били у могућности да зауставе нападе на положаје 18. армије, који су изазвали много несугласица са Линдеманом. Јула 1942. 1. ваздухопловна флота је још увек држала предност у ваздушним борбама над бојиштем, али није успела да уруши линију снабдевања Совјета преко Ладошког језера. Совјетски противавионски топови (59 батерија на спољном прстену града и 71 батерија у граду) су приморали 1. ваздухопловну флоту да априла 1942. одустану од масовних бомбардовања Лењинграда. У међувремену, на основу искустава прикупљених у пропалој офазиви на Љубан, јединице ваздухопловства Волховског фронта су се реорганизовале у 14. ваздушну  армију док су ваздухопловне јединице Лењинградског фронта оформиле 13. ваздушну армију. Ипак, укључујући и ваздухопловне јединице Балтичке флоте, ове две армије су средином 1942. имале свега 450 оперативних авиона.

Призор у Лењинграду након једног од многобројних ваздушних напада

Јула 1942. 1. група 54. ескадриле је започела пријем модернизованих ловаца типа Bf 109G. У серији окршаја дуж Волхова нанела је велике губитке 13. и 14. армији. Охрабрена успесима, 1. ваздухопловна флота је 2. августа извршила бомбардовање центра Лењинграда са 50 бомбардера, у нади да ће изазвати совјетске ловце у борбу против авиона немачке 54. ескадриле. Међутим, моћна совјетска офанзива против Групе армија Центар приморала је 1. ваздухопловну флоту да многе јединице пошаље јужно, дозвољавајући совјетском ваздухопловству да делује много слободније у рејону Лењинграда.  Када је започела друга офанзива на Сињавино, 54. ескадрила је била преслаба да спречи 14. ваздушну армију да шаље групе за блиску подршку састављене од авиона Ил-2. Забринути због јачине совјетске офанзиве, Немaчка Команда ваздухопловства шаље појачање из Немачке 1. ваздухопловној флоти, укључујући и I/JG51 наоружану новим ловцима типа Fw190. Тако ојачана, 1. септембра се појављује на бојишту, изнад Сињавина. Након само пар дана интензивних борби, совјетски ловци су нестали са бојишта тако да су немачки бомбардери могли неометано да подржавају контранапад Манштајнових трупа. Током септембра 1942. 1. ваздухопловна флота је тврдила да је оборила 292 совјетска авиона, уз сопствени губитак од свега 6 ловачких и 28 осталих авиона. Након одбијања совјетског напада, појачања 1. ваздухопловне флоте су морала да се врате у матичне јединице, тако да је флота поново ослабљена. Са њеним слабљењем, појачана је активност совјетских авиона, тако да су и изгледи за успех акција за пробијање блокаде Лењинграда били већи.

Слабљење блокаде, 1943

Након пропасти друге офанзиве на Сињавино, обе стране су прешле у дефанзиву и тако остали наредна три месеца. Пажња совјетске Ставке била је заокупљена тиме да су снаге на Стаљинградском и Волховском фронту толико слабе да не би могле да крену у напад све док се (поново) не опорави 2. ударна армија. Међутим, Говоров и Мерецков су започели израду планова за нову, здружену офанзиву, коју је требало реализовати у децембру. Планиран је обухватни напад на коридор Сињавино. Како је једна од нејвећих грешака у претходним акцијама била немогућност Оперативне групе Нева да успостави значајне мостобране преко Неве, Говоров је реорганизовао Оперативну групу Нева као 67. армију и ојачао је свежим пешадијским и артиљеријским јединицама. Мерецков је у међувремену примио пет стрељачких дивизија, инжињеријску бригаду и три смучарске бригаде. Уз то је примио и артиљерију. Ове јединице је искористио да попуни 2.ударну армију. Мерецков и Говоров одлучују да нападну почетком јануара 1943, када је лед на Неви довољно чврст да издржи прелаз тенкова. Овог пута, оба фронта би напала истовремено, спречавајући Немце да пребацују резерве са једног на други сектор. Иако је логистичка подршка била услед лоше путне инфраструктуре слабија, Мерецков је за планирање ове офанзиве одвојио много више времена, тако да су снаге биле ваљано припремљене за напад. Генерал Жданов стиже у Мерецков штаб у својству представника Ставке.

Провера наоружања пре поласка у патролу, зима 1942/43

Линдеманова 18. армија још увек је својим 26. корпусом држала испупчење код Сињавина, али су расположиве резерве (међу њима и 12. оклопна дивизија) биле пребачене на угрожене немачке положаје. 26. корпус, сада под командом генерала Ернста фон Лејзера, имала је 170. пешадијску дивизију и 328. гренадирски пук из 227. пешадијске дивизије на западу (бране фронт дуж реке Неве), док је остатак 227. пешадијске дивизије, 1. и 223. пешадијске дивизије биле окренуте ка истоку и браниле прилазе ка Мги и Сињавину.

У 0930 часова 12. јануара 1943. оба фронта, Лењинградски и Волховски, започели су 140-минутну артиљеријску припрему за напад на линије немачког 26. корпуса. Иако је ватра била управљена на дубино до 3 км у позадини немачких линија, немачки војници су били добро уздрмани – јер је ова артиљеријска припрема премашила раније извођене припреме. Уз артиљеријску припрему из више од 4600 цеви, авиони 13. и 14. ваздушне армије су са преко 800 авиона нападали немачке положаје.

Након завршетка припреме за напад, совјетске јуришне групе – формиране у мешовите стрељачке, тенковске и инжињеријске групе – кренуле су ка непријатељу. На Неви, 67. армија напада преко 600 м широке смрзнуте реке са четири стрељачке дивизије, на фронту ширине 12 км између Шизелбурга и Дубровке. На југу, напади 45. гардијске стрељачке дивизије били су разнети митраљексом и минобацачком ватром 399. гренадирског пука. Након неколико покушаја, совјетска пешадија је успела да допре до првих линија, али није могла да продре даље. На исти начин, на северу, напад 86. стрељачке дивизије на Шлизелбург се срушио под ватром првог батаљона 401. гренадирског пука. Међутим, снаге Духанова су коначно нашле слабу тачку који је држао 240. извиђачки батаљон. Ту је 300 немачких војника одбило неколико напада десет батаљона 136. и 268. стрељачке дивизије, али су до сумрака морали да напусте своје положаје и повуку се. Тако су јединице ових двеју дивизија заузеле Марино и осигурале мостобран широк пет километара и три километра дубок. Совјетски инжињерци су изградили неколико мостова преко Неве, којима је 25 тенкова Т-34 из 61. тенковске бригаде прешло на другу страну. Немачка 170. пешадијска дивизија је утврдила одбрану око болнице и електричне централе у Городоку, затварајући пут за продор совјетских јединица ка југу.

У међувремену, 2. ударна армија је са шест стрељачких дивизија нападала на фронту ширине 10 км, али није успела да постигне већи успех. Совјетска 128. стрељачка дивизија је успела да истера 1. батаљон 374. гренадирског пука из радничког насеља бр. 4, али је 2. батаљон истог пука одбио пет напада 372. стрељачке дивизије у радничком насељу број 8. Ово упориште се састојало од 56 зграда, окружених дуплом линијом ровова, бодљикаве жице и минских поља. У центру, 327. стрељачка дивизија, подржана КВ тенковима, успела је да заузме Круглају, док је 256. стрељачка дивизија напредовала узаним пролазом поред Радничког насеља број 8 и даље, неколико километара на запад. Међутим, 366. гренадирски пук је држао јако утврђени положај у Радничком насељу бр. 7 који је блокирао совјетско напредовање ка Сињавину. Даље, док су Совјети обилазили ивице Радничког насеља бр. 8, Немци су успели да организују противнапад којим су преотели од Совјета назад део Круглаје. Чак и горе, немачка упоришта су одржавала радио везу са артиљеријом која их је подржавала, тако да су совјетске јединице трпеле прецизну артиљеријску ватру.

Немачки командант реаговао је на совјетски напад тако што је већи део расположивих резерви – пет пешадијских батаљона из 96. пешадијске дивизије, батерију 88 мм и четири тенкова типа Тигар из 502. тенковског батаљна – након чега је 170. пешадијска дивизија код Городока „живнула“. Како је главни фронт одолевао нападима, Лејзер је наредио да 227. и 1. пешадијска дивизија крену у контранапад како би ограничили даља совјетска напредовања, док је он усмерио већину снага на уништење мостобрана 67. армије пре неголи се ојача. Линдеман је ангажовао Борбену групу Хохнер (151. и 162. гренадирски пук из 61. пешадијске дивизије), као и елементе СС полицијске дивизије и 5. планинске дивизије како би ојачао Лејзерове напрегнуте корпусе.

Другог дана напада, 67. армија је начинила одређени напредак, јер су 136. стрељачка дивизија и 61. лака тенковска бригада напредовале четири километра на исток. Падом ноћи, претходница Духанова је била на пет километара од чела 2. ударне армије. Међутим, совјетски напад на електричну централу у Городоку био је неуспешан а 170. пешадијска дивизија је у 1630 часова кренула у контранапад којимје 268. стрељачка дивизија одбачена 2 км од немачких положаја. Жуков је пристискао Мерецкова да појача притисак на Немце, тако да је овај наредио 2. ударној армији да уведе дивизије другог ешалона. Ојачане ударне групе око Романовскија су успеле да опколе Радничко насеље бр. 8, али нису могли да пробију линије.

Следећа четири дана, од 14. до 17. јануара, обележена су тешким борбама којима је 67. армија успела да прошири мостобран на Неви и кренула у опкољавање Шлизелбурга са југа. Духанов је увео снаге другог ешалона и успео да направи одређени помак на североисток, али су ове снаге блокиране јаком немачком одбраном у Городоку. На истоку, опкољени 2. батаљон 374. гренадирског пука у Радничком насељу број 8, коначно је, након четири дана борби, остао без муниције – али је смелим маневром у ноћи 15. јануара већи део војника прошао кроз линије 2. ударне армије и дошао до немачких линија у близини Сињавина. У многоме захваљујући јакој одбрани радничких насеља бр. 7 и 8, напредовања снага Романовскија ишло је врло споро. Простор између две совјетске армије сузио се на свега пар километара. Немци су сада држали слаб коридор дуж пута који се пружао правцем север – југ, кроз тресетиште које се протезало од Сињавина до Шлизелбурга, усмерен на Радничко насеље бр. 5. Лејзер је наредио Борбеној групи Хохнер да држа Радничко насеље бр. 5 по сваку цену.

Совјетска срећа се коначно променила у јутро 18. јануара, када се 67. армија код Радничког насеља бр. 1 коначно повезала са 2. ударном армијом. Накратко потом, 136. стрељачка дивизија и 61. тенковска бригада су се пробили до Радничког насеља бр. 5, а 86. стрељачка дивизија је заузела Шлизелбург. Иако су Совјети код Шлизелбурга ухватили у клопку преко 8000 немачких војника, укључујући и Борбену групу Хохнер, нису успели да спрече њихово бекство. Хохнер је успео да организује све немачке јединице које су се налазиле у обручу и започео пробој ка југу. За два дана очајничких борби, већина Хохнерове команде се дочепала Сињавина, иако су изгубили сву тешку опрему, међу којом и пет тенкова Тигар. У међувремену, захваљујући времену које је купила одбрна Радничког насеља бр. 8, Линдеман је могао да уреди нову линију одбране на висоравни Сињавино, формирану од делова 96. пешадијске дивизије, десетак тенкова PzKpfw III, као и делова СС полицијске и 28. ловачке дивизије. Духанова 67. армија је 20. јануара почела да напада на западни део лније код болнице у Городоку, истовремено са почетком напада јединица Романовског на источном крају линије Радничког насеља бр. 7. Немачке линије одбране су биле стабилне и мирне. У неколико наредних дана, пристигли су делови још три немачке дивизије, које су ојачале одбрану, док је совјетска моћ јењавала. Упркос претњи Жукова, совјетска офанзива је крајем јануара замрла.

Операција Искра је за резултат имала први прави успех совјетских снага – мада ограничени – у слабљењу немачке блокаде Лењинграда. Совјетски губици су били тешки: 2. ударна и 67. армија су имале 115 082 припадника избачена из строја, од којих 33 940 погинулих и несталих. Током периода од 12. до 19. јануара немачки 26. корпус изгубио је 8 905 припадника (1 630 погинулих и 1 546 несталих). Мерецков и Говоров су успели да поново отворе узани, 8 до 10 км широк коридор, на коме су совјетски инжињерци изградили железничку пругу. Први совјетски воз је дошао у Лењинград 6. фебруара 1943. Немачка артиљерија је држала пругу под честим артиљеријским нападима и изазвала је значајне губитке, чинећи овај коридор тешким за употребу, али је то ипак био јасан сигнал да блокада слаби.

Красниј Бор и четврта офанзива на Сињавино, фебруар 1943.

Упркос делимичном успеху у операцији Искра, Стаљин и Жуков су крајем јануара 1943. били врло расположни, јер се део немачке 6. армије предао код Стаљинграда, а Совјети су успели да пређу Дон. Чинило се да је то прави тренутак за велику зимску контраофанзиву. Сматрали су да су Немци пред тачком пуцања. Сходно томе, Жуков је планирао велику обухватну операцију против немачке Групе армија Север, познату под именом „Поларна звезда“. У тој операцији, Лењинградски и Волховски фронт би били искоришћени да вежу Линдеманову 18. армију, док би Северозапдани фронт маршала Тимошенка напао са шест армија, уништио избочину код Демијанска и окренуо северозападно ка Луги. Жуков је сматрао да је ова вишефронтовска офанзива заробити већи део 16. и 18. армије у џепу јужно од Лењинграда.

Тенк Тигар из 502. тенковског батаљона избачен из борбе у близини електричне централе у Городоку почетком августа 1943.

Да би повећао изгледе за успех, Жуков је упутио Лењинградски и Волховски фронт да започну своје офанзиве, у циљу извлачења немачких резерви на север, док би се на југу дешавали главни окршаји против немачке 16. армије. И Мерецков и Говоров су схватали да су њеихове снаге још увек под утицајем тешких губитака претрпљених током операције Искра, али су ипак испланирали више напада које би изводили делови њихових фронтова. Мерецков је сматрао да би један обиухватни напад могао да успе и тиме се заузме испупчење код Сињавина. Као леви крак, 55. армија би напала преко Колпина, уништавајући шпанску 250. пешадијску дивизију која само што је посела положаје код Краснијег Бора, и потом напредовала на југоисток до Тосна. Десни крак, 54. армија, би напала немачки 28. корпус у повезала се са 55. армијом код Тосна. За то време би 67. и 2. ударна армија изводиле дејства око Сињавина како би везала што је више могуће немачких јединица.

Мешовита чета тенкова БТ-5 и БТ-7 дуж реке Неве, 1. јун 1943. Иако застарели, коришћени су током целог периода блокаде града.

Офанзива је започела 8. фебруар нападом 55. армије који је потиснуо неке од шпанских предстража, алармирајући Линдеману о неизбежности још једне совјетске офанзиве. Главни „догађај“ је почео два дана касније. Након снажне артиљеријске припреме, у јутро 10. фебруара, 54. и 55. армија су синхронизовано напале: 55. армија на фронту ширине 14 км, главним снагама (три ојачане стрељачке дивизије и тенковска бригада) на пук шпанске 250. пешадијске дивизије, која је била посве слаба када је у питању противоклопна борба. Јака совјетска артиљерија претворила је у прах предње линије, правећи пролазе за јуришне групе састављене од тенкова и пешадије. За свега пар часова, 63. гардијска стрељачка дивизија се под борбом пробила до Краснијег Бора и Мишкина. На совјетском леом крилу, 43. стрељачка дивизија је нападала на пук СС полицијске дивизије, али није успела да се пробије. Чудно, Совјети су постали летаргични након што су постигли прве успехе против шпанске дивизије на центру, тако да су Немци могли да формирају три борбене групе и нову линију, јужно од Краснијег бора. Следећег дана, Совјети су били спремни да наставе напредовање, а Немци су три тенка Тигар из 1. батаљона 502. тенковског батаљона упутили као подршку СС полицијској дивизији. Ови тенкови су у борбама врло лако избацили из строја 30 совјетских тенкова. Након три дана борби које је водила 55. армија, напредовала је пет километара, плативши цену од преко 10 000 жртава. Шпанци су се борили пожртвовано, претрпевши губитке од 3 645 припадника, што је чинило један од три пукова којима су Шпанци располагали. Након тога, Шпанцима нагло пада борбени морал, а сам Линдеман захтева да се замене неком другом јединицом, изјавивши том приликом „да у Шпанце више нема поверења“.

Упоредо са нападом 55. армије, 54. армија је напала немачку 96. дивизију са четири стрељачке дивизије, три стрељачке бригаде и тенковском бригадом. Упркос великој надмоћи на својој страни, совјетски напад је брзо заглибио тако да су напредовали свега три километра за три дана.

У једној акцији, 4. СС легија „Недерланд“ водила је битку против совјетске 124. тенковске бригаде. Холандска противоклопна чета, наоружана топовима Pak 97/38 калибра 75 мм, коришћењем кумулативних пројектила је успела да избаци из борбе 19 совјетских тенкова. За ту акцију је Gerardus Mooyman постао први страни војник одликован Витешким крстом. Линдеман је успео да пребаци довољно батаљона из мирних сектора како би одржао јачину фронта. Да би ситуацију Немаца учинили још неповољнијом, 67. и 2. ударна армија су 12. фебруара извеле здружени напад на Городок и Сињавино. Док 2. ударна армија није успела да направи неки напредак, 67. армија је успела да након шест дана борби заузме Городок. Немци су, да би предухитрили велики Жуковљев удар, 19. фебруара евакуисали Демјанску избочину и самим тим знатно смањили фронт 16. армије. Тимошенков последњи покушај да модификује план напада, а на основу задњих немачких покрета, имао је за резултат скуп промашај. Жуков није могао да опколи Групу армија Север.

Немачка батерија хаубица le.FH18 калибра 105мм на положају у близини Лењинграда, лето 1943.

Незадовољан постигнутим, Жуков наређује Говорову и Мерецковом да поново покушају у марту. На дан 19. марта, 55. и 8. армија нападају истовремено, надајући се да се пробију кроз немачке линије и повежу се јужно од Мге. Међутим, немачка одбрана је била прејака, а Линдеман у могућности да доведе резерве из мирних сектора. Нако нпостизања малог продора, дубоког три километра, јужно од Краснијег Бора, претходницу 55. армије Немци успевају да ефикасним контранападом врате назад. Контранапад су извеле јединице Легије Фландерн и четири Тигра из 1. чете 502. тенковског батаљона. На сличан начин, совјетска 8. армија је успела да изврши мањи пробој али је по приспећу немачких резерви морала да заустави напредовање. Жуков је и даље притискао совјетске команданте да убацују још снага у борбу како би постигли пробој. Ипак, пробој није учињен ни поред изгубљених 150 000 војника, так ода је Ставка 2. априла коначно наредила да Лењинградски и Волховски фронт пређу у одбрану.

У знак одмазде за офанзиву, Харко 303 је у априлу наставила са бомбардовањем Лењинграда, претежно војноиндустријских циљева. Гађано је складиште муниције код Пискаревке, фабрика тенкова Бољшевик, командно место 42. армије, бродоградилиште Марти и Судомек, фабрика тенкова Киров и фабрика експлозива Фармакон.

Борба за висораван Сињавино, јул – септембар 1943.

Након пропасти четврте офанзиве на Сињавино, пажња Ставке је пребачена на развој ситуације око Курска, тако да су се Лењинградски и Волховски фронт скоро четири месеца налазили у одбрани. Предах је искоришћен за опоравак и попуну јединица. Током пролећа 1943. немачка Врховна команда је и даље држала као могуће операције Нордлицхт и Моорбранд. Овим операцијама би вратили ситуацију на стање пре совјетске операције Искра. Кухлер и Линдеман су развили план, назван Паркплатз, који је имао за циљ освајање Шлизелбурга и Липкија, чиме би затворили копнени коридор ка Лењинграду. Уколико би успели да ово постигну, следећа фаза би била одсецање избочине код Погосте и директан напад на Лењинград. Ипак, план је захтевао ангажовање једне оклопне и седам пешадијских дивизија, а те снаге су већ биле ангажоване у операцији Цитадела. Хитлер није био против операције Parkplatz, али је снаге могао да пребаци само након завршетка акција код Курска.

Операција Зитаделле је пропала, тако да није било могућности да се изведе неки озбиљнији напад око Лењинграда. Након Курска, Ставка је одобрила Говорову и Мерецковом да почну са ограниченим нападима како би смањили утицај немачке артиљерије на железничку линију ка Лењинграду и да „поставе сценографију“ за коначан крај блокаде града. Њих двојица су испланирали још један обухватни напад на висораван Сињавино, са 67. армијом са запада и 8. армијом са истока. Напад је почео у 0430 часова 22. јула, након двосатне артиљеријске припреме. На западу, генерал мајор Николај Симонијак, командант ојачаног 30. гардијског стрељачког корпуса, је покушавао да пробије линију немачког 26. корпуса али безуспешно. На истоку, 8. армија је са осам стрељачких дивизија нападала на положаје 5. планинске дивизије. Совјети су поново употребили велики број тенкова на расквашеном, мочварном земљишту, где су постали лака мета за немачке нишанџије противтенковских топова и тенкова Тигар из 502. тенковског батаљона. Линдеман је ојачао планинце 132. пешадијском дивизијом и 912. батаљоном јуришних топова, што је довело до заустављања совјетског напада. Ставка је наредила да се напад ипак настави, смањеним темпом, све до 22. августа када је одобрила прекид напада. Из борбе је избачено 79 937 припадника Црвене армије, од којих је 20 890 било погинулих и несталих.

Збуњени поразом, Говоров и Мерецков су испланирали за септембра још један напад, али са ближе одређеним циљевима и прецизније дефинисаном употребом јединица. Симонијаков 30. гардијски стрељачки корпус је требао директно да нападне висораван, са севера, уз подршку већег дела авијације и артиљерије којим је фронт располагао, док би 8. армија подржавала нападом са истока. Немачки 26. корпус је држао Сињавино са 11. и 290. пешадијском дивизијом, док је већи део 28. ловачке дивизије био у резерви. Међутим, када је совјетски стрељачки корпус напао у јутро 15. септембра, након краће баражне ватре уместо дуге артиљеријске припреме, немачке јединице су се нашле у чуду, тако да су припадници гардијског стрељачког корпуса убрзо избили на висораван. Због брзине совјетске победе, Линдеман није могао да ојача овај сектор на време, тако да је признао губитак и формирао нову линију одбране јужно од старих положаја. Напад 8. армије је у међувремену одбијен. Након четири дана борби, Ставка издаје наредбу за окончање офанзиве.

Заузимање висоравни Сињавино била је једна од неколико светлих тачака у совјетској тактици на овом делу ратишта и у многоме допринела смањењу претњама немачке артиљерије по железничку пругу ка Лењинграду. Сада је постало јасно да Група армија Север више нема снаге за велику офанзиву на град. Сама блокада је ослабила. Баланс снага на северном фронту – као и свуда – брзо се пребацила на страну Совјета тако да је Кухлер кренуо да размишља у правцу организовања квалитетне одбране. Како би скратио линије одбране и направио неке резерве, Кухлер је 1. октобра добио одобрење од Хитлера да напусти избочину Кириши, чиме је ослободио четири дивизије из састава 28. корпуса. Добио је и одобрење да почне израду Пантер линије, серије утврђених положаја дуж линије Нарва – Псков – Остров. По завршетку израде, линија Пантер би пружила Групи армија Север уточиште при повлачењу у случају да Совјети успеју да пробију блокаду Лењинграда.

Остатак 1943. је око Лењинграда протекао углавном тихо… Совјети су се припремали за окончање немачке блокаде једном за свагда, док су Немци ојачавали одбрану и припремали се за совјетски напад. Након капитулације Италије, Шпанија је 8. октобра повукла своју 250. пешадијску дивизију, што је ослабило немачке позиције око Лењинграда. На положаје шпанске дивизије доведена је шпанска легија, јачине два батаљона.

Крај блокаде, 1944

Последња зима у блокади

Упркос губитку висоравни Сињавино, линија фронта се мало променила у последње две године. Чак и крајем 1943. немачка артиљерија је још увек периодично засипала пројектилима Лењинград и, за разлику од осталих борби немачких оружаних снага на Источном фронту, Група армија Север је ипак успела да заустави совјетску офанзиву. Међутим, прелазак Групе армија Север у дефанзиву је довела до тога да се неколико пешадијских дивизија ветерана пребаце на угроженије секторе и замене их дивизијама ваздухопловства које су дефинитивно биле далеко слабијег квалитета. Чак је и 502. тенковски батаљон са драгоценим тенковима Тигар послат у 16. армију. Без већине оклопа, артиљерије и искусне пешадије, Група армија Север је претворена у формацију за статичну одбрану, у време када су се совјетске јединице попуњавале и проширивале формације новим војницима.

Почетком јануара 1944. Линдеманова 18. армија је бројала 20 дивизија, рааспоређених у шест корпуса. Бранила је фронт који се протезао од мостобрана Ораниенбаум до Мге и потом јужно до Новогорода. Иако је Линдеман развио дубинску одбрану, то је за његове јединице био преширок фронт за држање. Мостобран Ораниенбаум је држао 3. СС оклопни корпус, рејон између Урицка и Тосна су држали 60. и 54. корпус (са шест дивизија), Мгу је држао 26. корпус, док су 28. и 38. корпус држали Волхов. У резерви се налазила само једна јединица – 61. пешадијска дивизија, размештена у рејону Красногвардејска.

Немачки противоклопни тим у заседи, наоружан RPzB 43 Panzershreck

Говоров је планирао нову офанзиву како би разбили блокаду града једном за свагда. По први пут, Совјети су желели да постигну операцијско изненађење; уместо покретања још једног у низу напада на Мгу, Говоров је намеравао да покрене главни напад из Ораниенбаума, који је већ две године био миран сектор.

У новембру 1943. Балтичка флота је започела превожење наново формиране 2. ударне армије (овог пута под командом Федјунинског) из Лењинграда у Ораниенбаум. До почетка јануара 1944. Федјунински је имао пет стрељачких дивизија, 13 артиљеријских пукова и три тенковске јединице сконцентрисане на мостобрану Ораниенбаум. Немци су открили превожење совјетских снага, тако да је Линдеман учинио све што је могао да тај сектор ојача. Две слабашне дивизије ваздухопловства су ојачане са два пешадијска батаљона из 170. пешадијске дивизије, две батерије јуришних топова, две противтенковске батерије и доста противавионских топова. Немачка команда је послала и одред тенкова Пантер, назван „Maeckert“, који је формиран од 1. батаљона 29. тенковског пука. Задатак овог одреда био је ојачавање противоклопне одбране немачких линија. Иначе, тенкови који су се налазили у овом одреду имали су кварове на моторима тако да нису били покретни. Штајнер је нове снаге искористио за слање у нападе крајем децембра, али су били преслаби да било шта учине надолазећој совјетској офанзиви.

Два митраљеза Максим у подршци напредовања совјетских снага код Пушкина

Према плану Говорова, 2. ударна армија је требала да нападне са основице мостобрана Ораниенбаум и повеже се са 42. армијом, која би напала западно од Лењинграда ка Краснојем селу. Надао се да ће овај изненадни напад натерати Кухлера да употреби резерве на том сектору и самим тим ослабити снаге код Волхова. Мерецков би тада напао са 8, 54. и 59. армијом на десно крило немачке 18. армије. Имајући премоћ у авијацији, артиљерији и тенковима, Говоров и Мерецков су очекивали брз пад немачких линија и гоњење до линије Пантер. По први пут до тада, Говоров је координисао акције са партизанским јединицама које су деловале у немачкој позадини, надајући се да ће успети да ометају немачке линије снабдевања у критичном моменту.

Пробој из Ораниненбаума

Артиљеријска припрема, у трајању од 65 минута, започела је у 0935 часова 14. јануара 1944. Под ватром су се нашли положаји 9. и 10. луфтвафе дивизије на источној страни мостобрана Ораниеенбаум. Тринаест артиљеријских пукова је заједно са топовима са бојних бродова Октобарска револуција и Марат и тешким железничким топовима испалило невероватних 104 000 граната. Након тога, 43. и 122. стрељачки корпус је напао границу између две немачке дивизије са пет стрељачких дивизија и две тенковске бригаде. У другом ешалону су се налазиле још три стрељачке дивизије и једна тенковска бригада, чекајући да изврши експлоатисање почетних успеха битке. Ово је била једна од најбрижљивије испланираних операција Совјета током целе блокаде Лењинграда, па ипак су јуришници до пада мрака успели да напредују свега три до четири километара. Непосредно пред напад, Штајнер је послао део пионирског батаљона да ојача сектор који су држале дивизије ваздухопловства, чија је очајничка борба успела да успори совјетско напредовање. Ипак, обе немачке дивизије су биле у очајном стању и када је пао мрак, Федјунински је послао 152. тенковску бригаду и два тенковска пука, који су напредовали још четири километара током ноћи. Иако је Штајнер послао извиђачки и механизовани батаљон да успоставе положаје за блокаду на западној страни совјетског продора, није успео да скрене Федијунинског од његовог стварног циља: Ропше. Другог дана офанзиве, Федјунински је успео да рашири пробој разбијањем остатака 10. дивизијие ваздухопловства, мада је немачка артиљерија успела да током тих дејстава нанесе значајне губитке Совјетима.

Док се Федијунински пробијао кроз положаје 3. СС оклопног корпуса, 42. армија је 14. јануара употребила 18. и 23. артиљеријску дивизију да ослаби положаје три дивизије из састава 50. корпуса. Бомбардовање положаја се наставило и сутрадан, 15. јануара. Ове две формације су концентрисале ватру из преко 900 топова и минобацача, међу којима су се нашли 48 хаубица 203мм, 120 хаубица 152мм и 88 вишецевних бацача ракета. Сва та ватра је пала на сектор широк 15 км. Баражу се придружио и онај један топ калибра 406 мм са тест полигона у Токсову. Након што су немачке линије претворене у прах и пепео. 42. армија је у 1100 часова напала са девет стрељачких дивизија из 30. гардијског, 109. и 110. стрељачког корпуса. Још једном је 30. гардијски стрељачки корпус, пребачен из сектора Сињавинa, највише повукао. Његове три стрељачке дивизије су напале на положаје 170. пешадијске дивизије на висоравни Пулково и успеле да напредују три до четири километра првог дана, али је немачка ватра ускоро успорила совјетско напредовање. Циљ Масленикова био је освајање Краснајег села, потом Ропше.

Линдеман је употребио своју једину резерву, 61. пешадијску дивизију, да затвори празан простор настао уништењем 10. дивизије ваздухопловства и тако задржи Ропшу. Такође је наредио Штајнеру да изврши контранапад на бок совјетског напредовања са СС дивизијом „Нордланд“. Ови потези су накратко успорили 2. ударну армију али је 17. јануара Федијунински употребио мобилну групу тенкова, моторизоване пешадије и самоходне артиљерије и упутио је кроз немачке линије. И Маслеников је упутио своје тенкове тако да су се краци совјетских клешта неумољиво стезали око немачких јединица које су држале Петерхоф и Урицк. Висораван Дудергоф је заузета 42. армијом 18. јануара. Кухлер је желео да добави додатне резерве повлачењем из Мге, али је Хитлер одбио јер се плашио да ће то прећи у опште повлачење до линије Пантер.

Уместо тога, немачка врховна команда је са закашњењм послала појачања Групи армија Север. Због саботажа на железничкој прузи код Пскова, слање појачања није имало неког ефекта. Тенкови из мобилне групе су 19. јануара успели да се пробију и повеже са јединицама 2. ударне и 42. армије код Ропше. И 126. пешадијска дивизија и део 50. корпуса су сада били изоловани, али је доста немачких војника успело да се током ноћи 19/20. јануара провуче кроз танке совјетске линије, али без тешког наоружања. Већи део немачке артиљерије који је гађао Лењинград сада је лежао напуштен у шумама близу Петерхофа.

Док је Говоров цепао немачко лево крило, Мерецков је радио на немачком десном крилу. На 38. корпус је послата 59. армија Коровникова, и то на исти сектор где је 2. ударна армија јануара 1942. била неуспешна. Међутим, ситуација се сада разликовала. Немци су били много слабији, а Совјети далеко искуснији. Након још једног тешког бомбардовања, Коровников је напао са чест стрељачких дивизија у првом ешалону. Даље на југу, совјетска мобилна група је прелазила лед на језеру Иљмењ и успоставила мостобран јужно од Новгорода, што је у многоме унервозило Херцога. Јануара 1944. 38. корпус је био најслабија формација у оквиру 18. армије, састојавши се само од 28. јегер дивизије и неискусне 1. дивизије ваздухопловства и 2. СС добровољачке бригаде.

Приморан да раздвоји снаге како би се изборио са упадима преко језера, 38. корпус је 15. јануара почео да се распада. Део 28. јегер дивизије је уништен, а преживели су се повлачили ка Новгороду. Суочени са празним простором ширине 20 км између остатака 38. и 28. корпуса око Љубана, Линдеман започиње пребацивање даљих јединица јужно од Мге. Мерецков наређује 54. армије да изведе напад на 28. корпус којим је успео да спречи долазак немачких појачања и крпљење линије код Новгорода.

Остаци 28. јегер дивизије и 1. дивизије ваздухопловства биле су толико слабе да би држале град. Пред затварање обруча око Новгорода, Линдеман је затражио од врховне команде дозволу да напусти град, с чим се сложио сам Хитлер. Иако су војници 38. корпуса привремено успели да се спасу, многи су настрадали у совјетском гоњењу у следећих неколико дана. У јутро 20. јануара совјетска 59. армија је ушла у Новгород.

Са левим и десним крилом у дроњцима и совјетским напредовањем које се захуктавало, Линдеману је било јасно да не само да је готово са блокадом Лењинграда, већ и да 18. армија више није способна да задржи позиције близу Лењинграда. Повлачење је било неизбежно.

Повлачење на линију Пантер

Након почетних успеха, Говоров и Мерецков су се окренули уништењу 18. армије. Тако је 42. армији наређено да иде на југ ка Красногвардејску и Пушкину, док је 2. ударна армија напредовала на југозапад, ка Кингисепу. Коровникова 59. армија је наставила напредовање на запад ка Луги, али је успорена више услед мочварног терена, него од дејства немачких јединица. Совјетске 54. и 67. армија су се придружиле великој офанзиви, покушавајући да вежу немачке снаге око Мге и Љубана. Кухлер је 21. јануара схватио да 18. армија не може да држи непрекидан фронт. Тражио је од Хитлера да изврши тактичко повлачење како би скратио линију одбране и обезбедио резерву, али је одбијен. Без дозволе, Линдеман је напустио Мгу и позиције око Сињавина, ослобађајући једну дивизију која је послата да блокира напредовање 42. армије – али касно.

Совјетска офанзива је добила на темпукада је 42. армија опколила немачке снаге у Пушкину и дошла до предграђа Красногвардејска. У помоћ 18. армији су упућени 502. тенковски батаљон и 12. оклопна дивизија, али су успут били ометани од стране партизанских снага који су интензивно нападали железничке линије. Ипак, ако би Линдеманове снаге издржале још пар дана, довољно оклопних снага би могле да помогну у противнападу и да поправе ситуацију. Остаци 50. корпуса су уз помоћ четири тенка Тигар успели да одрже положаје у Красногвардејску, одбивши прве нападе 42. армије. Међутим, совјетски парни ваљак је био у пуном налету тако да се борбена група Меyер ускоро нашла у обручу и 21. јануара изгубила 11 тенкова Тигар. Масленикова 42. армија је претрпела тешке губитке али је 26. јануара успела да борбама освоји Красногвардејск. Упркос Хитлеровом одбијању да одобри повлачење на линију Пантер, Линдеман је извршио повлачење. Четири дана касније, прве јединице 2. ударне и 42. армије избијају на реку Лугу.

Иако је 18. армија крај јануара дочекала у јадном стању, совјетска потера након велике побее покрај Лењинграда није успела да уништи неку велику немачку јединицу, нити да зароби велики број немачких војника. Када је постало јасно да ће се Кухлер повући све до линије Пантер, Хитлер га 29. јануара смењује са дужности и на његово место поставља генерал пуковника Валтера Модла (Generaloberst Walter Model). Модел је покушао да организује кружну одбрану око Нарве и Луге и да покрене мали контранапад како би зауставио Совјете, али је успео само да одложи неизбежно. Пук пуковника Венглера је успео да заустави претходнице Совјета ван Нарве, али је Луга пала 12. фебруара. У немогућности да задржи положаје на реци Луги, Модел 17. фебруара коначно започиње опште повлачење на линију Пантер. У време када су достигле линију Пантер, совјетске снаге су биле исцрпљене борбама и нису биле у могућности да пробију немачку одбрану. Још једном, Мерецков започиње процес довођења артиљерије и изградње и опоравка својих јединциа. Током периода јануар – фебруар 1944, 18. армија је изгубила 36677 војника, док су губици на страни Совјета бројали 277 744 војника. Група армија Север је стекла предах али не и одлагање.

У 47 дана борби, Лењинградски  и Волховски фронт напредовали су 300 км и разбили раније непробојну одбрану Групе армија Север. Блокада Лењинграда, која је трајала 800 дана, била је завршена. Међутим, агонија браниоца Лењинграда је и даље трајала. Маја 1945. Стаљин проглашава Лењинград једним од пет Градова хероја и обећава изградњу града. Међутим, постиђен стварном размером совјетских жртава у Лењинграду, наређује сакривање детаља о блокади. Уместо да истакне патње и хероизам Совјета на Лењинградском фронту, Стаљин баца сумњу на Жданова и његове команданте из Лењинграда. Коначна чистка наступа 1950. и резултира хапшењима и стрељањима многих који су учествовали у организации одбране 1941.

Епилог

Хитлер је намеравао да уништи Лењинград и као симбол али и као центар совјетске моћи, међутим није успео да постигне нити једно од тога. Стратегијски гледано, немачка операција против Лењинграда је била неуспех. Операцијски, немачка блокада Лењинграда је успела да изолује три совјетске армије на више од две године и примора шест других армија да изводе сталне фронталне нападе у покушајима да разбију блокаду. Јануара 1944. Црвена Армија је морала да сконцентрише снаге еквивалента више од 60 дивизија у подручју Лењинград – Волхов како би истерала 20 немачких дивизија, притом не успевши да опколи и уништи ни једну од њих. Укупни совјетски губици на Лењинградском и Волховском фронту током блокаде износе најмање 1,5 милиона, међу којима 620 000 погинулих или заробљених. Даље, блокада је коштала живота око милион цивила, становника Лењинграда. Значајна је и спреченост градске индустрије да допринесе борби против Сила Осовине.

Становници Лењинграда су имали обичај да кажу: „Троја је пала, Рим је пао, Лењинград није пао.“

Немачке оклопне дивизије: Године муњевитог рата 1939. – 40.

Увод

Са заласком сунца у вече 20. маја 1940. претходница 2. оклопне дивизије је ушла у француски град Абевил. Касније исте ноћи, стигли су до града Нојелс и њиховог циља: рукавца реке Соме. То је био врхунац десетодневне битке током које је дивизија заједно са још два дела Гудеријановог 19. армијског корпуса, прешла реку Мезу, пробила француске линије одбране код Седана и продрла дубоко иза непријатељских линија, нашавши се удаљена више од 300 км од немачке границе на обалама Атлантика. На крају десетодневне битке, остаци две француске армије, као и британске и белгијске снаге, које су чиниле језгро савезничких снага, биле су заробљене на обали мора.

Непојмљиво је постало реалност; Немачка је извојевала зачуђујућу победу, њени непријатељи били су опустошени. За нешто више од месец дана Француска је капитулирала, а цео свет се чудио немачком муњевитом рату. Иако су многи, тог маја, били изненађени овим дешавањима, неки нису. Интересантно је поменути да је наредних дана, у мирољубивој Швајцарској, непознати коментатор на радију, говорећи о немачкој офанзиви на Западу, приметио: „брз немачки успех постигнут је захваљујући методу ратовања који није био коришћен пре напада на Пољску 1. септембра. Овај метод ратовања је потпуно механизован. Технологија влада ратом. Офанзива се није вршила дуж фронта, већ је узимала облик бројних клинова оклопних дивизија. У ствари, ово је поглед у будућност; рат је још увек далеко од тога да постане потпуно механизован“, али је значајан корак напред.

Ипак, операција из маја 1940. изгледа као револуција. На први поглед, време маршевања пешадије у борбу и статичког, рововског ратовања је заувек ишчезло; бојиштем су владали тенкови, а да то ни најпосвећенији теоретичари нису могли да предвиде. Као такви, 20. мај није био само кулминација једне од најзачуђујуће операције 20. века, већ је постала и историјски репер у ратовању. Ипак, то је био само почетак револуције ратовања, револуције у којој је оклопна дивизија пружила вођство и која ће обликовати ратовање у годинама које долазе.

Борбена мисија

“Блицкриг” или “муњевити рат” сигурно је једна од најпознатијих немачких речи. Најчешће се односи на кратак рат који се завршава брзом, одлучујућом победом на бојишту, а коју постижу оклопне или механизоване јединице, уз подршку авијације. У ствари, концепт муњевитог рата је рођен далеко пре саме речи; његово порекло се може пратити уназад до фон Молткеа и фон Шлифена, немачких најреспектабилнијих начелника Генералштабова друге половине 19. века. Процењујући стратегијску ситуацију у којој се налазила Немачка, у централном делу Европе и окружена реалним и потенцијалним непријaтељима, фон Молтке је дошао до закључка да је једина опција за постизање брзе победе против једног од непријатеља (именујући Француску) пре усмеравања својих снага на другог непријатеља (именујући Русију). Овај начин вођења рата, зван “Zweifrontenkrieg” (рат на два фронта) могао се избећи, и Немачка – са својим ограниченим ресурсима – није могла да се бори са два јака непријатеља истовремено. Међутим, нарастање модерних армија и развој нових оружја учинило је муњевити рат тежи за постизање. Решење је нашао фон Шлифен, који је извукао закључак из фон Молткеових радова о  борби обухватом, изуму који је изгледао изводљив; проширење концепта битке обухватом са тактичке тачке гледишта на операцијски, успео је да развије план за масивни обухват којим би француска армија могла бити поражена за време мерено недељама.

Фон Шлифенов план, 1914.

Неколико ствари објашњава пропаст Шлифеновог плана, мада је само једна овде релевантна: требало је испунити план без адекватног наоружања. У рату 1914. командовање, контрола, веза и обавештајна структура тек су се незнатно разликовале од оних коришћених у Наполеоново време, као и саме јединице и тактике употребе.  Пешадија је напредовала пешице дуж непрекинутог фронта, док је коњица коришћена за тражење слабих тачака и извиђање. Унапређења и модернизација је дошла након три године рововског ратовања, чак иако ни један од њих се није претворило у прикладан инструмент за ратовање. Унапређена тактика и систем командовања и контроле омогућила је Немцима да пробију непријатељске линије на неколико тачака почетком 1918. али без постизања велике победе. Савезници су успешно употребили тенкове, али само за пробој одбрамбених линија, док за експлоатацију тих почетних успеха нису били посве погодни. У послератним годинама, у светлу технолошких достигнућа, тенк је још увек није био сматран погодним за оперативни маневар. Према томе, 1940, многи су још увек веровали да ће се рат још увек водити по истим принципима као раније. Међутим, неки нису били тог мишљења.

Било би погрешно закључити да је немачка војска на овом пољу била далеко испред осталих земаља, јер кључ немачких победа у првој фази рата лежи у спајању различитих елемената. Први муњевити рат против Пољске 1939. је добијен коришћењем истих метода које су примењиване у Првом светском рату: оклопне дивизије су биле разбацане и употребљаване за пробој различитих армија, без продора у дубину непријатељске одбране. Чак су и почетни планови за напад на Француску имали примеса концепта операције који је датирао из времена фон Шлифена: иако ограничени на територије Белгије и Холандије, планирано је напредовање на оба фронта са оклопним дивизијама распоређеним дуж фронтова.

Чињеници да је развијен план који је функционисао може се углавном захвалити генералима какви су били фон Манштајн и Гудеријан. Фон Шлифенова идеја о великом обухвату била је разбијена на два дела, где је први део предвиђао окружење већег дела непријатељских снага на северу и наредна операција усмерена на преостали део Француске. Да би се остварило први обухват велики број оклопних дивизија је прикупљен, овај пут са циљем пробоја једним правцем. Ове јединице би касније пробиле свој пут кроз непријатељске снаге у Белгији и Холандији. Операцијски маневар би био препуштен оклопним и механизованим јединицама, и тада је наступила нова тактика: пробој у дубину иза непријатељских линија. Немачка победа из маја 1940. је по први пут извела успешан пробој непријатељских одбрамбених линија и експлоатацију пробоја, што је било могуће јер је ратовању био доступан прикладан инструмент ратовања: оклопне дивизије.

Генеза оклопних дивизија

Иако успорена одредбама мира у Версају, развој оклопних снага је био у пуном замаху. Рајхсвер је 1928. већ планирао формирање тенковских чета у периоду од 3 до 5 година, иако би у стварности за тако нешто требало више времена. Први велики корак у овом процесу било је формирање, октобра 1931, Инспекције моторизованих јединица (Inspektion der Kraftfahrtruppen), на чијем челу се налазио пуковник Освалд Луц (Oswald Lutz) и начелник штаба пуковник Хајнц Гудеријан (Heinz Guderian). Под њиховим надзором посаде тенкова су обучаване у тајности у Совјетском Савезу. Новембра 1933. је формирана Команда за обуку моторизованих јединица (Kraftlehrkommando Zossen), која је у пракси била Команда за обуку оклопних јединица. Јула 1934. Инспекција моторизованих јединица је подељена на два дела, формирајући кабинете Команданта моторизованих јединица (Kommandeur der Kraftfahrtruppen) директно потчињене начелнику штаба копнене војске и Инспекцију војне моторизације (Inspektion fur Heeresmotorisierung), одговорне за организацију и обуку. Са оба дела је руководио Луц.

Октобра 1934. је израђен нацрт организацијске структуре за оклопну дивизију, а Команда за обуку моторизованих јединица се проширила тако да је нарасла на ранг тенковског пука са два батаљона. Фебруара 1935. је тајно формирана оклопна бригада, која је објединила три бивша коњичка пука. Таква ознака се отворено користила од марта 1935, када  је Хитлер објавио да се Немчка наоружава. Октобра месеца исте године и званично су формиране три оклопне дивизије: прва под командом генерала Максимилијана фон Вејха (Maximilian von Weichs), кога је септембра 1937. заменио генерал пуковник Рудолф Шмит (Rudolf Schmidt), а њега је новембра 1939. заменио генерал мајор Фридрих Кирхнер (Friedrich Kirchner); друга под командом пуковника, касније генерал мајора Хајнца Гудеријана, кога је марта 1938. заменио генерал мајор Рудолф Вејел (Rudolf Veiel) и трећу под командом генерал пуковника Ернста Фезмана (Ernst Fessmann), кога је октобра 1937. заменио генерал пуковник Фон Швепенбург (Geyr von Schweppenburg), а њега је пак, октобра 1939. заменио генерал мајор Хорст Штумпф (Horst Stumpff).

Упркос недостатку тенкова, обука је почела готово одмах, и достигла је свој врхунац фебруара/марта 1936, када су све оклопне јединице дигнуте као резерва током немачког освајања Рајнске области. Неколико месеци касније формирани су 4. оклопна бригада и 7. и 8. тенковски пук; такође су октобра 1936. оклопне снаге започеле прва борбена испитивања – учешћем у Шпанском грађанском рату. Под командом потпуковника Вилхелма фон Томе, прва група (придодата Легији Кондор) је формирана од 32 PzKpfw I и пар PzBefh. Бројке варирају у зависности од извора, али укупан број немачких тенкова послатих у Шпанију се креће између 100 и 150. За разлику од немачког ратног ваздухопловства, копнена војска је научила неке лекције из свог ангажовања у Шпанији: тенкови су били лоше наоружани и слабо оклопљени, а оклопним дивизијама је требало веће борбено искуство пре него што се уведу у борбу.

Септембра 1937. су одржани први велики маневри на којима су се појавиле оклопне јединице, а месец дана касније је формирано још оклопних јединица, четири тенковска пука (10, 11, 15 и 25. тенковски пук) и два тенковска батаљона (65. и тенковски батаљон „Лер“). Оклопне снаге су током 1938. добиле коначни изглед: марта месеца Гудеријан је водио 2. оклопну дивизију током Аншлуса, анексије Аустрије и, иако ни један пројектил није испаљен – стекао је лична искуства о могућностима и недостацима нових формација. Његова дивизија је прешла 700 км за свега два дана, али је услед механичких кварова изгубила око 30% тенкова. Након анексије Судетске области октобра 1938, где је учествовала 1. оклопна дивизија, Немачка се суочила са могућношћу избијања рата са Француском и Британијом. Немачка је још увек била неприпремљена за рат, посебно због закаснелог развоја оклопних јединица. Заробљавање бројних чешких тенкова и фабрика створило је услове за даљи развој оклопних јединица, тако да се новембра 1938. формирају нове јединице: четири оклопне бригаде (4, 5, 6. и 8.), четири тенковска пука (23, 31, 35. и 36.) и три тенковска батаљона (65, 66 и 67.) наоружана чешким тенковима. Формиране су и још две оклопне дивизије , 4. (под командом генерал мајора Рајнхарта, који је фебруара 1940. команду предао генерал мајору Стеверу) и 5. (под командом генерал пуковника Фон Виетингхофа, који је команду над дивизијом октобра 1939. предао генерал пуковнику Фон Хартлибу, а овај пак 21. маја 1940. генерал пуковнику Лемелсену).

Дефинитивни искорак на вишим нивоима догодио се између октобра и децембра 1938. У новембру су спојене Kommandeur der Kraftfahrtruppen и Inspektion fiir Heeresmotorisierung, формиравши тако Инспекцијско одељење бр. 6 за оклопне јединице, коњицу и моторизоване јединице копнене војске (Waffenabteilung der Panzertruppe, Kavallerie und Heeresmotorisierung, Inspektion 6 of Allgemeine Heeresamt), док је децембра Гудеријан постављен на место команданта брзих трупа – како су биле познате до 1942. Оба одељења су радила заједно и имала одличне резултате. Инспекцијско одељење је радило на пословима формирања нових јединица и њиховој организацији, замени кадра, обуци, развоју возила и противтенковских топова и снабдевању горивом. Гудеријан, који је имао мањи штаб и био директно подређен команданту копнене војске (као такав, имао је под собом и коњичку и школу оклопних јединица), радио је на развоју доктрине и тактике (која је пружала основу за развој упутстава и правила) и такође је био и технички саветник за команду копнене војске и сам Инспекторат, којима је слао захтеве, иако између начелника Инспектората и Гудеријана никада није било добре сарадње.

Њихови напори били би узалудни да није учињен још један одлучујући корак: формирање команди моторизованих корпуса. Прво је фебруара 1938. формиран XVI корпус, који је под командом имао све три оклопне дивизије које су тада биле формиране. XIV корпус је формиран у априлу и под својом командом је имао четири моторизоване дивизије. У октобру исте године формиран је XV корпус и он је био одговоран за три лаке дивизије. Сви корпуси су били потчињени 4. команди група армије (Heeresgruppen Kommando 4). Овај састав је септембра 1939. трансформисан у 10. армију.

Развитак оклопних снага био је резултат свих ових утицаја. Шел је радио добро на питањима организације, Гудеријан је радио такође добро на доктрини а формирање корпусних команди је обезбедило да оклопне дивизије не буду разасуте или  коришћене по деловима. Током борбених дејстава у Пољској, немачка армија је и даље била везана за концепт брзих јединица и још увек је мешала оклопне и пешадијске дивизије. У августу 1939. под Гудеријановом командом је формиран XIX корпус. У оквиру овог корпуса су се налазили 2. оклопна и 4. лака дивизија. Након одласка Гудеријана на нову дужност, одељење начелника брзих трупа је укинуто и замењено Инспекторатом брзих трупа,  на чијем челу се налазио генерал пуковник Георг Кун (Georg Kuhn). Јуна месеца се кренуло са формирањем 10. оклопне дивизије, под командом генерал пуковника Фердинанда Шала (Ferdinand Schaal). Септембар 1939. оклопне дивизије су дочекале још увек расуте под неколико различитих команди. Како су све те команде нападале на различитим правцима, свака појединачна оклопна дивизија је у ствари вршила пробој за свој сопствени корпус и армију. Четврта армија, која је касније у свом саставу имала 10. оклопну дивизију, нападала је јужно од Гдањска и напредовала северно од Варшаве, док је 3. армија напала из источне Прусије и напредовала западно од Варшаве. На југу, 10. армија је напредовала ка Варшави са истока са 1. и 4. оклопном дивизијом, док су 2. и 3. оклопна дивизија из састава 3. армије напредовале јужно од реке Вистула ка Карпатима. Октобра 1939. све оклопне дивизије су пребачене на запад, а формирају се још три оклопне дивизије: 6, 8. и 9. Завршена реорганизација оклопних јединица је представљала последњи, одлучујући корак напред. Почетком марта 1940. оформљено је одељење задужено за извештавање команде копнене војске о искуствима оклопних јединица на бојишту као и за предлагање система обуке, тактике, организације и наоружања.

За напад на Белгију, Холандију, Луксембург и Француску маја 1940, спроведена је још једна реорганизација оклопних јединица. XXII корпус, под командом генерала фон Клајста, реорганизован је у Групу „Клајст“ и под своју команду узео три корпуса, са пет оклопних дивизија и три дивизије моторизоване пешадије. Ове јединице су требале да пробију пут Групи армија „А“ кроз Ардене до Мезе. Група Клајст је дакле бнла састављена од XIV корпуса (13. и 29. пешадијска дивизија), XIX корпуса (1, 2. и 10. оклопна дивизија) и XXXXI корпуса (6. и 8. оклопна и 2. пешадијска дивизија). Северно од њих и дела 4. армије, налазио се XV корпус са 5. и 7. оклопном дивизијом, са задатком преласка Мезе у подручју Динант. То је значило да је 7 оклопних дивизија било распоређено на око 100 км фронта. Близу левог крила Групе армија „А“, а на десном Групе армија „Б“, била је последња група од две оклопне дивизије (3. и 4.), које су се налазиле у саставу XVI корпуса. Под командом XXVI корпуса из 18. армије, налазила се 9. оклопна дивизија, са задатком заузимања Холандије. Нити једна од ових корпусних команди није било позната као „оклопна група“, ознака која је први пут употребљена јуна 1941. Немци су имали праксу да некада за назив „групе“ имају назив команданта те формације, чак и када величина те јединице одговара величини армије. Ако изузмемо Групу „Клајст“, чак је и XV корпус био називан Група „Хот“ (Hoth), док је Група „Гудеријан“ била званична ознака дата од стране Хитлера XIX корпусу.

Када су стигли до Ла Манша и запечатили судбину хиљадама Савезничких војника, оклопне дивизије су неколико пута потпадале под команду различитих корпуса сходно потребама у том моменту. Међутим, велика реорганизација је одрађена пре коначног напада на Француску. Одржана је концентрација снага: Група армија „Б“ је сада имала XV корпус под командом 4. армије са две оклопне дивизије (5. и 7.) и једну моторизовану дивизију плус Групу „Клајст“ са XIV корпусом (9. и 10. оклопна дивизија, две пешадијске дивизије и пук „Grossdeutschland“) и XVI корпус (3. и 4. оклопна дивизија, две пешадијске дивизије и СС јединице – „Leibstandarte Adolf Hitler“ и „Verfugungstruppen“) – укупно шест оклопних дивизија дуж реке Марне и око Париза. Даље на запад, под Групом армија „А“ се налазила Група „Гудеријан“, распоређена дуж границе са Швајцарском, иза Мажино линије. Располагали су са преостале четири оклопне дивизије, које су се налазиле у саставу XXXIX и XXXXI корпуса. Француска се предала 20 дана касније, а оклопне јединице су доживеле признање.

Доктрина и обука

Корени блицкрига леже у принципима ратовања које је успоставио Фридрих Велики (Friedrich II, Friedrich der Große), а касније дорађивали Шарнхорст, Клаузевиц, Молтке и Шлифен. У основи, ови принципи су били засновани на два концепта: први концепт је имао за циљ уништење непријатељских снага, док је други био метод за постизање уништења – ратовање маневром. Одлучујућа битка се сматрала најбољим начином за постизање уништења непријатељских снага и њен најбољи пример је обухват, којим би непријатељске снаге биле или опкољене или нападнуте преко крила. У таквом начину ратовања у великој мери је доминирао маневар уместо ватрене моћи, што је сматрано најбољим начином за опкољавање непријатељских снага и касније изнуђивање одлучујуће битке.  Иако на први поглед једноставни, ови концепти су били засновани на неколико претпоставки које су касније обликовале немачку доктрину копнене војске. Прва претпоставка је била концентрација снага: командант је морао да изабере кључну тачку на којој ће се сукобити са непријатељем, тачку која му омогућује да постигне предност над непријатељем, тако да је морао да концентрише све снаге како би му биле на располагању управо на тој тачци. Добро припремљено и проучено наређење за марш је било од пресудне важности за концентрацију снага, као и способност за брзо издавање наређења и преношење командантима и командирима нижих јединица. Штабни официри су морали да подносе детаљне и прецизне извештаје о ситуацији, која је омогућавала њиховим командантима да доносе одлуке. Тада долази тренутак за Auftragstaktik – наређења у коме се потчињеним командантима саопштава циљ операције и време за које се циљ мора постићи. Остало је на самим командантима. Они имају сву иницијативу у планирању извршења задатка.

Метод издавања оваквог наређења сматра се кључном одликом основног принципа флексибилности, уведеног од стране немачких команданата. Фон Молтке је у својим делима изнео став да ни један план не би преживео контакт са непријатељем да се од команданата не захтева да добијени план прилагоде ситуации на терену. Најбољи начин да се овај захтев задовољи био је да се командантима нижих јединица дају одрешене руке, што је више могуће, на свим нивоима. Тако је командантима одређиван циљ, а за начин доласка до циља су се морали сами побринути. Команданти су морали да имају одлучност и добре вештине у командовању, изнад свега, морали су да се ослободе свих унапред донетих одлука: основни немачки концепт је био да не постоје унапред донета решења за сваки проблем. Захваљујући овим принципима и доктрини, Пруси су успели да извојују победу код Садове 1866. и Седана 1870, мада сама немачка армија није успела да победи у биткама током Првог светског рата. Разлози немачког пораза су анализирани од стране начелника Генералштаба Рајхсвера (немачка војска од 1919. до 1935.), генерала Ханса фон Секта. Пропаст Шлифеновог плана је имала за последицу да се немачка армија увуче у рововски рат, што им се касније осветило. Фон Сект је остао убеђен да статично ратовање није било резултат премоћи одбране, нити последица увођења новог оружја, већ величине модерних армија. Велики број неискусних, често и необучених војника није могао бити употребљен у маневру који би водио ка пробоју. То је водило великим губицима који су пак водили смањењу броја неискусних војника на бојишту. Тако су армије губиле много од своје ефикасности.

Чини се да је развој тактике јуришних јединица, тј. употребе група пажљиво одабраних и високо обучених јуришних јединица – успела да разбије застој који је чинило статично ратовање, али се касније и то завршило неуспехом. Иако су Немци могли да разбију непријатељске линије 1917. и 1918. током офанзива у Италији и Француској, нису могли да изврше даљу експлоатацију тих пробоја, тако да су њихови пробоји могли да постигну само тренутне и привремене успехе.  Стога је фон Сект у развоју малих језгара – нуклеуса покретних јединица у добро обучене и увежбане војнике видео средство за избегавање статичног, рововског ратовања, тако да су захваљујући њему касније оклопне дивизије постале тако успешно средство за ратовање. Док су у Француској и Великој Британији нејасноће око употребе тенкова довеле до два неизводљива решења – коришћење тенка у подршци пешадије или коришћење тенка у јединици састављеној искључиво од тенкова, што је у оба случаја резултирало спорим и незграпним јединицама, у Немачкој се појавила нова идеја: развој здружене, елитне оклопне јединице која би могла да напада и пробија непријатељске линије и потом сопственим снагама експлоатише постигнути успех на фронту. У пракси, оклопна дивизија је била самостална јединица, састављена од тенковских, пешадијских, извиђачких, артиљеријских, противоклопних, инжињеријских и јединица подршке. Захваљујући таквој организацији, могла је да нападне, освоји, задржи и пробије се ка циљу, а касније и да експлоатише успехе које је постигла.

Организација није била једина одлучујућа иновација. Високо развијене радио комуникације, за разлику од других армија, обезбеђивале су немачкој војсци одлучујућу супериорност у командовању. Даље, немачко ратно ваздухопловство, које се усмерило на пружање подршку јединицама на земљи, пружало је такође одлучујућу предност – не само да су обезбеђивало надмоћ у ваздуху изнад бојишта већ и могућност да нападне циљеве на земљи по захтеву чиме је обезбеђена високо покретна и флексибилна ватрена подршка која је иначе недостајала оклопној дивизији. До септембра 1939. Немци су стекли одлучујућу предност над непријатељем: имали су супериорну доктрину ратовања, бољу организацију командовања, као и напредни систем подршке јединица на земљи из ваздуха. Изнад свега су имали ефикасну ударну снагу – оклопне дивизије које су већ биле „перфектно оружје за покретно ратовање на операцијском нивоу“. Међутим, иако су биле „перфектно оружје“, оне још увек нису биле инструмент ратовања које ће девет месеци касније уништити најснажније немачке противнике. Иако се Пољска може сматрати првим примером блицкрига, то није био први пример модерног ратовања механизованим снагама, али је пружило значајно искуство.

Прво ангажовање оклопних дивизија на бојишту показало је многе недостатке. Међу њима је била и потреба за бољом и модернијом обуком, потреба да неки официри покажу већу иницијативу, као и потребу за унапређењем садејства између родова. Почевши од октобра 1939, све немачке дивизије копнене војске су морале да команди копнене војске достављају месечни извештај о борбеној готовости, који су коришћени за побољшање обуке. Прво, нови официри су примани из редова искусних старешина, док је интензивни програм обуке започет за официре, подофицире и командире чета и виших јединица. Овај програм је свој врхунац достигао фебруара 1940 у специјалном курсу за команданте батаљона који је одржан у Школи оклопних јединица (Panzertruppeschule), који је обухватао вежбе на терену где су учествовале јединице из 1. и 10. оклопне дивизије.

У међувремену, дивизије су одржавале интензивна увежбавања у великим центрима за обуку, користећи специјално организоване „непријатељске снаге“ које су током тих активности проигравале непријатеља. Обука је била усмерена на побољшању садејства родова војске, посебно између пешадијских и оклопних јединица, извиђање, дисциплине на маршу и регулисању саобраћаја. Инжињерци су се обучавали како у прављењу мостова и нападу на непријатељске фортификације, као и преласку водених препрека под борбом. Такође је унапређено и одржавање возила и наоружања. Штабови дивизија и корпуса су имали сличне обавезе, обучавајући се у изради наређења за марш и планова за напад, које су једнице тестирале током своје обуке.

Ипак, оклопне дивизије су од „перфектног оружја“ претворене у „инструмент ратовања“ захваљујући новом плану напада на Запад, развијаног од фебруара 1940. По први пут је већи део оклопних и моторизованих дивизија окупљен у један састав са специфичним циљем: постићи и експлоатисати пробој кроз главне одбрамбене линије непријатеља. Ту је у ствари примењен Гудеријанов принцип да се напад изведе концентрисаним снагама, принцип који није био само класични концепт „одлучујуће тачке“ (Schwerpunkt) већ је покривао и саму експлоатацију успеха. Као што су Гудеријан и Фон Клајст нагласили, најбољи начин да се успешно експлоатише пробој је продор у дубину, користећи предност брзине и изненађења, снаге у нападу су морале да иду иза главних комуникацијских линија непријатеља, уништавајући линије комуникација, центре командовања и снабдевања. Сам маневар, сада углавном тактичко решење, више није могао да обезбеди успех на бојишту операцијског нивоа. Како је кампања из маја 1940. показала, а која се узима као тачка преласка на ново доба ратовања, одбрана више није држала супремацију на бојишту; сада су мала, екстремно покретна језгра високо обучених и вештих јединица била способна да приђу и пробију се кроз непријатељску одбрану и, поврх свега, успешно експлоатишу пробој продором у дубину, што се показало као разарајуће по непријатељске снаге. Оклопне снаге су сада биле прави инструмент ратовања, кључни фактор немачких победа.

Организација јединице

У првим ратним годинама организација оклопних дивизија је доста варирала, често сходно старости јединице. Септембра 1939. су постојале три различите основне организације за пет постојећих оклопних дивизија, док је маја 1940. десет дивизија имало пет различитих организацијско-формацијских структура. Уопштено гледајући, мањак наоружања, возила (посебно тенкова) и опреме онемогућавало је организовање јединица исте организацијско-формацијске структуре и јачине. Оклопну дивизију из 1939. је чинила оклопна бригада са два тенковска пука (сваки са по два тенковска батаљона); стрељачку бригаду (моторизована пешадија) са стрељачким пуком јачине два батаљона и мотоциклистичким батаљоном; извиђачким батаљоном, артиљеријским пуком јачине два дивизиона; батаљон везе и дивизијске службе. Септембра 1939. су свега три оклопне дивизије имале овакву организацију, док остале две нису имале штаб стрељачке бригаде и свега један или два стрељачка пука, без мотоциклистичког батаљона.

Начелна организацијска шема оклопне дивизије септембра 1939.

Када су оклопне дивизије реорганизоване крајем 1939. и почетком 1940, разлике не само да су се задржале већ су се и повећале. Прве три дивизије су добиле још по један батаљон у стрељачки пук, док је 4, 5. и новоформирана 10. оклопна дивизија имала два стрељачка пука, али без мотоциклистичког батаљона. Новоформиране дивизије су у ствари наследиле делом формацију старе лаке дивизије, која је у стварности била мешовита јединица састављена од пешадије, коњице и тенковских јединица. Шеста и осма оклопна дивизија су имале сличну организацију са тробатаљонским оклопним пуком, стрељачком бригадом са тробатаљонским стрељачким пуковима и мотоциклистичким батаљоном. Седма и девета оклопна дивизија су имале по два стрељачка пука, сваки са по два батаљона и мотоциклистички батаљон, док 9. оклопна дивизија није имала трећи тенковски батаљон. Ово су биле само неке од многих необичности у организацијско формацијској структури.

1. оклопна дивизија, прва и најстарија оклопна дивизија, формирана је 15. октобра 1935. у Вајмару од старе 3. коњичке дивизије. Када је августа 1939.  активирана, 1. и 2. тенкoвском пуку је одобрено да почну са новом ратном организацијом али, иако је дивизија била боље опремљена од осталих јединица тог нивоа, мањак тенкова је за последицу имао кашњење у достизању борбене готовости. До септембра 1939. је само 2. тенковски пук започео своју реорганизацију. То није била једина неисправност: 3. чета 37. противоклопног батаљона је била остављена у Немачкој, а 2. митраљеска чета (противавионска јединица) је придодата као четврта чета. Даље, дивизији су биле придодате следеће јединице: 83. лаки противавионски дивизион и ваздухопловна извиђачка јединица из састава 23. ескадриле. Након освајања Пољске, организација 1. оклопне дивизије је наставила да се мења: 1. новембра 1939, 3. батаљон 69. пешадијског пука из 20. пешадијске (мот) дивизије је придодата 1. моторизованом пуку (1. априла 1940. преименован у 3. батаљон 1. моторизованог пука), док је из састава 1. мотоциклистичког батаљона извучена 2. чета и придодата 33. пешадијском (мот) пуку, а који је касније постао 33. моторизовани пук 4. оклопне дивизије. На дан 21. фебруара 1940, поново због мањка тенкова, 2. тенковски пук добија овлашћење да имплементира ревидирану рату формацију, док је 56. артиљеријски пук придодат 73. артиљеријском пуку (у октобру бива преименован у 3. дивизион 73. ап). Март месец је такође донео промене: 3. чета 73. противоклопног батаљона је враћена дивизији, мада је променила ознаку са 1. четом (нешто слично се догодило 7. и 10. колони из 81. пука, које су замениле ознаке), а све моторизоване чете 1. моторизованог пука су почеле наоружавање оклопним борбеним возилима. Маја 1940, дивизија је добила и чету тешких јуришних топова и 1. чету 8. тешког противоклопног батаљона.

1. тенковски пук прелази понтонски мост преко Мезе код Седана, 14. мај 1940.

2. оклопна дивизија, такође формирана 15. октобра 1935. у Вирзбургу (предислоцирана у Беч 1938. године), имала је сличну организацију али с том разликом да доступност наоружања за опремање дивизије није била иста. У ствари, септембра 1939. 3. и 4. тенковски пук су још увек били наоружани по формацији из марта 1939, без митраљеских чета, иако је 2. дивизион 74. артиљеријског пука имао једну батерију топова 105 мм К18 и остале две са тешким хаубицама 150 мм sFH18. Такође, 2. чета 38. противоклопног батаљона је расформирана. Дивизија је у свом саставу имала и 92. лаки противавионски дивизион и јединица извиђачких авиона из састава 14. ескадриле. Дивизија 1. новембра 1939. добија 1. батаљон 33. пешадијског (мот) пука који касније постаје 3. батаљон 2. моторизованог пука. Остале организацијске промене почетком 1940. су се односиле на расформирање 1. чете 2. мотоциклистичког батаљона и формирање седме мале аутомобилске колоне.   Оба тенковска пука су 21. фебруара 1940. променили своје организацијске структуре сходно ревидираној ратној формацији тако да је 1. априла дивизија имала придодат 1. дивизион 13. артиљеријског пука, док је од 1. чете 52. противоклопног батаљона формирана нова 3. чета 38. противоклопног батаљона; од 2. вода 47. митраљеске чете формирана је четврта противавионска чета. Расположиви извори не дају јасну слику о следећем: маја 1940. 38. противоклопни батаљон као да је имао 1. чету придодату из тешког противоклопног батаљона, док је 2. чета 59. противавионског батаљона приказивана као придодата органу за 82. команди за снабдевање. Такође је нејасно придодавање 704. чете тешких јуришних топова 2. моторизованој бригади и замена обе јединице ратног ваздухопловства: 92. противавионског дивизиона и извиђачке авијације 14. ескадриле 84. противавионским дивизионом и извиђачком авијацијом 23. ескадриле.

Тенкови Panzer III из састава 2. оклопне дивизије у Грчкој, 16. априла 1941.

3. оклопна дивизија је формирана у Берлину 15. октобра 1935. Њена организацијско формацијска структура се до септембра 1939. поклапала са структуром већ формираних оклопних дивизија (5. и 6. тенковски пук су били опремљени сходно формацији из марта 1939), мада је по дубини јединица било извесних разлика. Током напада на Пољску, батаљон лаких тенкова је био придодат 3. тенковској бригади, док је непознати батаљон из састава 101. противавионског пука придодат дивизији. Први батаљон 69. пешадијског (мот) пука је 1. новембра 1939. придодат 3. моторизованом пуку, где постаје 3. батаљон (маја 1940. једна моторизована чета из састава бригаде је опремљена оклопним борбеним возилима); почетком 1940. је формирана седма мала аутомобилска колона, а из формације је избачена 1. чета 3. мотоциклистичког батаљона.

У истом периоду, 3. чета 39. противоклопног батаљона је вероватно била замењена привременом четом, али је 1. априла 1940. формирана 4. чета, да би се маја месеца у појединим изворима појављивала чак и 10. чета. Дивизија је маја имала придодате следеће јединице: 7. митраљески батаљон, 2. батаљон лаког противавионског пука и 11. дивизион 49. артиљеријског пука, који је 1. августа 1940. преименован у 2. дивизион 49. артиљеријског пука.

У Вирцбургу је 10. новембра 1938. формирана 4. оклопна дивизија. Септембра 1939. је дивизија, чије су 35. и 36. тенковски пук били опремљени према ратној формацији из 1939. још увек били без штаба моторизоване бригаде и мотоциклистичког батаљона. Овај други није никада ни формиран. Такође, 49. противоклопни батаљон је имао свега две чете (мада је имао придодату 5. чету 66. митраљеског батаљона), а елемент инжињерије је био смањен на свега једну чету 79. пионирског батаљона. Неколико јединица је придодато током напада на Пољску. 12. пешадијски пук, по један дивизион 31. артиљеријског пука и 54. артиљеријског пука, 77. лаки дивизион ПАА,  штаб и 1. чету 62. пионирског батаљона, 1. чету 31. пионирског батаљона и авијацијску јединицу из састава 13. ескадриле. Четврта оклопна дивизија је претрпела реорганизацију готово одмах након заузимања Пољске. Тако је 18. октобра 1939. 33. пешадијски (мот) пук из састава 13. пешадијске дивизије (без једног батаљона, који је прешао у састав 2. оклопне дивизије) придодат дивизији, а 1. новембра је од те јединице формирана 4. моторизована бригада (1. априла 1940. је преименована у 33. моторизовани пук). Истог дана је формиран штаб 79. пионирског батаљона, мада – као и 49. противоклопни батаљон, чија је само 3. чета била формирана у марту – достигао пуну снагу фебруара 1940, када је и 2. дивизион 93. артиљеријског пука такође придодат 103. артиљеријском пуку. Одвојено од формирања седме мале колоне, остале мање измене су се десиле у 4. моторизованој бригади: 1. чета 12. моторизованог пука је априла 1940. започела наоружавање борбеним возилима, док је 6. чета трансформисана у мотоциклистичку чету (обука је маја 1940. још увек била у току). Седма чета 33. моторизованог пука је расформирана и замењена 2. четом 1. мотоциклистичког батаљона 1. оклопне дивизије. Маја 1940, дивизија је имала придодате следеће јединице: 9. митраљески батаљон, 654. противоклопни батаљон, 30. артиљеријска команда (само штаб) и 1. батаљон ПА пука „Геринг“.

5. оклопна дивизија, последња формирана оклопна дивизија у мирнодопско време, формирана је 24. новембра 1938. у Опелну и, као што је био случај и са 4. оклопном дивизијом, није имала штаб моторизоване бригаде и мотоциклистички батаљон, али је имала два моторизована пука. Недостајао је штаб 53. противоклопног батаљона (формиран 1. новембра 1939.), а 89. пионирски батаљон је имао свега две чете; трећа је била формирана почетком 1940.  Међутим, дивизија је претрпела још пар мањих измена до маја 1940, када су јој придодати 1. дивизион 93. пука ПАА и 2.одељење 31. ескадриле. Оба тенковска пука, 15. и 31 пук, су били наоружани сходно формацији из марта 1939.

Оклопне дивизије су биле реорганизоване ускоро након окончања заузимања Пољске и то тако што су организацијске структуре старијих дивизија биле измењене и ојачане. 10. оклопна дивизија, која се борила у Пољској са привременом организацијом, ојачана је, а четири нове дивизије су формиране од старих лаких дивизија, чија је мешовита организација била неподесна за борбу против јачих непријатељских снага на Западном фронту. Још једном је мањак наоружања, опреме и обученог људства изазвао бројне проблеме. Организација нових дивизија је била посве другачија од организације старих дивизија, углавном због тога што старе нису имале тенковску бригаду и други тенковски пук, мада је један тенковски батаљон по некад био придодат њиховим тенковским пуковима.

Прва од три нове дивизије, које ће се све формирати 18. октобра 1939, након  заузимања Пољске, била је 6. оклопна дивизија. Она је формирана у Вуперталу, спајањем јединица 1. лаке дивизије са 11.тенковским пуком 6. тенковске бригаде, која је већ била придодата дивизији за извођење операција у Пољској. Као и 65. тенковски батаљон 1. лаке дивизије, и ова јединица је била наоружана чехословачким тенковима PzKpfw 35 (t). Већи део првобитне организације 1. лаке дивизије је задржан; 4. коњички пук је преименован у 4. моторизовани пук, а 1. априла 1940. је 6. извиђачки батаљон преименован у 57. извиђачки батаљон, и придодата је седма колона моторних возила. Једина велика промена се десила у 41. противоклопном батаљону, који је остао без једне чете. Маја 1940, дивизија је имала придодате следеће јединице: 605. дивизион тешке артиљерије (од 3. августа 3. дивизион 76. артиљеријског пука), 76. дивизион противавионске артиљерије и авијацијско одељење из састава 12. ескадриле.

Panzerkampfwagen 35(t) из састава 65. тенковског батаљона на челу колоне тенкова Panzerkampfwagen IVs током борбених дејстава у Француској

У Гери је од 2. лаке дивизије, додавањем 25. тенковског пука формирана 7. оклопна дивизија. Други батаљон 25. тенковског пука је потицао од 1. батаљона 23. тенковског пука (до измене ознака је дошло 1. априла 1940). Као и 66. тенковски батаљон, био је наоружан чехословачким тенковима PzKpfw 38 (t). Такође, 27. октобра се формира 7. моторизована бригада, са циљем преузимања 6. и 7. моторизованог пука, оба формирана од старог коњичког стрељачког пука. Од 7. извиђачког пука је 1. новембра 1939. формиран 7. мотоциклистички батаљон (од 1. батаљона извиђачког пука) и 37. извиђачки батаљон (од 2. батаљона). Поново је противоклопни батаљон пао са три на две чете, овај пут је у питању био 42. противоклопни батаљон. Маја 1940. дивизија је имала придодате следеће елементе: 705. батерија јуришних топова, 59. и 86. дивизион ПА артиљерије и одељење авијације из састава 11. ескадриле. Почетком јуна 78. артиљеријском пуку је придодат 2. дивизион 45. артиљеријског пука, а који ће 4. фебруара 1941. постати 3. дивизион 78. ап.

Извиђачи на моторциклима из састава 7. оклопне дивизије у извиђању, Француска, мај 1940.

Организација 8. оклопне дивизије, која је базирала у Котбусу, поклапала се са организацијско-формацијском структуром 6. оклопне дивизије. Настала је додавањем 1. батаљона 10. тенковског пука (који ће прерасти у тенковски пук 20. октобра) 3. лакој дивизији. Два стрељачка коњичка пука, 8. и 9, су 1. априла 1940. спојени у 8. моторизовани пук. како је 2. батаљон 9. коњичког стрељачког пука већ био организован као мотоциклистички батаљон, касније је искоришћен за формирање 9. мотоциклистичког батаљона. Осма моторизована бригада била је формирана још 4. новембра 1939, три дана након формирања 84. батаљона везе. Такође, 1. априла 1940. је 8. извиђачки пук подељен, формиравши 90. извиђачки батаљон (придодат 10. оклопној дивизији) и 59. извиђачки батаљон (који је остао у саставу дивизије). 43. противоклопни батаљон је такође остао без једне чете, док је 59. инжињеријски (пионирски) батаљон ојачан на три чете, а добио је и седму колону моторних возила. маја 1940, и 10. тенковски пук и 67. тенковски батаљон су били наоружани чехословачким тенковима PzKpfw 38 (t). Истовремено, дивизија је добила и 84. дивизион ПА артиљерије и одељење авијације из састава 41. ескадриле.

Генерал Хајнц Гудеријан (у возилу SdKfz. 251/3) у разговору са генералом Адолфом Кунценом, командантом 8. оклопне дивизије, Француска, мај 1940.

У Франкштадту је 4. јануара 1940. формирана 9. оклопна дивизија. Ова дивизија је настала преформирањем 4. лаке дивизије. Тако је 2. фебруара 1940. формиран 33. тенковски пук, користећи штаб лаког тенковског пука, 3. батаљона 5. тенковског пука и 33. тенковског батаљона. Два коњичка стрељачка пука, 10. и 11, 18. марта 1940. спајањем формирају моторизовани пук, а формирана је и нова, 9. моторизована бригада. Месец дана раније је формиран 85. батаљон везе, док је 50. противоклопни батаљон остао са три чете, а 60. инжињеријски (пионирски) батаљон је нарастао на три чете (додата је као и у ранијим случајевима седма мала колона моторних возила). Маја 1940. се у саставу дивизије још увек налазио 9. извиђачки пук, у старој формацији, али је од њега касније формиран 59. мотоциклистички батаљон и 9. извиђачки батаљон. 102. артиљеријском пуку је придодат 2. дивизион 50. артиљеријског пука, који је касније преименован у 3. дивизион 102. артиљеријског пука.

Pz Kpfw III Ausf. E или F из састава 33. тенковског пука на паради у Ротердаму на дан капитулације Холандије У позадини се виде Pz Kpfw I, Pz Kpfw II и Pz Bef Wg

Штаб 10. оклопне дивизије је започео формирање 1. априла 1939. у Прагу. Септембра месеца је још увек био у фази формирања, када је стављен на чело формације коју су сачињавали, између осталих, 8. тенковски пук и 86. пешадијски (мот) пук. Када је освојена Пољска, дивизија је послата натраг у Праг, где је 11. октобра примила у састав 7. тенковски пук и штаб 4. тенковске бригаде. Из састава 20. пешадијске дивизије, 10. оклопна дивизија 1. новембра 1939. добија  2. батаљон 69. пешадијског (мот) пука који, спајањем са 3. батаљоном 86. пешадијског пука формира 69. пешадијски пук. Оба пешадијска пука, 69. и 86, 1. априла 1940. бивају преименовани у моторизоване пукове. Истог дана је од 1. батаљона 8. извиђачког пука формиран 90. извиђачки батаљон, док је две недеље касније део дивизије постао и 49. пионирски батаљон.

Крајем 1939. су формирани и 90. артиљеријски пук, лаки противоклопни батаљон, 90. батаљон везе и дивизијске службе. Маја 1940. дивизија добија 71. дивизион ПА артиљерије и одељење авијације из састава 71. ескадриле.

Према ратној формацији, септембра 1939, 1. оклопна дивизија је бројала 11 603 војника, 3 621 возила (од којих 421 оклопних). Јачина осталих дивизија се разликовала. Тако су од 2. до 5. оклопне дивизије бројале по 3 637 возила (од којих 405 оклопних). 4. оклопна дивизија, са једним моторизованим пуком, бројала је 10 680 војника, док је 5. оклопна дивизија са два пука, бројала 12 974 војника. Недостаци, посебно изражени у погледу некомплетности јединица, утицали су на ове бројке.

Стварна јачина на бојишту више или мање се поклапала са званично утврђеном јачином. Септембра 1939, 4. оклопна дивизија је бројала 10 221 војника, што је близу прописаног бројног стања. Организацијске промене су такође утицале на јачину јединице; 10. маја 1940, 1. оклопна дивизија је бројала 13 192 војника, док је 4. оклопна дивизија бројала 13 941, што јасно указује на ефикасност преформирања јединица. Неборбене јединице – дивизијске службе, команде и батаљон везе – чинили су између 17 и 20% бројног стања дивизије, а гро оклопне дивизије су чиниле оклопне и стрељачке бригаде. Дивизијски штаб и сличне јединице су чинили око 1,4% бројног стања саме дивизије (165 лица, наоружаних са 50 пиштоља, 111 пушака и 2 тешка митраљеза; 41 моторцикл, 11 штабних кола и 13 средњих до тешких камиона).

Оклопна бригада је бројала 120 официра, 22 службеника, 682 подофицира и 2112 војника (тенковски пук је бројао 58 официра, 11 службеника, 338 подофицира и 1044 војника). Разлике између дивизија се налазе и у возилима и опреми: 1. оклопна дивизија је имала 1 235 пушака, 296 аутомата и 592 лаких митраљеза (укључујући и оне монтиране на возилима), док су остале четири дивизије имале 1 801 пиштоља, 1 111 пушака, 336 аутомата и 508 лаких митраљеза. Расподела тенкова је чинила највећу разлику међу пуковима; према организацији из марта 1939, сваки тенковски пук је био састављен од штаба пука, техничке чете, оклопног вода везе и вода лаких тенкова који је био наоружан једним Panzerbefehlswagen I и по два тенка PzKpfw I и PzKpfw II; сваки тенковски батаљон је имао штаб, вод везе, вод лаких тенкова, лаку колону (батаљонски транспорт), оклопну групу опремљену са резервним тенковима из батаљона) и три тенковске чете ( четврта је служила за обуку тенкиста и није била у саставу дивизија које се шаљу у борбена дејства), плус две чете лаких тенкова и једне чете лаких тенкова „а“. Тенковски пук је марта 1939. био наоружан са 11 PzBefh I, 4 PzBefh III, 34 PzKpfw I, 85 PzKpfw II, 8 PzKpfw III и 12 PzKpfw IV. Ако урачунамо и резервне тенкове, тенковска бригада је имала 30 командних, 258 лаких и 48 средњих тенкова.

Нова организацијска шема, успостављена 1. септембра 1939, је прво „испробана“ на 1. и 2. тенковском пуку, мада је 2. тенковски пук започео реорганизацију непосредно пред избијање рата. Промене су се односиле на штаб тенковског батаљона и јединице подршке, које су сада биле обједињене у штабној чети (у тој јединици су се налазили и вод везе, пионирски вод и лаки противавионски вод).  Промењена је и организација чете лаких тенкова и чете лаких тенкова „а“ – сада преименоване у чету средњих тенкова. Чета лаких тенкова је сада имала 5 или 6 тенкова PzKpfw II и 17 (или 16, када је PzKpfw II заменио PzKpfw III) PzKpfw III, док се у чети средњих тенкова сада налазило 5 PzKpfw II и 16 PzKpfw IV, што укупно чини 6 PzBefh III, 45 PzKpfw II, 71 PzKpfw III и 32 PzKpfw IV по тенковском пуку (без резервних тенкова). Организација тенковске бригаде из 1939. је обухватала и 246 моторцикала, 88 штабних кола, 296 (у 1. ооклопној дивизији) или 328 (у осталим оклопним дивизијама) средњих и тешких камиона и 26 приколица.

Организацијске разлике су се даље продубила након формирања четири нове оклопне дивизије, које су такође повећале већ постојећи дефицит наоружања и војне опреме, нарочито средњих тенкова. Да би се премостио овај проблем, 21. фебруара 1940. је издата нова, привремена формација, према новој формацији, чете лаких тенкова су требале да имају 1 PzBefh I, 4 PzKpfw I, 8 PzKpfw II и 7 PzKpfw III, док је чета средњих тенкова требала да има 1 PzBefh I, 6 PzKpfw II и 8 PzKpfw IV – што значи да је тенковски пук био наоружан са 11 PzBefh I, 4 PzBefh III, 22 PzKpfw I, 51 PzKpfw II, 30 PzKpfw III и 16 PzKpfw IV.

Логична консеквенца је била та да је организација оклопне дивизије постала још хаотичнија: маја 1940. 1. тенковски пук 1. оклопне дивизије је задржао формацију из септембра 1939, док је 2. тенковски пук исте дивизије организован по новој формацији. Оба тенковска пука из састава 2. и 10. оклопне дивизије су били реорганизовани према новој формaцији, док су све тенковске чете оба тенковска пука из састава 3, 4. и 5. оклопне дивизије билe још увек организованe према формацији из марта 1939.

Даље варијације су уведене формирањем нових пукова: један тенковски пук и придодат тенковски батаљон у 6. и 8. оклопној дивизији, сви наоружани чехословачким тенковима, организовани су сходно формацији из септембра 1939, док су 25. тенковски пук и 67. тенковски батаљон 7. оклопне дивизије били формирани на основу формације из фебруара 1940. За разлику од раније наведених јединица, 33. тенковски пук је био својеврсна мешавина, са својим 1. батаљоном формираним по формацији из септембра 1939. и 2. батаљоном формираним по формацији од марта 1939. Међутим, треба напоменути да нити једна тенковска јединица није достигла предвиђену јачину услед недостатака тенкова PzKpfw III и IV.

Септембра 1939. мањак пешадије постаје озбиљан недостатак за оклопне дивизије: стрељачке бригаде 1, 2 и 3. оклопне дивизије су се састојале од моторизованог пука (са два батаљона) и мотоциклистичког батаљона, укупне јачине 3 183 људи. Сваки моторизовани пук је имао 2 203 војника, 62 лака и 28 тешких митраљеза, 6 противоклопних топова Pak 35/36 калибра 37 мм, 18 минобацача калибра 50 мм, 12 минобацача калибра 81 мм и четири лака пешадијска топа калибра 75 мм. Сво ово људство и наоружање било је распоређено у два моторизована батаљона, од којих се сваки састојао од две моторизоване чете, једне мотоциклистичке, једне митраљеске и чете тешких оруђа. Ова организација није била упарена са организацијом моторизованих јединица у другим дивизијама: 12. стрељачки пук 4. оклопне дивизије је имао два батаљона са по три моторизоване чете и чету тешких оруђа; 13. и 14. моторизовани пук 5. оклопне дивизије су имали по два батаљона са по једном мотоциклистичком, две моторизоване и четом тешких оруђа. Тако су сва три моторизована пука (12, 13. и 14) бројала по 2 260 војника и били наоружани са по 108 лаких и 24 тешких митраљеза, шест противоклопних топова Pak 35/36 калибра 37 мм, 18 лаких минобацача калибра 50 мм и 12 тешких минобацача калибра 81 мм и 8 лаких пешадијских топова калибра 75 мм.

Искуства стечена током напада на Пољску, када су се оклопне дивизије суочиле са проблемима док су се бориле у насељеним местима без довољно пешадије, утицали су на то да се захтева ојачање моторизоване бригаде. То није био проблем, јер је већ била донета одлука о смањивању броја моторизованих пукова у пешадијским (мот) дивизијама са три на два моторизована пука. Новембра 1939, 1, 2. и 3. оклопна дивизија су имали трећи батаљон придодат (а касније и интегрисан) њиховим моторизованим пуковима, што је бројно стање јединица попело на око 3 300 људи, са сходно томе и повећањем ватрене моћи, сем по питању лаких митраљеза (пук је сада имао 87 лаких и 42 тешка митраљеза, девет противоклопних топова Pak 35/36 калибра 37 мм, 27 лаких минобацача калибра 50 мм и 18 тешких минобацача калибра 81 мм и 6 лаких пешадијских топова калибра 75 мм). Повећана доступност возила – полугусеничара омогућила је да се 1. моторизовани пук 1. оклопне дивизије у потпуности опреми њима, али су зато 2. и 3. моторизовани пук могли да опреме само по једну моторизовану чету.

Извиђање

„Очи“ оклопних дивизија су били извиђачки батаљони. Њихова организација је у периоду 1939-40. остала непромењена и свака дивизија је располагала са по једним извиђачким батаљоном, укључујући и 9. оклопну дивизију која је маја 1940. имала извиђачки пук, настао спајањем извиђачког и мотоциклистичког батаљона. Сваки извиђачки батаљон био је састављен од две чете оклопних аутомобила, једне мотоциклистичке и једне тешке чете.

Извиђачка патрола, Пољска, 1939.

3, 4. и 7. извиђачки батаљон су 1939. године имали у свом саставу и мостовни део, који се 1940. не појављује. Извиђачки батаљони су бројали 753 људи (26 официра, 4 цивила, 116 подофицира и 607 војника), а од наоружања су располагали са 427 пушака, 16 лаких и 2 тешка митраљеза, 3 лака минобацача, три противтенковска топа калибра 37 мм и два лака пешадијска топа. Свака чета оклопних аутомобила је имала 6 радио командних возила, осам оклопних аутомобила SdKfz 221, четири SdKfz 222, три SdKfz 231 и три тешка оклопна аутомобила SdKfz 232. Све у свему, сваки извиђачки батаљон је био опремљен са 60 возила, 119 моторцикла, 34 штабних кола и 68 камиона.

Дивизијска артиљерија

Артиљерија је 1939, као и пешадија, била једна од слабијих компоненти оклопних дивизија. Свака дивизија, са изузетком 2. оклопне дивизије, је у свом саставу имала артиљеријски пук са два артиљеријска дивизиона. Поред артиљеријских дивизиона, у саставу пука се налазило и, метеоролошко топографско и одељење везе. Сваки дивизион је имао сопствени штаб и одељење за калибрацију, као и три батерије са по четири оруђа, што значи да је пук имао 24 артиљеријских оруђа. Само је 2. оклопна дивизија, чији је 2. дивизион замењен 1. дивизионом 110. артиљеријског пука. Дивизији је била потребна тешка артиљерија, а у том дивизиону су се налазиле две батерије са по четири тешке пољске хаубице калибра 150 мм (15 cm sFH 18).

Полугусеничар SdKfz. 7 у вучи хаубице 150 мм sFH 18

Остали артиљеријски дивизиони су били наоружани лаким пољским хаубицама калибра 105 мм (10.5 cm leFH 18), које су пројектил масе 14,8 кг испаљивале на даљину до 10 600 м. Сваки пук је имао 1 203 људи, међу којима 44 официра, 4 цивила, 116 подофицира и 607 војника, наоружаних са 993 пушака и 12 лаких митраљеза. Немци су били свесни недостатка ватрене моћи, услед недовољно оруђа тешке артиљерије, тако да су након напада на Пољску почели да артиљеријским пуковима придружују дивизионе тешке артиљерије. Експанзија механизоване артиљерије је текла врло тешко, јер је био присутан општи недостатак погодних возила за вучу оруђа; свака батерија била је опремљена са пет полугусеничара за вучу (SdKfz 7 или 6/1), док је батерија 105 мм захтевала девет возила SdKfz 7. Сваки артиљеријски пук је 1939. располагао са 110 моторцикала, 104 штабних кола и 143 камиона и полугусеничара, као и 24 приколица. Маја 1940. је практично свака оклопна дивизија имала придодат трећи артиљеријски дивизион, а крајем 1940. постаје део сталне организације (негде и почетком 1941). Њихов састав је варирао, иако је већина била састављена од три батерије, свака са по четири оруђа калибра 150 мм, или две батерије са по четири sFH 18 и батеријом од четири оруђа калибра 105 мм.

Лака хаубица 105 мм leFH 18 на положају, Совјетски Савез

Противоклопне јединице

За противоклопну борбу у оклопној дивизији био је задужен противоклопни батаљон, који 16. марта 1940. добија име батаљон ловаца тенкова. Према формацији из 1939, противоклопни батаљон је бројао 519 људи (18 официра, 3 цивила, 103 подофицира и 35 војника), а од наоружања је располагао са 315 пушака, 2 аутомата, 18 лаких и митраљеза и 36 вучених топова Pak 35/36 калибра 37 мм. Од возила је располагао са 63 моторцикала, 29 штабних кола и 68 камиона.

Противоклопни топ PaK 36 калибра 37 мм са послугом, Белгија, мај 1940.

Септембра 1939, 79. противоклопни батаљон 4. оклопне дивизије још увек је био без једне од укупно три противоклопне чете, док је 53. противоклопни батаљон 5. оклопне дивизије још увек био без свог штаба. Међутим, противоклопни батаљони из састава 1, 3. и 4. оклопне дивизије су у свом саставу имали чету тешких ПА митраљеза, јачине 189 људи, наоружану са 12 вучених оруђа Flak 30 или 38, калибра 20 мм. Недостатак возила-полугусеничара, потреба да се противавионска одбрана концентрише, и укупна неприкладност противавионске чете, ускоро је довела до напуштања праксе припајања таквих јединица оклопним дивизијама. Уместо тога, придодати су моторизованим противавионским батаљонима у аставу Луфтвафеа, који су обезбеђивали робустнију противавионску одбрану. Маја 1940, укупна организација противоклопних батаљона остала је непромењена, мада су неки још увек били некомплетни, делом и због тога што су њихове чете коришћене као језгра за формирање других батаљона. Потребно је напоменути да главни недостатак противоклопних батаљона није била организација, већ недостатак прикладне опреме, јер 12 топова калибра 37 мм којима је била наоружана просечна чета (са по четири топа у воду) није било дорасло тешко оклопљеним француским и британским тенковима.

Инжињеријске јединице

Дивизијски пионирски батаљон је био нешто више од просте инжињеријске јединице, јер су се у њему налазили и пионири и мостовна инжињерија. Септембра 1939, 37, 38. и 39. пионирски батаљон (из састава 1, 2. и 3. оклопне дивизије) су били у пуном саставу, са три моторизоване пионирске чете и мостовном колоном „К“. Јединица је бројала 820 људи (22 официра, 2 цивила, 83 подофицира и 713 војника. Наоружање се састојало из пушака и лаких митраљеза, док је од возила располагала са 78 моторцикала, 43 штабних кола и 117 камиона. 4. оклопна дивизија је имала само једну пионирску чету и мостовну колону „Б“, прилагодљивијим понтонским мостом који је могао да премости водену препреку ширине 50 м, док је носивост износила 16 тона (носивост се смањивала са дужином моста, так ода је на максималној дужини моста од 130 м, носивост износила 4 тоне). 89. пионирски батаљон из састава 5. оклопне дивизије је био без једне пионирске чете и имао је мостовну колону „К“.

Недостатак мостне опреме, која је довела до широке употребе заробљених чехословачких модела понтонских мостова, као и недостатак обученог људства (за те потребе су обучавали пешадијске јединице), тешко је погађало развој пионирских јединица. Како год, до маја 1940. су сви пионирски батаљони у оклопним дивизијама имали своје уобичајене три чете, од којих је једна била у потпуности наоружана и опремљена са шест борбених возила SdKfz 251/5, пет PzKpfw I ‘Ladungsleger’ и четири носача моста израђених уградњом мостова на месту уклоњених купола тенкова типа PzKpfw II или IV.

Тактика

С обзиром да је стварање оклопне дивизије било последњи корак у развоју доктрине немачке војске, није изненађујуће да је њихова тактика била у складу са тим. Према немачкој доктрини, напад је био најважнији аспект борбе и оклопне дивизије су створене да изврше овај задатак. Тенковске јединице су имале истакнуто место у оклопним дивизијама, јер су сматране оружјем одлуке, чак и у здруженим формацијама. Стога је тенковска бригада морала остати нетаккнута како би увек била на располагању за наношење одлучујућег ударца непријатељу.

Концепт концентрисања снага, избор одлучујуће тачке на којој ће се вршити напад и употреба брзине и маневра били су прилагођени за тактику оклопних дивизија, што се развило у прву праву блицкриг тактику. Први корак ка нападу био је прилаз непријатељским линијама одбране; брзина је, у овом случају, од велике важности обзиром да је оклопна дивизија морала да изненади непријатеља. Међутим, оклопне дивизије су биле углавном онемогућене да користе путне правце, те је стога било потребно испланирати и правце прилаза или напредовања. Пажљиво и детаљно планирање таквих рута, заједно са обуком и увежбавањем, били су основни предуслови за брзо напредовање, дању и ноћу. Такође је од веиког заначаја била и дисциплиновано маршевање, посебно важно када је на истој рути, на делимично непроходном терену, наступало више од једне оклопне дивизије.

Напредовање немачких снага кроз Ардене, 1940.

Мада је у принципу ово функционисало доста добро, посебно са Гудеријановим XIX корпусом у Арденима, немачки команданти су убрзо открили да је ово био мач са две оштрице. Током напада на Пољску, команда XVI корпус је запазила да су оклопне дивизије, везане за мрежу путева, спречене да се у потпуности развију на бојишту, чиме нису могле да искористе већ постојећу бројчану надмоћност над непријатељем. Раширена мрежа путева у северозападној Европи је успела да надокнади овај губитак, мада је проблем остао нерешен.

Покрет

Чак и при наступању, претходница оклопне дивизије била је оклопна јединица. Крећући се у ешелонима, тенковска бригада би крчила пут, ангажујући батаљоне из истог тенковског пука, један иза другог. Уколико су на располагању имали два пута, два пука би се кретала паралелно њима. Ове јединице су формирале претходни одред оклопне дивизије, спреман да нападне било који циљ. Остатк дивизије се кретао позади, такође у ешелонима; прва је ишла моторизована бригада, са пионирским батаљоном и која је чинила, са тенковском бригадом – главнину дивизије. Иза главнине би наступале остале јединице дивизије – некада различитим правцима.

Савлађивање водене препреке газом, поред срушеног моста, Совјетски Савез, јун 1941.

Извиђачки батаљон из састава оклопне дивизије се ангажује по десној или левој страни колоне, како би извиђањем спречила изненадни удар непријатеља у крило дивизије. Истовремено је извиђала и алтернативне правце кретања. Извиђање из ваздуха је обезбеђивало податке о положају непријатељских јединица. Са приближавањем оклопне дивизије непријатељу, развијала је снаге за борбу.  Овде је терен испољавао велики утицај на развијање снага, као и на избор тачке напада. Упркос предратним размишљањима немачких команданта, који су били убеђени да ће се тенкови сурвати преко препрека и ударити свом силином у непријатеља, у стварности су оклопне дивизије биле суочене са озбиљним препрекама које су угрожавале напредовање, при чему се не мисли само на физичке баријере као што су велике реке. Тада би се тенкови померали назад, а у први план би долазила инжињеријска јединица. Тада је највећи проблем био обезбедити довољну количину материјала за израду моста. Остале препреке су биле у облику изграђених подручја, где је непријатељ распоредио противоклопна оруђа. У Пољској су на такве препреке наилазили углавном у великим градским насељима, док је у северозападној Европи скоро свако село претварано у отпорну тачку. Решење се налазило тако што би се послала два тенковска батаљона са сваке стране села, чиме би мотоизована бригада заобилазала опасност и чувала се од губитака. Јуна 1940, француска тактика претварања села у отпорне тачке је одложила напредовање немачких оклопних дивизија, а за њихово уништавање су слате јединице моторизоване бригаде.

Напад

Напад се по правилу вршио на ограниченом фронту. Свака оклопна дивизија, наступајући у таласима, добијала је сектор отприлике упола мањи од сектора пешадијске дивизије, не више од 800 до 1000 метара. Важило је опште правило да тенковска бригада предводи напад, блиско праћена моторизованом бригадом,мада је било и изузетака – слично случају са преласком реке. Било је и случајева када су тенковске јединице нападале заједно са моторизованим. Иако су пешадија, артиљерија и инжињерија пружале подршку тенковима, они нису били блиско интегрисани са њима. На тактичком нивоу, тенкови су владали бојиштем; тенковска бригада је сматрана најнижом јединицом за употребу, јер су мање јединице могле бити уништене непријатељским противоклопним дејствима. Уколико би се такво што догађало, напредовање тенкова би било заустављено. Штавише, Немци су се у многоме ослањали на моралне ефекте њихових тенкова: једноставна изјава „Тенкови долазе“ сматрала се довољном да доведе непријатељске јединице пред колапс.

План напада оклопне дивизије био је врло једноставан. Тенковске јединице би се пробиле кроз непријатељске линије и почеле продор у дубину, иза непријатељских линија, док је пешадија заузимала освојену територију. Противоклопна оруђа и артиљерија су били спремни у случају еввентуалног контра напада непријатеља. Након што би започео колапс непријатеља, цела оклопна дивизија би кренула касвом коначном циљу. Брзина и маневар су још једном били од пресудне важности.

Епилог

Немачке победе током година блицкрига 1939-40. и пораз посебно Француске, довео је до настанка неколико мита о моћи немачке армије и супериорности тенковских јединица и немачког ратног ваздухопловства. Мит о немачким тенковима је био најјачи и опстао је чак и након пораза Немачке у Другом светском рату, упркос чињеници да након кампање у периоду мај – јун 1940. није било ни једне велике победе немачких тенкова. Та кампања се може сматрати и прекретницом у историји модерног ратовања, мада су прошле многе године пре него што је извучен закључак о наученим лекцијама. Немци су, пак, извукли погрешну поуку: потценивши своје непријатеље, преценили су сопствена достигнућа и способности – посебно она о употреби тенкова – што им је сугерисало да се и Совјетски Савез може поразити на сличан начин. Немачки противници су дошли до потпуно другачијих закључака. Прво, немачка победа је објашњена бројчаном надмоћношћу немачких снага, потом неприпремљеношћу француских снага и колпасом француског борбеног морала. Французи нису били инфериорни у односу на Немце, чак су имали и предност, а колапс борбеног морала је било све само не разлог војничком поразу Француске. Кампања из маја-јуна 1940, као и напад на Пољску 1939, нису били тако лагани како је представљано у првим годинама рата. Битке су биле тешке и победе су тешко освојене. Немци су били смелији и вештији, што је довело до тога да нарасте мит о немачким тенковима. То је заиста била непоновљива победа.

Еволуција немачких оклопних снага била је резултат развоја доктрина и стратегија, које потичу из претходног века. Најважнији допринос тих тактика била је одлука да се највећи део оклопних дивизија концентрише на малом делу фронта како би се извршио одлучујући продор и окружење напријатеља. Међутим, победе из 1939-40. биле су резултат много различитих фактора скупљених у право време и на правом месту.

Зимски рат

 

1. Совјетско-фински односи

По доласку на данашњу територију (крајем VII и почетком VIII века) Финци су се измешали са староседеоцима: лапонским, шведским, руским и германским племенима и од њих примили неке особине, али су успели да сачувају свој језик и обичаје. Они су вековима били под доминацијом Шведске. Својим географским положајем, Финска је ометала излазак Русије на Балтичко море. Због тога су између Русије и Шведске вођени многи ратови све до 1808. године, када је Русија овладала делом Финском. Док је била у саставу руске царевине, Финска је имала статус аутономне велике кнежевине и, за разлику од оног стања када је била под Шведском, уживала је нарочито повлашћен положај, који је допринео њеном брзом уздизању и напретку. Она је имала свој устав и није плаћала порез, тако да су сви приходи трошени искључиво за њене потребе.

После победе Октобарске револуције у Русији, фински Сејм је, 6. децембра 1917, изгласао декларацију о проглашењу неза­висности Финске. Веран лењинској политици о праву сваке нације на самоопредељење, Савет народних комесара РСФСР признао је, 31. децембра 1917, Финској независност. Међутим, под утицајем Октобарске револуције, фински радници су организовали Црвену гарду и успели да успоставе своју власт у многим индустријским градовима јужне Финске. После заузимања Хелсинкија, 28. јануара 1918, радници су образовали своју револуционарну владу. Финска власт, која се одржала у северним и централним областима Финске образовала је контрареволуционарну армију под генералом Манерхајмом. Како сопственим снагама нису могли сломити револуционарни покрет, затражили су помоћ од Немаца. Уз помоћ немачких јединица, Манерхајм је 13. априла заузео Хелсинки, а затим Випури, па је до краја маја успео да потпуно сломи отпор Црвене гарде. Од тада су његове снаге чешће на­падале совјетску Карелију, а у току 1919. учествовале су у ликвидацији совјетске власти у Естонији. Победа Црвене армије над снагама контрареволуције и стране интервенције приморала је и Финску да преговара о миру. У Дорпату 14. октобра 1920. закључен је мир са совјетском владом. Уговором о миру Финској је, између осталог, потврђена раније призната независност. Финска је коначно постала слободна и независна, са територијом од 388 279 км2 и са око 3 147 000 становника (88% Финаца, 10% Швеђана, око 12 000 Руса, око 2 000 Лапонаца и известан број Немаца).

У првом послератном периоду Велика Британија је имала велики економски, политички и војни утицај у Финској, одакле је могла предузети агресију и на СССР. Колико је Финска била за­висна од британског капитала показује чињеница да је 1930. финска валута била прикључена „блоку фунте“ и да су Британци држали у својим рукама већину фабрика хартије, целулозе и наоружања. Сем тога, лондонска банка „Хамбро“ финансирала је велики део финских трговачких послова на светском тржишту. Британци су били заинтересовани и за производњу никла у рудницима око Петсама, јер је „Mond Nichle Comp“ у Лондону био саставни део америчког труста „International Nichle Company“, који је у те руднике уложио капитал, остварујући годишњу добит од шест и по до десет милиона долара.

Потписивање Совјетско-финског пакта о ненападању 1932. године у Хелсинкију

После победе фашизма у Немачкој почео је да јача и немачки утицај у Финској. Ово је представљало још већу опасност за СССР, јер су и немачки фашисти могли искористити финску територију као полазну основицу за напад на СССР и за угрожавање важних географско-стратегијских објеката (Лењинграда, Мурманска). Зато је СССР у току 1938. тражио од Финске писмену обавезу да ће, у случају немачке агресије, ову одбити или пустити совјетске јединице на своју територију. У августу исте године совјетска влада је затражила одобрење да постави ваздухопловну и поморску базу на острву Сурсари (Suursaari), с тим што би СССР гарантовао интегритет Финске; сем тога, затражила је и дозволу да у Финском заливу поседне четири острва која затварају улаз у Кронштатски Залив: Сурсари, Сеискари (Seiskari), Лавансари (Lavansaari) и Титерсари (Tytarsaari), пошто су она за СССР врло важна, јер, утврђена и наоружана, та острва могу потпуно затварати сваки приступ Кронштату и Лењинграду. Међутим, Финска је све те захтеве одбила и истовремено отпочела извесне непосредне припреме за одбрану своје територије. С друге стране, СССР је и даље настојао да од Финске добије извесне базе и исправку границе у области Лењинграда, те је у том циљу позвао једну финску владину делегацију на конференцију у Москву. Финским представницима је 12. октобра 1939. предложено да са СССР-ом закључе пакт сличан оном који су закључиле балтичке државе, али су то они одмах одбили. Сем тога, позивајући се на потребу безбедности Лењинграда, совјетска влада је поставила следеће захтеве:

  • да Финска уступи СССР-у под најам за 30 година град Ханко са околином, ради преуређења за помор­ску базу; у циљу уређења обалске одбране и затварања прилаза у Фински залив, СССР би у тој бази држао око 5000-8000 људи;
  • да совјетска морнарица добије дозволу за пристајање бродова у Лапохји (Lappohja);
  • да Финска уступи СССР-у наведена четири острва у Финском заливу, као и град Коивисто (Koivisto) и један појас територије на Карелијској превлаци, тако да нова граница иде од с. Липола до јужно од Коивиста, а поред тога и један део полуострва Рибачи, близу Петсама, укупне површине 2761 км2, с тим што би СССР, у накнаду за то уступио Финској двапут већу територију (5529 км2) у области Реболија и Просозера у источној Карелији;
  • да се поруше утврђења на Карелијској превлаци са обе стране нове границе;
  • да се пакту о ненападању дода једна тајна клаузула: ниједна од страна уговореница неће прићи никаквом савезу који би био директно и индиректно уперен против једне од њих.

Преговори о овом питању, који су прекидани више пута трајали су до 15. новембра. Пошто није хтела да у целости при­хвати изложене услове, финска влада је тражила да се наставе преговори који би довели до ублажавања постављених захтева. Подстрекавана од Американаца, Британаца и Француза (који су имали свој капитал у Финској), а нарочито од фашистичке Немачке, Финска није крила своје непријатељство према Совјетском Савезу. Она је одбила све предлоге совјетске владе. Пошто се преговарачи нису могли сложити, постало је очигледно да ће доћи до сукоба.

26. новембра је СССР известио да је финска артиљерија на­пала неке совјетске јединице на Карелијској превлаци и да им је нанела губитке. Истог дана је Молотов предао финском посланику у Москви протестну ноту због граничних инцидената које су изазвали Финци. У ноти је тражено да Финци без одлагања повуку своје јединице на 20-25 км од границе.

Финци су у свом одговору следећег дана изјавили да са њи­хове стране није пуцано на совјетске војнике и да је финска влада спремна да повуче своје јединице ако то учини и совјетска влада, и то под истим условима. Совјетска влада је овај предлог одбацила, јер би такво повлачење угрозило безбедност Лењинграда.

Дан касније, 28. новембра, совјетска влада је предала другу ноту, којом отказује пакт о ненападању закључен са Финском 1932. године. Истог дана Команда Лењинградског војног округа (командант Кирил Мерецков) у својој дневној заповести упозорила је: у слу­чају поновљене провокације од стране финских војних снага, совјетске јединице имају одмах одговорити ватром и уништити непријатеља. Сутрадан 29. новембра, у 22,30, СССР је прекинуо дипломатске односе с Финском. У свом говору Молотов је окарактерисао финску политику као непријатељску и изјавио да због тога треба предузети брзе мере за осигурање безбедности СССР-а.

2. Карактеристика земљишта у Финској

Финска је пространа равница, без већих висинских разлика, осим према Норвешкој (до 1 200 м). У централној области има око 40 000 језера разне величине, од којих се већина протеже правцем север-југ. Овај предео стварно чини једну пространу водену површину, испресецану острвима, хридинама и стенама. Северно од ове области, на дужини преко 700 км, налазе се огромне шуме, а иза њих скоро ненасељена степа и упола залеђена тундра. Једини плодни и добро насељени крајеви око Финског и Ботнијског залива чине витални део Финске.

Према томе земљиште у Финској испуњавају многобројна језера, огромне шуме (које покривају скоро половину др­жавне територије), велики број река и канала (који су богати во­дом и повезују језера) и простране области под барама и тресе­том. Такав карактер земљишта, поред дуге и сурове зиме, знатно утиче на услове вођења операција и захтева извесне так­тичке и оперативне специфичности, и нарочите мере у погледу опре­ме трупа и њиховог снабдевања. Превлаке, као теснаци између појединих језера, у великој мери олакшавају одбрану, чак и по­сле смрзавања језера (које у јужној Финској обично настаје у јануару), јер дебљина леда није увек довољна да би свуда издржала велике терете.

На истоку, према СССР-у, сувоземна граница, дужине око 1 566 км, може се поделити на јужни, средњи и северни одсек, који се разликују како по дужини тако и по карактеру земљишта.

Јужни одсек, који чини Карелијска превлака између Ладошког језера и Финског залива, стварно представља врата за продор у виталне области Финске. Али захваљујући језерима и барама, који секу и раздвајају терен, Финци имају изванредне услове за одбрану тог одсека. Карелијска превлака (широка 80-100 км) увек је представљала за Финску најважнији део фронта, јер су и раније преко ње вршени продори са истока. С обзиром на малу ширину и на наслоњеност оба бока, фронтални напад на овај одсек вео­ма је тежак, чак и са много надмоћнијим снагама.

Ладошко језеро лежи између јужног и средњег одсека фин­ске границе према СССР-у, као нека врста посебног одсека. На јужном, совјетском, делу Ладошког језера СССР је држао флотилу, а пошто је језеро, преко р. Неве, било у вези са Бал­тичким морем, он је отуда могао добијати потребна појачања. Финска је овде била принуђена на одбрану, јер је њена флотила била слаба. Сем тога, зими, кад се језеро заледи, било би врло тешко да се одбрани Карелијска превлака, јер би совјетске копнене снаге могле извршити обухват ка Випурију.

Средњи одсек (Источна Карелија) важан је због тога што се из области северно од Ладошког језера могу угрозити бок и дубока позадина снага на Карелијској превлаци. Сем тога, из рејона Кандалакше и језера Пјелисјерви (Pielisjarvi) води нај­краћи правац ка врху Ботнијског залива, који Финску сече на два дела. Међутим, пошто на овом одсеку, испуњеном огромним шумама, нема путева, операције са знатнијим снагама биле би доста тешке, а самим тим је смањена и опасност од непосредног обиласка Карелијске превлаке. За овај, као и за јужни одсек, град Випури представља главни стратегијски објекат.

Северни одсек, беспутан и слабо насељен, има мањи значај. Међутим, пошто је СССР реконструисао и делом електри­фицирао мурманску пругу (1939. године), постојала је опасност од обухвата целе средње и јужне Финске са овог одсека. Захваљујући овој прузи и каналу који је спајао Ладошко језеро и Бело море, СССР је на тој просторији могао груписати и снабдевати јаке снаге. Крајњи део овог одсека важан је због тога што служи за везу са Норвешком и Шведском.

Финци су све до линије Контиомеки – Оулу имали три пруге у правцу југ – север, међусобно повезане пругама које су ишле правцем запад – исток. На финској страни је путна мрежа била добра, тако да су услови за пребацивање финских јединица били повољни. Од Оулуа према северу води пруга дуж Ботнијског залива, која се код Торнија рачва у два крака – један за Шведску, а други према северу, за Рованијеми, одакле настаје велики арктички пут који чини једину везу са Петсамом. Према томе, на линији Оулу – Торнијо налазила се осетљива тачка фин­ске одбране, која је од границе била удаљена свега око 200 км. Међутим, на овој територији су зими владале неповољне временске прилике (врло оштра зима, арктичка ноћ коју дневна светлост прекида само неколико часова), а земљиште је било тешко проходно, тако да су је Финци могли бранити и са слабијим снагама. На крајњем северу, у области Петсама, услови за одбрану били су тежи, али пад ове области није био од решавајућег значаја за одбрану земље.

Финска је према својим нордијским суседима имала при­родну границу, која је према Норвешкој износила око 913 км, а према Шведској 536 км.

Поморска граница Финске износила је око 1 646 км; нешто више од половине тога припадало је обали Ботнијског залива, а остало обалама Балтичког и Баренцовог мора.

Јужно од Финске налази се Фируски залив, чија обала има два одсека: совјетско-финска граница – Котка и Котка – Ханко. Први одсек имао је велики значај, јер је са суседним острвима чинио изванредну брану за затварање излаза совјетске флоте из Кронштата. Пловидба на крајњем источном делу Финског залива, где његова ширина износи свега 25 км, тешко се одржава зими, и то само помоћу ледоломаца. Одсек Котка – Ханко чини добар положај за затварање западног излаза из Финског залива. С наслоном на групу Аландских острва и на копнене базе Ханко, Турку, и Раума, и мање финске поморске снаге могу затворити излаз из Финског залива и осигурати помор­ску везу са Шведском.

Према томе, с обзиром на овакав географски положај, Финска би се нашла у врло тешкој ситуацији у случају напада с истока, нарочито на Карелијској превлаци и јужно од северног поларног круга. Међутим, конфигурација земљишта и недоста­так добрих путева пружали су Финцима повољне услове за одбрану и од надмоћнијег непријатеља.

3. Фортификациска организација финске приграничне зоне

Пошто се на западу граничила Шведском и Норвешком, Финска је главну пажњу обратила на утврђивање и одбрану источне границе.

Почетком 1939. године маршал Манерхајм је израдио програм утврђивања Карелијске превлаке. Иако предвиђени кредит од 621 милион финских марака није био у целини одобрен ни до почетка рата, ипак је тзв. Манерхајмова линија изграђена у току лета и јесени 1939. године захваљујући добровољном залагању око сто хиљада људи и знатним новчаним прилозима предузећа и разних организација. Утврђења, подигнута на средини између Лењинграда и Випурија, састојала су се из неколико појасева удаљених један од другог 3 до 7 километара.

Правац пружања Манерхајмове линије

Главни одбрамбени појас био је на линији с. Мурила – с. Сума – језеро Муола – језеро Вуокси – језеро Суванто – р. Тајпале. Он је имао око 22 одбрамбена чвора. Сваки чвор, са посадом јачине до два батаљона и артиљеријом, имао је неколико отпорних тачака, тј. више тешких и лаких бункера, наоружаних тешким и лаким митраљезима и артиљеријом. Лаки и средњи бункери били су намењени за пешадијско наоружање; тешки бункери, постављени на важним правцима, имали су поред пешадијског наоружања, пољску артиљерију за фланкирање и фронтално дејство, као и противтенковске топове.

Бункери су били изграђени у гранитним стенама, са незнатном висином над хоризонтом. За уређење противтенковских препрека, поред бетонских објеката, били су искоришћени камени стубови сеоских ограда. Ове препреке биле су ојачане минским пољима и опасане бодљикавом жицом у више редова. Сви објекти на овом појасу били су од армираног бетона, једноспратни, са јаким зидовима, вешто маскирани и прилагођени земљишту.

Други одбрамбени појас (међупојас), тј. појас тактичких резерви, на 3-5 км западно од главног појаса, био је с овим спојен преградним положајем. Он је имао око 39 тешких и 178 лаких бункера и неке објекте пољске фортификације. Налазећи се на ивицама баруштина, преградни положаји су били веома тешко пролазни за тенкове.

Препреке од камених блокова и бодљикаве жице. У позадини бункер Sj 5

Око 12 км западно од главног одбрамбеног појаса налазио се трећи (позадински) одбрамбени појас, а испред њега било је изграђено 6 међулинија са развијеним системом препрека и припремљеним рушењима.

Сем тога, Финци су око Випурија почели да организују тзв. випуриски утврђени рејон, који је имао неколико тешких и лаких бункера.

Испред главног одбрамбеног појаса била је изграђена широка и дубока зона запречавања, при чему су нарочито искоришћена насеља. Финци су се при грађењу Манерхајмове линије, у погледу организације и извођења радова, користили искуствима других земаља, које су прилагодили својим условима.

Због недостатка материјалних и финансијских средстава Финци нису могли да утврде границу северно од Салмија. Зато су предвидели да у овом неутврђеном делу фронта организују одбрану иза многобројних језера, односно на гребенима пла­нинских ланаца који се протежу упоредо са границом.

4. Обостране припреме, планови и снаге

Чим је одбила совјетске захтеве, Финска је предузела хитне припреме за одбрану земље. Тако је у септембру 1939. позван у војску један део резервиста граничне заштите и помор­ске одбране. Нешто касније, 5. октобра, извршена је мобилизација и концентрација јединица за заштиту и затварање границе. На тај начин, извршено је благовремено поседање зоне испред Манерхајмове линије. То је било веома важно, јер су совјетске јединице из околине Лењинграда могле стићи и извршити напад пре мобилизације и концентрације осталих финских снага.

11. октобра финске војне власти почеле су појединачно и тајно да позивају резервисте на вежбу. То је, уствари, био почетак мобилизације. Извршена је евакуација пограничних области, а већи градови су испражњени и становници расељени. Финска је отада развила живу дипломатску активност, тражећи помоћ од осталих скандинавских држава и подршку Друштва народа, нарочито Француске и Велике Британије, које су обећавале и припре­мале помоћ у материјалу и наоружању.

Септембра 1938. године финска влада је наредила инспектору оружаних снага да организује пасивну одбрану становни­штва. Јануара 1939. генерал Силво је био постављен за команданта земаљске одбране, чији је штаб био придат Министарству унутрашњих послова. Одмах су почели радови на организацији и обуци, али се у томе мало постигло, јер је одбрана била заснована на добровољном учешћу становништва. Закон о противавионској одбрани земље донет је тек 15. новембра, тј. две недеље пре почетка рата, тако да није било могућности да се ова одбрана благовремено организује.

Ратни план Финске био је дефанзиван, али нема података о томе како је био оформљен. Међутим, из почетног груписања снага и развоја операција види се да је стратегијска дефанзива замишљена са наслоном на Манерхајмову линију и на тешко про­лазно и беспутно земљиште на граничном фронту. На Карелијској превлаци имала се држати одсудна одбрана, док би на осталим деловима фронта лакопокретни и скијашки одреди изводили дефанзивно-офанзивна тактичка дејства ради преотимања изгубљених просторија. Сем тога, било је предвиђено да се врше препади на издужене совјетске колоне које су могле наступати само при­родно каналисаним правцима.

Финска је за време мира, поред осталих мањих јединица, имала 3 пешадијске дивизије и 1 мешовиту бригаду, а укупна ја­чина војске износила је око 33 000 људи. Поред редовне војске, постојао је тзв. Заштитни корпус, јачине око 100 000 људи, са 450 активних официра и 750 активних подофицира, који је био организован на добровољној бази. Најзад, Финци су имали женску војну организацију „Lotta Svärd“, јачине око 90 000 жена, која је била предвиђена за помоћне службе: кување, противавионску, противхемијску одбрану, снабдевање, негу рањеника, итд.

Припаднице организација Lotta Svärd на осматрачници

Према ратном плану, Финска је за рат требало да мобилише 15 дивизија, свака јачине око 14 200 људи. Наоружање дивизија било је: 11 000 пушака, 250 аутоматских пиштоља, 250 пушкомитраљеза, 18 минобацача 81 мм, 12 до 18 пт топова 25-37 мм и 36 топова 75-152 мм. Међутим, услед недостатка обучених резервиста и опреме, уочи рата мобилисано је само 8 комплетних дивизија, а крајем октобра и девета дивизија. Нешто касније, формиране су 3 нове дивизије, које су у почетку само делимично биле наоружане. Ручно наоружање финске армије било је већином застарело. Према неким подацима, Немачка је дала Финској један део оружја заплењеног у Пољској.

Према непровереним подацима, Финска је имала око 30 старих и исти број модерних тенкова. Противавионска артиљерија била је доста слаба – само један пук ПВО, непосредно потчињен Врховној команди. Противтенковска артиљерија такође је била слаба. За одбрану обала Финци су имали 3 пука обалске артиљерије, који су, по батеријама, били распоређени на обалама Балтичког мора и Ладошког језера. Према неким подацима, Финци су имали 17 пољских, 1 коњичку и 4 батерије ПВО, а по другим – око 200 артиљеријских оруђа.

Финско ваздухопловство било је подељено на 6 територијалних зона, са штабом у Хелсинкију. Свака зона, поред осталог, имала је 1 летачку и механичарску школу. Укупно су Финци имали у свим зонама и на фронту 150 авиона способних за дејство. Морнарица је имала 2 обалска брода од по 4 000 т, наоружана са по 4 топа 254 мм и 8 топова 102 мм, као и 5 савремених подморница и 24 мањих површинских бродова (топовњаче и минополагачи). Најзад, стање у погледу муниције и погонског горива није било задовољавајуће: пешадијске муниције имало је само за два и по месеца, а артиљеријске за 20 борбених дана; горива и мазива за два месеца, а авионског бензина само за месец дана рата.

Према совјетским изворима, на Карелијској превлаци била је распоређена 5. финска армија (6 пешадијских дивизија, 4 пешадијске и 1 коњичка бригада и неколико самосталних батаљона). Главне снаге ове армије (4 пешадијске дивизије и 1 пешадијски пук), биле су распоређене на Манерхајмовој линији. У прикупљању и формирању у наставним центрима биле су 3 пешадијске дивизије.

Финска Врховна команда извршила је овакав стратегијски развој својих снага:

  • Карелијска армија (генерал Остерман) на главној одбрамбеној линији Карелијске превлаке, и то: 2. корпус (4 пешадијске дивизије) на одсеку Фински залив – Вуокси и 3. корпус (2 пешадијске дивизије) на одсеку Вуокси – Ладошко језеро.
  • 4. корпус (2 пешадијске дивизије) на средњем одсеку, северно од Ладошког језера, у ширини од 100 километара.
  • На средњем одсеку, у Карелији и северно од поларног круга, финску границу су браниле снаге јачине чета и батаљона. (Према совјетским службеним подацима, ове снаге су чиниле Северну оперативну групу).
  • Сасвим на северу, у рејону Петсама, Финци су имали Лапландску групу под командом генерала Велениуса.
  • У стратегијској резерви: једна пешадијска дивизија на простору Випури – Котка, која је била спремна да одбије евентуално искрцавање совјетских јединица на том одсеку.

Остале финске снаге биле су у току формирања и прикупљања у наставним центрима.

За СССР рат против Финске није представљао неки већи проблем. Он је имао знатно јаче снаге и средства, а само Лењинградски војни округ (који одговара армијској области код неких других држава) располагао је са више снага него цела финска армија. Сем тога, СССР је имао уређене ваздухопловне базе у области јужно и југоисточно од Лењинграда (Красногвардејск, Луга, Великије Луки), затим у Карелији и у мурманској области (Петрозаводск, Кем, Ухта, Кандалакша и Мурманск), а као истакнуте базе служили су му аеродроми у Естонији (Талин, Перну). Комуникације за почетне покрете трупа и њихово снабдевање биле су добре, а веза с крајњим северним областима обезбеђена је мурманском пругом. Најзад, СССР је располагао иницијативом и могао је отпочети рат по својој жељи. Но, и поред тога, било је извесних околности које су стварале проблеме и тешкоће. То су, прво, отежани услови за употребу великих снага на узаним зонама; затим, морало се рачунати и са тешкоћама услед беспутног, тешко проходног и за одбрану подесног земљишта при продирању на финску територију; најзад, ускоро је имала наићи сурова финска зима, са великим снегом и кратким трајањем дана, што нарочито отежава употребу тенкова и авиона.

Почетком октобра СССР је прикупљао снаге на Карелијској превлаци. Његови авиони свакодневно су надлетали превлаку, области северно од Ладоге и околину Петсама. У источној Карелији такође су прикупљане снаге, на мурманској прузи робни промет је био сведен на минимум, а војни возови, испуњени људством и материјалом, јурили су и дању и ноћу ка северу.

Ратни план совјетске Врховне команде није познат, али се из почетног груписања снага и развоја операција види да се главни напор имао извести концентричним ударима преко Карелијске превлаке и из северне области Ладоге у правцу Випурија, ради уништења главних финских снага и продирања у витални део земље. Једновремено требало је из области Реболи – Ухта – Кандалакша брзим нападима надирати према северном делу Ботнијског залива ради одвајања Лапландије од осталог дела Финске и пресецања комуникација са Шведском, одакле би Финци могли добити појачање. На крајњем северу требало је што брже освојити област Петсама и рударску област Салмијерви и обезбедити важну мурманску луку.

Снаге за извођење операција, највећим делом из Лењинградског војног округа, износиле су око 28 пешадијских дивизија, око 1000 тенкова и 800 авиона. Оне су груписане на следећи начин:
7. армија – 19. и 50. корпус – (12 до 14 пешадијских дивизија и један оклопни корпус ојачан тешком артиљеријом) на Карелијској превлаци, за дејство ка Випурију у јужној Финској.
8. армија – 1. и 56. корпус – (око 7 пешадијских дивизија и једна оклопна бригада) на простору од Ладошког језера до Просозера за концентрично дејство са 7. армијом;
9. армија (5 пешадијских дивизија) на простору Реболи – Ухта – Кандалакша, за дејство најкраћим правцем према Ботнијском заливу ради пресецања Финске и прекидања веза са Шведском;
14. армија (око 2 пешадијске дивизије) на крајњем северном одсеку, у рејону Мурманск – полуострво Рибачи, на обалама Баренцовог мора, са циљем да овлада Петсамом, богатим рудницима никла и Лапландијом.

Нешто касније, СССР је на Карелијску превлаку упутио нове снаге, тако да је већ 25. децембра тамо имао и 13. армију. Сем тога он је у фебруару 1940. упутио на фронт северно од Ладошког језера и 15. армију.

Финска је у својим припремама за одбијање совјетског напада главну пажњу обратила обуци и опремању својих јединица, и што бољем утврђивању Карелијске превлаке. Иако је њен ратни план био дефанзиван, ипак су били предвиђени и напади мањим снагама и брзим скијашким деловима ради враћања изгубљених положаја. Без обзира на то што је фински ратни потенцијал био далеко слабији од совјетског, фински ратни план се у погледу предвиђања наведених напада мањим снагама може сматрати реалним, јер су финске снаге познавале земљиште, а брзи скијашки делови били су добро опремљени за извођење ноћних изненадних препада и бочних дејстава у шумским пределима.

Благовремено позивање људства ради појачања граничних положаја у Карелијској превлаци било је сасвим умесно и корисно, с обзиром на могућност напада совјетских трупа на главну линију одбране пре но што би ова могла бити поседнута, пошто су њихове снаге биле удаљене свега један дан марша од границе. Та криза је избегнута тиме што је обезбеђено потребно време за концентрацију осталих снага.

Почетно груписање финских снага било је целисходно. Правац преко Карелијске превлаке био је најважнији, те је и осигуран највећим делом снага. Пространи део северно од поларног круга Финци нису могли посести јачим снагама, јер их нису ни имали; они су, користећи природу земљишта, тамо одредили мање тактичке групе.

Црвена армија је очекивала да ће једновременим нападом на читавом фронту постићи брзу победу. Због тога је у почетку ангажовала, углавном, јединице Лењинградског војног округа, које нису биле ни довољно обучене ратовању у специфичним условима, ни довољно јаке да остваре постављене задатке.

5. Ток операција

а) Операције 1939 године

Рано ујутро 30. новембра СССР је отпочео ратне операције против Финске. Совјетска авијација је предходно извршила снажне нападе на обалске градове и већа насеља у јужној Финској, нарочито на главни град Хелсинки, који је делом био евакуисан. Од војних циљева теже је оштећено бродоградилиште финске морнарице, али су бомбардовани и насељени квартови. У тежњи да што пре ослабе одбрамбени потенцијал Финске, совјетски авиони су интезивно бомбардовали Ханко и његову околину, радио-станицу Лахти, аеродром у Малми, индустријска предузећа у Ималију и Васу, гранична утврђења, Випури и његову ужу околину.

Док је авијација вршила бомбардовање, совјетске копнене снаге су у 8 часова прешле совјетско-финску границу на читавој ширини и отпочеле напад. 7. совјетска армија прешла је границу на Карелијској превлаци и са 7 пешадијских дивизија и 6 оклопних бригада у првом ешелону, на фронту од Ладошког језера до Финског залива, отпочела потискивање финских заштитних граничних делова. Совјетска пешадија наступала је у густим колонама, праћена тенковима, уз подршку артиљерије која је вршила снажну концентрацију ватре. Истурене финске снаге пружале су јак отпор, те су совјетске јединице споро наступале: до 2. децембра, тј. за 3 дана напредовања, оне су успеле да продру на финску територију једва 10 до 15 км, до линије Кивенапа – Рауту – Тајпале, на којој су заузеле неке отпорне тачке. Финци су, међутим, убрзо појачали своје трупе и у противнападу одбацили совјетске снаге и поново заузели поменуту линију.

Совјетско-фински рат 1939/40

У овим почетним борбама совјетски тенкови, већином лаки и средњи, нису показали неко ефикасно дејство. Пошто су лако упадали у камуфлиране ровове и минска поља, они су имали знатне губитке, повећане још и дејством финских противтенковских топова Бофорс 37 мм, који су у последњем тренутку били додељени јединицама у првој линији (по 2 оруђа на батаљон). Сем тога, у блиској борби са совјетским тенковима, Финци су успешно употребљавали флаше напуњене запаљивом течношћу, најчешће бензином.

Једновремено са офанзивом копнених снага и авијације, СССР је предузео и политичку офанзиву. Одмах по доласку совјетских јединица у Теријоки, финско гранично место на прузи Лењинград – Випури, била је образована влада Кусинена са којом је 2. децембра склопљен уговор о пријатељству и узајамној помоћи. Међутим, веровање да ће стварање ове владе довести до преокрета у Финској није се испунило, тако да је ова политичка офанзива остала без резултата.

Финска влада је још 2. децембра обавестила Друштво народа о почетку рата и затражила од ове организације интервенцију и помоћ. Генерални секретар Друштва народа сазвао је за 9. децембар Савет, а за 11. децембар и Скупштину Друштва народа. 4. децембра министар иностраних послова Молотов одговорио је Генералном секретару да се СССР не налази у ратном стању с Финском и да је међусобне односе регулисао с Демократском владом Кусинена. На заседању Савета и Скупштине Друштва народа финска делегација је изложила свој став и пренела апел финског парламента народима света. Изабран је посебни комитет, који је добио задатак да припреми предлоге за решење финског питања. Овај комитет је 11. децембра затражио од СССР-а да у року од 24 часа обустави напад на Финску, затим да пошаље свог представника у Друштво народа и пристане на мировне преговоре под надзором Друштва народа. СССР је два дана касније одговорио негативно позивајући се у свему на одговор Молотова Генералном секретару 4. децембра. 14. децембра Скупштина је усвојила резолуцију којом се осуђује напад СССР-а на Финску и препоручује свим државама чланицама и онима које то нису да укажу моралну и материјалну помоћ Финској. У резолуцији се констатује да се СССР својим поступком искључио из Друштва народа и да није више њен члан. Истог дана Савет Друштва народа сагласио се са одлуком Скупштине.

У међувремену настављене су жестоке борбе на централном и западном делу Карелијске превлаке. Језера и реке ускоро су били залеђени, тако да су преко њих могле прећи све врсте оруђа. Користећи се тиме, совјетске трупе су наставиле надирање и до 9. децембра стигле до финске главне одбрамбене линије. Финске заштитне трупе су их доста успешно задржавале пуних 8 дана, наносећи им знатне губитке дубоким испадима лаких и скијашких група. Најзад су се повукле, а борбу су прихватиле снаге на Манерхајмовој линији. На централном делу Карелијске превлаке совјетске снаге су 14. децембра заузеле с. Муолу, али су овде биле заустављене. Борбе су вођене не само по јакој мећави, већ и преко згаришта, јер су Финци, приликом евакуације земљишта, до темеља уништавали сва насеља. Идућих дана, 18. и 19. децембра, борбе су биле продужене у рејону Тајпалеа и на широком фронту код Суме, али су сви напади совјетских трупа били одбијени. Њихови снажни напади на Манерхајмову линију остали су без резултата, а у првом реду због недостатка тешке артиљерије, јер су се и хаубице 150 мм показале недовољно ефикасне против јако утврђених објеката. Дејство совјетске авијације је услед лоших метео услова такође било умањено. Тако је совјетска офанзива на овом делу фронта заустављена 22. децембра, мада су и после тога извођени напади слабијим снагама, али без успеха.

Совјетска балтичка флота имала је: 2 бојна брода, 3 крстарице, 19 разарача и 82 подморнице. Она је ангажована од самог почетка рата и њене јединице заузеле су 4. децембра неколико мањих острва у Финском заливу, а 8. децембра и острво Сурсари; са овог острва се могао контролисати главни пролаз ка Лењинграду, те су совјетске трупе одмах почеле да га утврђују. Пошто није могла да пружи неки јачи отпор, финска ратна морнарица се повукла у луке на југозападној обали, између утврђене зоне и Аландских острва. Приликом напада, совјетски бродови су наишли на јаку ватру обалских батерија, које су 2. децембра оштетиле совјетску крстарицу Киров (која је, иако оштећена, успела да се повуче у луку Ревал). Нешто касније, обалска артиљерија са острва Коивиста тешко је оштетила бојни брод Октобарска револуција, а совјетска морнарица је код Ханка потопила један фински школски брод и једну подморницу. Финци су повукли своју морнарицу у Ботнијски залив, али је и совјетска морнарица морала да обустави дејства због наглог замрзавања Финског залива.

Финска послуга митраљеза

Док је ситуација на Карелијској превлаци крајем децембра донекле стабилизована и фронт се усталио испред Манерхајмове линије (источно од Муриле – с. Муола – Тајпале), за Финску је настала опасност од надирања 8. совјетске армије северно од Ладошког језера. Јединице ове армије наступиле су општим правцем ка линији Сортавала – Јоенсу, вероватно с циљем да пресеку рокадну железничку пругу Випури – Сортавала – Контиомеки – Оулу. Једна колона ове армије надирала је дуж северне обале Ладошког језера, а друга правцем Суојерви – Толвајерви. Колона која је наступала дуж северне обале језера брзо је напредовала и заузела место Салми, а 11. децембра и Питкеранту на самој обали. Два дана касније совјетске су јединице заузеле железничку станицу Кителе и приближиле се поменутој рокадној железничкој прузи.

У исто време јединице 8. армије (друга колона) наступале су из рејона Суојерви у правцу Толвајерви. Иако су се финске јединице повлачиле пред овом колоном, пружајући слаб отпор, ипак је њено напредовање било ометано вејавицом која је трајала од 3. до 5. децембра. Кад је вејавица престала, дубина снега достигла је местимично 1,5 метар, а температура је спала на -30°. 6. децембра, после снажне артиљеријске припреме, почео је нови напад на финске заштитне делове у рејону Суојерви, који су се сутрадан повукли, делом према Толвајервију, а делом дуж железничке пруге. Совјетске трупе, које су их пратиле у стопу, стигле су 11. децембра до с. Лојмоле заузеле га и, после снажне подршке тешке артиљерије, присилиле Финце на даље повлачење.

Непријатељи совјетских тенкова: шведски добровољци наоружани британским пт пушкама Boyce и

Фински војници наоружани запаљивим флашама

До 18. децембра снаге 8. армије избиле су на линију Питкеранта – Кителе – Толвајерви и тиме непосредно угрозиле железничку пругу Сортавала – Јоенсу. Поред тога, оне су овим напредовањем могле врло лако угрозити лево крило Манерхајмове линије, па је због тога финска Врховна команда одлучила да изврши јачи противнапад из области Лојмоле у бок совјетских снага, које су биле заустављене у рејону Толвајерви. Како јединице 4. финског корпуса, које су овде браниле фронт ширине око 100 км, нису биле у стању да одмах пређу у противнапад, финска Врховна команда је, искористивши застој совјетске офанзиве на Карелијској превлаци, успела да прегруписавањем снага пребаци на овај сектор извесне јединице из стратегијске резерве и да овим прикупљеним снагама 20. децембра изврши противнапад општим правцем ка Суојервију. Мада су се совјетске снаге, под притиском Финаца, почеле повлачити, ипак су Финци споро напредовали, нарочито после 21. децембра, када је као појачање приспела једна свежа совјетска дивизија. Они су тек 23. децембра сломили отпор совјетских снага, одбацили их на 30 км ка истоку и нанели им тешке губитке, који су по финским подацима износили: 4 000 погинулих и 600 рањених војника, 59 уништених тенкова, 31 топ, 220 митраљеза и знатне количине муниције. Финске трупе су такође имале знатне губитке у погинулим и рањеним, и то 30% старешина и 25% војника. После овог финског противнапада све до краја децембра совјетске снаге нису више вршиле јаче акције на овом сектору, тако да се фронт усталио на линији Питкеранта – Лојмола – Иломантси.

На сектору Карелије, 9. совјетска армија предузела је офанзиву из рејона Реболи у правцу Нурмеса, с циљем да прекине поменуту рокадну железничку пругу, и правцем Ухта – Суомусалми, с циљем да избије код Оулуа где би пресекла Финску. Колона на правцу Реболи – Нурмес брзо је напредовала и до 18. децембра угрозила руднике молибдена северно од Лиексе и руднике бакра код Јоенсуа. Она је требало да пређе још свега 30 км до железничке пруге. Међутим, совјетске трупе су се због одлучног отпора финских снага морале зауставити; штавише финским противнападом крајем децембра оне су биле принуђене на повлачење према истоку, тако да су Финци избили на овом одсеку скоро на стару границу. Једино су више успеха имали они делови ове совјетске колоне (54. пешадијска дивизија) који су нападали у правцу Кајанија с циљем да пресеку железничку пругу. Наиме, 16. децембра су њихове извиднице стигле на око 16 км од железничке станице Кајани, али главнина ипак није успела да продре тако дубоко те се задржала у рејону Кухмониемија (90 км источно од Кајанија).

На правцу Ухта – Суомусалми, снаге 9. армије нападале су левим крилом преко Суомусалмија, путем који везује Ухту са Оулуом, а десним крилом у северозападном правцу према Кусаму. На првом од поменутих праваца наступала је 163. совјетска дивизија, иза које је, на већем одстојању, ишла 44. дивизија која је овамо пребачена мурманском железницом.

Финске снаге на том сектору, које су износиле нешто мање од пешадијског пука, биле су распоређене јужно од Суомусалмија. Оне су имале да бране правац за Оулу док не стигне један пешадијски пук са неколико батерија, који је био упућен од Врховне команде као појачање.

Совјетске јединице које су нападале у правцу Суомусалмија успеле су да потисну финске заштитне делове и да 9. децембра заузму ово место. Међутим, Финцима је стигло појачање састављено од смучарских јединица. Они су овим снагама извршили фронтални напад, док су преко шума и залеђених језера упутили батаљон лапландских стрелаца, који је извршио обилазни покрет у позадину совјетских трупа, те су ове трупе 11. децембра напустиле Суомусалми и задржале се источно од њега, али се, због јаког мраза, нису могле укопати. Настале су тешке борбе по хладноћи од -40°. Уз подршку артиљерије и тенкова, совјетска пешадија је пружала огорчен отпор. Тек 15. децембра Финци су успели да окруже 163. совјетску дивизију, и тако су је држали 10 дана, чекајући да мраз и несташица хране учине своје. За то време они су успели и да задрже надирање 44. совјетске дивизије, закрчивши једини пут којим је она могла наступати. Када им је као појачање стигло још 5 батаљона, Финци су 27. децембра отпочели напад на опкољену 163. совјетску дивизију и до 30. децембра су уништили њене главне снаге. Један пук и артиљериски дивизион ове дивизије успели су да се под тешким условима повуку у правцу севера и избегну уништење. Совјетски губици износили су: 5 000 мртвих, око 500 заробљених, 27 уништених и запаљених топова, 11 тенкова, 150 камиона, 250 коња и знатне количине пешадијског наоружања и муниције.

Припадници финских смучарских јединица на положају

Мање снаге 9. армије, које су нападале северно од 163. дивизије, у правцу Кусама, такође нису постигле неки већи успех.

Једновремено са наступањем 163. и 44. совјетске дивизије у правцу Суомусалмија, деснокрилне снаге 9. армије (око две дивизије) предузеле су офанзиву северно од поларног круга, из области Кандалакше у правцу Кемијервија. Залеђени терен је донекле олакшавао наступање ових снага. Пошто су одбацили слабе финске заштитне делове, оне су 11. децембра стигле у Куолајерви и уз подршку тенкова, по снегу високом 40 цм, заузеле Салу. Том приликом су финске заштитне јединице претрпеле тежак пораз.

У свом даљем напредовању, совјетски предњи делови су 19. децембра избили на линију р. Кеми – Кемијерви и приближили се на 40 км друму који спаја Ботнијски залив са Петсамом, тј. тзв. „леденом путу“. Продирањем совјетских снага на овом правцу била би угрожена позадина финских јединица у области Петсама, а делимично и позадина снага на сектору Карелије. Да би ово избегли, Финци су одлучили да снагама које су им стајале овде на располагању (шест чета и један пешадијски пук који је стигао као појачање) најпре задрже совјетске јединице, а потом изврше и противнапад.

Противнапад Финаца отпочео је 18. децембра, и већ је истога дана један одред лапонских стрелаца на скијама продро дубоко у позадину совјетских снага. Финци су изненадили позадинске делове једне совјетске дивизије и продрли чак у Салу. Њихово смело, али и неочекивано надирање проузроковало је извесну панику у совјетским редовима, тако да су и предњи делови нападнуте совјетске дивизије одмах предузели повлачење, иако нису били непосредно угрожени. Совјетске трупе су се повукле за око 30 км источно од Кемијервија, успоставиле фронт на шумовитим планинским висовима и до краја децембра нису обновиле офанзиву. Приликом ових борби оне су претрпеле извесне губитке (око 10 тенкова и 40 камиона), али су и фински губици били знатни. Па ипак, Финци су успели да спрече совјетске трупе да избију на „ледени пут“.

14. совјетска армија извршила је напад (5. децембра) на крајњем северу, и то после претходног бомбардовања Петсама и рудника никла Салмијерви. Њене јединице су до 8. децембра заузеле Петсамо и полуострво Рибачи, а 15. децембра и руднике никла Салмијерви, које су Финци, пре свога повлачења, знатно оштетили. Малобројно становништво ове области повукло се испред совјетских трупа делом на норвешку територију, а делом у правцу повлачења финских снага, ка југу. Совјетске јединице су у почетку напредовале ка југу без великих тешкоћа, јер су Финци на овом правцу имали врло слабе снаге (око једног батаљона). Међутим, следећих дана оне су биле изложене климатским и теренским тешкоћама (нарочито у погледу смештаја), које су биле тако велике да су у почетку успориле, а касније и онемогућиле њихово даље напредовање. Чим су напустиле обалу, која се налазила под дејством голфске струје, совјетске јединице су ушле у врло хладну и тешко приступачну, скоро пустињску област, у којој су ретка насеља била напуштена и уништена, те није било никаквог заклона. Тамо су снежне вејавице трајале непрекидно, а температура је износила и до -35°, тако да су камиони и запрежна кола заједно са јединицама морали превозити и бараке на склапање, како би се макар колико створили подношљивији услови за живот.

Под таквим околностима совјетске трупе су до 20. децембра прешле око 150 км, тако да им је остало још око 300 км до важне железничке раскрснице Рованиеми, одакле би могли угрозити фронт у Карелији. С обзиром на опасност која им је претила, Финци су покушали да слабим снагама задрже совјетско напредовање према југу, али су се непрестано морали повлачити пред далеко надмоћнијим совјетским снагама. Озбиљну ситуацију је створила и појава совјетских падобранаца, који су се спустили позади фронта у мањим групама од по 50 војника.

Фински војник на положају са лаким митраљезом Lahti-Saloranta M/26

Пошто је оценила да је ситуација на поменутом правцу веома озбиљна, финска Врховна команда је одмах упутила у помоћ један пешадијски пук ојачан артиљеријом. Искористивши невреме, нарочито јаку снежну вејавицу, ове снаге су ноћу 21/22. децембра извршиле снажан противнапад на истурене совјетске делове, који су били прилично заморени, те су се морали повући све до неких 40 км од Петсама, где су организовали положај за одбрану.

На северу Финске, због густих шума и ретких насеља, совјетска авијација је углавном вршила извиђање и снабдевала усамљене делове намирницама и муницијом.

Према томе, совјетске снаге су у току првих недеља рата постигле известан успех. Оне су на крајњем северу продрле око 130 км (дневно око 6 км), у правцу Оулуа 150 км (дневно 7,5 км) а према Випурију 64 км. За то време су заробиле 1 467 финских војника и 18 официра, убиле 2 200 и раниле око 10 000 војника а заплениле 35 топова, 300 митраљеза, 3 000 пушака, 21 тешки бацач, 22 лака бацача и 7 оклопних аутомобила.

Међутим, последњих дана децембра совјетске јединице су биле приморане да се зауставе пред Манерхајмовом линијом, а северно од Ладошког језера Финци су упорно бранили своје положаје, док су код Нурмеса и Лиексе успели не само да задрже совјетске јединице, већ и да их једним противнападом одбаце до саме границе. Код Суомусалмија 163. дивизија доживела је тежак пораз, тако да су Финци могли продужити експлоатацију успеха. Иако су совјетске снаге у рејону Сале продрле око 60 км, ипак су оне и овде биле задржане, само су на крајњем северу овог одсека постигле значајнији успех којим су обезбедили Мурманск, топле заливе Петсама и полуострво Рибачи. Један од основних разлога за тако слаб успех свакако је тај што јачина совјетских снага није била у складу са великим пространством фронта и задацима које је требало извршити. Према извесним подацима, совјетско војно руководство, је веровало да ће наићи на слаб отпор финске војске и да ће Финци, слично као и друге балтичке земље, капитулирати, а то потврђује и формирање владе Кусинена у Теријоки. И сурова клима је била значајан савезник Финске; фински војници, навикнути на хладноћу, имали су потребну опрему, а били су и добри смучари. На другој страни, у совјетским дивизијама већина војника је била без добре обуке и без борбеног искуства; на пример, ни један војник 163. дивизије, која је била попуњена из области Туле, није имао обуку дужу од 9 до 12 месеци. Совјетске јединице нису располагале ни смучкама ни саоницама, а камиони и запрежна возила били су тешко покретљиви, што је у целости умањивало покретљивост јединица. При продирању у унутрашњост Финске, совјетске дивизије су наступале у дубоким маршевским колонама, које су биле изложене сталним и ефикасним нападима финских смучарских јединица, тим пре што те дуге колоне, за време кретања, нису биле довољно обезбеђене, нити су имале чврсте везе. Због тога су Финци били у стању да се успешно бране, иако су на свим секторима имали слабије снаге. Они су били снабдевени специјалном зимском одећом и белим огртачима, те су много лакше подносили сурову климу и успешније се прикривали. Комору су вукли на саоницама које су имале облик колевке. На смучкама с причвршћеним митраљезима фински војници су се лако и брзо кретали по снегу и кроз шуму. Ради гађања ноћу свако одељење имало је по два до три рефлектора (домета око 500 м) које су фински војници носили обешене о врату. Благодарећи таквим околностима, које су умесно искоришћавали у току борбе, Финци су на почетку операција делимично надокнадили недостатак у снагама и резервама. Оваквом организацијом одбране, финске јединице су у току првог месеца рата постигле значајне успехе и поред слабости снага и недостатка материјала. Највеће успехе су постигли опкољавањем совјетских јединица на маршу смелим дејством смучарских група кроз међупросторе и дубоким обиласком у циљу кидања веза и одвајања главнине од позадинских делова.

б) Операције 1940. године

Као што је већ напоменуто, у току извођења операција 1939. године показало се да совјетске снаге и средства нису били довољни за постизање бржег успеха. Зато је Црвена армија почетком 1940. предузела знатне припреме на целом фронту, а нарочито је појачала јединице на сектору Карелијске превлаке. Ту је довела не само свежу 13. армију, која је са 7. армијом ушла у састав новообразованог Северозападног фронта, под командом маршала Тимошенка, него и знатну количину тешке и најтеже артиљерије и већи број тешких тенкова. Извиђани су из ваздуха фински утврђени положаји, изграђиване су комуникације и извођене су вежбе трупа и напади на утврђене положаје, чије су макете израђивали у својој позадини. На фронту Карелије заморене јединице замењене су свежим снагама; изграђени су стратегијски путеви у циљу олакшања снабдевања, нарочито дуж северне обале Ладошког језера. На сектору пространог шумског рејона, према северном поларном кругу, у правцу фронта, изграђене су узане железничке пруге којима је требало обезбедити пренос трупа и снабдевање од главне магистрале мурманске железничке пруге.

Поред изложених припрема, совјетске трупе су у току јануара наставиле извођење операција мањим снагама и са ограниченим циљем; у другој половини месеца предузеле су јаче нападе на Карелијској превлаци, на правцу Тајпала, ради освајања полазних положаја са којих је требало да отпочне општа офанзива чим се буде завршило довлачење свежих снага. Једновремено је совјетска авијација снажно бомбардовала финске положаје на целом фронту. Крајем јануара совјетски напади су били појачани, нарочито између с. Суме и с. Муоле, али нису постигнути већи успеси.

На подручју Ладошког језера, као и у области северно од њега, обе стране су у току јануара биле веома активне. Совјетске трупе су искористиле замрзнуто језеро да би употребиле нова борбена средства – оклопне саонице. Једну врсту ових саоница, с уграђеним митраљезом, вукли су тенкови; оне су возиле пешадију за праћење тенкова у нападу. Друга врста – оклопна моторна саоница – имала је облик торпеда с елисом и била је наоружана топом. Пошто им је кретање било олакшано, оклопне саонице су стварно служиле за брже наступање пешадије по снегу и леду. Али совјетске јединице, и поред тога, нису постигле неке значајне успехе, јер је финска обалска артиљерија успешно бранила приступе језеру.

Совјетска 18. и 168. дивизија наставиле су операције на сектору Ладоге у циљу пробијања финске одбране и избијања у позадину Карелијске превлаке. Са линије Питкеранта – Лојмола, 18. совјетска дивизија, ојачана 34. оклопном бригадом, наставила је надирање, али се убрзо нашла збијена између Ладошког језера и с. Сискијервија. По хладноћи од -40°, ова дивизија је могла наступати једино дуж северне обале језера, путем који је био под непосредном ватром финске обалске артиљерије. Пошто су окружили ову дивизију, издужену само на једној комуникацији, Финци су је између Кителе и Питкеранте испресецали на више делова. Сви њени покушаји да се извуче из окружења остали су без успеха. Због тога је морала да организује отпорне тачке по групама, обезбеђујући се споља укопаним тенковима, док је артиљерија била у средини. Благодарећи утврђивању и упорности, ове групе су успеле да се одрже доста дуго, па је задња група 18. дивизије уништена тек крајем фебруара. Укупни губици ове дивизије износили су: 4 300 само погинулих бораца, заплењено или уништено 128 тенкова, 91 топ, 120 камиона и трактора, 62 покретне кухиње и друго. У сличној ситуацији је била и 168. совјетска дивизија, која је нападала јужније, али се она извукла и до краја рата одржала код Питкеранте.

Совјетски војници су га прозвали „Бела смрт“ – фински снајпериста Симо Хајха, 505 потврђених погодака

На сектору Карелије, 54. совјетска дивизија, која је раније била заустављена источно од с. Кухмониемија, поново је предузела наступање у циљу пресецања железничке линије Нурмес Кајани. Међутим, Финци су успели не само да пресеку везу ове дивизије са позадином, него су 29. јануара искидали њену колону на око десет делова на дужини од 25 км. Међутим, ова дивизија је, иако са великим тешкоћама и губицима, успела да се одржи до краја рата, захваљујући утврђивању својих изолованих делова (који су образовали отпорне центре), као и искоришћавању подесних гребена и посечене шуме. Покушај једног смучарског батаљона и 33. совјетске дивизије, која је тамо пристигла из позадине, да ослободе опкољену 54. дивизију није успео. Дивизија је ослобођена тек 13. марта, када је објављен мир; она је тада имала само 11 000 људи – од 18 000 колико је бројала пре него што је била опкољена.

Даље према северу, 44. совјетска дивизија, која је маршевала правцем Ухта – Суомусалми, у једној колони, без потребног осигурања бокова и позадине, била је, после уништења 163. совјетске дивизије, изложена појачаним нападима. Нападајући са свих страна и дању и ноћу, мањи фински одреди су најпре искидали ову дивизију на више делова, а затим су успели да је до 8. јануара униште по деловима, изузев мање групе која је умакла преко границе. Њени губици су били знатни: око 1 .300 заробљених (број погинулих и смрзнутих није познат, јер је снег покрио лешеве, а погинуо је и командант дивизије генерал Виноградов); заплењено је или уништено 6 000 пушака, 20 топова, 43 тенка, 32 покретне кухиње, 270 камиона и трактора, 300 митраљеза и другог материјала.

Сасвим на северу, на правцу арктичког друма који води за Рованиеми, совјетске трупе и поред спуштања падобранаца, нису успеле да постигну скоро никакве успехе.

На тај начин, на сектору Карелије, све до области Петсама, настала је стабилизација фронта, и све до краја рата нису извођене неке веће операције.

Као што се види, у току јануара 1940. Финци су успели да униште извесне совјетске снаге и да постигну значајне тактичке успехе. Међутим, тиме није била побољшана њихова ситуација, јер су и њихове (и иначе малобројне) снаге претрпеле велике губитке, тако да су морали позвати под оружје и 21. годиште. Губитак материјала и наоружања за њих је био веома осетан, јер њихова индустрија није била у могућности да то надокнади. Иницијатива у рату и даље је остала у рукама Црвене армије, која је, без већих тешкоћа, могла да замени изгубљене дивизије новим снагама. Почетком фебруара њене су снаге већ биле знатно појачане: према неким непровереним подацима, оне су износиле 26-28 пешадијских дивизија и 5 бригада тешких и 6 бригада средњих тенкова.

Распоред совјетских снага почетком фебруара 1940 био је следећи:

  • На Карелијској превлаци: Северозападни фронт, под командом маршала Тимошенка, образовале су 7. армија (34, 10, 19, 28. и 50. пешадијски корпус) и 13. армија (23, 15. и 3. пешадијски корпус);
  • На фронту севемо од, Ладошког језера: 8. и 15. армија (која је дошла почетком фебруара);
  • У Карелији и северно од поларног круга: 9. совјетска армија;
  • На фронту код Петсама: 14. совјетска армија.

Из оваквог груписања јасно се види да је тежиште напада совјетских трупа било на Карелијској Превлаци. План совјетског Северозападног фронта био је: да се унутрашњим крилима 7. и 13. армије пробије утврђени појас Финаца, да се разбију и униште њихове снаге на делу фронта Кархула – језеро Вуокси, а потом и на читавој Карелијској превлаци.

Совјетска авијација је 30. јануара почела бомбардовање важних железничких чворова и војних објеката, знатно ометајући уредно снабдевање и премештање финских снага, а следећег дана је концентрисала своја дејства на Карелијску превлаку. Совјетска артиљерија почела је да туче Манерхајмову линију, а даљња гађања је управила у правцу Випурија.

После шесточасовног масовног гађања артиљерије и бомбардовања авијације, 1. фебруара је отпочео напад пешадије на фронту Карелијске превлаке, с тежиштем дуж железничке пруге и друма Лењинград – Випури, на одсеку положаја између с. Суме и с. Муоле. И поред погодног земљишта, дејстава тенкова и артиљерије и бомбардовања из ваздуха, јуриш совјетских трупа није успео, јер су Финцима стигла појачања. Ни у току наредних дана совјетске трупе нису имале успеха. Тек 6. фебруара, после увођења свежих јединица, оне су водећи тешке борбе, први пут продрле у истакнуте делове Манерхајмове линије у рејону језера Хатјалахе.

Совјети напредују

Почев од 11. фебруара наступио је одлучни период у операцијама. Совјетске јединице на сектору Карелијске превлаке нападале су снагама јачине 15 дивизија, уз подршку многих тенкова и тешке артиљерије. Главни удар извршен је на централни део Карелијске превлаке, општим правцем Сума – Випури, док су помоћни удари истовремено предузети поред обале Финског залива у правцу Коивиста, и из области Ладошког језера у правцу Тајпалеа, ради обухвата бокова Манерхајмове линије. После снажне артиљеријске и ваздухопловне припреме, која је трајала 2-3 часа, совјетске снаге на централном правцу, уз подршку око 500 авиона и око 150 тенкова, успеле су већ првог дана, 11. фебруара, да створе неколико бреша на финском главном одбрамбеном појасу, на одсеку Сума – Муола; најопаснија је била бреша код с. Лехде (Лахде), на правцу Випури, чија је ширина износила око два км. Финци су извршили више противнапада ради затварања створених бреша, али су, уз велике губитке, били свуда одбијени.

Следећег дана, 12. фебруара, совјетски тенкови су продужили надирање кроз створену брешу у правцу с. Лехде, с обе стране випуриске железничке пруге, и 13. фебруара стигли до самог села, и на том одсеку пробили главни одбрамбени појас на читавој дубини. 14. фебруара совјетски тенкови су доспели до железничке станице Кемере, док је совјетска пешадија, уз подршку артиљерије и авијације, за то време одбила финске противнападе и проширила остале бреше. Финске дивизије, непрекидно у ватри и борби, без икакве смене, биле су јако исцрпљене.

Када се совјетски напад проширио и на Мурилу, стуб положаја на обали Финског Залива, финска Врховна команда је наредила повлачење свог десног крила на други одбрамбени појас.

Повлачење је извршено 17. фебруара увече. Иако је тиме била осетно смањена ширина фронта, Финци су се и са те линије морали брзо повући.

У току напред изложених операција Црвена армија је применила нову тактику и методе на основу искустава из ранијих борби. Садејство између трупа на земљи и авијације било је знатно боље него раније, јер су авиони више учествовали у припреми напада и скоро непрекидно бомбардовали финске положаје и њихову непосредну позадину. Тек после дуготрајних припрема пешадија је полазила на јуриш у више таласа, уз јаку подршку артиљерије и тенкова, заштићена вештачком маглом. Дејство артиљерије било је прецизније и ефикасније, захваљујући осматрању из везаних балона. И садејство између тенкова и артиљерије било је побољшано слањем артиљеријских осматрача у тенковске јединице. Употребљаване су и специјалне оклопљене саонице (које су вукли тенкови), у којима су биле јединице пешадије са својим наоружањем. Повећана је употреба скијашких делова, који су нарочито дошли до изражаја на замрзнутом терену у рејону с. Суме. Искоришћени су и тенкови за бацање запаљене нафте на финске бункере у гранитним блоковима, које није могла порушити артиљерија. Сва ова средства, а нарочито дуготрајно, скоро непрекидно, бомбардовање тешком артиљеријом и авијацијом, наносила су велике губитке финским трупама, тако да су совјетске јединице релативно брзо овладале важним одсеком Манерхајмове линије и знатно угрозиле Випури.

Саонице са пешадијом за пратњу тенкова

После избијања совјетских јединица пред други фински одбрамбени појас, настао је краћи застој ради премештања артиљерије и припреме за даљи напад. Финци су за то време припремали одбрану и довели извесне јединице са сектора Карелије да би појачали снаге на Превлаци и попунили тешке губитке. Међутим, ситуација финске војске била је тешка. Други одбрамбени појас није био утврђен онако солидно као главни, те није било изгледа да ће се дуже одржати. Ратне потребе и материјал све више су недостајали; артиљерија, и иначе малобројна, стално је била изложена прецизном дејству тешке совјетске артиљерије, те је претрпела велике губитке; највећа криза се осећала у људству, јер су јединице биле знатно испод формацијом предвиђеног бројног стања, а резерве највећим делом утрошене. Сем тога Финска је из Шведске добила једну бригаду добровољаца (8 000 људи) која је употребљена у Источној Карелији; а из Велике Британије и Француске знатне количине наоружања и опреме.

Најчешће артиљеријско оруђе финских оружаних снага – 76-милиметарски топ из 1902. године. На слици камуфлирано оруђе на положају у близини града Випури

После извршених припрема, совјетске трупе су 18. фебруара наставиле напад на централном правцу уз једновремене нападе поред обале Финског залива, и из области Ладошког језера у правцу Тајпалеа, ради обухвата десног и левог бока Манерхајмове линије. Оне су 21. фебруара на левом крилу заузеле варошицу Коивисто. Пошто је тада дебљина леда у Финском заливу износила око 40 цм по њему се могла кретати пешадија, лакша оруђа и лаки тенкови. Совјетске јединице су то искористиле за извођење обухватног напада ради угрожавања Випурија са запада. Приликом извршења овог напада требало је најпре заузети јако утврђено острво Коивисто. Међутим, његова посада у вези с одбраном суседних острва на којима су биле обалске батерије, пружала је огорчен отпор све до 24. фебруара, када се морала , повући преко леда у правцу Випурија, пошто је претходно уништила топове.

У исто време су јаке снаге Црвене армије наступале на централном правцу дуж железничке пруге. Пошто је овим наступањем Випури био знатно угрожен, јер му је претила опасност да буде одсечен од осталог дела одбрамбене линије, финска Врховна команда је пребацила скоро све своје резерве на овај одсек, тако да су овде настале огорчене борбе које су трајале све до 28. фебруара. Истог дана, уз снажну подршку авијације, Црвена армија је пробила други одбрамбени појас (део код језера Муоле), а у току 1. марта и трећи (позадински) одбрамбени појас. Финске јединице су се упорно браниле, али су пред надмоћнијим совјетским снагама морале да се повуку на випуриски одбрамбени рејон и на линију језеро Вуокси – Тали.

Припадници совјетских снага на положају. Уочава се одсуство било каквог вида маскирања

Совјети су још раније отпочели припреме за напад преко леда на обалски сектор Випури – Котка. У том циљу они су концентрисали јаке снаге на острвима Финског залива, нарочито на острвима Сурсари и Лавансари, који су били најближи финској обали. Финци су очекивали нападе са те стране, али су на овом сектору имали врло слабе снаге, јер су потребе непрекидне борбе на другим секторима захтевале ангажовање тамо свих расположивих снага. Услед тога је финска Врховна команда за одбрану поменутог сектора формирала 5 батаљона грађанске заштите. Од ових снага образована је група за одбрану обале, којој су припадале снаге западно од Випуриског залива до Котке, а као појачање дошла је једна коњичка бригада, која се пре тога налазила у саставу 4. корпуса.

По заузећу острва Коивиста јединице 28. совјетског корпуса су почетком марта наставиле нападе од правца Коивиста преко леда у Випуриском заливу ради обухвата Випурија. Иако је дању финска артиљерија рушила лед експлозивним гранатама и тиме наносила знатне губитке совјетским снагама, ове су ипак све више напредовале према Випурију, јер се лед преко ноћи поново хватао. До 4. марта јединице 28. корпуса су успеле да створе један мањи мостобран на северној обали Залива, који су следећег дана нешто прошириле. Такође им је пошло за руком да се утврде на западној обали, код Секијервија, а идућих дана, упркос жестоким финским противнападима, да продуже и прошире постојећи мостобран и пресеку пут Секијерви-Випури. Тиме је читав обалски сектор био подељен на два дела. Истовремено с нападом преко Випуриског залива на финску обалу отпочео је и напад на обалски сектор Котка – Виролахти. Овај напад Црвене армије са острва у Финском заливу није успео услед отпора финских снага, нарочито снажне ватре обалске артиљерије. У исто време и снаге на копну биле су се сасвим приближиле источној ивици Випурија, који је већ био у рушевинама услед скоро непрекидног бомбардовања из ваздуха.

Даље према истоку, на одсеку Вуокси – Тајпале, совјетске јединице су нападале са мање жестине, сматрајући да ће и тај одсек пасти, пошто ће бити знатно угрожен успехом на правцу Випурија.

Отпорна снага финске армије почетком марта била је при крају. Следећих дана финске снаге су се и даље храбро бориле, без обзира на то што су претрпеле велике губитке и што су биле сувише заморене услед непрекидног бомбардовања. Одбрана на целом сектору Карелијске превлаке била је повезана и организована све до 12. марта, када је Финска прихватила совјетске услове за мир. Тада је престао даљи отпор њених трупа, а 13. марта ујутро совјетске јединице су заузеле Випури. Тога дана у 11,11 часова, на фронту код Сале, испаљени су последњи меци у Совјетско-финском рату.

Закључење мира

Уговор о миру између СССР-а и Финске потписан је 12. марта у Москви, а ратификован је од стране финског парламента 15, а од стране Президијума Врховног совјета 20. марта.

Према одредбама уговора, Финска је сачувала своју независност, али је СССР-у имала уступити знатан део своје територије и нека острва у Финском заливу, док је град Ханко са прибрежним појасом уступљен под закуп на 30 година, с тим да СССР има право да на њему изгради своју поморску базу.

На Карелијској превлаци је нова граница померена западно од линије Сортавала – Випури, тако да су ова места припала СССР-у. Даље према северу, СССР-у је уступљена територија у области Суојерви, Кусамо и Куолајерви, а на крајњем северу дотадашњи фински део полуострва Рибачи. Ради регулисања транзитног саобраћаја са Норвешком, СССР је добио право слободног непосредног промета на једном уском појасу Петсама. Финска се, сем тога, обавезала да ће за годину дана изградити железничку пругу од Кемијервија до Куолајервија, ради уређења саобраћаја са Шведском. Према томе, Финска је изгубила око 40 000 км2 своје територије, на којој је живело око 12% њеног становништва, а удео изгубљене територије у националној привреди износио је 11%.

Повлачењем нове границе и добијањем наведене територије, СССР је обезбедио област Лењинграда, мурманску железничку пругу и област Мурманска. Као победник у рату, СССР није искористио повољну прилику да заузме читаву Финску, нити је тражио материјалну надокнаду, већ се ограничио на исправке границе, чиме се гарантовала безбедност Лењинграда и мурманске железничке пруге.

Територијални уступци Финске (црвено)

Закључак

Совјетско-фински рат трајао је 105 дана и завршио се победом Совјетског Савеза. Према изјави Молотова од 29. марта 1940, Црвена армија је имала 48 744 погинула и умрла од рана, а 158 863 рањена официра и војника. Према финским изворима, Финска је изгубила 66 406 људи, тј. 2 594 официра, 11 564 подофицира и 52 248 војника (погинуло 19 576, нестало 3 263 и рањено око 43 500 људи). Готово 85% млађих официра било је изгинуло или рањено, а губици у току последњих седам недеља рата достизали су дневно 2 % од преосталих снага или више од две трећине свих губитака. Број заробљених и на једној и на другој страни био је сразмерно мали. Према непровереним подацима, Финци су заробили 5-6 хиљада совјетских војника, а Црвена армија је заробила преко 1 500 Финаца.

Цео Запад је прискочио у помоћ Финској, али не да брани њену независност, већ да заштити сопствене интересе и нарочито да од Финске створи погодну базу за напад на СССР. Највећу помоћ указале су Француска, Велика Британија и Шведска. Велика Британија је, према изјави председника владе Чемберлена, упутила Финској 101 авион, 114 топова, 100 митраљеза, 185 000 артиљериских граната, 400 морских мина, 50 000 ручних бомби, 15 700 бомби. Француска је послала 175 авиона, 496 топова, 5 000 лаких митраљеза, 4 000 морских мина, 785 000 артиљеријских граната, 20 милиона пешадијских и митраљеских метака. Шведска је, према изјави свог министра војске, послала у Финску бригаду добровољаца (око 8 500 људи), 84 000 пушака, 575 митраљеза, 112 пољских топова, 104 противавионска топа, 50 милиона метака; лиферовала јој петролеј, угаљ и кокс, издала замашан кредит од 200 милиона шведских круна. Поред тога, Велика Британија и Француска су 5. фебруара 1940, након дуготрајних разговора усвојиле план „Р 4“ којим је било предвиђено да се Финској упути помоћ. У том циљу, претходно је требало посести неке норвешке луке и заузети шведску рударску област Кируна – Јеливаро да би се спречило да Немачка извози шведску гвоздену руду и да би се осигурао пут за Финску преко јужне Шведске. За наступање кроз јужну Шведску предвиђене су нове снаге, тако да би укупна јачина износила 150 000 људи (100 000 Британаца и 50 000 Француза). Извођење овог плана имало је отпочети 20. марта 1940. уз претходну сагласност Норвешке и Шведске. Међутим, услед брзог завршетка Совјетско-финског рата, овај план је напуштен.

Операције које су вођене у Финској, а нарочито на фронту Карелије и северно до Петсама, врло су интересантне и поучне. Може се рећи да те операције представљају најпоучније примере тактичких радњи у специјалним условима: по суровој зими, по високом снегу и ниским температурама и на јако пошумљеном земљишту које је било готово непроходно и испресецано великим бројем језера. Финци су врло умешно искористили теренске и временске услове, те су, иако слабији у људству и материјалу, постигли низ малих али значајнијих успеха, што им је, поред изванредне храбрости, пожртвовања и солидне мирнодопске обуке, омогућило да издрже нападе надмоћнијих и боље опремљених совјетских снага. Иако још увек нису издате званичне публикације о овим интересантним операцијама, нити има довољно званичних докумената за њихово детаљно изучавање и оцену, ипак се могу изнети следећа запажања о раду финских оружаних снага:
Финци су благовремено извршили мобилизацију својих снага и на време главним снагама посели Манерхајмову линију и одбрамбене положаје северно од Ладошког језера, тако да их почетак рата није изненадио. Они су упорно бранили утврђене положаје, до максимума искоришћавајући могућности које су им ови пружили. Међутим, на фронту Карелије и северно код Петсама. где није било утврђених линија, они су постигли значајне успехе благодарећи великој покретљивости и маневарској способности скијашких јединица, издржљивости и успешној оријентацији по сваком времену и земљишту.

  • Финске скијашке јединице, распоређене у мањим групама, одиграле су доминантну улогу на делу фронта северно од Ладошког језера. Оне су, обучене у бела маскирна одела, вршиле брзе и смеле обиласке совјетских колона, продирале у позадину и сасвим изненада нападале са свих страна, обично ноћу, нарочито на издужене колоне, које често нису имале могућности да се развију за борбу. Захваљујући томе, слабије финске снаге постизале су низ тактичких успеха;
  • Финци су у току операција показали пуно умешности, довитљивости, па и лукавости. Они су се вешто маскирали (градили скривена склоништа у снегу, транспорт вршили ноћу, а транспортна средства бојили белом бојом), што им је омогућило да постигну тактичка, па и оперативна изненађења. Да би појачали саобраћај са Шведском, они су направили пут преко замрзнутог Ботнијског залива, а да би брже пребацивали своје скијашке јединице, коморе и тежа оруђа, употребљавали су саонице, које су вукли сами војници, или су у њих упрезали по једног коња. Приликом повлачења палили су и уништавали насеља, да она не би могла послужити за смештај совјетских јединица;
  • Захваљујући правилно изабраном систему сталне фортификације и умешном маскирању појединих објеката, добро организованој ватри, храбрости посада, као и вештим маневрима резерви, Финци су успели да врло дуго одрже утврђења на Карелијској превлаци и да совјетским трупама у првој етапи нанесу значајне губитке, што је имало великих реперкусија на даљи ток Совјетско-финског рата. Према томе, финска утврђења су показала да је стална фортификација одиграла значајну улогу у Совјетско-финском рату;
  • Финци су у току рата показали велику моралну снагу, храброст, умешност и истрајност. Они су били приморани на капитулацију тек када су истрошили све резерве и када су, и поред иностране помоћи, остали без хране, муниције, одеће и обуће.

Почетне операције показују да су совјетски војни руководиоци потценили противника и његове оперативне могућности. Они су се надали да ће једновременим нападом на читавом фронту брзо сломити финску одбрану, те нису очекивали да ће наићи на јачи отпор. Њихове снаге су због тога биле знатно развучене, а није била ни изражена тежња да се одлука избори на најважнијем правцу – Карелијској превлаци. Тек онда када су своје снаге знатно ојачали војном техником, у првом реду артиљеријом и тенковима, и усредсредили своје нападе на Карелијску превлаку, они су успели да постигну веће оперативне успехе. Из ових њихових операција може се уочити следеће:

  • Совјетска авијација на почетку рата није била довољно ефикасна. Иако је бацила око 150 000 експлозивних и запаљивих бомби (око 7 500 тона), она Финској није причинила веће штете. Није оштећено најважније пристаниште Турку, ни једина железничка веза Финске с иностранством преко Торнија, као ни поморске везе између југозападних финских лука и источних лука у Сведској. Исто тако, остала је неоштећена и ледена аутострада између Умеа у Шведској и Васе у Финској, преко Ботнијског залива, којом је од 17. фебруара па до краја рата несметано вршен аутомобилски саобраћај. Најзад, и фабрике ратне индустрије биле су врло мало ометане у раду. Авијација је тек у другој етапи, а нарочито у завршним операцијама на Карелијској превлаци, указала већу помоћ копненим снагама;
  • Артиљерија на почетку операција није пружала довољну подршку пешадији и тенковима. Касније, када је побољшано управљање ватром, садејство с пешадијом и тенковима било је много боље, а нарочито при пробоју првог одбрамбеног појаса на одсеку Муоле – Сума;
  • Совјетска пешадија, због спорог кретања, није могла успешно да прати напредовање тенкова; због тога је Црвена армија, од почетка 1940. године, на фронту Карелијске превлаке и северно од Ладошког јзера употребљавала моторне саонице за превожење пешадије. На тај начин, пешадија је брзо следила тенкове, продирући у дубину, и успешно их потпомагала у извршењу њихових задатака;
  • Организација и формација јединица Црвене армије биле су неподесне и гломазне за рат по беспутном нордијском терену. Совјетске дивизије, бројно јаке, са знатним оклопним снагама, тешко су се кретале по усамљеним путевима, и то у дугим колонама, те су их Финци лако пресецали и кидали (Суомусалми, Кемијерви). Оне су се тешко и споро развијале за борбу, а њихове претходнице су уништаване (нпр. код језера Кемијерви) чак и од стране сасвим слабих финских снага, пре но што би се главнина развила;
  • Совјетски војници и ниже старешине нису били обучени у оријентацији и сналажењу по великим шумама, и у употреби скија. Нешто касније, у току самог рата, обука скијашких јединица је побољшана, те је њихова употреба донела добре резултате (маневар скијашких делова преко леда у Финском заливу). Користећи се тим искуством, СССР је за рат против Немачке формирао велики број скијашких јединица, које су одиграле значајну улогу у зимским операцијама;
  • Иако су уочи рата совјетске падобранске јединице биле прве у свету, оне у овом рату нису имале успеха због тога што су употребљаване у малом броју (у групама по 50 падобранаца) и што су Финци брзо интервенисали својим скијашким јединицама;
  • Окружене и исцепкане, совјетске дивизије су се упорно и умешно бориле. Изоловани делови су образовали групе које су подизале препреке од посеченог дрвећа, испред којих су постављале и укопавале тенкове, а артиљерију остављале у средини. Опкољене групе снабдеване су храном, санитетским материјалом, муницијом и погонским горивом помоћу авиона, тако да су успевале да дуго одолевају снажним нападима финских снага;
  • Уопште узев, Црвена армија је била недовољно припремљена за рат. Због тога је по завршетку овог рата, а на основу искустава у њему, дошло до реформи у армији, пошто су, по речима маршала Тимошенка, „Совјети много научили у овом тешком рату у коме су се Финци херојски борили“. И сам Стаљин је признао слабост Црвене армије у рату против Финске, јер је у новембру 1943, у разговору са Рузвелтом, између осталог изјавио да је армија била слабо организована, да се лоше борила и да је после рата реорганизована.