Самоходна хаубица Wespe

Већ почетком 1939. је постало јасно да су дани малих тенкова типа PzKpfw II одбројани, јер су му и оклопна заштита и наоружање били слаби. Међутим, тенк се налазио у производњи и био је прилично поуздан тако да када се указала потреба за самоходном артиљеријом, тенкови PzKpfw II су изабрани за конверзију у самоходно артиљеријско оруђе. Шасију тенка је требало наоружати пољском хаубицом leFH 18 калибра 105 мм. Конверзија шасије тенка за уградњу хаубице била је прилично лака, јер је хаубица монтирана иза оклопног штита са отвореним кровом. Место где се раније налазила купола је затворено оклопном плочом а простор испод ње искоришћен је за смештај борбеног комплета самоходне хаубице.

Као резултат, добијена је самоходна хаубица позната под ознаком  Wespe (стршљен), док је званична ознака гласила leFH 18/2 auf Fgst Kpfw II (Sf) SdKfz 124 Wespe. Самоходна хаубица малих габарита постала је врло популарна, а ускоро је стекла и добру репутацију захваљујући својој поузданости и покретљивости. Прве самохотке, на шасији тенка PzKpfw II Ausf F, упућене су на Источни фронт током 1943. Тамо су коришћене у својству дивизијске артиљерије оклопних и оклопно-гренадирских дивизија. Обично су биле организоване у батерије од шест оруђа, са пет батерија у дивизиону.

Ова оруђа су била толико успешна у пружању ватрене подршке да је сам Хитлер наредио да се све доступне шасије тенкова PzKpfw II конвертују у самоходне хаубице. Главни центар за производњу ових самохотки налазио се у Пољској, у фабрици Фамо. До средине 1944. произведено је око 682 комада.

Посаду самохотке је сачињавало пет чланова укључујући и возача. Борбени комплет је бројао 32 пројектила. Предњи осматрачи су се налазили у лако оклопљеним аутомобилима, док су неке батерије за ту сврху користиле заробљене чехословачке и француске тенкове.  Саме хаубице су биле серијске, стандардне хаубице калибра 105 мм, сa том разликом да је на некима била уграђена гасна кочница на устима цеви. Користили су исту муницију, и самим тим је и домет био исти: 10 675 метара.

ТТ карактеристике
Маса 11 000 кг
Дужина 4,81 м
Ширина 2,28 м
Висина 2,3 м
Посада 5
Наоружање хаубица 105 мм
митраљез 7,92 мм MG34
Погон бензински мотор Maybach снаге 140 КС
Аутономија 220 км
Брзина 40 км/ч

Type 4 Ho-Ro, самоходна хаубица

Јапанци су током читавог Другог светског рата били инфериорни по питању развоја оклопних снага. Њихова борбена дејства у Кини и Манџурији су их навела на погрешан закључак да им нису потребна тешка оклопна возила, уместо који су се концентрисали на возила која су свуда сматрана лаким тенковима и танкетама. Узгред, јапанска индустрија још увек није била довољно развијена тако да им је овакав став јапанске војске, може се рећи, и одговарао. Немајући способности за масовну производњу, Јапанци су током рата произвели мали број самоходних оруђа, међу којима се нашла и самоходна хаубица Type 4 Ho-Ro.

Самоходна хаубица Type 4 Ho-Ro је представљала спој хаубице Type 38, калибра 150 мм, са шасијом средњег тенка Type 97. Конверзија вучног оруђа у самоходно била је једноставна, пошто је хаубица једноставно уграђена у штит који је обезбеђивао оклопну заштиту посаде са чела и бокова, док је остала незаштићена одозго и са задње стране, што се показало као велики недостатак током извођења борбених дејстава.

Само оруђе је потицало из 1905. године и било је изведено из Крупове хаубице. Пројектил масе 35,9 кг је испаљивала на даљину од 5 900 метара. Већи део ових хаубица био је избачен из наоружања до 1942. године. Конструкција затварача је условљавала малу брзину гађања, те је као таква оцењена непогодном за употребу као оруђе вучне артиљерије. Хаубица је имала поље дејства од по свега три степена лево и десно.

Шасија тенка Type 97 CHI-HA, која је употребљена у пројектовању самоходне хаубице, датирала је из 1937. године. Била је довољно покретљива, али је показивала одређене недостатке по питању оклопне заштите, пошто је тело било израђено од оклопних плоча дебљине 25 мм на чеоном делу тенка. Сам тенк је био на заласку своје каријере борбеног тенка, али су јапански војни кругови проценили да има будућност у виду шасије самоходне хаубице. Како је већ наведено, због проблема у јапанској индустрији оклопних возила, самоходна хаубица Type 4 HO-RO је произведена у малом броју примерака. Претпоставља се да је произведено око 25 примерака, које су биле расоређене у батерије са по четири оруђа. Нема података о некој масовнијој употреби ових оруђа у борбеним дејствима, нарочито не у већим формацијама. Често су коришћене у групама по два оруђа, посебно у одбрани острва.

ТТ карактеристике
Дужина 5,537 м
Ширина 2,286 м
Висина 1,549 м
Маса 13,3 т
Послуга 4 или 5 чланова
Оклопна заштита 12 – 25 мм
Наоружање хаубица калибра 150 мм
Погон дизел мотор Mitsubishi Type 100, снаге 170 КС
Однос снага/маса 12,8 КС/т
Аутономија 250 км
Брзина кретања 38 км/ч

Самоходна топ-хаубица Sexton

Током прве половине 1941, британска комисија у Вашингтону је упитала Американце да ли се самоходна хаубица М7 Priest може наоружати британским топом хаубицом калибра 87,6 мм. Британци су били задовољни самим оруђем М7, али су имали проблема што калибар 105 мм није био стандардни британски калибар тог времена. Сходно томе, Американци су произвели М7 са хаубицом траженог калибра и назвали је Т51 и истовремено најавили Британцима да такво оруђе не могу произвести у количинама у којима је произвођена самоходна хаубица М7. Британци су произвођача морали да потраже на другом месту и нашли га у Канади, на производној линији за тенкове типа Ram, који су ускоро требали бити замењени америчким тенковима М3 и М4. Тако је Ram прилагођен за уградњу британске хаубице, чиме је рођена самоходна хаубица Sexton.

Sexton је у суштини задржала спољни изглед самохотке M7 Priest, али је – да би се задовољили британски захтеви – начињено доста измена. Једна од њих била је и померање позиције возача на десну страну. Sexton није имао „проповедаоницу“ као М7, али је борбено одељење остало отворено, са платненом покривком која је штитила посаду од атмосферских утицаја.

Топ-хаубица је била смештена у посебној колевци, коју су Канађани пројектовали специјално за ову самохотку. Колевка је омогућавала поље дејства од 25° лево и 40° десно, што је било врло корисно када би се самохотка нашла у противоклопној борби, за шта је располагала са 18 панцирно пробојних пројектила. Ипак, ова самохотка је била коришћена скоро увек као оруђе пољске артиљерије (са 87 високоексплозивних и димних граната) у подршци оклопних дивизија у северозападној Европи од 1944. на даље.

Производња самохотке Sexton трајала је до краја 1945, до када је произведено 2 150 оруђа. Сматран је допадљивим и поузданим оруђем, које се показало тако успешно да се још увек у неким забаченим крајевим света може наћи по који комад. Британске оружане снаге су је користиле до краја педесетих, а данас један примерак краси круг Краљевске артиљеријске школе у Ларкхилу.

Самоходна топ-хаубица Sexton је израђивана у три варијанте, а неки примерци су били конвертовани за пливање, због могућег учешћа у десанту на Нормандију. Уобичајена конверзија била је командна верзија, код које је хаубица замењена столом са картама и радио уређајем – по једно овакво возило у батерији.

ТТ карактеристике
Маса 25 855 кг
Дужина 6,12 м
Ширина 2,72 м
Висина 2,44 м
Посада 6
Наоружање 1 х 87,6 мм
1 х 7,7 мм Брен
1 х 12,7 мм (код неких примерака)
Погон радијални мотор Continental снаге 400 КС
Аутономија 290 км
Брзина 40,2 км/ч

Самоходна хаубица М8 Scott

Почетком 1942, америчке оклопне снаге су затражиле тенк за блиску ватрену подршку који би се налазио у наоружању батаљона средњих тенкова. Како би задовољили овом захтеву, један од одељака компаније General Motors је модификовао лаки тенк М5 Stuart VI, како би у њега уградили пољску хаубицу калибра 75 мм.

Први покушаји су имали отворено надграђе, налик умањеном М7, али је војска то одбила јер је такав начин пружао премало заштте послузи. На крају је развијена отворена купола, потпуно покретљива, наоружана хаубицом М2 калибра 75мм, која је имала исту димензију прстена као и купола тенка М5. Извршене су и друге, мање, измене које су се односиле на уклањање митраљеза из оклопног тела, као и на померање отвора за улазак возача и сувозача на косу плочу, пошто тако нису сметали покретању куполе. Тако добијено возило је понело ознаку „самоходна хаубица М8“. Касније се одомаћио назив М8 Scott.

Серијска производња је наручена априла 1942. У времену од септембра 1942. до јануара 1944, када је производња прекинута, произведено је 1 778 самоходних оруђа. Најчешће су коришћена као средства за блиску ватрену подршку, у саставу командних чета оклопних батаљона америчких снага у Европи. Коришћени су и на Пацифичком ратишту, као и у Италији и јужној Европи.

Крајем 1944, ове самохотке су истиснуте од стране тенкова М4 Sherman, наоружаних хаубицама калибра 105 мм. Као главни недостатак истицан је мали капацитет борбеног комплета, због чега је често уграђивана вучна кука, на коју је качена приколица за превоз муниције.

ТТ карактеристике M8 Scott
Маса 16,33 т
Дужина 4,98 м
Ширина 2,32 м
Висина 2,72 м
Посада 4 члана
Наоружање 1 х 75 мм М2/М3
1 х 12,7 мм Browning
Оклопна заштита 9,5 до 44,5 мм
Погон 16-цилиндрични бензински мотор, снаге 220 КС
Аутономија 160 км
Брзина 58 км/ч

Послуга самоходне хаубице током прегледа и попуне оруђа

Самоходна хаубица M7 Priest

Искуство стечено са хаубицама калибра 105 мм монтираним на полугусеничаре, омогућило је америчкој војсци да схвати да је боље уколико хаубицу уграде на возило – гусеничара, тако да су убрзо модификовали шасију тенка М3 за уградњу хаубице. Шасија М3 је знатно прерађена како би добила отворену конструкцију са хаубицом у предњем делу. Возило, које је још увек било у фази развоја, добија ознаку Т32. Током опитовања је додат митраљез, на десној стрaни борбенох одељења. Самоходна хаубица у наоружање бива уведена под ознаком „Carriage, Motor, 105-mm Howitzer, M7“.

Први серијски примерци заузимају своје место у саставу америчких оружаних снага, али ускоро путем програма Lend-Lease налазе своје место и у другим савезничким војскама, међу њима и у британској армији. Британци ускоро ознаку М7 замењују ознаком Priest, јер их је према неким изворима монтажа митраљеза подсећала на проповедаоницу. Британци први пут користе ове самоходне хаубице у Другој бици код Ел Аламејна, октобра 1942. За своје потребе су тражили да им Американци испоруче 5 500 оруђа. Ова наруџба никада није испоручена у целости. Ипак, ова цифра је показала да су британски артиљерци били и више него задовољни овим оруђем. Ценили су пространост и покретљивост самохотке, као и додатно место за личне ствари чланова посаде. Једини проблем са овом хаубицом односио се на муницију за америчко оруђе, која је представљала проблем британској логистици. Овај проблем је решен тек увођењем првих самоходних хаубица Sexton, 1944. године. До тада, британски „свештеници“ су коришћени на италијанском ратишту, а неки примерци су јуна 1944. искрцани у Нормандији. Они су убрзо замењени самоходним хаубицама Sexton.

Припадници канадских оружаних снага на транспортеру Kangaroo, 1945. година

Како је на сцену ступила нова самоходна хаубица, самохотке М7 Priest су морале изаћи из наоружања. Хаубице су уклоњене и тако је настао оклопни транспортер, зван „Kangaroo“. То је ускоро постала сасвим нормална судбина за ислужене, сада нежељене, хаубице.

ТТ карактеристике
Маса 22 967 кг
Дужина 6,02 м
Ширина 2,88 м
Висина 2,54 м
Посада 5
Наоружање 1 х 105 мм
1 х 12,7 мм
Погон звездасти мотор Continental, снаге 375 КС
Аутономија 201 км
Брзина 41,8 км/ч

М7 Priest

М7 Priest са послугом.

М7 у подршци

Bishop, самоходна хаубица

Иза назива Bishop крије се британско самоходно артиљеријско оруђе, пројектовано на основу, такође британског, тенка Valentine. Резултат покушаја да се за кратко време дође до самохотке наоружане топом-хаубицом 25-фунташем (калибра 87,6 мм) било је возило са бројним проблемима. Произвођено је у мањој количини и ускоро замењено бољим конструктивним решењима.

Конструкција и развој

Рат у северној Африци водио се маневарским снагама, што је довело до захтева за самохотком наоружаном топ-хаубицом калибра 87,6 мм. Развој таквог артиљеријског оруђа је јуна 1941. поверен компанији из Бирмингема која се бавила локомотивама и вагонима. Прототип је био спреман за испитивања већ у августу, а новембра исте године је поручено 100 примерака. Возило је добило ознаку „Ordnance QF 25-pdr on Carrier Valentine 25-pdr Mk 1“, а постало је познато и као Bishop.

Самохотка Bishop је за основу имала шасију тенка Valentine II, док је оригинална купола замењена кутијастом конструкцијом са великим вратима на задњој страни. У овој конструкцији се налазила хаубица. Као последицу, возило је имало велику силуету, што је био велики недостатак у пустињском начину ратовања. Максимална елевација хаубице износила је 15°, што је смањило домет оруђа на неких 5 800 м, што је половина стварног домета оруђа у вучној варијанти. Поред хаубице, возило је располагало и једним лаким митрааљезом. До јула 1942. је произведено 80 самохотки, након чега су наруџбе обустављене, а Британија кренула на пренаоружавање америчким самоходним хаубицама M7 Priest.

Оперативна употреба

Самохотка Bishop је по први пут употребљена код Ел Аламејна и у наоружању је опстала до почетка операција у Италији. Због своје слабе покретљивости, високе силуете, смањеног домета оруђа… самохотка је врло лоше примљена у јединицама. Саме посаде су, да би повећале домет, градиле рампе од земље како би дале додатну елевацију самом возилу. Ипак, то није било довољно да побољша утисак посада.  У наоружање је уместо ових самохотки уведене самохотке M7 Priest и Sexton.

ТТ карактеристике
Маса 17 500 кг
Дужина 5,64 м
Ширина 2,77 м
Висина 3 м
Посада 4 (командир, нишанџија, пунилац, возач)
Наоружање 1 х 87,6 мм
1 х 7,7 мм
Погон дизел мотор AEC A190  снаге 131 КС
Аутономија 145 км
Брзина 24 км/ч