Фјодор Иванович Толбухин

Поред тога што је Маршал Совјетског Савеза, херој Совјетског Савеза, Народни херој Југославије, Херој Народне Републике Бугарске, носилац ордена Победе, уз име Федора Толбухина може се ставити и одредница „заборављени Маршал“.

Црвена армија је током Другог светског рата ослободила главне градове седам држава: Берлин, Беч, Праг, Будимпешта, Букурешт, Варшаву, Београд и Софију. Јединице 3. украјинског фронта, којим је командовао маршал Толбухин, ослободиле су три: главне градове Румуније, Бугарске и Југославије. Толбухин је преминуо 1949, тако да није имао времена да народу остави мемоаре победника, уживајући у послератним ловорикама.

Толбухин је рођен 16. јуна 1894. у земљорадничкој породици у Јарославу, североисточно од Москве. Са почетком Првог светског рата, Толбухин се 1914. као добровољац пријавио у редове царске војске. Две године касније је унапређен у чин капетана, а за исказану храброст је више пута одликован.

Августа 1918. Толбухин прелази у редове Црвене армије, где обавља дужност начелника штаба 56. пешадијске дивизије. Након завршетка руског грађанског рата 1921, Толбухин обавља низ штабних дужности. Десет година касније завршава Војну академију Фрунзе. 1937, након серије штабних дужности, Толбухин постаје командант дивизије. Годину дана касније, 1938, постаје начелник штаба Закавкаског војног округа. На овом положају га затиче немачки напад на Совјетски Савез. Августа 1941. бива прекомандован на место начелника штаба Кримског фронта, где остаје до марта 1942. Од маја до јула 1942. обавља дужност помоћника команданта Стаљинградског војног округа. Након тога, Толбухин постаје командант 58. армије. На тој дужности ће остати до марта 1943. Након што га је претпостављени, генерал пуковник Андреј Јероменко похвалио за учешће у Стаљинградској бици, Толбухин одлази на место команданта 57. армије, а након тога и на место команданта Јужног фронта.

Јужни фронт је октобра 1943. преименован у 4. украјински фронт. Маја 1944. одлази на место команданта 3. украјинског фронта. Током летње офанзиве, од јуна до октобра 1944, Толбухин и Малиновски крећу на Балкан. Толбухин 14. септембра 1944. постје Маршал Совјетског Савеза, два дана након Малиновског. Док се Малиновски кретао ка Мађарској и Југославији, Толбухин је заузимао Бугарску. Након Бугарске, Толбухин усмерава своје снаге ка северозападу, ослобађајући један део Југославије и заузимајући јужни део Мађарске.

Након завршетка рата, Толбухин постаје командант Јужне групе совјетских снага, задужених за регион Балкана, Мађарске, Румуније. Јануара 1947. ова формација бива расформирана, а Толбухин постављен на место команданта Закавкаског војног округа. Ову дужност ће обављати до своје смрти, 17. октобра 1949.

Толбухин се сматра једним од најбољих совјетских командата Другог светског рата. Описиван је као педантан, пажљив и не претерано амбициозан. Био је поштован од стране команданата и својих војника, посебно због чињенице да је увек настојао да смањи сопствене губитке. За своје учешће у Другом светском рату одликован је са више војних одликовања, како совјетских тако и иностраних.

Сахрањен је у Кремљу, а у родном Јарославу му је подигнут споменик.

У градовима које је ослобађао, улице су називане његовим именом, да би након друштвених промена деведесетих година исте губио. Такав је био и случај са Улицом маршала Толбухина у Београду која је понела име Шкота Френсиса Макензија, заслужног за парцелисање данашње општине Врачар у Београду. Наиме, 1879. Макензи је од сина председника српског парламента, Стојана Симића откупио то подручје, исушио га и испарцелисао га за продају. Макензи је себи саградио кућу на месту где се после Другог светског рата налазио биоскоп „Славија“, а где се данас налази паркинг. Слично су, у општој хистерији мењања имена улица, прошле и улице које су носиле имена Црвене армије, генерала Жданова и сл. Овај, назовимо га исхитрени потез, исправљен је 2010, када су овим улицама враћена стара имена.

Александар Новиков

Александар Александрович Новиков (рус. Алекса́ндр Алекса́ндрович Но́виков, 19. новембра 1900. – 3. децембра 1976.), маршал авијације совјетског ратног ваздухопловства током Другог светског рата. Два пута је одликован орденом Хероја Совјетског Савеза. Носилац је великог броја високих совјетских одликовања.

Новиков је своју војничку каријеру започео 1920, ступивши у редове Црвене Армије као пешадинац. Годину дана касније је постао члан Партије. Служио је у 384. пуку руске 7. армије, учествоваши у гушењу устанка у Крондштату марта 1921. Током борби на Кавказу 1922. постаје командир вода. Три године након завршетка Војне академију Фрунзе, 1933. прелази у редове ратног ваздухопловства. Све до 1935. се налази на дужности начелника оперативног одељења, када преузима дужност команданта лаке бомбардерске ескадриле.

Новиков је 1937. избачен из партије и из оружаних снага. Ипак, враћен је одлуком комесара Белоруског војног округа, који је касније ухапшен. Новиков је пре Совјетско-финског рата службовао у Лењинградском војном округу као начелник штаба ваздухопловних снага. За чињење у рату унапређен је у генерал мајора и одликован Орденом Лењина. До избијања рата је остао у Лењинградском војном округу.

Током првих удара Немачке на Совјетски Савез, Новиков и ваздухопловне јединице које су базирале у Лељинградској војној области су извели бројне нападе на немачке снаге у наступању. Тада је изведена и прва ваздушна операција совјетских снага (25. јун – 30. јун 1941.), када је уништено око 130 немачких авиона. Током тог периода, Новиков је запажен као вешт у командовању, а и по једној иновацији тог доба: употреба радио уређаја за координацију бомбардера. Јула 1941, Новиков под команду добија и ваздухопловне снаге Северног и Северозападног фронта и Балтичке флоте.

Од фебруара до 11. априла 1942, дакле врло кратко, се налази на положају првог заменика команданта ваздухопловних снага, након чега постаје и командант совјетског ратног ваздухопловства – заменик народног комесара одбране СССР за авијацију. То је био положај са кога је започео организацијсу совјетске авијације. Посебан акценат је дат на формирању самосталних ваздухопловних дивизија и корпуса, као и на унапређењу координације између јединица на првој линији. Током опсаде Лењинграда, Новиков је успео да убеди Жукова, а касније и самог Стаљина да ваздухопловство није спрено за планирану контра офанзиву. Након одређеног времена утрошеног на развој и реорганизацију авијације, Новиков је успео да обезбеди Жукову ваздушну подршку и уништи око 1200 немачких авиона. У каснијим дејствима изнад Кубана уништено је још 1100 авиона.

У Курској бици, Новиков уводи иновацију – бомбе са обликованим пуњењем, ноћне ловце и јуришнике. Код Конигсберга ангажује 2500 авиона, који изручују 4 440 тона бомби на град. Тада добија и орден Хероја Совјетског Савеза. Други орден Хероја Совјетског Савеза добија на пацифичком ратишту, где формира велике ваздухопловне формације за бомбардовање јапанских снага у Кини и Кореји.

Након рата, Новиков доставља Стаљину план који ће представљати темељ за модерно совјетско ратно ваздухопловство и индустрију која ће га наоружати. Међутим, Новиков априла 1946. бива ухапшен. Као разлог хапшења наведено је то да је на Постдамској конференцији откривено да САД располажу бољим шпијунским авионима од Совјетског Савеза. Берија га је испитивао и мучио пре него је прихватио да прочита признање Политбироу. Ускоро бива осуђен на петнаест година принудног рада.

Са робије излази након одслужених шест година. Како је Стаљин већ умро, Новиков поново добија положај у авијацији. Постаје Главни маршал авијације. Ова позиција му је омогућила да своје идеје оствари у пракси. Израђује и подноси Хрушчову план о употреби млазних авиона и нуклеарног оружја за вођење будућег рата против САД, али га овај одбија у корист балистичких ракета.

Након пензионисања 1958, Новиков наредних десет година ради у вишој ваздухопловној школи у Лењинграду. Написао је бројне радове из области авијације и ратовања, који су коришћени у образовању нових совјетских пилота. Преминуо је у 74. години, 3. децембра 1976.

Баурџан Момиш-Ули

Баурџан Момиш-Ули, совјетски официр, пореклом Казахстанац, постхумно одликован орденима Хероја Совјетског Савеза и Народног хероја Казахстана.

Момиш-Ули је рођен у месту Орак Балга, на југу Казахстана, 24. децембра 1910, у породици сточара номада. У породици је живео до своје тринаесте године, када одлази на школовање. Од 1929. ради као учитељ, секретар окружног комитета, потом као помоћник тужиоца.

У редове Црвене армије ступа новембра 1932. Као кадет бива постављен на дужност у 14. брдски пешадијски пук. Након отпуста, Момиш-Ули се бави економијом.

Крајем марта 1936, Момиш-Ули бива поново позван у војну службу, поставши командир вода у 315. пуку Централноазијског војног округа. У војсци остаје наредне две деценије. Марта 1937, пук је пребачен на Далекоисточни фронт у Сибиру. Иако није био предмет Стаљинове чистке, у његовим документима је забележено да је „непоуздан, са екстремним националистичким ставовима“. Његов биограф ову карактеристику приписује томе што је Момиш-Ули читао дела казахстанских писаца.

Момишули ће фебруара 1940. бити постављен за команданта 202. самосталног тенковског батаљона, који се налазио у Житомиру.

Јануара аредне године, потпоручник Момиш-Ули се враћа у Казахстан, где ће обављати дужност војног комесара Алма-Ате. По немачком нападу на Совјетски Савез, Момиш-Ули псотаје командант батаљона у 1073. пуку новоформиране 316. стрељачке дивизије, на чијем челу се налазио војни комесар Киргиске ССР, генерал мајор Иван Панфилов.

Дивизија септембра 1941. доспева на фронт у рејон Малаја Вишера, у близини Лењинграда. Током октобра, како су немачке снаге напредовале ка Москви, 316. дивизија, сада у саставу 16. армије Рокосовског, бива укључена у одбрану Москве, са задатком одбране Волоколамског друма, путног правца од изузетног значаја за одбрану Москве. Батаљон Момиш-Улија је добио сектор дуг осам километара, који се протезао дуж реке Рузе.

Сада поручник, Момиш-Ули током одбране Москве учествује у 27 борби. Од 16. до 18. новембра, са својом јединицом је одсечен од остатка дивизије у селу Матрјонино, али успева да задржи немачке снаге и касније их потисне ка старим положајима. За учињено, 316. дивизија је 23. новембра добила статус гардијске јединице, а у част палог команданта дивизије названа је Панфилова 8. гардијска стрељачка дивизија. Крајем новембра, Момиш-Ули бива унапређен у чин капетана. Учествује у совјетској противофанзиви, када бива и тешко рањен.

Марта 1942, у 8. гардијску дивизију стиже ратни дописник Александар Бек. Током пролећа 1942, Бек убеђује Момиш-Улија да сарађује у писању приче о борбама на Волоколамском друму (Књига Волоколамское шоссе је објављена 1944.).

Априла 1942, Момиш-Ули бива унапређен у чин мајора. Августа исте године је на предлог претпостављеног, предложен за одликовање Хероја Совјетског Савеза. Предлог је одбијен, а песник Михаил Исиналијев му пише да му је бивши политички комесар 8. гардијске саопштио да је одбијен због његовог „национализма“. Исте године, Момиш-Ули се прикључује Комунистичкој партији, а већ октобра бива уанпређен у чин потпуковника. Након осам месеци – постаје пуковник.

Момиш-Ули ће 1943, због последица рањавања у противофанзиви, бити приморан да дуже време проведе на боловању. Марта 1944, након изласка из болнице, одлази на официрски курс на академији Ворошилов. Крајем јануара 1945, пуковник Момиш-Ули преузима команду над 9. гардијском стрељачком дивизијом, која се налазила у саставу 2. стрељачког корпуса, 6.армије 1. балтичког фронта. Са дивизијом учествује у борбама у источној Прусији. Након завршетка рата, Момиш-Ули бива одликован Орденом Лењина.

Током 1946. поново одлази на школовање, овога пута на Вишу војну академију Ворошилов. Биће једини официр од њих 500, колико их је завршило, који никада неће постати генерал. Након пколовања, обављаће дужност заменика комаданта 49. самосталне пешадијске бригаде у Источносибирском војном округу, а од 1950- се налази на Војној академији логистике и транспорта као предавач.

Из војске се повлачи због болести, 1955. године, у чину пуковника. Окреће се писању, где ствара неколико новела у којима је описао своје искуство из рата; предаје и на Казахстанској академији наука.

Момиш-Ули је најпозантији по свом појављивању у Бековој књизи Волоколамски друм. И он сам је написао своје виђење догађаја на Волоколамском друму и објавио их у књизи „Москва иза нас“ (рус. За нами Москва), која је 1967. адаптирана за филмски сценарио.

Момиш-Ули је преминуо 1982. и сахрањен је у Алма-Ати. Непосредно пред распад Совјетског Савеза, Момиш-Ули је одликован орденом Хероја Совјетског Савеза. Након проглашења самосталности, Казахстан га одликује и орденом Народног хероја Казахстана.

Кирил Мерецков

Кирил Афанасијевич Мерецков (Кири́лл Афана́сьевич Мерецко́в), командант Волховског фронта од децембра 1941. до фебруара 1944. Официр који је заслужан за планирање и извођење операције пробијања блокаде Лењинграда.

Мерецков се Комунистичкој партији придружио 1917. Иако није имао војно образовање, успешно је обављао дужност штабног официра током Првог светског и Руско-пољског рата. Напредујући брзо, 1922. постаје командант бригаде. Послат је у Немачку на обуку 1931, а пет година касније у Шпанију, у својству саветника. Помогао је у планирању контраофанзиве Републиканаца код Гвадалахаре марта 1937, којом је спречено опкољавање Мадрида. Након повратка у Совјетски Савез, Мерецков бива постављен на место команданта Лењинградског војног округа у време почетка совјетског напада на Финску. Након победе на Манерхајмовој линији, генерал Мерецков добија орден Хероја Совјетског Савеза и бива постављен на место начелника Генералштаба, где га 1. јануара 1941. наслеђује Жуков.

Јуна 1941, Мерецков је на месту одељења за обуку совјетске Ставке и два дана након почетка немачког напада на Совјетски Савез, бива ухапшен од стране НКВД. Као разлог за хапшење наведено је његово пријатељство са генералом Павловим, командантом Западног фронта, који је враћен у Москву и ликвидиран. Мерецков је оптужен за издају и мучен два месеца у злогласној Лубјанки. У затвору потписује признање које је касније искоришћено за хапшење и стрељање многих високих војних руководилаца Црвене Армије у оквиру чистке извршене у периоду од октобра 1940. до фебруара 1942.

Након блокирања Лењинграда, Стаљин је препознао да би му Мерецков добро дошао – тако да га 8. септембра пуштају из затвора и шаљу да преузме команду над 7. армијом, а новембра преузима команду над 4. армијом код Тихвина. Преузевши команду над Волховским фронтом, Мерецков је следећих 17 месеци утрошио покушавајући да пробије блокаду Лењинграда. Касније, командује Карелисјким фронтом током совјетске офанзиве против Финаца јуна 1944. Октобра исте године унапређен је у чин маршала, да би 1945. командовао 1. далекоисточним фронтом у Манџурији.

Мерецков се сматра једним од најбољих совјетских команданата, али му се замера што је био подложан притисцима Ставке, услед страха од поновног затварања.

Константин Алексејевич Красавин

Константин Алексејевич Красавин (рус. Константин Алексеевич Красавин), ловачки ас, потпуковник совјетских оружаних снага, Херој Совјетског Савеза. За време Другог светског рата је остварио 376 борбених летова, 106 ваздушних борби и оборио је 21 непријатељски авион, летевши на ловцима Јаковљеву Јак-3, Лавочкину Ла-5, Јаковљеву Јак-7 и Хокер Харикену.

Красавин је рођен у данас предграђу Москве, 20. маја 1917. године, у радничкој породици. Завршио је трговачку школу и радио у пекари у Тбилисију. У Црвену армију је ступио 1938, а 1940. завршава Војну летачку школу у Стаљинграду.

Децембра 1941, Красавин је распоређен у 6. ваздухопловну армију која је пребацивана између више фронтова и јединица совјетских ваздухопловних снага, укључујући 1. балтички, 3. белоруски и 2. украјински фронт. У почетку је летео на Харикену, да би се касније усталио на Лавочкинима, прво на Ла-5, а потом на Ла-7. Учествовао је и у бици за Москву, као и у Демјанском џепу, те је до 1943. већ имао преко 300 борбених летова. До краја рата ће оборити десет ловаца FW-190, седам Me-109, два Ju-88 и два He-111.

Након рата, одлуком совјетског Президијума, за одлично командовање, богато војно искуство, имајући у виду битку за Макарово када је у авиону имао преко 100 рупа од непријатељске ватре и успео да обори бомбардер Ju-88, добио је звање Хероја Совјетског Савеза.

Током рата је три пута одликован Орденом Лењина, као и Орденом Отаџбинског рата.

У совјетском ратном ваздухопловству је остао до 1955, када се због болести пензионисао и преселио у Калињин, где је 1988. и преминуо.

Иван Степанович Коњев

Иван Коњев (рус: Ива́н Степа́нович Ко́нев), совјетски војни командант, који је водио јединице Црвене Армије на Источном фронту, осободио већи део источне Европе од окупације фашистичких снага и помогао у заузимању Берлина.

Као командант снага Варшавског пакта, Коњев је 1956. оклопним дивизијама угушио револуцију у Мађарској.

Коњев је рођен 28. децембра 1897. у земљорадничкој породици у Подосиновецу, у данашњој Кировској области. Имао је мало образовања и радио као дрвосеча.

У војску царске Русије је регрутован 1916. године. Године 1917, са избијањем Октобарске револуције, Коњев је демобилисан и враћен кући, али је 1919. пришао Бољшевичкој партији и Црвеној Армији, служећи у артиљеријској јединици. Током Руског грађанског рата се налази у Далекоисточној републици, где му је командант био Климент Ворошилов, каснији блиски сарадник Јосифа Стаљина и Комесар одбране. Ово познанство ће бити кључно за даљи развој каријере Коњева.

Школовање на Војној академији Фрунзе завршава 1926, а до 1931. обавља више комадних дужности, поставши на крају командант Трансбајкалског, а потом и Севернокавкаског војног округа. Јула 1938. бива постављен на место команданта корпуса.

У време напада Немачке на Совјетски Савез, Коњев се налазио на месту команданта 19. армије у региону Витебска. Водио је низ одбрамбених битака током повлачења јединица Црвене Армије, прво код Смоленска, а потом на прилазима Москви. Од октобра 1941. до августа 1942. коандује Калињинским фронтом, који је имао кључну улогу у борбама око Москве и совјетском противнападу током зиме 1941-42. За своју улогу у успешној одбрани Москве Стаљин је унапредио Коњева у чин генерал пуковника.

Остатак рата Коњев проводи на високиим командним дужностиима. Командује Западним фронтом до фебруара 1943, Северозападним фронтом од фебруара до јула 1943. и 2. украјинским фронтом од јула 1943. до маја 1945.

Коњев учествује и у Курској бици, где командује јужним делом совјетског противнапада. Овде се истакао као активни поборник „маскировке“, односно употреби маскирања и обмањивања. Међу мерама маскирања које је усвојио како би постигао тактичко изненађење биле су маскирање одбрамбених линија и слагалишта, израда лажних јединица и тачака снабдевања, лажних положаја ПВО, као и употреба извиђачких једиица на провери квалитета маскирања сопствених снага. Резултат овог маскирања и обмањивања је бипо тај да су Немци озбиљно потценили снагу совјетске одбране. Према изјавама једног од немачких команданата, сматрали су да совјетских снага има за три четвртине мање од стварног стања.

Након победе код Курска, армије Коњева су ослободиле Белгород, Одесу, Харков и Кијев. У даљим борбеним дејствима, 1. и 2. украјински фронт, под командом Ватутина и Коњева, блокирају немачку Групу армија Југ западно од Дњепра. Током недеља борби, два фронта Црвене армије су покушали да униште блокиране немачке снаге; тек је у Корсунској бици елиминисан џеп са немачким јединицама. За допринос у борбеним дејствима у Украјини, Коњев фебруара 1944. бива унапређен у чин маршала Совјетског Савеза. Био је један од Стаљинових миљеника, а према некима, Стаљин му се дивио због немилосрдности коју је исказивао.

Током 1944, армије Коњњева су напредовале из Украјине и Белорусије у Пољску и потом у Чехословачку. До јула је напредовао до Висле у централној Пољској. У то време бива одликован Орденом хероја Совјетског Савеза. Његове снаге, сада означене као 4. украјински фронт, су септембра 1944. ушле у Словачку и потпомогле словачким партизанима да се боре против немачке окупације.

Јануара 1945, Коњев заједно са Жуковим, командује обимном зимском офанзивом у западној Пољској, када успева да одбаци немачке снаге до реке Одре. У јужној Пољској снаге Коњева заузимају Краков. Треба напоменути да је град Краков тада спашен од планираног немачког уништења. Овом офанзивом је такође спречено и уништење индустрије у Шлеској, а које је било планирано приликом немачког повлачења.

У априлу снаге Коњева, заједно са 1. белоруским фронтом Жукова, прелазе Одру и крећу ка Берлину. Коњев улази у град, али Стаљин част заузимања Берлина предаје Жукову у руке, чији војници подижу совјетску заставу на зграду Рајхстага. Коњев добија наређење да иде на југозапад, како би се повезао са америчким снагама, али и заузео Праг.

Након завршетка Другог светског рата, Коњев постаје командант совјетских снага у Источној Немачкој, као и Високи комесар Савезника за Аустрију. 1946. постаје команднт совјетске копнене војске и први заменик министра одбране, замењујући Жукова. На овом положају се налази до 1950, када постаје командант Карпатског војног округа. Јасно је да је то била деградација, на линији Стаљинове политике уклањања популарних ратних команданата, како не би постали претња по његов „лик и дело“. Након Стаљинове смрти, Коњев поново постаје први заменик министра одбране, а од 1956. начелник штаба оружаних снага Варшавског уговора. Убрзо избија Мађарска револуција, коју успешно гуши. На овом положају се налази до 1960, када одлази у пензију. Међутим, у периоду 1961-62, Коњев је реактивиран и поново постављен за команданта совјетских снага у Источној Немачкој.

Преминуо је 21. маја 1973. године и сахрањен у Кремљу, са највећим херојима Совјетског Савеза. Његова скулптура у Кракову је 1992. демонтирана и дата Украјини.

Иван Никитович Кожедуб

Маршал авијације Иван Никитович Кожедуб (8. јун 1920 – 8. август 1991), совјетски ваздушни ас. Оборио је 62 непријатељска авиона, углавном летећи на Лавочкину Ла-5. Један је од свега пар пилота који је оборио немачки млазни ловачки авион Messerschmitt Me 262. Три пута је одликован орденом Хероја Совјетског Савеза.

Рођен је у селу Обрежејевска, у Украјини, као најмлађе о петоро деце. Почетком 1940. је завршио хемијску техничку школу. У шосткинском аероклубу је направио прве пилотске кораке. У току 1940. је приступио Црвеној армији. Годину дана касније завршава војну ваздухопловну школу, где остаје у функцији инструктора летења. Дужност инструктора летења обавља две године, до марта 1943, када одлази у борбену јединицу – 240. ловачки авијацијски пук (240-й истребительный авиационный полк). Ова јединица је била једна од првих која је наоружана авионима Лавочкин Ла-5.

Први борбени лет изводи 26. марта 1943. Први авион оји обара је Junkers Ju 87, који обара 6. јула 1943. код места Покрова. До 16. августа је убележио осам ваздушних победа. Јединица ускоро пребазира за Харков. У то време Кожедуб је обично извршавао задатке ловачке пратње двомоторним бомбардерима типа Петљаков Пе-2. Током Другог светског рата, Кожедуб је летео у неколико подручја (Степски фронт, 2. украјински и 1. белоруски фронт), на дужностима до команданта ваздухопловног пука. Последње авионе које је оборио у Другом светском рату – оборио је 16. априла 1945. изнад Берлина.

Кожедубова статистика ангажовања у Другом светском рату говори да је извео 330 борбених летова, имао 120 ваздушних борби и оборио 62 непријатељска авиона (17 авиона  Ju-87, 2 авиона Ju-88, 3 авиона Hs-129, 2 авиона He-111, 16 авиона Bf-109, 21 авиона Fw-190 и један Ме-262).

Након рата, Кожедуб завршава Ваздухопловну војну академију (1949), а априла 1951. постаје пуковник, командант 324. ловачке авијацијске дивизије, са којом учествује у подршци севернокорејским снагама током рата у Кореји.

Високу командно-штабну академију завршава 1956, након чега бива унапређен у чин генерала. Ваздухопловни маршал постаје 1985, након чега убрзо бива пензионисан. Преминуо је 8. августа 1991. Сахрањен је у Москви, на гробљу Новодевичје.

Носилац је високих совјетских војних одликовања (три ордена Хероја Совјетског Савеза, три Ордена Лењина, седам Ордена Црвене заставе, два Ордена Александра Невског, два Ордена Црвене звезде) и бројних медаља.

За Кожедуба је везана и једна контроверза, која се односи на обарање два америчка ловца типа P-51 Mustang. Наиме, Кожедуб је наишао на групу америчких бомбардера типа B-17 који су били нападнути од стране немачких ловаца. Амерички ловци, који су се налазили у пратњи бомбардера – заменили су Кожедубов авион за немачки и напали га. Кожедуб, немјући другог излаза, улази у ваздушни дуел са Американцима и обара им два ловца. Ова прича до данашњих дана није потврђена.

Лавочкин Ла-5ФН „Бели 14“, на коме је летео Кожедуб док је службовао у 240. ловачком авијацијском пуку.

Лавочкин Ла-5 „Бели 75“ Кожедуба из састава 240. ловачког авијацијског пука

Ловац Лавочкин Ла-7 Кожедуба, из састава 176. гардијског ловачког авијацијског пука, 1945. године

Ана Јегорова

Ана Јегорова (рус. Анна Александровна Тимофеева-Егорова), совјетски пилот, Херој Совјетског Савеза.

Јегорова је рођена 23. септембра 1916. у селу Володово, у земљорадничкој породици. Поред ње, њени родитељи су имали још осморо деце. Први контакт са авијацијом има пре рата, када пролази летачку обуку и постаје инструктор летења. По избијању рата, Јегорова добровољно ступа у редове Црвене армије. Током 1941-42. лети на авиону Поликарпов По-2, претежно извиђачке задатке. Након изведених око сто летова, одликована је Орденом црвене заставе. 1942. бива премештена у јуришну авијацију, у састав 805. јуришног пука, где лети на авиону Иљушин Ил-2. За заслуге у разбијању Кубанског мостобрана добија и други Орден црвене заставе. Учествовала је и у ослобађању Пољске. Била је једина жена пилот у саставу пука, а касније ће заједно са стрелцем Евдокијом Алексејевом Назаркином чинити и прву женску посаду јуришне авијације. На јуришној авијацији Јегорова је остварила 277 борбених летова.

Августа 1944, током напада на немачке снаге на мостобрану Магнушев, авион Јегорове бива оборен противавионском ватром. Њен стрелац је у овом окршају погинуо, а она сама је напустила авион на малој висини, при чему је претрпела лом костију, опекотине  и друге унутрашње повреде. Немци су јој пружили прву помоћ, а даље лечење су преузели лекари у логору за ратне заробљенике (Георги Федорович Сињаков и професор Београдског универзитета Павле Трпинац). Сами заробљеници ће помоћи у скривању партијске књижице и указа о одликовањима. Совјети су претпоставили да је Јегорова погинула и постхумно је одликовали орденом Хероја Совјетског Савеза.

Совјетске снаге су 31. јануара 1945. ослободиле логор Куштрин, у коме се налазила и Јегорова. Јегорова је десет дана испитивана од стране НКВД, који су је сматрали за потенцијалног издајника. Морала је да одговори на стално понављана питања: „Где си набавила партијску књижицу и одликовања?“ и „Зашто си се предала?“.

Након што су други гарантовали за њене повреде и њено понашање у логору, Јегорова је пуштена на слободу, а због здравственог стања је отпуштена из Црвене армије. Орден хероја Совјетског Савеза јој је коначно уручен 1965. године.

Преминула је у Москви, 29. октобра 2009.

Александар Иљич Јегоров

Александар Иљич Јегоров (рус. Алекса́ндр Ильи́ч Его́ров), совјетски војни командант, током Руског грађанског рата командовао Јужним фронтом Црвене Армије и играо важну улогу у победи над Белим снагама у Украјини. Учествује и у Пољско-Совјетском рату 1920. године. У том рату блиско сарађује са Стаљином и Буђонијем.

Јегоров је рођен 25. октобра 1883. у земљорадничкој породици, у близини Самаре у централној Русији. Царској војсци се придружује 1902. да би 1905. постао официр. Као официр, помаже у гушењу Револуције 1905. године. Током Првог светског рата напредује до чина потпуковника, и бива рањен пет пута. Социјалистичкој револуционарној партији се придружује 1904. године и након што Бољшевици преузму власт, Јегоров прилази Црвеној Армији.

Јегоров 1925-26. бива послат у Кину, у својству војног саветника. Командант Белоруског војног округа постаје 1927. Четири године касније, 1931, постаје заменик Народног комесара одбране и начелник Генералштаба Црвене Армије. Када је успостављен чин Маршала Совјетског Савеза, Јегоров се налази у првих пет официра који су унапређени у тај чин, уз Ворошилова, Тухачевског, Буђонија и Бљухера.

Због својих старих веза са Стаљином и Буђонијем, чинило се да је Јегоров заштићен од таласа хапшења која су 1937. спроведена у редовима Црвене Армије. Он је чак наведен и као један од судија на суђењу Тухачевском јуна 1937. Ипак, на крају 1937, деградирају га у команданта Закавкаског војног округа, да би га већ фебруара следеће године ухапсили.

Маршал Совјетског Савеза Александар Иљич Јегоров стрељан је 23. фебруара 1939. Посмртно је рехабилитован 14. марта 1956. од стране Никите Хрушчова. Носилац је више одликовања царске Русије и Совјетског Савеза.

Првих 5 маршала слева на десно: Михаил Тухачевски, Климент Ворошилов, Александр Јегоров (седе) а Семјон Буђони и Василиј Бљухер (стоје)

Иван Григоревич Драченко

Иван Григоревич Драченко (укр. Іва́н Григо́рович Драче́нко), пилот јуришне авијације и херој Совјетског Савеза. Један је од свега четири лица која су уз Орден хероја Совјетског Савеза носиоци и Ордена Славе у сва три степена.

Рођен је 15. новембра 1922. у земљорадничкој породици, у селу Велика Севастјановка (Великая Севастьяновка) у централној Украјини. Војсци се придружио априла 1941, а две године касније завршава војну пилотску школу и учествује у Курској бици. Средином августа 1943. озбиљно је рањен у десно око и заробљен са још пет припадника Црвене армије. Током 25 дана проведених у заробљеништву, понуђена му је слобода у замену за ступање у редове генерала Власова. Пошто је одбио да им приступи, муче га, при чему му копају повређено око. По пребацивању у заробљенички логор, Драченко је хоспитализован, где добија и вештачко око. У септембру 1943. успева да побегне из логора. Очну протезу ће вешто сакрити, како би му било одобрено летење.

Орден славе трећег степена Драченко добија због подвига учињеног 4. јуна 1944, приликом извиђачког лета изнад румунске територије. Током лета изнад румунског града Таргу Фурмоз, Драченко уочава велику колону непријатељских тенкова. Током повратка на свој аеродром Драченко бива нападнут од стране девет немачких ловаца FW-190. Умешним маневром успева да избегне непријатељске ловце и да успешно приземљи тешко оштећени авион на матични аеродром.

Крајем јуна исте године, Драченко је поново на извиђачком лету. У близини града Јаши митраљира и пали непријатељски воз, након чега успева и да обори један непријатељски авион. За овај подвиг је предложен за одликовање Орденом славе другог степена. Одликован је након поновљеног предлога за одликовање. Међутим, због административне грешке, Драченко је добио два Ордена славе другог степена, пошто је реализован и први предлог за одликовање.

Октобра месеца, Драченко предводи групу од шест авиона Ил-2, који уништавају три немачка тенка Tiger који су ометали напредовање совјетских снага и чинили уско грло на Карпатима. Драченко је иза себе већ имао 157 мисија са 24 ваздушних борби, уништених 76 непријатељских оклопних возила и тенкова, шест оклопљених транспортних возова, 654 аутомобила, 122 тешких камиона и вагона, седам складишта, четири моста… Уз то, оборио је пет, а на земљи уништио још девет авиона. Све ово је било довољно за предлог за одликовање Орденом хероја Совјетског Савеза, који ће добити 26. октобра 1944.

Након откривања очне протезе, Драченко је скинут са летења. 1947. одлази у Кијев где 1953. на Кијевском универзитету завршава права.

Драченку је 26. новембра 1968. други примерак Ордена славе другог степена замењен Орденом славе првог степена, чиме је постао витез Ордена славе.

Преминуо је 16. новембра 1994.