Semovente M.41M da 90/53

Италијани су искористили шасију свог тенка М.13 као основу за бројна самоходна оруђа, међу њима и за оруђе јуришне артиљерије, тј. оруђа за блиску ватрену подршку пешадијских јединица. Једно време су ова оруђа могла бити употребљавана и за вођење противоклопне борбе, али то није била њихова основна функција; Италијани су имали само један тип наменски произведеног ловца тенкова. То је био Semovente M.41M da 90/53, који је настао на шасији тенка M. 14/41, који је пак био дериватив тенка М.13. Semovente M.4 IM da 90/53 је био наоружан снажним протвоклопним оруђем у форми противавионског топа, снажног оруђа дуге цеви, сличног чувеном немачком топу калибра 88 мм. Овим оруђем су коначно могли да одговоре на захтеве италијанских јединица које су се налазиле на Источном фронту, које су очајнички тражиле средство за борбу против совјетских тенкова. Средства којим су располагали, тенковима L6/40 и самоходним топовима Semovente 47/32, била су преслаба за оклоп совјетских Т-34 и КВ.

Како би уградили топ 90 мм, мотор возила је померен напред, а топ уграђен на задњем делу возила. Током дејства, два члана посаде су седела на лафету оруђа, иза заштитних плоча. Није било додатне оклопне заштите за послугу топа, пошто италијанска доктрина употребе оваквих оруђа није предвиђала њихову употребу на првој линији фронта, већ за уништавање непријатељских тенкова са већих удаљености (на даљинама од 2000-2200 метара). Од целог борбеног комплета оруђа, који је бројао 72 пројектила, на самоходном топу се налазило свега 6 пројектила, док је за транспорт остатка борбеног комплета развијено посебно возило са приколицом.

Након што су увидели моћ немачког топа калибра 88 мм, Италијани су ужурбано увели Semovente M.41M у серијску производњу. Први примерци су произведени 1941, али их је укупно направљено свега 48 комада. Главни разлог томе лежи у чињеници да италијанска индустрија није имала неки потенцијал, као и да је био велики притисак да се оруђа Cannone da 90/53 употребљавају у складу са својом основном наменом, тј. као противавионска оруђа.

Ни једно од произведених оруђа није се нашло на Источном фронту, иако се може рећи да су због тога пројектовани. Ова самоходна оруђа су се показала као ефикасна у борбеним дејствима у Африци, где је њихов домет долазио до изражаја на равном и отвореном пустињском терену. Током савезничког напада на Сицилију, Италијани су између осталог ангажовали и 24 самоходних оруђа Semovente M.41M. Након капитулације Италије, Немци су запленили неколико преосталих оруђа и уврстили их у своје наоружање, али се она због карактеристика терена северне Италије нису могла у потпуности искористити. Као резултат тога, коришћена су као оруђа далекометне артиљерије. Други светски рат је преживело само једно оруђе.

ТТ карактеристике Semovente M.4 IM da 90/53
Маса 17 000 кг
Дужина 5,205 м
Ширина 2,20 м
Висина 2,15 м
Посада 4 (возач, командир, нишанџија, пунилац)
Наоружање 1 х 90 мм
Погон бензински мотор, 145 КС
Аутономија 200 км
Брзина 35,5 км/ч

Самоходно оруђе Semovente 75/18

Самоходно оруђе Semovente 75/18 настало је уградњом хаубице калибра 75 мм на шасију тенкова М13/40 и М14/40. Првих 60 самохотки користиле су шасију М13/40, док су наредне 162 израђене на шасији тенкова М14/40. Semovente 75/18 је требао да има улогу прелазног решења, до уласка тенкова М40 у оперативу.

Све је почело сугестијом артиљеријског пуковника Берлезеа да Италијани требају да направе оклопно возило слично немачком Штугу, које се добро показало у нападу на Француску. До израде првог прототипа није прошло дуго; 10. фебруара 1941. године је испоручен за тестирања, само 12 месеци након производње првог тенка М13/40, чија је шасија употребљена.

Semovente 75/18 M41

Након прототипа, наручено је још 60 самоходних оруђа. Испоручена су у току 1941. године и послати за северну Африку јануара 1942. године. Прва серија, базирана на М13, имала је ману у слабом погону – свега 125 КС. Касније је замењен погонским агрегатом снаге 145 КС.

У предњем делу возила налазио се део за смештај посаде и место возача, у великом и ниском казамату. Моторни део се налазио иза њих, у задњем делу. Мотор се није налазио у истом простору са посадом, већ у нешто мањем простору, одвојен. На крову машинског простора су се налазили поклопци за приступ мотору. Механизми су били слични механизмима на тенку М13/40.

Посада је бројала 3 члана (возач, нишанџија и командир).

Главно оруђе било је дериватив хаубице 75/18 мм која је у то време била модерно дивизијско артиљеријско оруђе. Оруђе је било домета  9 500 м са елевацијом од 45 степени. Уградњом на шасију, елевација је ограничена на 22 степена, тако да је максимална даљина гађања износила до 7-8 километара.

Начин уградње оруђа ограничавао је и непосредно гађање, посебно покретних циљева. За блиску одбрану возило је располагало митраљезом монтираним на крову. У почеку је митраљез био калибра 6.5 мм да би касније калибар повећан на 8 мм. Борбени комплет су чиниле 44 гранате за топ 75 мм и 1 108 метака за митраљез.

Иако ова самохотка није постала чувена као „колеге“ из Немачке, показала се сасвим добро у додељеној јој улози. Иако је технички била слична немачком штугу, имала је потпуно другачију улогу, служећи као дивизијска артиљерија уместо као класични јуришни топ. У формацији сваке оклопној дивизији постојале су две артиљеријске групе, са по две батерије (по четири 75/18 и командно возило). Укупно се у оклопној дивизији налазило 18 самохотки 75/18 (укључујући две у резерви) и 9 командних возила, које су се разликовале од основних возила по уграђеном радио уређају и митраљезом калибра 13 мм уместо артиљеријског оруђа. Број у почетку наручених, 60 возила, био је довољан за опремање 3 оклопне дивизије.

Семовенте у северној Африци, 1942.

Semovente 75/18 су активно учествовали на ратишту северне Африке, као и током савезничке инвазије на Сицилију, када су тенковима М13/40 обезбеђивали додатну ватрену моћ. У северној Африци су били доста успешни против америчких тенкова М3 и М4 које је користила британска армија.

Иако је почео каријеру као оруђе дивизијске артиљерије, убрзо је постало јасно да је то ипак оруђе прве линије. Могао је да пружа ватрену подршку, али у случају потребе могао је да дејствује и као јуришни топ, чак и као противтенковско оружје. Употребом гранате 75мм ПЕ имао је довољно моћи да се бори против Шермана.

Производња је појачана тако да је  током 1942. године произведено 162 комада, сви на шасијама М41. Коришћени су углавном у дефанзивним улогама, пошто их је недостатак куполе и ниска силуета чинила идеалним за такве задатке.

Каснија потреба за јачим топом, довела је до конструкције самохотки са ознакама 75/34, 75/46 и 105/25мм.

ТТ карактеристике
Маса 14,4 т
Дужина 4,92 м
Ширина 2,2 м
Висина 1,85 м
Посада 3 члана
Оклоп чеони 30 мм
Примарно наоружање 75 mm Obice da 75/18 modello 34
Секундарно наоружање митраљез Бреда Модел 38 калибра 8 мм, или Бреда Модел 30 кал. 6.5 мм
Погон дизел мотор снаге 125/145 КС
Радијус 230 км
Брзина 32 км/ч

Semovente da 149/40

Semovente da 149/40, италијанско самоходно артиљеријско оруђе произведено у једном примерку.

Италија је брзо, као и Немачка, увидела потребу за јуришним топовима, те је развила низ возила која су споља гледано, личила на немачки StuG III. Ови јуришни топови су били произвођени у значајним серијама, јер су били боље оклопљени и једноставнији за производњу од италијанских тенкова.Међутим, у време када је произведена знатна количина ових оруђа, Италија је изашла из рата, тако да је највећи део ових оруђа пао у руке Немаца. Основно наоружање самохотки углавом су чинили топови и хаубице калибра 75 и 100 мм. Италијанским оружаним снагама су и даље недостајала самоходна артиљеријска оруђа која би пружала ватрену подршку оклопним формацијама.

У складу са тим, компанија Ansaldo је започела развој снажног артиљеријског оруђа, које ће уградити на шасију гусеничара. Ипак, Ansaldo се током развоја одлучио за постојеће оруђе, хаубицу Cannone da 149/40 modello 35 угради на модификовану шасију тенка Carro Armato M15/42. Италијани су изабрали ова два средства очекујући да ће направити најбољу могућу комбинацију. Препрека се појавила у виду велике потражње за тенковима и артиљеријским оруђима, тако да италијанска војна индустрија није могла да држи корак са захтевима који су пристизали. Ново оруђе, Semovente da 149/40, није имало обећавајући почетак.

Код овог типа самоходног оруђа, само оруђе је било у потпуности незаштићено; дуга цев је била постављена на отврену шасију тенка. Послуга оруђа је током дејства стајала на отвореном. Први прототип је био спреман за тестирање у другој половини 1942. Међутим, пре него што је и могло бити речи о серијској производњи – Италија је капитулирала, а Немци су преузели оно што је остало. Међу преузетим наоружањем се тако нашао и овај прототип. Данас се прототип налази у музеју америчких оружаних снага.

ТТ карактеристике
Маса 24 000 кг
Дужина 6,6 м
Ширина 3 м
Висина 2,01 м
Калибар 149,1 мм
Погон бензински мотор снаге 250 КС
Брзина кретања 35 км/ч

Самоходно артиљеријско оруђе Hummel

Самоходно артиљеријско оруђе познато под именом Hummel (Бумбар) настало је као хибрид компоненти тенкова PzKpfw III и PzKpfw IV у ново возило ознаке Geschützwagen III/IV. Први од ових хибрида произведен је током 1941. и користио је продужено вешање тенка PzKpfw IV, комбиновано са гусеницама и трансмисијом тенка  PzKpfw III. На овако произведену шасију уграђено је отворено надграђе, произведено од лаких оклопних плоча. У надграђе су уграђивали две врсте наоружања. Возила намењена за употребу у улози ловаца тенкова наоружавана су противтенковским топовима калибра 88 мм, док су возила намењена за улогу самоходних хаубица наоружавали специјалном верзијом пољских хаубица FH 18 калибра 150 мм. Возило наоружано овом хаубицом је добило ознаку 15-cm Panzerfeldhaubitze 18M auf GW III/IV SdKfz 165 Hummel и чинило је тешку артиљерију оклопних и оклопно-гренадирских дивизија од 1942. на даље. Даљина гађања овим оруђима износила је 13 325 метара. Прве самоходне хаубице су имале гасне кочнице на устима цеви хаубице, али је искуство показало да оне нису баш неопходне те је сходно томе прекинута њихова уградња.

Батерија на положају, Совјетски Савез јун 1943.

Посада Бумбара је бројала 6 чланова, укључујући и возача који је седео напред, у оклопљеном одељењу. Борбени комплет је бројао свега 18 пројектила 150 мм, тако да је муниција преко ове количине морала да буде смештена негде у близини током дејстава. Камиони нису били погодни за ту улогу, тако да је од краја 1944. око 150 возила Hummel произведено без оружја тако да су коришћени за транспорт муниције. До краја 1944. произведено је не мање од 666 самоходних оруђа овог типа, док је само оруђе остало у производњи до самог краја рата. Показала су се као врло корисна и популарна оруђа, тако да су коришћена на свим фронтовима. Посебна верзија, са ширим гусеницама, позната под именом Ostkette, коришћена је током зимскиих месеци на Источном фронту, док је отворено надграђе често прекривано импровизованом покривком како би се ублажио негативни утицај временских прилика.

ТТ карактеристике
Маса 24 000 кг
Дужина 7,17 м
Ширина 2,97 м
Висина 2,81 м
Посада 6
Наоружање хаубица 150 мм
митраљез 7,92 мм
Погон бензински мотор Maybach снаге 265 КС
Аутономија 215 км
Брзина 42 км/ч