Дубровник, разарач КЈРМ

Краљевска југословенска ратна морнарица (КЈРМ) је почетком тридесетих година располагала претежно застарелим бродовима, међу којима су  били школска крстарица Далмација (купљена немачка крстарица Niobe), шест миноносаца класе М (Галеб, Јастреб, Орао, Сокол, Кобац и Лабуд; купљени од немачке ратне морнарице 1920. године), шест торпиљарки класе Т3 и Т5 (Т1, Т3, Т5, Т6, Т7 и Т8; ратни плен из Првог светског рата), пет малих минополагача класе Малинска (Малинска, Мљет, Мељине, Марјан и Мосор; грађени у Краљевици током тридесетих година).

Сви наведени бродови су били застарели и могли су се користити само за обуку поморских кадрова краљевске ратне морнарице. Поред ратних бродова, КЈРМ је располагала и одређеним бројем помоћних бродова.

У другој половини двадесетих година, тачније 1926. године, Краљевина Југославија набавља четири подморнице, од којих су две биле класе Храбри (Храбри и Небојша; пројектоване на основи британске  подморнице класе „L“ из Првог светског рата) и две класе Осветник (Смели и Осветник; грађене у Француској 1927-29. године).

У складу са карактеристикама Јадранског мора и обале, за потребе КЈРМ се 1926. године набављају два торпедна (борбена) чамца класе Ускок (Ускок и Четник), изграђених у Великој Британији и осам моторних торпиљарки класе Орјен (Орјен, Велебит, Динара, Триглав, Сувобор, Рудник, Кајмакчалан и Дурмитор), изграђених у Немачкој.

„Уско море“, какво је било и Јадранско, учинило је да међу руководећим кадром превагне мишљење о потреби, поред малих обалских подморница, и брзих торпедних бродова, са солидним артиљеријским и противподморничким наоружањем. Сходно томе, уследила је градња моторних торпиљарки и командних бродова дивизиона торпиљарки – разарача мањег депласмана, али велике брзине и са јаким артиљеријским и торпедним наоружањем.

Под утицајем искустава стечених у употреби разарача у Првом светском рату, све поморске земље су се у периоду између два рата потрудиле да их што више усаврше. До 1930. године градили су се углавном прототипови разарача до депласмана прописаног Поморским споразумом из Лондона, потписаним 1930, тако да је том тренду остала верна и сама Краљевина Југославија. Проблем је настао приликом дефинисања тактичо-техничких захтева за нову класу разарача. Сви чланови комисије за развој тактичко-техничких захтева, која је била састављена од оружара-специјалиста за торпедно, артиљеријско, противподморничко оружје и тд, настојали су да прогурају своје идеје и захтеве, не марећи за захтеве и потребе других специјалиста. Тако је настао пројекат разарача Дубровник, преамбициозно наоружан брод, што ће се касније одразити на стабилитет брода.

Флотни програм из 1928, вредан 150 милиона динара, предвиђао је набавку подводног оружја, обалских топова, али и једног новог, великог разарача.

Градња разарача Дубровник

Одмах на почетку, командни кадар КЈРМ се нашао пред избором: да ли нови брод градити у Француској или у Британији? Французи су градњу брода условљавали уградњом Шнајдерових топова, који су имали недопустиво малу брзину гађања за један модерни разарач. Избор је пао на Британију, која је понудила два пројекта: компанија White је понудила пројекат разарача депласмана 2140 тона, брзине 37 чворова, наоружан са седам топова калибра 120 мм, четири топа калибра 40 мм и шест торпедних апарата. По мишљењу југословенске комисије, наоружање је било слабо, а цена градње прилично висока.

Избор је тако пао на пројекат компаније Yarrow, који је био јефтинији и са краћим роком испоруке. Овде није било условљавања наручиоца у погледу произвођача наоружања, већ је постојао договор да ће градитељ уградити оруђе које му наручиоц обезбеди. Како је Краљевина Југославија била чланица Мале Антанте, то се определила да сво наоружање буде чехословачко. Шкодини топови, чехословачке производње, већ су се налазили у артиљеријским јединицама Копнене војске, тако да избор није био тежак.

Уговор о градњи разарача Дубровник потписан је у лето 1929. године. Кобилица брода је положена у бродоградилишту у Глазгову, 10. јуна 1930; већ 12. октобра 1931. је поринут, да би већ следеће године, 14. маја 1932. био завршен и предат Краљевској југословенској ратној морнарици. Након извршене примопредаје, брод је отпловио у Холандију где се задржао ради уградње справа за управљање артиљеријском ватром.

Уколико се погледају тактичко-техничке карактеристике брода, може се закључити да се радило о броду високих квалитета: велики депласман, четири топа калибра 140 мм, два топа калибра 83,5 мм и шест противавионских топова калибра 40 мм; шест торпедних цеви, четири бацача и два клизача дубинских бомби.

Поринуће брода

На прамцу брода су се налазила два једноцевна топа калибра 140 мм, домета близу 24 000 м, веома високо постављена. Иза моста, између два димњака, а на уздигнутом надграђу, налазила су се два противавионска топа калибра 40 мм. Даље према крми су се налазила два троцевна торпедна апарата, између којих је била платформа са двоцевним топом калибра 83,5 мм. На крменом надграђу налазио се крмени топ калибра 140 мм, а бочно још два топа калибра 40 мм. На самом крају крмене палубе налазио се четврти топ калибра 140 мм и шине за полагање морских мина.

Крма разарача Дубровник.

Погонски комплекс брода састојао се из две парне турбине типа Parsons снаге 42 000 КС и три парна котла типа Yarrow. Поред главних турбина, биле су уграђене и помоћне турбине, снаге 900 КС, које су се користиле за вожњу економичном брзином. Уграђени погон био је димензионисан за постизање максималне брзине повљења од 37 чв, али је она приликом пробних вожњи премашена (40,3 чворова). Укрцано гориво у количини од 590 тона обезбеђивало је даљину пловљења од око 7000 миља, пловећи брзином од 15 чворова.

У почетку експлоатације брода, долазило је до кварова на погону, изазваних нестручношћу кадра који је опслуживао погон, пошто је погон на Дубровнику био далеко модернији и снажнији него на другим бродовима КЈРМ. Ови проблеми су убрзо превазиђени, а разарач Дубровник је уједно постао и место где су се оспособљавали кадрови бродомашинске струке.

Када је реч о стабилности брода, показао се озбиљан проблем стабилитета услед тога што је главна палуба била неуобичајено висока за овакав тип и величину брода. Услед тога, као и велике тежине наоружања, установљено је да брод има прилично слаб стабилитет, што је делимично решено стављањем 40 тона баласта на дно бродског трупа.

Разарач Дубровник је у Сплит упловио 12. августа 1932. године. Како се радило о најновијем, најмодернијем, па и највећем броду КЈРМ, разарач Дубровник је коришћен у протоколарне сврхе, крстарећи по Средоземљу и Црном мору, када са краљевском породицом посећује Грчку, Трску, Румунију и Бугарску. Ваљало би напоменути да је краљ Александар I Карађорђевић управо на Дубровнику пошао и на своје последње путовање у Француску.

Период до Другог светског рата разарач Дубровник проводи у уобичајеним активностима. У међувремену су изграђени и разарачи Београд, Љубљана и Загреб, са којима је чинио Прву торпедну флотилу КЈРМ.

Дубровник у Априлском рату

„Дубровник“ је Априлски рат дочекао у својству командног брода Прве торпедне флотиле, у Бококоторском заливу. У строју су поред њега били још и разарачи Београд и Загреб; разарач Љубљана се налазио на поправкама у тиватском Арсеналу.

Уметнички приказ напада бомбардера на разарач Дубровник у Рисанском заливу.

Првог дана рата, италијански бомбардери нападају на Боку Которску и успевају да оштете разарач Београд и четири миноловца. Превирања су учинила своје, те убрзо са бродова одлазе старешине и морнари хрватске националности. Депеша о примирју стиже 15. априла и у њој стоји забрана уништавања бродова и отварања ватре на авионе. Команданти бродова одржавају састанак и доносе одлуку да капитулација није обавезујућа и да свако од пловила може самостално донети одлуку о испловљењу ка некој од савезничких лука. На овај корак се одлучују посаде подморнице Небојша и моторних торпиљарки Дурмитор и Кајмакчалан. Поручници бојног брода Спасић и Машера се одлучују да потопе разарач Загреб, што су и учинили 17. априла 1941. године, када тону заједно са њим.

Разарач Premuda

Разарач Дубровник улази у састав италијанске ратне морнарице 25. априла 1941. године под именом Premuda. Средином 1941. брод пребазира у луку Ла Специја, где се врши пренаоружавање брода: двоцевни топ калибра 85 мм замењен је једним топом калибра 120 мм; чехословачки топови калибра 40 мм замењени су Брединим калибра 20 мм, да би нешто касније топ калибра 120 мм био замењен са два топа калибра 37 мм, када су на крму додата и још два топа калибра 20 мм.

Као разарач Premuda италијанске РМ.

Након што су извршене пробне вожње, сада разарач Premuda улази у састав 10. флотиле. Посаду брода су углавном чинили чланови посаде италијанских бојних бродова Vittorio Veneto и Cavour, који су били тешко оштећени у нападу британске морнаричке авијације на ратну луку италијанске РМ Таранто 12. јуна 1940. године.

Разарач Premuda до јула 1943. бива ангажован у 130 борбених задатака на мору, од чега 57 у обезбеђењу конвоја, а 14 за потребе транспорта на релацији Италија – северна Африка, при чему је превалио укупно 31 000 миља.

Торпиљер TA32

Средином јула 1943. долази до хаварије на погонском комплексу, због чега Premuda бива отегљена у Ђенову на поправке. Поред радова на погонском комплексу, долази и до измена у наоружању. Наиме, како је Италија потрошила гранате калибра 140 мм, а нових није било, морала је да изврши пренаоружавање брода. Донета је одлука да се чехословачки топови калибра 140 мм замене италијанским калибра 135 мм.

Међутим, негде у то време Мусолини бива збачен са власти, а на његово место долази маршал Бадољо. Немачке снаге 9. септембра започињу процес преузимања италијанских ратних бродова. Међу тим бродовима се нашао и разарач Premuda. Немци га сврставају у торпиљера и дају му ознаку ТА32. Пошто је у том тренутку био без икаквог наоружања (демонтирани топови калибра 140 мм), Немци су планирали да га преуреде у брод за навођење ноћних ловаца; због тога је уклоњен и крмени јарбол, уместо њега је монтиран радар Freya, док је на прамцу постављен радар FuMO21.

Када је реч о наоружању у овој верзији, брод је имао три противавионска топа калибра 105 мм; топови 20 мм су остављени, а топови калибра 37 мм замењени немачким. Торпедни апарати су демонтирани и уместо њих је требало уградити два двоцевна торпедна апарата.

Како се мењала ситуација на фронту, тако су се мењали и планови за заплењене бродове. Немци су морали да надоместе губитке у бродовима, тако да су убрзо увели у оперативну употребу заплењене бродове, међу њима и ТА32. У међувремену је, у оквиру припрема за увођење у оперативну употребу, дошло до промена у структури наоружања. Један торпедни апарат је враћен на своје место, а радар Freya замењен је топом калибра 105 мм. Угађене су шине за обарање морских мина, а противавионско наоружање је ојачано. На месту другог торпедног апарата уграђена су два двоцевна топа калибра 37 мм, као и између димњака. Постављено је укупно осам четвороцевних топова калибра 20 мм, као и два двоцевна, истог калибра.

У састав немачке 10. флотиле торпиљера бива уведен 18. августа 1944. године. Флотила је за зону операције добила акваторије Лигурског и Тиренског мора, са задатком извођења пратње пловних састава, постављања минских препрека, извиђања и подршке јединицама копнене војске у обалском појасу. Током свог пловљења под немачком заставом, ТА32 био је најчешће ангажован на бомбардовању савезничких положаја на обали и извиђању. Са приближавањем савезничких снага, Немци га 24. априла 1945. потапају у ђеновској луци.

Вађење брода са дна луке, 1950. година

Труп брода је подигнут 1950. и отегљен у резалиште у Ђенови, чиме је свој пут завршио највећи разарач који је пловио под заставом КЈРМ.

Фото: Paluba.info форум

Yukikaze, разарач

Изграђен 1940, тешко наоружани разарач класе Kagero, разарач Yukikaze је током Другог светског рата учествовао у скоро свакој поморској бици. Преживео је рат без икаквих оштећења од торпеда, артиљеријских пројектила, авионских бомби или мина. Током рата је препловио више од 100 000 наутичких миља што је био својеврстан рекорд, без  преседана у јапанској царској морнарици.

Развој јапанских разарача

 

Свега две године након што су Британци изградили свој при разарач Havock, јапанска морнарица се одлучује за нову политику градње великог броја овог типа ратних бродова. Јапанци су исправно веровали да би оваква снага, наоружана торпедима, представљати велику претњу совјетској ратној морнарици.

Сходно плановима поморске експанзије из 1895. и 1896, јапанска царска морнарица је у британским бродоградилиштима наручила шеснаест разарача, готово идентичних британским. Већ 1902. године, у јапанским бродоградилиштима су положене кобилице за 39 сличних разарача. Када је 1904. избио Руско-јапански рат, тридесет од њих 39 је већ било уведено у наоружање и ускоро су добили прилику да се искажу у бици.

Јапанци 1907. започињу градњу два разарача класе Umikaze, по узору на британску класу разарача Tribal. Четири године касније почињу да граде разараче класе Sakura, депласмана 600 тона. Обе класе разарача су имале снажније артиљеријско и торпедно наоружање од британских разарача класе Tribal, чиме је направљен пут за јапанску политику зависности од разарача са снажним наоружањем. Јапан је наставио свој програм градње разарача класама Uranami (907 тона), Tanikaze (1300 тона), Isokaze (1227 tona), Kaba (665 тона), Momi (835 тона) и Nara (850 тона).

У периоду од 1922. до 1927. године, изграђено је девет разарача класе Kamikaze (депласмана 1400 тона, брзине 37 чворова), дванаест разарача класе Mutsuki (депласмана 1445 тона, брзине 37 чворова) и осам разарача класе Wakatake (депласмана 900 тона, брзине 35 чворова). Разарачи класе Kamikaze и Wakatake били су унапређене верзије класа разарача Minekaze и Momi. Класа Mutsuki је била прва класа разарача наоружана торпедима калибра 610 мм, а имала је и већу аутономију пловљења од класе Kamikaze.

Разарач „специјалног типа“

Поморски споразум потписан у Вашингтону 1922. године ограничио је снагу капиталних бродова (бојних бродова и носача авиона) главних поморских сила. Сходно томе, јапанска морнарица је израдила план да обезбеди да њихове тешке крстарице, разарачи и подморнице буду снажније од супарничких крстарица, разарача и подморница.

У складу са овом политиком, јапански адмиралитет 1925. захтева нови програм градње разарача, депласмана 1650 тона, који би пловио максималном брзином од 38 чворова, са аутономијом од 4 000 наутичких миља и уз све то био наоружан са шест топова калибра 127 мм и девет торпедних цеви калибра 610 мм.

Овако пројектовано наоружање представљало је за око 50% већу ватрену моћ у односу на класу Mutsuki; проблем је представљало то што је бродски труп морао бити што је више могуће компактнији. У складу са тим, конструктори су направили свој предлог, успевши да помире захтеве адмиралитета са законима струке. Приликом пројектовања, користили су искуства стечена у пројектовању лаке крстарице Yubai, где су користили сваку прилику да умање масу током пројектовања трупа; тим бродом су успели да запање свет, пошто су успели да примене смањење маса, без губитака у чврстоћи трупа.

Наоружање овог разарача било је без преседана. По пројекту, разарач је добио три двоцевне куполе наоружане топовима калибра 127 мм, које су биле распоређене једна на прамцу и две на крми, једна изнад друге. Торпедно наоружање се састојало од три троцевна торпедна апарата калибра 610 мм; један се налазио између првог и другог димњака, и два иза другог димњака. Спремиште за резервна торпеда се налазило на боковима, у висини другог димњака и са леве стране друге артиљеријске куполе.

Овај пројект разарача је постао познат као разарач „специјалног типа или класа Fubuki. Разарачи изграђени у овој класи се могу поделити, сходно датуму завршетка градње, у три типа. Првих десет, класификованих као Mark I, били су наоружани топовима А-типа, калибра 127 мм, који су могли да заузму максималну елевацију од 55°; станица за управљање ватром налазила се изнад командног моста и била је отворена; имала је један даљиномер. Следећих десет разарача, означених као Mark II, били су наоружани топовима 127 мм, Б-типа, који су заузимали елевацију независно један од другог топа, и то до максималног угла елевације од 75°. Последња четири разарача, поткласе Mark III, разликовали су се по штитовима на торпедним апаратима, јачим погонским комплексом, као и смањеним прамчаним димњаком.

Ефекти Поморског споразума из Лондона

Као резултат Поморског споразума из 1930, депласман разарача је ограничен на 1850 тона; укупна тонажа јапанских разарача била је ограничена на 105 500 тона, што је износило 70,4 % тонаже америчих разарача.

Ограничење по питању разарача ставило је јапанску морнарицу у незгодну позицију, пошто нису више могли да граде тешке разараче; могли су да граде разараче депласмана до 1500 тона депласмана. Очигледно је да су јапански конструктори запали у велике проблеме, пошто је требало пројектовати разарач ватрене моћи једнаке разарачима „специјалног типа“, али запакованог у мање димензије. Јапански адмиралитет је предложио депласман од 1400 тона, на који је конструкторско одељење одговорило пројектом разарача класе Hatsuharu; овај разарач је имао тражени депласман од 1400 тона, максималне брзине пловљења од 36,5 чворова и био је наоружан са пет топова калибра 127 мм и 18 торпедних цеви калибра 610 мм. У поређењу са својим претходником, класа Hatsuharu је имала један топ мање, док је остало наоружање било слично. Топови, иако истог калибра, били су модернији и снажнији од оних на разарачима „специјалног типа“. Једна од новина на разарачима класе Hatsuhare био је систем за пуњење торпедних цеви, који је омогућавао пуњење торпедних цеви и током дејства.

Уградња снажног наоружања на броду релативно малог депласмана није прошла без утицаја на стабилитет брода. Како би се изборили са тиме, ширина брода је повећана, а газ начињен мањим. Овакав потез је за последицу имао то да је бок изнад водене линије био много већи у односу на део испод водене линије, што ће касније довести до озбиљних проблема.

Јапанци су 1932. године, под окриљем програма експанзије флоте iz 1931, започели градњу 12 разарача класе Hatsuharu. Прва два разарача из класе, Hatsuharu и Nenohi, били су завршени већ наредне године, а након поморских испитивања је утврђено да су стабилни. Тиме је призната способност Јапанаца да превазиђу озбиљан хендикеп у бродоградњи који је настао Поморским споразумом из Лондона. Ипак, ово „признање“ било је кратког века, с обзиром да се један од „мини“ разарача, разарач Tomozoru 13. марта 1934. преврнуо током маневара који су извођени по тешком мору. Он је био један од неколико мини разарача пројектованих по истом принципу као и класа Hatsuharu, са максималним наоружањем у малом трупу. У ствари, маса наоружања уграђеног на разарач Tomozuru чинила је 22,7 % депласмана. Ова несрећа је била велики шок за јапанску морнарицу. Репутација јапанске бродограђевинске технологије, способне да изградње брод за будућност, показала се као неоснована. Било је јасно, чак и лаику, да уколико је Tomozuru имао проблема са стабилношћу, исте проблеме имају и други разарачи из класе, као и разарачи грађени по истом принципу. Спроведена је свеобухватна истрага, која је за резултат имала извршење драстичних модификација на разарачима класе Hatsuharu. Демонтиран је један троцевни торпедни апарат, заједно са уређајем за пуњење торпедима, а једноцеви топ калибра 127 мм је померен ка крми. Надграђе, димњаци и јарболи су снижени, а на дну трупа је додат баласт. Стабилност брода је након ових измена знатно побољшана, иако је максимална брзина пловљења смањена на 34 чворова.

Након инцидента са разарачем Tomozuru, даља изградња разарача класе Hatsuharu је заустављена, а преосталих шест разарача из класе је у потпуности реконструисано, при чему добијају и нову ознаку – класа Shiratsuyu.

Инцидент са Четвртом флотом

Током маневара, бродови Четврте флоте су 26. септембра 1935. били погођени страховитим невременом. Бродови су се убрзо нашли у таласима висиине и до 15 метара. Најозбиљнија оштећења међу разарачим задобили су управо разарачи „специјалног типа“, и то Yugiri и Hatsuyuki, који су остали без прамца. Јапанска морнарица је у овом инциденту доживела још један озбиљан удар; два најмодернија разарача су била преполовљена на тешком мору, без сусрета са непријтељем. Спроведене су озбиљне истраге које су показале да су, поред неповољних карактеристика таласа које је проузроковао тајфун, разарачи класе Fubuki („специјални тип“) недовољне чврстине трупа те стога нису издржали пловидбу по тешком мору. Једноставно, приликом пројектовања брода, конструктори нису узели у обзир да би се брод могао наћи на таласима ове конфигурације

Након овог инцидента, јапанска морнарица је извршила смотру свих бродова који су се налазили у оперативној употреби, оних који су били у фази градње, али и оних који су били у фази пројектовања. Смотра је показала да разарачи класе Fubuki нису били једини бродови са недовољном чврстином трупа. Стога су сва војна и цивилна бродоградилишта била упослена на ојачавању бродских трупова како би се обезбедила жилавост за пловидбу по тешком мору на Тихом океану. Пројекат разарача Shiratsuyu је такође измењен.

Разарачи класе Asashio и проблеми у пројектовању

Непосредно пред повлачење Јапана из Поморског споразума, јапанска морнарица одлучује да гради нове разараче депласмана 1700 тона; у периоду од 1937. до 1939. изграђено је десет разарача класе Asashio, депласмана 1961 тона. Током градње ових разарача. посебну пажњу су обратили на мере за обезбеђење потребне стабилности брода и чврстину трупа. Иако су задовољили по воим питањима, током оперативне употребе на видело ће изаћи други проблеми.

Први проблем се јавио у виду пројектовања кормиларског система; наиме, круг окрета је био много већи од пројектованог. Проблем је решен уградњом крменог зрцала, што ће утицати донекле и на мање повећање брзине пловљења.

Други проблем се појавио крајем 1937. и потицао је од неисправне турбине; уочене су неисправности на лопатицама ротора турбине средњег притиска. Узрок није одмах откривен, али је касније откривено да оштећења потичу од синхронизације вибрација ротора турбине и лопатица; турбине на свим разарачима класе Asashio су модификоване.

Развој торпеда са кисеоником

Јапанска морнарица је током 1926. године започела истраживање на пољу торпеда са кисеоником. Сви експерименти су били неуспешни и завршавали су се експлозијама. Крајем 1927. године у Јапан стижу извештаји да Британци развијају торпеда са погоном на киеоник, тако да Јапан поново покреће рад на пројектовању торпеда на кисеоник. Овог пута одлучују да за погон користе чист кисеоник. Након бројних експеримената, од којих су се бројни завршавали експлозијама, одлучили су да се за стартовање торпеда користи ваздух, а да се потом убацује чист кисеоник. На овај начин, јапанска морнарица је постигла успех и тиме постала конструктор првог торпеда на кисеоник.

Након дугог испитивања, ново торпедо је 1938. године усвојено у наоружање под ознаком Type 93 Mark I Torpedo“. Овим торпедом прво су биле наоружане тешке крстарице, а три године касније, 1940. на ред за наоружавање овим торпедима дошли су и разарачи. Разарачи класе Hatsuharu и Shiratsuyu су морали да претрпе одређене измене како би могли да користе ново торпедо, док су разарачи класе Asashio били модификовани током саме градње.

Поседовање овог торпеда Јапанци су држали у строгој тајности; мењали су му име, нису га означавали као торпедо на кисеоник, умањивали су му брзину и остале карактеристике итд.

Развој разарача класе Kagero

Изашавши из Поморског споразума 1937, Јапан је био ослобођен ограничења у погледу градње ратних бродова. Конструктори бродова су били слободни да пројектују у потпуности нове бродове, користећи сво своје знање и искуство које су раније стекли. Класа Kagero је била прва класа разарача која је пројектована под новим околностима; самим тим, били су коначан одговор на захтеве јапанске царске морнарице.

Основни план

Јапанска морнарица је у плану експанзије флоте за фискалну годину 1937. одлучила да гради 15 разарача класе Kagero. Ови разарачи су требали да плове брзином већом од 36 чворова, пловећи брзином од 18 чворова требали су да превале 5 000 миља, требали су да буду наоружани као и разарачи класе Fubuki, а труп је требао да буде веећи од трупа разарача те исте класе.

Одсек за морнаричке конструкције је закључио да не може да изађе у сусрет свим захтевима истовремено, те је предложио два алтернативна решења: или ће разарач пловити брзином од 35 чворова, или ће аутномија бити 4500 миља. Адмиралитет је био приклоњенији првој алтернативи, те је на основу тога пројектована следећа листа захтева: депласман брода од 2000 тона, максимална брзина 35 чворова, аутономија од 5000 миља, наоружан са шест топова калибра 127 мм, четири топа калибра 25 мм и 16 торпедних цеви калибра 610 мм.

Структура трупа

Како би обезбедили стабилност, усвојен је проверени облик трупа, нешто краћи и већег газа у односу на ширину. Употребљена је равна крма како би се умањио отпор погона. Крма овог облика је обично проблематична при вожњи крстарећом брзином, али у овом случају конструктори су могли да превазиђу овај проблем смањењем отпора погона при крстарећим брзинама.

Крмена секција брода

Варење је максимално коришћено приликом градње ових разарача. Иако је јапанска морнарица имала отпора према варењу након инцидента Четврте флоте, неопходност смањења масе дала је на значају овој технологији спајања метала. Тако је варење примењено у изради конструктивних елемената бродског трупа, водонепропусних преграда, делова секундарне палубе… Оплата, уздужни елементи палубе и горње палубе, сем прамчаних и крмених завршетака, израђени су на „старомодан“ начин.

Погонски комплекс брода

Погонски комплекс брода се састојао од турбина снаге 52 000 КС. Пара за турбине се обезбеђивала путем три котла. Овај систем погона се одликовао мањом потрошњом горива: погон на разарачима класе Kagero имали су за 21,5% мању потрошњу горива од разрача класе Fubuki. Маса погонског комплекса је износила 667 тона.

Наоружање

Наоружање нове класе разарача било је слично наоружању разарача класе Asashio, али са бројним унапређењима. Главна бродска артиљерија се састојала од шест топова калибра 127 мм, распоређених у три двоцевне куполе; једна купола се налазила на прамцу, а друге две на крми, у положају једна изнад друге. Максимална елевација коју су топови главне бродске артиљерије могли да заузму износила је 55°, док је максимална даљина гађања износила 18 000 метара.

Прамац разарача Yukikaze са уочљивим прамчаним топовима 127 мм.

Противавионско наоружање које је брод добио у новоградњи није било посебно снажно и састојало се од два двоцевна топа калибра 25 мм, који су се налазили на оба бока, у висини другог димњака. Овако уграђено противавионско наоружање биће и један од озбиљнијих проблема са којима ће се суочити бродови ове класе на почетку свог борбеног ангажовања.

Као и разарачи класе Asashio, и разарачи класе Kagero су били наоружани са два четвороцевна торпедна апарата калибра 610 мм; један је био уграђен између два димњака, док је други био одмах иза другог димњака. Опрема за пуњење торпедних апарата је такође била нешто модернизована.

Иако је имао систем сонара, ови бродови су по овом питању били инфериорни у односу на друге морнарице света. Заједно са недостатком радара, ова инфериорност је учинила ове бродове мање ефикасним него што би стварно били.

Перформансе

Петнаест разарача класе Kagero је изграђено у периоду од 1939. до 1941. године. Наредним планом развоја флоте била је предвиђена градња још три разарача, и они су изграђени 1941, тако да је укупно било 18 разарача класе Kagero.

Током испитивања првих разарача из класе, откривене су два мање грешке; немогућност достизања максималне брзине пловљења од 35 чворова и погрешна процена утрошка горива. Прва грешка је настала због лошег облика пропелера, чијом је заменом смањена кавитација, а брзина брода је повећана на 35,5 чворова. Други проблем није отклањан, пошто је уместо тражене и пројектоване аутономије од 5000 миља, аутономија износила 6053 наутичких миља.

Разарач класе Kagero у пуној брзини

Јапанска флота је сматрала Kagero класу идеалним разарачима, те је њихово присуство привлачило пажњу великих поморских сила. Американци су одговорили разарачима класе Fletcher, а Британци класом Battle.

Оперативна употреба разарача Yukikaze

Разарач Yukikaze је изграђен као осми брод из класе Kagero. Кобилица је положена 2. августа 1938. године у поморском арсеналу Сасебо, да би 24. марта 1939. године био поринут у море. Опремање брода је трајало до 20. јануара 1940, када је и званично уведен у састав 16. дивизиона разарача 2. сквадрона разарача.

У то време, 2. сквадрон разарача био је елитна јединица разарача; јапански морнарички кругови су у тој јединици видели снагу која ће у ноћном боју уништити главнину непријатељске флоте употребом снажног торпедног наоружања.

У тренутку избијања рата, сквадрон се састојао од 10 разарача класе Kagero и шест разарача класе Asashio. Захваљајући напорној обуци, припадници ове јединице су на крају 1941. били убеђени да је њихова борбена способност без премца.

Прва борбена акција у којој је учествовао разарач Yukikaze било је искрцавање код Легаспија, на Филипинима. Yukikaze је пловио у групи са лаком крстарицом Nagara, разарачима Yamakaze, Suzukaze, Kawakaze, Umikaze, Tokitsukaze, тендерима за хидроавионе Mizuho и Chitoze, два миноловца, два патролна и седам транспортних бродова, са задатком подршке искрцавању. Након тога, учествује у подршци серије десаната на Сулавези код Манадоа (од 9. до 14. јануара 1942), код Кендарија, такође на Сулавезију (од 21. до 27. јануара), индонезијско стрво Амбон (од 28. јануара до 4. фебруара), код Купонга на острву Тимор (од 17. до 23. фебруара). Током свих ових акција, бродови нису наишли на непријaтељске бродове.

Битка у Јаванском мору

Битка у Јаванском мору је била заправо прво борбено ангажовање разарача Yukikaze. Савезничке снаге, састава две тешке крстарице, три лаке крстарице и девет разарача, сукобиле су се са јапанским снагама које су бројале две тешке крстарице, две лаке крстарице и 14 разарача. који су подржавали искрцавање на Јаву. Један од четрнаест разарача био је и разарач Yukikaze.

Битка је започета разменом ватре између тешких крстарица са обе стране, након чега су лансирана торпеда са јапанских крстарица и разарача. Једно од торпеда лансираних са јапанске крстарице потапа холандску крстарицу Kortenaer; торпеда са разарача нису имала никакав учинак. Разарачи су били предалеко од циљева, а упаљачи на торпедима су били преосетљиви тако да је већина њих експлодирала док су торпеда била у води.

У ноћном окршају који је уследио, јапанска група тешких крстарица је остварила велики успех са својим торпедима на кисеоник, потопивши холандске крстарице De Ruyter и Java. Група разарача, укључујући и разарач Yukikaze, није учествовала у овом окршају.

Yukikaze се 3. марта 1942. северно од Сурабаје сукобио са америчком подморницом USS Perch и потопио га артиљеријском ватром. Након тога се ангажовао у подршци искрцавања на западни део острва Нова Гвинеја, након чега је отпловио за Јапан како би се припремио за наредну битку.

Битка за Мидвеј

У овој операцији, у којој су остали без четири носача авиона, јапанска Комбинована флота је претрпела потпуни пораз. Од тог момента, може се рећи, да је ратни успех за Јапанце кренуо силазном путањом. Током ове битке, Yukikaze је имао споредну улогу, подржавајући искрцавање на Мидвеј са база на Сајпану.

Јапански носачи авиона су 13. јула 1942. реорганизовани 3. флоту, како би чинили ударну снагу Комбиноване флоте. Брзи бојни бродови, тешке крстарице и разарачи били су снахе подршке 3. флоте носача авиона. Шеснаест разарача класе Kagero и Yugumo формирали су групу разарача, која ће постати позната као 10. сквадрон разарача; у његовом саставу се нашао и Yukikaze.  

Гвадалканал и Соломонова острва

Бојиште се сада преселило на Соломонова острва, где су Савезници августа 1942. извршили изненадно искрцавање на Гвадалканал. Јапанци су се очајнички борили да преокрену ток рата у своју корист.

Између јапанских и америчких поморских снага је 26. октобра 1942. североисточно од Соломонових острва дошло до сукоба. Јапанци су у овој бици успели да потопе амерички носач авиона USS Hornet и разарач USS Porter, док је носач авиона USS Enterprise оштећен. Јапанци су у бици имали неколико лакше оштећених бродова.

Након успешног ваздушног напада на носаче, Yukikaze се придружио нападу на америчку флоту, када је сведочио крају америчког носача авиона.

Јапански бојни крсташи Hiei и Kirishima су у ноћи 13. новембра отворили снажну ватру на америчке положаје на Гвадалканалу, како би уништили полетно слетну стазу. У близини острва се у току ноћи распламсала битка, где је Yukikaze био у групи од осам разарача, директно укључених у битку. Yukikaze је током ове битке испалио 374 пројектила калибра 127 мм, а признато јој је потапање два америчка разарача, USS Barton и USS Laffey. Током исте ноћи, бојни крсташ Hiei  је тешко оштећен, а разарачи Yudachi и Akatsuki су потопљени. Губици америчке стране су били знатн отежи: две крстарице, USS Helena и USS Juno, заједно са четири разарача, USS Barton, USS Cushing, USS Laffey и USS Honsen, потопљени су, док су две крстарице, USS Portland и USS San Francisco и три разарача USS Aaron Ward, USS O’Bannon и USS Sterett, тешко оштећени.

Yukikaze ујутру са још једним разарачем остаје ради обезбеђења тешко оштећеног бојног крсташа Hiei. Како није било наде за спашавање бојног брода, Yukikaze прекрцава посаду бојног брода, након чега га потапа торпедима. Након свега, Yukikaze 10. децембра 1942. одлази за Јапан ради поправке котла, који је оштећен блиским промашајем авио бомбе.

Евакуација са Гвадалканала

Јапанска морнарица је морала да мобилише све оперативне разараче како би евакуисала преморене и изгладнеле трупе са Гвадалканала. Након упловљења у луку на острво Трук 23. јануара 1943, Yukikaze учествује у првј евакуацији 1. фебруара, а три дана касније у другој евакуацији са острва. Разарач Yukikaze није учествовао само у последњој евакуацији, која је спроведена 7. фебруара. Како је евакуација извршена у условима нарастајуће америчке ваздушне премоћи и сталне опасности од америчких бродова, успешна евакуација се сматра једним од најуспешнијих акција јапанских разарача.

Ваздушни напад

Yukikaze је са још седам других разарача пратио конвој од осам транспортних бродова, на којима се налазило појачање за Лае у источној Новој Гвинеји. Током проласка кроз Бизмарково море, састав је напала група америчких бомбардера B-25, који су користили нову технику бомбардовања са мале висине. Суочени по први пут са новим начином бомбардовања, јапански разарачи нису могли да избегну нападаче; потопљена су четири разарача и сви транспортни бродови. Од свих јапанских бродова, само је Yukikaze остао нетакнут.

Након пада Гвадалканала, Јапанци су покушали да успоставе нову линију одбране, те је тако Yukikaze добио задатак ескорта у подручју, прво за Соломонова острва, потом за Нову Гвинеју и Нову Британију. Yukikaze је стално био ангажован, пошто су у то време јапански разарачи постали радни коњи јапанске царске морнарице.

Први ремонт

У време изненадног америчког искрцавања на острво Ату (Алеутска острва) почетком маја 1943, разарач Yukikaze се налазио у својој матичној луци, припремајући се за противнапад. Када је план коначно био готов, Yukikaze је отишао у Куре на преко потребан ремонт

Током ремонта, Yukikaze добија двоцевни топ калибра 25 мм испред командног моста, док су двоцевни топови калибра 25 мм  који су се налазили на боковима у висини другог димњака били замењени троцевним, истог калибра. На мосту је уграђен радар

Након завршетка ремонта, Yukikaze испловљава као пратња бојног брода Kongo за атол Трук. Крајем јуна, прати појачање које су Јапанци упутили на острво Науру у централном Пацифику.

Након што су Савезници 30. јуна 1943. покренули нову офанзиву на Нову Џорџију, Yukikaze  добија наређење да прати тешку крстарицу Chokai за Рабаул, чиме је разарач добио нову прилику за окршај са непријатељем.

Залив Кула: Битка против квота

Након што су се савезничке снаге искрцале на Нову Џорџију, ситуација на копну и на мору се одвијала врло брзо. Јапански покушаји слања појачања имала су као резултат серију поморских битака, већином у заливу Кула. Yukikaze је учествовао у ноћној бици 12. јула, такође у заливу Кула. На страни савезника налазио се пловни састав јачине три лаке крстарице и десет разарача, док су се у саставу јапанских снага налазили лака крстарица Jintsu, разарач Yukikaze, два разарача класе Yugumo, затим по један разарач класе Shiratsuyu и Mutsuki.

Упркос неповољном бројчаном односу, јапански састав је прихватио борбу и са даљине од 5 000 метара лансирао салву торпеда, чиме су успели тешко да оштете лаку крстарицу USS Leander. Иако је командни брод састава, крстарица Jintsu била оштећена, Yukikaze и остали разарачи су поново напунили торпедне апарате, приближили се америчким бродовима и поново лансирали торпеда. Савезници, несвесни брзине којом Јапанци могу да напуне торпедне апарате, били су потпуно изненађени. Тако је амерички разарач USS Gwin потопљен, док су USS Honolulu и USS St Louis тешко оштећени. Овај окршај ће се показати као последњи у коме је Yukikaze учествовао.

Други ремонт

На свој други ремонт, Yukikaze одлази крајем августа 1943; током ремонта, друга купола са топовима калибра 127 мм је уклоњена и на њено место су уграђена два троцевна топа калибра 25 мм.

Yukikaze након уклањањња куполе са топовима 127 мм

У исто време је уграђен и радар површинске ситуације Type 22 и радар ваздушне ситуације Type 13; уграђен је и нови модел сонара. Ремонт је завршен почетком октобра.

Маријанска и Каролинска острва

Јапанци су и даље покушавали да ојачају линију одбране, тако да је Yukikaze стално био ангажован  на пратњи конвоја са јединицама и залихама. До априла 1944. учествује у пратњи конвоја за Сингапур, Трук, Гвам и Сајпан.

Врло снажне америчке снаге су у пролеће 1944. угрозиле ову линију одбране, те су Јапанци испланирали да се једном за свагда обрачунају користећи носаче авиона и главнину флоте. Сходно томе, направљен је план и кренуло се са дневним и ноћним вежбама. Разарач Yukikaze је добио задатак да обезбеђује носаче авиона.

Снагама се придружује средином маја, када долази до једног несрећног случаја. Наиме, разарач грешком прелази преко плићине и оштећује листове пропелера, тако да је могао да плови максималном брзином од свега 25 чворова. Сходно новонасталим околностима, добија задатак да прати групу од два танкера.

Током битке западно од Марианских острва, која се одиграла 19-20. јуна 1944, јапанска Комбинована флота је поражена. У вече 20. јуна, група танкера је нападнута из ваздуха. Један танкер је потопљен, а други је био толико оштећен да је морао бити потопљен торпедима са разарача Yukikaze. Са деморалисаном посадом, Yukikаze плови за матичну луку.

Трећи ремонт – потом Самара и Лејте

Yukikaze време од 5. јула до 15. августа проводи на ремонту; истовремено је извршена и трећа модификација; уграђено је додатних 15 једноцевних противавионских топова калибра 25 мм. Покушана је и модификација радара Type 22, како би се могао користити и за управљање ватром, али на тај начин добијена прецизност није била задовољавајућа.

Следећи сусрет разарача Yukikaze са непријатељем догодио се крајем октобра 1944. у бици код Самаре. У очајничком покушају да преокрену ток рата, Јапанци су користећи само површинске бродове, извршили смео напад на амерички мостобран на филипинском острву Лејте. Разарач Yukikaze се налазио међу бродовима који су се неопажено пробили до острва, да би се у рано јутро 25. октобра сукобили са америчком групом носача авиона.

Јапанска морнарица није могла да пошаље у напад авионе са носача авиона, што је била последица јунског пораза у Филипинском мору. Морнаричка авијација са копна, заједно са авионима армијског ваздухопловства, није била дорасла америчким снагама. Упркос томе, након што су их идентификовали, Јапанци одлучују да употребе све ефективе и нападну свог главног непријатеља – америчке носаче авиона.

Лака крстарица Yahagi, командни брод 10. сквадрона разарача, Yukikaze и још три разарача исте класе, лансирају своја торпеда на непријатеља у повлачењу. Ова тактика није имала успеха, те су четири разарача сконцентисала своју ватру на амерички разарач USS Johnston, који се окренуо ка њима и успевају да га потопе. Ово ће се показати и као последња прилика да је Yukikaze искористио своје топове да потопи непријатељски брод.

Јапанци су се повукли након двоипочасовне борбе. Иако су потопили један ескортни носач авиона и један разарач, јапанске снаге су претрпеле ненадокнадиве губитке. Свега пар бродова је прошло неоштећено, међу њима је био и Yukikaze.

Повратак у Јапан

Јапанска морнарица је донела одлуку да се бродови са Борнеа врате у Јапан по групама. Yukikaze је пратио бојне крсташе Kongo и Haruna; на путу за Јапан, бојни крсташ Kongo је у ноћи 20. новембра потопљен торпедима са подморнице у Тајванском пролазу. Yukikaze и Haruna упловљавају у своју луку 23. новембра.

Након повратка, Yukikaze има вро мало одмора. Напади подморница и авијације су се одвијали непрекидно. Као један од употребљивих разарача, Yukikaze учествује у читавом низу пратње пловних састава. Током једног од задатака, Yukikaze сведочи потапању носача авиона Shinano, након чега се 30. новембра враћа у луку Куре.

У Куреу, разарач Yukikaze добија нови модел сонара Type 3. Након преко потебних поправки, Yukikaze испловаљава на задатак ескорта конвоја са Тајвана за Јапан, након чега служи као брод мета за обуку јахаћих торпеда. У то време чак ни јапанско Унутрашње море није више било безбедно за јапанске бродове, тако да је Yukikaze мрао са времена на време да се брани од америчких бомбардера.

Иво Џима и Окинава – очајничка одбрана

Иво Џима је пала, а напад на Окинаву био је неизбежан. Са остацима некадашње флоте, јапанска морнарица је првобитно планирала да брани острво само са авионима са копна. Међутим, када је 1. априла 1945. започело искрцавање америчких снага, Јапан је извршио последњи, очајнички напад на мостобран са свим поморским снагама које је могао прикупити. Напади из ваздуха били су ојачани камиказама.

Фатална мисија била је поверена Другој флоти, свему што је могла мобилисати из састава некада моћне јапанске царске морнарице. У нападу су ангажовани бојни брод Yamato, лака крстарица Yahagi и осам разарача међу којима се нашао и Yukikaze. У касно после подне 6. априла овај састав испловљава са сидришта и узима курс ка Окинави. Већ сутрадан долазе под удар америчких авиона са носача авиона. Без ваздушне заштите, јапански бродови су били принуђени да се бране само противавионским топовима и митраљезима. Амерички авиони су их једноставно надвладали; Yamato и Yahagi су коначно савладани и потопљени. Потопљено је и четири разарача. Пети разарач је осакаћен и као такав је кренуо у повлачење. Свега три разарача је остало неоштећено, међу њима наравно и Yukikaze.

Пораз

Очајнички, али бескорисни покушај, означио је крај јапанске флоте. Пар преосталих бродова је потражило заштиту противавионских топова са копна, мање или више успешно. Yukikaze је био везан у Маизуру, поморској бази у Јапанском мору; избор луке је био добар, пошто је само једном морао да се брани од напада из ваздуха.

Јапан је капитулирао 15. августа 1945. године.

Yukikaze је капитулација затекла на везу у луци Маизуру, као јединог преживелог разарача из класе, без умањених борбених способности.

Послератне активности

Након рата, ратни бродови су употребљени за репатријацију јапанских војника и цивила из прекоморских земаља. Yukikaze, захваљујући стању у коме је био, одмах је укључен у репатријацију људства. У Маизуру је извршена демонтажа наоружања. У периоду од 10. фебруара 1946. до 18. децембра исте године, Yukikaze је обавио 15 задатака репатријације, превезавши 13 056 људи.

Yukikaze са демонтираним наоружањем

Следећа фаза је била репатријација савезничких војника. Посада разарача је обавила свој задатак професионално; савезнички војници су описивали разарач као најбољи брод за репатријацију. Брод је током репатријације био предмет инспекција многих савезничких делегација, које су између осталог забележиле да је „велико изненађење видети овако добро одржавани брод поражене нације“.

На задатку репатријације.

Yukikaze је на крају предат Кини. Из луке Сасебо је испловио 1. јула 1947, да би у Шангај уловио 3. јула. Три дана касније је извршена званична примопредаја кинеској морнарици, којом приликом добија име Tang Yan.  

Крај разарача

Као Tang Yan, разарач је наоружан двоцевним топовима калибра 127 мм (три двоцевне куполе) и са осам топова 25 мм. Током 1956. године извршена је замена наоружања са три једноцевна топа 127 мм, два једноцевна топа калибра 76,2 мм и 17 топова калибра 40 мм. Разарач остаје у оперативној употреби кинеске ратне морнарице до 1965. године; маја 1970. је наускан услед олује, након чега је донета одлука да буде изрезан у старо гвожђе.

Разарач кинеске РМ, Tang Yan

Кина је 1971. године, као знак добре воље, вратила Јапану сидро и лист кормила са разарача, који се данас налазе у Поморском музеју у Етаџими.

 

Разарач Le Fantasque

Разарачи класе „Le Fantasque“ (према неким изворима ознака класе је „Le Malin“) били су велики разарачи, односно контраторпиљери француске морнарице током Другог светског рата. Ова класа разарача сматра се најбржом класом разарача Другог светског рата.

Укупно су изграђена 6 разарача ове класе: Le Fantasque, L’Audacieux, L’Indomptable, Le Malin, Le Terrible и Le Triomphant, у периоду 1931. – 1936. године. Првобитна намена ове класе разарача била је дејство у пловним саставима са бојним бродовима и јединицама крстарица. Италијанска морнарица је одговорила градњом крстарица класе „Capitani Romani“, пошто су разараче класе „Le Fantasque“ класификовали као лаке крстарице.

Кобилица разарача „Le Fantasque“ положена је у бродоградилишту „Arsenal de Lorient“ 15. новембра 1931. године, а у оперативу је уведен 10. марта 1935. године.

Са избијањем Другог светског рата, разарач предузима патроле на Атлантику у којима потапа немачки теретни брод „Halle“ 16. октобра 1939. године. Такође је узела учешће и у лову на „Graf Spee“. 25. новембра заједно са разарачем „Le Terrible“ и тешком крстарицом „Dupleix“ заробљава немачки брод „Santa Fe“.

Након пада Француске, „Le Fantasque“ се налази у 10. дивизиону контраторпиљера морнарице  Вишијевске Француске, заједно са још два разарача из своје класе, разарачима Le Malin и L’Audacieux. Базирали су  у луци Дакар. 23. септембра 1940. године Савезници нападају Дакар. Разарач Le Fantasque испловљава и полаже димну завесу у луци како би заштитио капиталне бродове француске флоте. Гађају га британски бродови и авиони, али без успеха.

Убрзо након операције „Torch“, француска Западна Африка и флота, укључујући и разарач „Le Fantasque“ прелазе на страну Савезника. У марту 1943. „Le Fantasque“ плови за САД на ремонт. У оквиру ремонта уграђује му се радар, сонар и ојачава се ПВО компонента брода. Након тога рекласификује се у лаку крстарицу.

Након доласка у европске воде, 9. септембра 1943. године „Le Fantasque“ учествује у операцијама „Avalanche“ где пружа ватрену подршку десантним снагама. У ноћи 13/14. септембра  искрцава 250 командоса у рејон града Ајачио. 24. децембра 1943. године пресреће немачки теретни брод „Nicoline Maersk“, када га приморава на насукивање на шпанску обалу.

10. дивизион контраторпиљера бива поново формирана 1944. године, са задатком продора у Јадранско море, а са циљем формирања тампон зоне између Италије и Југославије. Тако је у ноћи 18/19. марта заједно са разарачем „Le Terrible“ налетела на немачки конвој састава теретни брод F124, реморкер „Titanic“ и три пратећа брода (FS270, FS273 и FS274). Сви немачки бродови, сем реморкера, потопљени су. 17. јуна, заједно са разарачем „Le Terrible“ потапа танкер „Giuliana“ а оштећује бродове R5 и R14.  15. августа 10. дивизион учествује у операцији „Dragoon“ – искрцавању Савезника у Провансу.

Између 1945. и 1946. године службује у Индокини. У резерву прелази 1950. године, класификован као ескортни брод. Тада добија ознаку D610. 1953. године га реморкер тегли за Тулон, где до 2. маја 1957. служи као стамбена лађа. 1957. године се брише из флотне листе, преименује у Q98 и продаје у старо гвожђе.

ТТ карактеристике
Димензије
– дужина преко свега 132,40 м
– ширина 11,98 м
– газ 4,30 м
Депласман 2570 т
Погонска група 4 котла Penhoët, 2 мотора Parsons или Rateau snage 74,000 до 81,000 КС, 2 пропелера
Брзина 45 чв (40 чв номинална), 37 чв након ремонта
Наоружање 5 x 138 мм (2 прамчана, 3 крмена)
4 x 37 мм ПАТ (новоградња)
4 x 13 мм ПАМ (новоградња)
8 x 40 мм Bofors ПАТ (након ремонта)
10 x 20 мм Oerlikon ПАТ (након ремонта)
9 торпедних цеви  550 мм у три троцевна торпедна апарата
40 мина
Посада 10 официра, 210 морнара
Аутономија 1 200 км брзином од 34 чв
6 600 км брзином од 17 чв