Архиве ознака: sovjetskog

Смирнов, Павел Михаилович

Објављено од стране
Одговор

Павел Смирнов (рус. Па́вел Миха́йлович Смирно́в), совјетски тенкиста, учесник Другог светског рата, Херој Совјетског Савеза.

Смирнов је рођен 15. децембра 1908. године у Астрахану, у породици рибара. Његов отац, Михаил Александрович, доста је пио те га је жена напустила; са собом је повела и сина Павла. Катарина Васиљевна се убрзо скрасила у Перму, где се по други пут удала.

Павел је 1919. године кренуо у црквену школу, где је као и доста друге деце, маштао о летењу и израђивао макете једрилица и авиона.

Породица се 1922. вратила у Астрахан, где је Павел наставио своје школовање на трговачкој школи и курсу за уметника-декоратера, што је донекле повезано и са Павеловом љубављу према сликарству. Међутим, након смрти очуха, Павел је морао да почне да зарађује, што и чини запосливши се на рибарици. Према мемоарима његове мајке, управо на тој рибарици је и формиран Павелов чврст карактер. Након рибарице, Павел се запошљава као наставник физичке културе, а 1929. се и жени; исте године је и регрутован и одлази да служи војску у тенковску јединицу у Саратову.

Након војске, Павел се запошљава у сеоској школи у Кировску, где држи наставу из предмета физичког васпитања, музичке и ликовне културе. Убрзо остаје без супруге, која умире од сепсе.

Смирнов 23. јуна 1941. године добровољно ступа у редове Црвене армије. У саставу посаде тешког тенка КВ 344. тенковског батаљона 91. самосталне тенковске бригаде, на дужности возача-механичара, учествује у завршним борбама за Стаљинград.

У борбеним дејствима 13-14. јануара 1943, тенк Саратова успева да уништи два тенка, артиљеријску батерију, четири минобацача, пет митраљеских гнезда, седам бункера, пет возила, са укупно око 120 војник. У једном од окршаја, совјетски тенк је погођен и онеспособљен за даље кретање. Под заштитом наоружања тенка, Смирнов и командир тенка Наумов су напустили тенк и отклонили квар, након чега су наставили са борбом. Рокосовски је за овакав учинак у борби одликовао Наумова и Смирнова Орденом Црвене звезде, док су чланови посаде Норицин, Вјалих одликовани Медаљом за храброст.

Јануара 1943, снабдевање немачких јединица у Стаљинграду одвијало се само преко аеродрома Питомник. Желећи да им затвори и тај правац снабдевања, Рокосовски даје задатак 91. самосталној тенковској бригади Јакубовског да нападне аеродром. Јакубовски шаље 344. тенковски батаљон, са задатком заузимања брда Намејанаја и фарме Новаја надежда, који су се налазили на правцу аеродрома под немачком контролом.

Током пет часова непрекидне борбе, 21. јануара 1943, посада тешког тенка КВ уништила је пет тенкова, 24 моторних возила, 19 топова и минобацача, 15 митраљеских гнезда, пет бункера и око стотинак немачких војника.

Према једној верзији догађаја, тенк се одвојио од пешадије која га је пратила и на ободу Новаје Надежде је погођен. Изгубивши покретљивост, посада је наставила да се бори. Према мемоарима маршала Јакубовског, совјетске снаге су већ заузеле ове положаје и очистиле их од непријатељских војника, а тенкисти су добили задатак да се организују за одбијање немачког противнапада. Током противнапада, тенк КВ-1 Смирнова је погођен, али су одбили да се повуку и оду на поправку, одлучивши да остану и помогну у одбијању противнапада.

Када су остали без муниције, Немци су понудили посади да се преда, што су сви у тенку одбили. Увидевши да их не могу приволети на предају, Немци су полили тенк бензином и запалили га.

Совјетске снаге, како би им помогле, потиснуле су Немце из тог рејона. Међутим, било је касно; цела посада тенка жива је изгорела. Тела изгорелих тенкиста сахрањена су у непосредној близини погибије.

Одлуком Президијума Врховног савета Совјетског Савеза од 23. септембра 1943. године, Смирнов је, заједно са још три члана посаде, за храброст и приказани хероизам током Стаљинградске битке, проглашен Херојем Совјетског Савеза.

Пети члан посаде, који се често избегава у изворима, пунилац Феодосиј Григоревич Ганус, два пута је изостављен са списка за одликовање, пошто је по националности био Немац. На споменику подигнутом на месту погибије, није било његовог имена, иако је и његово тело сахрањено под тим спомеником. Правда је спора, али достижна. Захваљујући групи ентузијаста, новинара и запослених у Централном архиву МО РФ, 1995. године се и Ганусово име нашло на споменику. Годину дана касније, проглашен је Херојем Руске Федерације.

Абдрахманов, Асаф Кутдусович

Објављено од стране
Одговор

Асаф Абдрахманов, совјетски поморски официр, Херој Совјетског Савеза, татарске националности.

Абдрахманов је рођен 20. децембра 1918. године у Агризу, у данашњој Републици Татарстану. Након што је завршио основну школу и ваздухопловну техничку школу у Казању, Абдрахманов се запошљава као техничар у фабрици авиона. У редове совјетске Ратне морнарице ступа 1939, а три године касније завршава Вишу поморску школу. По завршеном школовању добија постављење у саставу Црноморске флоте, где службује на оклопним чамцима. Са оклопним чамцем обезбеђује дужобалне комуникације, али једном приликом и предводи ноћни напад групе од три оклопна чамца на немачки утврђени положај у Мариупољу. Касније, 1943. са својим оклопним чамцем БКА-121, током преласка Керчког пролаза, искрцава прве совјетске снаге , а пуно пута под непријaтељском ватром врши дотур свежих снага и муниције.

Указом Президијума врховног совјета СССР од 22. јануара 1944, Абдрахманов добија титулу Хероја Совјетског Савеза, Орден Лењина и медаљу Златна звезда (бр. 2904).

Након рата, Абдрахманов остаје у совјетској Ратној морнарици, све до 1973, када је пензионисан. Преминуо је у Севастопољу, 3. септембра 2000. године. Сахрањен је у Алеји хероја у Севастопољу.

 

 

Абдиров, Нуркен Абдирович

Објављено од стране
Одговор

Нуркен Абдиров, совјетски пилот 808. јуришног авијацијског пука 267. јуришне авијацијске дивизије 1. мешовитог авијацијског корпуса 17. ваздухопловне армије Југозападног фронта, Херој Совјетског Савеза, казашке националности.

Абдиров је рођен 9. августа 1919. године у Семипалатинску, Казахстан. По завршеном школовању запошљен је у колхозу.

У редове Црвене армије ступио је 1940. године. Већ наредне године је завршио школовањена 1. Чкаловској војноавијацијској школи „К. Е. Ворошилов“. На фронт је отишао 28. октобра 1942. године.

За свог живота, Абдиров је извршио 16 борбених летова на Ил-2, током којих је уништио неколико тенкова и двадесетак возила. Приликом напада на непријатељеве положаје код фарме Коњков (округ Боковски, Ростовска област), 19. децембра 1942, његов Ил-2 је примио директни погодак у мотор након чега је авион захваћен пламеном. Схватајући да нема шансе да се домогне територије под контролом Црвене армије, Абдиров је окренуо авион према колони немачких тенкова и срушио се на њих. Митраљезац, Александар Комисаров, одбио је да напусти авион и погинуо је са њим.

Пилоти су сахрањени у близини фарме Коњкова. Током наредних ратних година, произведен је и авион који је био назван по Абдировом. За Хероја Совјетског Савеза је проглашен 31. марта 1943. године, када је одликован и Орденом Лењина.

 

 

Абазовски, Константин Антонович

Објављено од стране
Одговор

Константин Антонович Абазовски, поручник совјетског Ратног ваздухопловства и Херој Совјетског Савеза.

Константин Абазовски (рус. Константин Антонович Абазовский), рођен је 1. октобра 1919. године у селу Обухово, губернији Витебск, у земљорадничкој породици. У Витебску је завршио Педагошки институт, након чега се запошљава као професор историје у средњој школи у Плиси.

Абазовски у Црвену армију ступа 1940. године, где завршава пилотску школу. На фронт је послат 1943. године; лети у саставу 190. јуришног авијацијског пука, прво у зони Севернокавакаског, а потом у зони Кримског фронта. Августа исте године одликован је Орденом Црвене звезде; два месеца касније, 25 октобра бива одликован Орденом Отаџбинског рата; Орденом Црвене заставе бива одликован 29. априла 1944.

Одељење којим је командовао Абазовски, 6. маја 1944. године код Севастопоља обара пет немачких ловачких авиона, уништава осам авиона на земљи, као и два складишта муниције. За ову акцију је 19. маја 1944. одликован Орденом Црвене звезде.

У августу 1944, Абазовски иза себе има 106 борбених летова, са 11 уништених тенкова, три авиона уништених на земљи, као и много возила и других средстава ратне технике.

Указом Президијума Врховног совјета СССР од 26. октобра 1944, за испуњење борбених задатака у уништавању непријатељске живе силе и технике и показано јунаштво и хероизам, Константин Антонович Абазовски је добио звање Хероја Совјетског Савеза и уручени су му Орден Лењина и медаља „Златна звезда“. Истог тог дана, Абазовски гине на  борбеном лету.

Школа у Плиси, у којој је Абазовски предавао историју, носи његово име.

Иван Черњаковски

Објављено од стране
Одговор

Иван Черњаковски (рус. Ива́н Дани́лович Черняхо́вский), једини совјетски официр који је током Другог светског рата командовао фронтом, а да у тај рат није ушао са чином генерала. Черњаковски је истовремено био и најмлађи командант фронта 1944. године, са свега 37 година старости.

Черњаковски је рођен 29. јуна 1907. године у селу Оксанино, Уманскога округа, Кијевској губернији царевине Русије. Његов отац, железнички радник, преминуо је од тифуса када је Черњаковском било свега девет година. Све до приласка Црвеној армији 1924. године, и сам Черњаковски је радио на железници. Кијевску официрску школу је завршио 1928; због спроведених чистки у редовима Црвене армије, Черњаковски брзо напредује.

На чело 9. лаке тенковске бригаде долази 1938. године, да би три године касније, марта 1941. постао командант 28. тенковске дивизије, са којом се бори против немачке 1. оклопне дивизије у Балтичом региону. Након великих губитака у тенковима, његова јединица је преформирана у 241. стрељачку дивизију, којом командује до јуна 1942, када је изабран за једног од команданата новоформираних тенковских корпуса; помаже у организовању 18. тенковског корпуса којим ће командовати на Вороњешком фронту. Јула 1942. Черњаковски постаје командант 60. армије, коју води код Курска, прелази с њом Десну и Дњепар, ослобађа Кијев 1943. и почетком 1944. се бори у Украјини.

Декретом Президијума Врховног совјета СССР од 17. октобра 1943, за високе организацијске способности у преласку Дњепра и приказани лични херојизам, генерал лајтнант Черњаковски је проглашен Херојем Совјетског Савеза.

Командант Западног, касније преименованог у 3. белоруски, фронта постаје априла 1944. године.

Другу Златну звезду добија 29. јула 1944. године, такође Декретом Президијума, за успешна дејства у ослобађању Витебска, Минска и Виљнуса.

Черњаков је ешко рањен у јутро 17. фебруара 1945. године приликом дејства немачке артиљерије по комуникацији у рејону града Мељзак у источној Прусији (сада Пененжно, Пољска); подлегао је ранама тог истог дана.

Генерал је сахрањен 20. фебруара у Виљнусу. У Москви је приређена почасна паљба из 124 оруђа.

Черњаковском је 1950. године у Виљнусу подигнут споменик, који је пак одлуком градских власти 1992. уклоњен. На инсистирање руске стране, споменик је пренет у Вороњеж, где је постављен на градски трг који носи име Черњаковског. Истовремено су и посмртни остаци пренети у Москву. Уклоњен је и споменик који је био подигнут на месту погибије. Требало је додворити се новим господарима…

Борис Михаилович Шапошњиков

Објављено од стране
Одговор

Борис Михаилович Шапошњиков (Бори́с Миха́йлович Ша́пошников), рођен је 2. октобра 1882. у Златоусту поред Чељабинска. Руској царској војсци се прикључио 1901. године. Девет година касније је завршио војну школу, а током Првог светског рата је стекао чин пуковника. Оно што је било чудно за официра царске војске његовог ранга, подржао је Револуцију и 1918. се придружио Црвеној армији.

Шапошњиков је био један од неколицине високих официра Црвене армије са војним образовањем, тако да је 1921. постављен у Генералштаб, где је службовао до 1925, када бива постављен за команданта Лењинградског војног округа. Од 1928. до 1932. командује Московским војним округом, а потом Приволжским војним округом. За команданта војне академије Фрунзе постављен је 1932, а три године касније је враћен на место команданта Лењинградског војног округа. На место начелника Генералштаба је постављен 1937, као наследник Александра Илича Јегорова, жртве Стаљинове чистке. Маршал Совјетског Савеза постаје 1940. године.

Упркос својој прошлости царског официра, Шапошњиков је стекао углед и Стаљиново поверење. Могуће је да га је чистке спасило то што је тек 1930. постао члан Комунистичке партије. Цена којом је платио свој опстанак била је сарадња у уништењу Тухачевског и многих других колега.

На срећу по Совјетски Савез, Шапошњиков је био брилијантни војни ум, штабних склоности. Кобиновао је своје таленте и успео да изгради систем командовања у Црвеној армији након спроведених чистки. Шапошњиков план за брзу изградњу Црвене армије прихваћен је 1939. Иако план није био завршен до немачке инвазије на Совјетски Савез јуна 1941, довољно је био узнапредовао да спаси Совјетски Савез од потпуне катастрофе.

План инвазије на Финску 1940. био је дело Шапошњикова, али је Климент Ворошилов изабрао да га игнорише, јер му је деловао сувише песимистички. Зимски рат није био успешан, тако да је августа 1940. Шапошњиков поднео оставку на место начелника Генералштаба. Званичан изговор за оставку била је болест Шапошњикова. У време немачке инвазије, Шапошњиков је реактивиран на месту начелника Генералштаба (до новембра 1942.). Каријера је прекинута 1943. због болести, када постаје командант војне академије Ворошилов. На том месту се налазио све до смрти 1945. године.

Василиј Иванович Чујков

Објављено од стране
Одговор

Василиј Чујков (Васи́лий Ива́нович Чуйко́в; 12. фебруар 1900 – 18. марта 1982), током Другог светског рата генерал потпуковник Црвене армије, командант 62. армије током Стаљинградске битке, двоструки Херој Совјетског Савеза, након рата Маршал Совјетског Савеза.

Чујков је рођен у породици земљорадника, као осмо од дванаесторо деце. Са дванаест година напушта школу и породични дом, како би зарађивао за живот у фабрици у Санкт Петербургу.

Током Руског грађанског рата 1917, Чујков остаје без посла. Касније, исте године, старији брат га доводи у редове Црвене гарде. Годину дана касније, 1918, Чујков се придружује Црвеној армији.

Октобра 1918, Чујков бива послат, као заменик командира чете, на Јужни фронт, где су се водиле борбе са снагама Белих. У пролеће 1919, постаје командант 40. пука (касније преименованог у 43. пук), који је био део 5. армије која се супротстављала Колчаковим снагама у Сибиру.

Досије Чујкова, током службе у Руском грађанском рату, био је беспрекоран. Из рата је изашао са два Ордена Црвене заставе. Рањаван је четири пута. Шрапнел који је зарадио у Пољској, а који није могао да се извади, изазвао му је делимичну парализу руке. Ова рана ће му касније доћи и главе.

Свој пук је напустио 1921, када се посветио учењу на Војној академији Фрунзе, коју завршава 1925. године.

У советском нападу на Пољску, 1939, Чујков командује 4. армијом. У Зимском рату 1940. предводи 9. армију. Његова армија је поражена у бици код Суомусалмија, након чега Чујков бива послат у Кину као саветник Чанг Кај Шека. У Кини остаје све до маја 1942.

По повратку у Москву бива постављен на место команданта 64. армије (касније 7. гардијска), на западној обали Дона. Пре него што је почела сама Стаљинградска битка, Чујков постаје командант 62. армије, која је имала задатак да брани сам Стаљинград, док је његова бивша јединица, 62. армија, била на јужном крилу.

Чујков у Стаљинграду развија посебну тактику борбе, где је своје јединице држао константно у блиском додиру са немачким јединицама, чиме је умањио супериорну ватрену подршку којом су располагале немачке снаге. Такође је био врло умешан у увлачењу немачких оклопних снага у град, где су постајали жртве сопствених бомби, али и лак плен за совјетске борце наоружане Молотовљевим коктелима. Ова тактика је умањила ефикасност немачког ваздухопловства, пошто нису могли да нападну совјетске положаје, а да не угрозе и сопствене снаге.

Након победе у Стаљинградској бици, 62. армија постаје 8. гардијска армија. Чујков командује 8. гардијском армијом у саставу 1. белоруског фронта и напредује кроз пољску територију, водећи совјетску офанзиву која је на крају освојила и Берлин. Чујков је био први савезнички официр који је сазнао за Хитлерову смрт, тако што му је ту вест саопштио немачки генерал Ханс Кребс, који је у Чујков штаб дошао у својству преговарача. Чујков је прихватио предају немачких снага у Берлину од генерала Хелмута Вајдлинга, команданта одбране Берлина.

Након рата, Чујков је остао у Берлину, као командант совјетских снага у Немачкој. Ову дужност је обављао од 1949. до 1953, када је постао командант Кијевског војног округа. Током обављања ове дужности, 11. марта 1955. је унапређен у чин Маршала Совјетског Савеза. Од 1960. до 1964. на месту је команданта копнене војске.

Чујков је био и главни консултант за пројект меморијалног комплекса „Херојима Стаљинградске битке“ на Мамајев Кургану, где је и сам сахрањен 1982. године.

Носилац је високих војних совјетских и иностраних одликовања, међу којима су најзначајнија два Ордена хероја Совјетског Савеза (1944. и 1945), девет Ордена Лењина (1943, 1944, 1945, 1950, 1960, 11970, 1975, 1978, 1980), Ордена Октобарске револуције (1968), четири Ордена црвене заставе (1920, 1925, 1944, 1948), три Ордена Суворова првог степена (1943, 1944, 1945), Ордена црвене звезде (1940).

Иван Устинович Харченко

Објављено од стране
Одговор

Иван Устинович Харченко (укр. Іван Устинович Харченко, 23.септембра 1918 – 1. јула 1989), инжињеријски пуковник, Херој Совјетског Савеза.

Харченко је рођен у селу Комаровка, у земљорадничкој породици. Завршио је седам разреда школе и запослио се као столар у фабрици у Химки. Црвеној армији се придружио 1938. године.

Током Другог светског рата се налазио на дужности командира вода. Учествовао је у деактивирању више од 50 000 експлозивних направа, укључујући бомбе, мине и артиљеријске гранате током битке за Стаљинград и Кијев. За учињено дело у деминирању експлозивних средстава проглашен је Херојем Совјетског Савеза, те одликован Златном звездом и Орденом Лењина.

Након Другог светског рата је наставио војничку каријеру, све до 1964. када је пензионисан. Преминуо је 1989. године.

Михаил Николејевич Тухачевски

Објављено од стране
Одговор

Михаил Николајевич Тухачевски (рус. Михаи́л Никола́евич Тухаче́вский), Маршал Совјетског Савеза, начелник штаба Црвене Армије (1925-1928) и једна од најпознатијих жртава Велике чисте Јосифа Стаљина.

Тухачевски је рођен 16. фебруара 1893. у Сафоновској области, у осиромашеној аристократској породици. Његов прадеда Александар Тухачевски, био је пуковник руске царске војске. Након завршетка Московске војне школе 1912, прелази у Александровску војну школу, коју завршава 1914. По избијању Првог светског рата, придружује се Семјеновском гардијском пуку, у чину потпоручника.

Немци га фебруара 1915. заробљавају, а након четири неуспешна покушаја бекства пребацују га у тврђаву Инголштад. У овом затвору упознаје и Шарла де Гола, тада капетана.

Његов пети покушај бекства био је успешан, и након преласка немачко-швајцарске границе, септембра 1917. се враћа у Русију. Након Октобарске револуције, Тухачевски се придружује Бољшевичкој партији и упркос свом пореклу, игра важну улогу у Црвеној Армији.

У Црвеној Армији напредује брзо, захваљујући својим способностима. Један од задатака који му је током Грађанског рата поверен била је и одбрана Москве. Командант 5. армије постаје 1919, када предводи и операцију заузимања Сибира од снага адмирала Колчака. У борбама је користио концентрисане нападе на непријатељска отворена крила, након ћчега би извршио обухват.

Помогао је и у поразу генерала Антона Дењикина на Криму, 1920. године. Фебруара 1920. води офанзиву на Кубан, користећи коњицу да омета непријатељску позадину. У повлачењу које је уследило, снаге Дењинкина су биле разбијене и у нереду су се повлачиле из Новоросијска.

У последњој фази рата, Тухачевски командује 7. армијом, којом гуши побуну у Крондштату марта 1921. и Тамбову побуну у периоду између 1921. и 1933.

Према неким изворима, Тухачевски је био познат по преком поступању са заробљеницима и употребом отровног гаса приликом гушења побуна?

Са избијањем Пољско-совјетског рата, Тухачевски командује совјетским нападом. Код Варшаве трпи пораз од Јозефа Пилсудског, када почињу и прва неслагања са Стаљином. Наиме, један другог су кривили за неуспех у заузимању Варшаве.

Тухачевски је написао неколико књига о модерном ратовању, а 1931, након што је Стаљин прихватио потребу модернизовања оружаних снага, Тухачевски добија водећу улогу у реформи армије. Имао је напредне идеје по питању војне стратегије, посебно у делу употребе тенкова и авиона у здруженим операцијама.

Тухачевски 1935, у 42. години живота бива унапређен у чин маршала. Јануара 1936. одлази у посету Британиј, Француској и Немачкој. Свестан да га са власти може свргнути само војска, Стаљин је одлучио да уклони Тухачевског и још седам војних команданата. Овог пута, у кругу његових најближих сарадника, није било неслагања по овом питању.

Непосредно пред хапшење, Тухачевски је са дужности првог помоћника маршала Климента Ворошилова пребачен на дужност команданта Волжанског војног округа. Убрзо након његовор одласка на нову дужност, бива тајно ухапшен 22. маја 1937. и спроведен у Москву.

Испитивање и мучење Тухачевског лично је надгледао шеф НКВД, Николај Јежов. Стаљин му је дао инструкције да из Тухачевског извуче признање о другим „завереницима“, али му је оставио и простор да је могуће да је Тухачевски ипак радио сам.

Неколико дана касније, Јежов је Стаљину доставио признање сломљеног маршала, у коме је стајало да га је 1928. регрутовао Јенукидзе (А́вель Сафронович Енуки́дзе), те да је немачки агент који је на преузимању власти радио у дослуху са Бухарином (Никола́й Ива́нович Буха́рин). Признање Тухачевског, које се налази у архиви, испрскано је браон спрејем за који је утврђењно да се ради о крви „тела у покрету“. Стаљин је признање прокоментарисао речима: „То је невероватно, али је чињеница, признали су.“

Совјетски врховни суд је 11. јуна 1937. сазвао специјални војни суд, како би се одржало суђење за издају маршалу Тухачевском и још осморици генерала. Суђење је названо „случај троцкистичке анти-совјетске војне организације“. Суђено је према закону од 1. децембра 1934, што је значило да одбрана нема право да буде у судници, као и да су жалбе на пресуду – забрањене. Након суђења је стрељано и пет судија – официра. Исте вечери, у 1135 часова, сви оптужени су проглашени кривим и осуђени на смрт. Сат времена касније, Тухачевског је из ћелије извео капетан НКВД-а, Василиј Блохин. Стрељање маршала посматрао је лично Јежов. Маршал је убијен једним метком, у потиљак.

Маршалову породицу је задесила слична судбина. Његова жена, Нина Тухачевскаја, и његова браћа Александар и Николај (обојица инструктори на Совјетској војној академији), стрељани су. Његве три сестре су послате у логор. Његова малолетна ћерка је ухапшена по стицању пунолетства и одведена у логор, где се налазила све до доласка Хрушчова на власт.

Пре Хрушчовљевог говора 1956. године, маршал Тухачевски је званично сматран фашистом, петоколонашем. Тухачевски и његови сапатници су 31. јануара 1957. проглашени невинима по свим тачкама оптужнице.

Фјодор Иванович Толбухин

Објављено од стране
Одговор

Поред тога што је Маршал Совјетског Савеза, херој Совјетског Савеза, Народни херој Југославије, Херој Народне Републике Бугарске, носилац ордена Победе, уз име Федора Толбухина може се ставити и одредница „заборављени Маршал“.

Црвена армија је током Другог светског рата ослободила главне градове седам држава: Берлин, Беч, Праг, Будимпешта, Букурешт, Варшаву, Београд и Софију. Јединице 3. украјинског фронта, којим је командовао маршал Толбухин, ослободиле су три: главне градове Румуније, Бугарске и Југославије. Толбухин је преминуо 1949, тако да није имао времена да народу остави мемоаре победника, уживајући у послератним ловорикама.

Толбухин је рођен 16. јуна 1894. у земљорадничкој породици у Јарославу, североисточно од Москве. Са почетком Првог светског рата, Толбухин се 1914. као добровољац пријавио у редове царске војске. Две године касније је унапређен у чин капетана, а за исказану храброст је више пута одликован.

Августа 1918. Толбухин прелази у редове Црвене армије, где обавља дужност начелника штаба 56. пешадијске дивизије. Након завршетка руског грађанског рата 1921, Толбухин обавља низ штабних дужности. Десет година касније завршава Војну академију Фрунзе. 1937, након серије штабних дужности, Толбухин постаје командант дивизије. Годину дана касније, 1938, постаје начелник штаба Закавкаског војног округа. На овом положају га затиче немачки напад на Совјетски Савез. Августа 1941. бива прекомандован на место начелника штаба Кримског фронта, где остаје до марта 1942. Од маја до јула 1942. обавља дужност помоћника команданта Стаљинградског војног округа. Након тога, Толбухин постаје командант 58. армије. На тој дужности ће остати до марта 1943. Након што га је претпостављени, генерал пуковник Андреј Јероменко похвалио за учешће у Стаљинградској бици, Толбухин одлази на место команданта 57. армије, а након тога и на место команданта Јужног фронта.

Јужни фронт је октобра 1943. преименован у 4. украјински фронт. Маја 1944. одлази на место команданта 3. украјинског фронта. Током летње офанзиве, од јуна до октобра 1944, Толбухин и Малиновски крећу на Балкан. Толбухин 14. септембра 1944. постје Маршал Совјетског Савеза, два дана након Малиновског. Док се Малиновски кретао ка Мађарској и Југославији, Толбухин је заузимао Бугарску. Након Бугарске, Толбухин усмерава своје снаге ка северозападу, ослобађајући један део Југославије и заузимајући јужни део Мађарске.

Након завршетка рата, Толбухин постаје командант Јужне групе совјетских снага, задужених за регион Балкана, Мађарске, Румуније. Јануара 1947. ова формација бива расформирана, а Толбухин постављен на место команданта Закавкаског војног округа. Ову дужност ће обављати до своје смрти, 17. октобра 1949.

Толбухин се сматра једним од најбољих совјетских командата Другог светског рата. Описиван је као педантан, пажљив и не претерано амбициозан. Био је поштован од стране команданата и својих војника, посебно због чињенице да је увек настојао да смањи сопствене губитке. За своје учешће у Другом светском рату одликован је са више војних одликовања, како совјетских тако и иностраних.

Сахрањен је у Кремљу, а у родном Јарославу му је подигнут споменик.

У градовима које је ослобађао, улице су називане његовим именом, да би након друштвених промена деведесетих година исте губио. Такав је био и случај са Улицом маршала Толбухина у Београду која је понела име Шкота Френсиса Макензија, заслужног за парцелисање данашње општине Врачар у Београду. Наиме, 1879. Макензи је од сина председника српског парламента, Стојана Симића откупио то подручје, исушио га и испарцелисао га за продају. Макензи је себи саградио кућу на месту где се после Другог светског рата налазио биоскоп „Славија“, а где се данас налази паркинг. Слично су, у општој хистерији мењања имена улица, прошле и улице које су носиле имена Црвене армије, генерала Жданова и сл. Овај, назовимо га исхитрени потез, исправљен је 2010, када су овим улицама враћена стара имена.