Supermarine Spitfire

Supermarine Spitfire Mk IX

Vickers Supermarine, произвођач најпознатијег, а по многима и најбољег ловачког авиона Другог светског рата, није имао пуно искуства у конструисању ловаца. Барем не пре него што је Spitfire ушао у серијску производњу. Ипак, имао је искуства у пројектовању и изради брзих летелица, са одличним перформансама, какви су били хидроавиони с којима је учествовао на такмичењима двадесетих и почетком тридесетих година прошлог века.

Компанија, која се налазила у Вулстону (Саутхемптон), и главни инжињер, Реџиналд Мичел (Reginald J. Mitchell) стекли су прво међународно признање када је њихов двокрилац, Supermarine Sea Lion, освојио Шнајдеров трофеј 1922. Компанија је у следећих девет година са својим хидроавионима S4, S5, S6 и S6B освајала прва места и обарала брзинске рекорде. У овом периоду је учвршћема и плодоносна сарадња са одељењем авионских мотора компаније Rolls-Royce.

Компанија Vickers Aviation 1928. постаје већински власник акција компаније Supermarine, што је помогло да компанија преживи међуратни период, када је било мало наруџбина за производњу авиона за потребе наоружавања оружаних снага. Током овог периода, компанија је произвела 79 хидроавиона Southampton за потребе британског РАФ-а.

Министарство ваздухопловства је 1931. издало Спецификацију за фронтовског ловца, који је требао да буде бржи од авиона Bristol Bulldog. Наоружање новог ловца би се састојало из четири митраљеза, што је било двоструко снажније наоружање од наоружања дотадашњих ловачких авиона – двокрилаца.

Због ретких војних наруџби авиона, британски произвођачи авиона, њих осам, су одговорили прототипом на Спецификацију F7/30. Један од три прототипова, колико је предложила компанија Supermarine, био је прототип ловца Type 224, погоњен мотором Rolls-Royce Goshawk снаге 660 КС. Прототип Type 224, са карактеристично ниско постављеним крилом, први пут је полетео фебруара 1934. Први лет је указао на проблем са прегревањем мотора. Перформансе авиона нису биле завидне, са максималном брзином лета од свега 380 км/ч (услед предебелог крила и фиксног стајног трапа). На конкурсу је тако победила компанија Gloster са предложеним двокрилцем SS 37, који је био нешто бржи и имао боље маневарске карактеристике. Овај авион је у наоружање британског ваздухопловства уведен под ознаком Gladiator и то ће бити последњи британски ловац – двокрилац.

Непоколебани након овог неуспеха, Мичел и његов тим су започели рад на аеродинамички чистијем змају авиона, са увлачивим стајним трапом и знатно снажнијим мотором. Компанија Vickers пребацује новац Мичелу како би се наставио рад на ловцу, радно означеног као Supermarine Type 300. Министарство ваздухопловства је ускоро постало заинтересовано за овај пројект. Децембра 1934. потписан је уговор између Министарства и компаније Supermarine, вредан 10 000 фунти за производњу прототипа унапређеног Мичеловог ловца. Нови Ролс-Ројсов мотор био је и већи и тежи од раније уграђиваног мотора Goshawk, тако да су конструктори ради компензације померања тежишта авиона напред морали да смање нападну ивицу крила. Ускоро је крило добило елиптичан облик, јер су аеродинамичари компаније Supermarine израчунали да ће овај профил крила производити најмање напрезање у лету. Корен крила је био довољно дебео за смештај стајног трапа.

Прототип авиона, ев.бр. К5054

Министарство ваздухопловства је априла 1935. затражило дуплирање ватрене моћи ловца, и то уградњу осам уместо дотадашња четири митраљеза Browning, калибра 7,7 мм. Сваки митраљез је требао да добије сопствену муницијску кутију капацитета 300 метака.

Један од последњих проблема који је требало отклонити односио се на хлађење мотора. Компанија Ролс-Ројс је морала да примени спољни хладњак, што је умањивало летне карактеристике авиона. Међутим, новопројектована врста хладњака је умањила утицај хладњака на летне карактеристике.

Након серије испитивања, ловац је расклопљен и превежен на аеродром компаније Supermarine. Након склапања, прототип серијске ознаке K5054, са пробним пилотом капетаном Џозефом Самерсом – био је спреман за лет. Први лет је изведен 5. марта 1936. у 1630 часова.

Почетком априла је завршен сет првих испитивања, а крајем маја прототип је предат РАФ-у на опитовање. Кратка серија првих летова открила је потенцијале новог ловачког авиона, тако да је Министарство ваздухопловства наложило компанији Supermarinie производњу 310 ловаца. За име новог авиона се побринуо председник компаније Vickers, Сер Роберт Маклин, који је авион назвао по надмику своје кћери – „a little Spitfire“.

Средином јуна 1937, док је К5054 још увек био једини летни примерак авиона, умире конструктор Мичел. На његово место долази Џо Смит, који преузима сву одговорност за даљи развој авиона.

Један од стално присутних проблема на авиону била је појава мржњења митраљеза приликом лета на висинама већим од 9 700 метара. Ова појава је откривена марта 1937. и отклоњена је тек октобра следеће године, тако што су употребили ваздух са хладњака мотора.

Конструкција ручно рађеног прототипа била је тешка за репродуковање у серијској производњи авиона. Елиптишно крило није се могло израдити употребом постојећих технологија у индустрији, а како су била израђена од метала, била су тешка и за израду и за поправку.

Напредовање пројекта је успорено и прецртавањем нацрта прототипа, који су спремани за израду радионичких цртежа за потребе серијске производње авиона. За овај посао је утрошена читава година. Када је дошло до фазе сечења, ливења и ковања метала, компанија Supermarine се суочила са новим проблемом – недостатком стручне радне снаге.

За време утрошену за производњу једног Спитфајера могла су се произвести скоро три Харикена, а два Месершмита Bf 109E. Компанија је својих 500 радника запослила на изради змаја авиона, тако да је за остале делове морла да потписује уговоре са подизвођачима.

Министарство ваздухопловства је било ужаснуто овако компликованим процесом, тако да је 1938. потписала уговор о производњи 1 000 авиона Спитфајер са компанијом Nuffield Organisation (произвођач аутомобила). Први авион из овог уговора је испоручен РАФ-у почетком јула 1940. Ни ови авиони нису сишли са производне траке без проблема (измене спецификација од стране Министарства, несугласице између синдиката и управе фабрике око плаћања радника итд). Међутим, са уласком у рат, Британија је успешно прешла на режим ратне економије, што је у крајњем довело до тога да су Британци произвели више ловаца од немачке авио индустрије.

Серијски ловац Spitfire I је еволуирао у правог фронтовског ловца: двокрака елиса са фиксним кораком замењена је трокраким, са променљивим кораком; ниски, равни поклопац кокпита замењен је високим, капљастим; уграђен је ооклоп иза и испод седишта пилота; ламинирано стакло је уграђено у ветробран; уграђен је и систем за идентификацију авиона.

Прва јединица наоружана новим типом ловца била је 19. ескадрила. Ова јединица је наоружана Спитфајерима августа 1938, а до септембра наредне године РАФ је располагао са десет ескадрила Спитфајера.

ТТ карактеристике Spitfire Mk VB
Посада пилот
Дужина 9,12 м
Распон крила 11,23 м
Висина 3,86 м
Површина крила 22,48 м2
Маса празног авиона 2 297 кг
Mаксимална полетна маса 3 039 кг
Погон 1 х Rolls-Royce Merlin 45, снаге 1 470 КС
Максимална брзина 595 км/ч
Акциони радијус 760 км
Долет 1 827 км
Плафон лета 11 125 м
Брзина пењања 13,2 м/с
Наоружање 2 х 20 мм
4 х 7,7 мм