PZInż.130, амфибијски тенк

Једно од најинтересантнијих оклопних возила пројектованих у Пољској био је лаки извиђачки тенк амфибија PZInż.130. Тенк је припадао фамилији модерних гусеничних возила, развијених од стране Едварда Хабича (Edward Habich) крајем тридесетих година, у којој су се нашли и лаки извиђачки тенк PZInż.140 (4TP), артиљеријски трактор PZInż.152 и ловац тенкова PZInż.160, сви на унифицираној шасији.

Почетак развоја пољског лаког извиђачког тенка амфибије везан је за демонстрацију британског амфибијског тенка Викерс Карден-Лојд, која је заједно са демонстрацијом артиљеријског трактора и лаког тенка, извршена септембра 1932. године у Пољској. Почетком октобра исте године извршена је демонстрација амфибијског тенка на Вистули. Као резултат ових демонстрација, предложена је набавка једног амфибијског тенка Carden-Loyd и пет лаких тенкова, са циљем вршења процене и истраживања. Међутим, до ове набавке није дошло, пошто Пољска није располагала довољном количином новца за ову намену (16 775 фунти). Уместо тога, донета је одлука да се у Пољској крене са развојем сличних модела тенкова, а на основу спецификације која је дата од стране Бироа за техничко испитивање оклопног оружја.

Задатак пројектовања амфибијског тенка и извиђачког тенка масе 4 т, са истим компонентама, поверен је 1935. године фирми PZInż. Пољски тенкисти су очекивали употребу амфибијских тенкова на истоку земље предратне Пољске, нарочито на територији данашње Белорусије, која је била прекривена мочварама, рекама и језерима, без путева, где је самим тим употреба класичних тенкова била скоро немогућа.

Главни пројектант за оба тенка био је шеф сектора за истраживање компаније PZInż, инжињер Едвард Хабич. Пројект и документација за амфибијски тенк били су готови у јесен 1936. Без обзира што је конструктор био инспирисан Карден-Лојдовим пројектом, PZInż. је ипак у потпуности био пољске конструкције. У пројект тенка су уграђена нека од најновијих светских идеја и решења, као што је модерни систем вешања са торзионим цевима и шипкама, као и пољско достигнуће, перископ који је обезбеђивао осматрање у кругу од 360° (изум Рудолфа Гундлаха). Амфибијски тенк је био врло сличан лаком тенкиу 4TP (PZInż.140), са доста заједничких компоненти: мотор, трансмисија, вешање, док су точкови и гусенице били мање масе како би се остварила пловност тенка. Водонепропусни труп је имао облик прилагођен пловљењу, док су блатобрани били пловци напуњени плутом, чиме је побољшана стабилност на води. Испод задњег дела трупа налазио се пропелер у прстенастом кућишту, које је имало и улогу кормила, као код британског тенка.

Прототип амфибијског тенка, фабричке ознаке PZInż.130, завршен је у лето 1937. Након кратких фабричких испитивања, 15. августа 1937. је предат пољској војсци на опитовање, заједно са прототипом лаког тенка PZInż.140 (4TP). Током демонстрације одржане 2. октобра, тенк је показао способност пливања у језеру. Од 5. новембра се приступило испитивању названом „Јесен 1937“, на рути дужине 1 861 км, која је водила југоисточним, врло захтевним, делом пољске територије. Поред амфибијског тенка, овде су испитани и други модели: артиљеријски трактор и лаки тенк 4TP. Амфибијски тенк је на овом испитивању добио високе оцене: однос снага/маса је био повољан, тенк је био брз и добро се понашао при кретању ван путева и по мочварном терену. Поред тога, показао је високу поузданост, док је одржавање било поједностављено. Тенк је након извршених испитивања послат назад у фабрику како би се извршиле неке поправке и модификације. Испитивања су показала недостатке на мењачу и пумпи за воду, као и слаб квалитет гусеница и носача гусеница. Премекано вешање се показало као проблем приликом отварања ватре у покрету. Сви ови недостаци су са једне стране били не тако значајни и једноставни за отклањање. Маја 1938, након извршених модификација, тенк је поново подвргнут испитивањима, овог пута на шумовитом терену, у дужини од 800 км, након чега је учествовао у маневрима код Тарнопоља, где је прешао још 722 км, без озбиљних кварова.

Током маја 1939. године извршена су и последња испитивања прототипа. Током свих тестова, тенк је прешао више од 3 500 км без великих кварова. У међувремену је Штаб пољских оружаних снага одустао од идеје наоружавања оклопних јединица амфибијским тенковима, чиме је отказан програм амфибијског тенка PZInż.130. Упркос томе што се показао као успешан пројект модерног лаког амфибијског тенка, ова одлука се може сматрати исправном, пошто такав тенк није био тако неопходан пољским оружаним снагама, које су увек имале проблем са финансирањем. Са друге стране, амфибијске карактеристике тенка биле би врло корисне, нарочито ако се узме у обзир да је главни агресор била Немачка. Све у свему, тенкови PZInż.130 остају један од најинтересантнијих и најатрактивнијих пољских оклопних возила.

Прототип PZInż.130 је завршио у рукама Немаца, али се не зна његова коначна судбина.

Пешадијски тенк Mk III Valentine

Током 1938. године компанија Викерс је позвана да се придружи програму производње новог тенка Matilda II, али како је компанија већ имала линију подешену за производњу тешког крстарећег тенка А10, била је позвана на производњу новог пешадијског тенка базираног на тенку А10. Компанија Викерс је испунила свој план, тако да је пешадијски тенк проистекао из пројекта А10 ушао у серијску производњу јула 1939. Војни планери тог времена имали су одређене сумње у погледу ефикасности Викерсовог предлога, што је за резултат имало задржавање мале куполе са два члана посаде што ће ограничити уградњу јачег наоружања. Ипак, средином 1939, рат је био неизбежан и тенкови су били хитно потребни.

Нови Викерсов тенк, ускоро познат као пешадијски тенк Mk III Valentine, конструисан је у великој мери на основу искустава стечених у конструисању модела А10, с тим да је имао бољу оклопну заштиту (8-65 мм). Недостаци који су били примећени код тенка А10, отклоњени су код новог модела, тако да се показао као тенк који није патио од „дечјих болести“, а чему су склони сви новопројектовани оружни системи. Убрзо је започета серијска производња и крајем 1940. са линија силазе први тенкови.

Тенкови Valentine су без сумње били један од најважнијих британских тенкова, што могу захвалити пре квантитету него квалитету. До почетка 1944, када је прекинута производња, произведено је 8 275 тенкова, с тим да је 1943. једна четвртина свих тенкова у британским оружаним снагама била управо овог типа. Произвођени су и у Канади и неколико концерна ван Викерса.

Тенк Valentine је произвођен у великом броју варијанти, тако да су им се ознаке кретале од Valentine I до Valentine XI. Произведено је и неколико специјалних варијанти, од тенка носача моста, преко тенка осматрачнице, до тенка за чишћење минских поља.

Основни модел тенка је током употребе доживео низ модификација. У једном тренутку тенкови типа Valentine су били један од најважнијих британских тенкова. Коришћен је у многим савезничким армијама. Већи део тенкова Valentine је послат и у Совјетски Савез, где се добро показао. Valentine је имао и својих недостатака, али укупно гледано, био је расположив у довољним количинама у време када је највише био потребан, а тиме се не може похвалити велики број других британских тенкова.

ТТ карактеристике Valentine III/IV
Маса 17 690 кг
Дужина 5,41 м
Ширина 2,629 м
Висина 2,273 м
Посада 3
Наоружање
Погон дизел мотор AEC снаге 131 КС у Mk III, дизел мотор CMC снаге 138 КС у Mk IV
Аутономија 145 км
Брзина 24 км/ч

Лаки тенк Type 98 Ke-Ni

Лаки тенк Type 98 Ke-Ni (познат и као Type 98 Chi-Ni), пројектован је као замена лаких тенкова Type 95 Ha-Go. Иако пројектован пре Другог светског рата, производња је започета тек 1942, тако да је до краја рата произведено свега стотинак комада.

Type 98 је био лаки тенк, исте масе као и његов претходник Type 95, али са дебљим оклопом. Прототип новог тенка је израђен 1939. у фабрици Хино. Као разлог закаснелог почетка серијске производње наводи се чињеница да су јапански тенкови Type 95, иако застарели, били адекватни за употребу у борбеним дејствима против кинеских снага.

Са почетком Другог светског рата, јапаснки генералштаб је схватио да је тенк Type 95 рањив на дејство митраљеза калибра 12,7 мм. Морало се кренути у серијску производњу тенка који ће заменити овај модел, тако да је убрзо потписан уговор са кмпанијама Hino Motors i Mitsubishi Heavy Industries, који су произвели 132 примерака . Крајем рата, Јапанци су приоритет у трошењу челика дали морнарици, тако да га није било довољно за даљу израду тенкова.

Модел Type 98, у поређењу са својим претходником, је имао дебљи, варени оклоп, нешто боље обликован и био је погоњен шестоцилиндрични, ваздухом хлађени дизел мотор Mitsubishi Type 100, снаге 130 КС. Нешто лакши и краћи од тенка Type 95, кретао се максималном брзином од 50 км/ч.

Насупрот куполи са једним чланом посаде код тенка Type 95, Type 98 је користио куполу у којој су била смештена два члана посаде. Основно наоружање тенка био је топ калибра 37 мм, са спрегнутим митраљезом калибра 7,7 мм.

Тенк је израђиван у више верзија:

  • Type 98 Ke-Ni (стандардна верзија тенка, позната и као Type 98A Ke-Ni Ko)
  • Type 98B Ke-Ni Otsu (алтернативна верзија, пројектована у фабрици Mitsubishi. Разлика од основног модела огледала се у вешању, сличном Кристијевом. Експериментална верзија, неприхваћена за серијску производњу.)
  • Type 2 Ke-To (модернизована верзија тенка Type 98A, са снажнијим топом истог калибра. Ова верзија је произвођена током 1944-45. Произведено је 34 комада.)
  • Type 98 Ta-Se (новембра 1941, започет је развој самоходног противавионског оруђа. Један прототип је израђен, али је због његовог неуспеха, пројекат отказан)
ТТ карактеристике Type 98A
Маса 7,2 т
Дужина 4,11 м
Ширина 2,12 м
Висина 1,82 м
Посада 3 члана
Наоружање 1 х 37 мм Type 100
1 х 7,7 мм Type 97
Оклопна заштита 6 – 16 мм
Погон дизел мотор Mitsubishi Type 100, снаге 130 КС
Аутономија 300 км
Брзина 50 км/ч

Средњи тенк Type 97

Средином тридесетих година јапанска војска је предала захтеве за нови средњи тенк којим би заменили застарели Type 89B. Како се Генералштаб и Конструкторски биро нису могли сложити око концепције тенка, израђена су два прототипа. Компанија Мицубиши је израдила пројект Конструкторског бироа, док је Осака Арсенал израдио пројект Генералштаба. Није било тешко направити избор. Мицубишијев тенк је био тежи и са јачим погоном. Стандардизован је под ознаком Type 97 CHI-HA као средњи тенк и пре него што је производња средином рата престала, произведено је неких 3000 комада.

Тело и купола тенка израђени су техником заковица, где се дебљина плоча кретала од 8 до 25 мм. Возач се налазио напред десно, док је митраљезац седео лево од њега. Купола са два члана посаде налазила се у средини тела, нешто померена у десну страну и покретала се ручно. Главно наоружање тенка чинио је топ калибра 57 мм са елевацијом од -9° до +11°.  У задњем делу куполе налазио се још један митраљез калибра 7,7 мм. Борбени комплет се састојао од 120 пројектила калибра 57 мм и 2350 метака калибра 7,7 мм. Дванаестоцилиндрични ваздухом хлађени дизел мотор налазио се у задњем делу тела тенка.

Када је уведен у наоружање, овај тенк је био напредног дизајна, сем главног наоружања које је имало малу брзину пројектила на устима цеви. Одлика већине јапанских тенкова овог доба била је та да су били погоњени чешће дизел него бензинским моторима, што им је у многоме повећавало радијус кретања и смањивало ризик од пожара у борби, а самим тим и смањење жртава међу члановима посаде. Нова верзија тенка је израђена 1942. и одликовала се новом куполом са топом калибра 47 мм. Овај топ је користио исту муницију као и противтенковски топови што је олакшавало снабдевање муницијом на бојишту. Шасија тенка Type 97 коришћена је као основа за друге врсте возила, међу којима су и тенк за чишћење мина, самоходни топови, самоходни противавионски топови, инжињеријски тенк, возило за извлачење и оклопљени полагач моста. Већина њих је израђена у малом броју тако да су играли малу улогу у операцијама.

ТТ карактеристике
Маса 15 000 кг
Дужина 5,516 м
Ширина 2,33 м
Висина 2,23 м
Посада 4
Наоружање топ калибра 57 мм
два митраљеза калибра 7,7 мм
Погон дизел мотор Mitsubishi снаге 170 КС
Аутономија 210 км
Брзина 38 км/ч

Type 95 лаки тенк

Предаја тенкова Type 95 аустралијским оружаним снагама, 1945.

Лаки тенк Type 95 развијен је у складу са захтевима јапанских оружаних снага с почетка тридесетих година. Прва два прототипа израђена су 1934. у фабрици компаније Mitsubishi Heavy Industries. Прототипови су тестирани у Кини и Јапану, након чега су добили ознаку Type 95. Компанија их је називала HA-GO, док их је војска називала KE-GO. Пре него што је производња 1943. окончана, произведено је преко 1100 тенкова овог типа. Према неким изворима, производња овог типа тенкова одвијала се све до 1945. године.

Тело и купола тенка израђени су методом закивања. Дебљина плоча се кретала од 6 до 14 мм. Возач се налазио напред десно, док је лево од њега био смештен митраљезац. Купола се налазила у средини, нешто померена у леву страну, наоружана топом Typе 94 калибра 37 мм. Овај топ је касније замењен топом  Type 98 сличног калибра али са већом брзином пројектила на устима цеви. Са топом није био спрегнут митраљез, али је у задњи део куполе био смештен још један митраљезац. Борбени комплет за два митраљеза је бројао 2 970 метака, док је за топ б/к износио 119 пројектила. Велики недостатак овог тенка, као и код многих француских тенкова тог периода, био је тај да је командир тенка био и нишанџија и пунилац, а што су све били додатни задаци на његову основну дужност – командовање тенком.

Шестоцилиндрични ваздухом хлађени дизел мотор налазио се у задњем делу тела тенка. Пренос снаге обезбеђивао се преко трансмисије са четири брзине за кретање у напред и једном брзином за кретање у назад.

Како у то доба није било система за климатизацију, плоче оплате су облагане азбестним плочама, како би се посади обезбедили колико толико погодни услови за рад.

Током 1943. неколико тенкова је модификовано како би били наоружани топовима калибра 57 мм какви су се већ уграђивали у тенкове Type 97. Ова варијанта, названа KE-RI, није била тако успешна  јер је купола била сувише скучена. Следећа варијанта која је у ствари била тенк Тype 95 са куполом тенка Тype 97 названа је KE-NU. Тенкове Тype 95 су на производној траци наследили лаки тенкови Тype 98 KE-NI, али је до прекида производње 1943. произведено свега стотинак комада. Као разлог за прекид производње наводи се проглашавање верзије неуспешном.

ТТ карактеристике
Маса 7400 кг
Дужина 4,38 м
Ширина 2,06 м
Висина 2,18 м
Посада 3
Наоружање топ калибра 37 мм
два митраљеза калибра 7,7 мм
Погон дизел мотор Mitsubishi A6120VD снаге 120 КС
Аутономија 250 км
Брзина 45 км/ч

Средњи тенк Type 89 Chi Ro

 

Почетком двадесетог века Јапан је схватио да заостаје у многим аспектима војне технологије, тако да је покушао да ухвати корак посматрајући Европу. Јапанци су одлучили да набаве најбоље од европске технологије и да изврше прилагођавање својим потребама. То је било најизраженије у бродоградњи, где је британска технологија имала велики утицај. Након Првог светског рата, Јапан је започео модернизацију својих оружаних снага на основу лекција научених у рату. Мали број тенкова је купљен за потребе испитивања. На почетку, октобра 1918. је купљен један британски тенк Mark IV, а након њега и шест британских средњих тенкова типа Whippet и 13 француских Renault FT 1919. године. Ови тенкови су углавном коришћени у пешадијским и коњичким школама, мада су два тенка типа Whippet била послата у Владивосток са јапанским окупационим трупама. Прве тенковске јединице су формиране 1925. године, са пет тенкова Renault FT који су формирали 1. тенковски одред у саставу 12. дивизије, док су тенкови Whippet формирали тенковски одред упешадијској школи. Рана искуства са овим тенковима помогла су у одређивању захтева за први јапански тенк. Захтеви су прослеђени 4. војној лабораторији из састава Техничког бироа јапанске царске армије, која је била задужена за развој возила. Први прототип је израђен од меког челика, са главном куполом у центру и мањим куполама на предњем и задњем делу тенка, слично француском Char 2C. Завршен у лето 19126. године у Арсеналу Осака, са 18 тона је био претежак. Касније је еволуирао у моделе тешких тенкова Type 91 и Type 95, од којих ни један није прихваћен за опремање једница јапанске царске армије. Током развоја тенка, британска компанија Vickers је понудила Јапану прототип тенка означен са Model C. Јапану је испоручен марта 1927. Током испитивања Викерсовог прототипа, дошло је до пожара на мотору што је натерало јапанске инжињере да за свој нови тенк изаберу дизел мотор. Кренуло се са развојем другог лаког тенка, који је одобрен за увођење у наоружање 1929. године под ознаком Type 89 Yi-Go. Рекласификован је као средњи тенк јер је имао масу од 10 тона.

Производња тенка Type 89 додељена је у надлежност Арсеналу из Сагамија, али су његови ограничени индустријски капацитети приморали Арсенал да добар део производње препусти подуговарачима, претежно компанији Mitsubishi. Ова компанија је произвела нови мотор за Type 89. Први тенкови су добили бензинске моторе снаге 118 КС. Ова варијанта је имала ознаку Type 89А све до 1934. године када је финализиран Мицубишијев дизел мотор снаге 120 КС. Тенкови са дизел мотором су добили ознаку Type 89B Otsu. Поједини детаљи конструкције тенка мењали су се током процеса производње на основу предлога јединица. Тако је командирова купола на главној куполи промењена и од малог „шеширића“ израсла у много практичнију куполу са подељеним поклопцем који је служио како за вентиулацију тако и за улазак/излазак из тенка.

Како производња тенкова Type 89 није почела до 1931. године, Јапан је 1930. поручио око десет француских тенкова Renault NC1. Ови тенкови су учествовали у првим борбама јапанске војске. Прва специјална тенковска лета, наоружана Реноовима тенковима типа FT и NC, била је упућена у Манџурију након Манџуријског инцидента из јануара 1932. године. Чета се борила близу Харбина. Друга самостална тенковска чета, под командом капетана Шигемија, са пет тенкова Type 89 и 10 Реноових NC тенкова, учествовала је у Шангајском инциденту фебруара 1932. године. Иако су се нови тенкови добро показали, вешање на Реноовим тенковима је било проблематично тако да је тај тип тенкова повучен из наоружања. Као резултат, Прва специјална тенковска чета је борбу са кинеским трупама марта 1933. године у Јехол провинцији водила наоружана искључиво новим, домаћим тенковима.

ТТ карактеристике
Маса 12,79 т
Дужина 5,73 м
Ширина 2,13 м
Висина 2,56 м
Посада 4 члана
Оклопна заштита 6 – 17 мм
Наоружање топ 57 мм
2 х 6,5 мм
Погон Mitsubishi A6120VD, 120 КС
Аутономија 170 км
Брзина 26 км/ч

Лаки тенк Type 5 Ke-Ho

Са почетком Другог светског рата, јапански команданти су схватили да је стандардни лаки тенк јапанских оружаних снага, ознаке Type 95 Ha-Go – застарео. Иако се добро показао у борбама против кинеске револуционарне армије у Другом кинеско-јапанском рату и америчког лаког тенка M3 Stuart на полуострву батан децембра 1941, убрзо је постао застарео. Мада је топ калибра 37 мм био адекватан за борбу против већине оклопљених возила конструисаних током тридесетих година, Ha-Go, као и амерички тенкови пре 1941. – није био конструисан за борбу против тенкова, већ за пружањае ватрене подршке пешадијским јединицама. Type 95 је био рањив на митраљеску ватру калибра 12,7 мм и покушаји превазилажења овог проблема пројектовањем тенкова Type 98 Ke-Ni и Type 2 Ke-To били су кораци у правом смеру, али ипак недовољни. Стога је јапански војни врх одлучио да се нови тенк пројектује из почетка, без тражења основе у неком другом, већ конструисаном тенку. Прототип новог тенка био је завршен 1942. Пројект је одложен, јер је јапански генералштаб морао да подмири потребе морнарице за материјалом. Приоритет је дат бродовима и авионима, што је значилода су тенкови морали да сачекају неко друго време. Серијска производња је коначно одобрена 1945, што је било прекасно. Производњу је било немогуће покренути; недостајало је матеијала, бомбардовања индустријских центара била су честа. До краја Другог светског рата произведен је само један једини прототип.

ТТ карактеристике
Маса 10 т
Дужина 4,38 м
Ширина 2,23 м
Висина 2,23 м
Посада 4 члана
Наоружање 1 х 47 мм
1 х 7,7 мм
Оклопна заштита 8 – 20 мм
Погон дизел мотор снаге 150 КС
Брзина 50 км/ч

Средњи тенк Type 5 Chi-Ri

Заробљени прототип

Type 5 Chi-Ri је претпоследњи јапански средњи тенк развијен током Другог светског рата. Јапанци су намеравали да произведу тежу и снажнију верзију средњег тенка Type 4 Chi-To, који би по перформансама надмашио амерички средњи тенк M4 Sherman. До краја рата је произведен свега један прототип, ненаоружан. Пројекат је морао бити напуштен како би се ослободила радна снага и критични ресурси потребни за производњу практичнијег модела тенка – средњег тенка Type 4 Chi-To.

Тенк Type 5 Chi-Ri је користио продужену верзију шасије the Type 4 Chi-To, са осам точкова, уместо седам, колико их је било код модела Chi-To. Оклоп је израђен варењем закошених оклопних плоча, са максималном дебљином оклопа од 75 мм на челу тенка, 20 – 25 на бочним странама и по 50 мм на задњем делу тенка и куполи.

Јапанци су у почетку планирали да за погон тенка користе Мицубишијев дизел мотор, али су услед проблема са планом развоја и производње тенка, били су принуђени да у тенк уграде бензински мотор снаге 550 КС, који је у Кавасакију рађен по лиценци немачког BMW.

Када је реч о наоружању, Јапанци су у почетку планирали да тенк наоружају топом 75 мм, какав је био уграђиван и у тенк Type 4 Chi-To. Међутим, планови су промењени, тако да је за уградњу у тенк изабран топ калибра 88 мм, заснован на противавиоонском топу Type 99. Као секундарно наоружање је изабран топ калибра 37 мм, планиран за уградњу уместо дотадашње уградње митраљеза. На левој страни куполе је сотављено место за уградњу митраљеза калибра 7,7 мм. Према другим изворима, у пројекту је била предвиђена уградња два митраљеза калибра 7,7 мм.

Као и средњи тенкови Type 4 Chi-To, и тенкови Type 5 Chi-Ri су били предвиђени за коначну одбрану јапанских острва. Судбина јединог примерка тенка, прототипа – остала је непозната до данашњих дана. Наиме, након окупације Јапана, Американци су заробили прототип тенка и укрцали га на теретни брод. Према једној теорији, тај брод је потону и прототип тенка никада није дошао до свог одредишта. По другој теорији, овај тенк је изрезан током рата у Кореји.

ТТ карактеристике
Маса 37 т
Дужина 8,467 м
Ширина 3,05 м
Висина 3,10 м
Посада 5 чланова
Наоружање 1 х 75 (88) мм
1 х 37 мм
1 (2) х 7,7 мм
Оклопна заштита 25 – 75 мм
Погон бензински мотор Kawasaki Type 98, снаге 550 КС
Аутономија 250 км
Брзина 45 км/ч

Лаки тенк Type 4 Ke-Nu

Један од два преживела примерка тенка. Тенк на слици се налази у поставци Централног музеја Отаџбинског рата 1941-1945. фото: www.Tank-Hunter.com

Иза ознаке Type 4 Ke-Nu, крије се јапански лаки тенк, настао конверзијом постојећих лаких тенкова Type 95 Ha-Go, уградњом веће куполе, куполе средњег тенка Type 97 Chi-Ha.

Тенкови Type 4 Ke-Nu се могу сматрати последицом даљег развоја средњих тенкова Type 97 Chi-Ha. Прва верзија тенка Type 97 Chi-Ha била је наоружана топом калибра 57 мм. Искуства из употребе ових тенкова против кинеских, али и совјетских снага, показла су да је овај топ потпуно неадекватан за било какву противоклопну борбу. Из тог разлога је развијен топ калибра 47 мм, који је имао већу брзину на устима цеви. Овим топовима су наоружавани тенкови Type 97 Chi-Ha, добивши уз нови топ и нову ознаку – Type 97-kai Shinhoto. Уградња нових топова је створила извесну количину вишкова тенковских купола Type 97, које су касније уграђиване на оклопна тела застарелих лаких тенкова Type 95 Ha-Go. Као резултат, добјен је нови модел тенка, ознаке Type 4 Ke-Nu. Током 1944. је извршена конверзија на око 100 тенкова.

Тенк Type 4 Ke-Nu, који је у основи био лаки тенк Type 95 са уграђеном куполом средњег тенка Type 97, имао је нешто већу ватрену моћ, али је због тога имао и доадтну тону тежине. Овај додатак је условио смањње брзине тенка на 40 км/ч. Ипак, замена куполе није умањила највећу слабост тенкова Type 95, која се огледала у недостатку оклопне заштите тенка.

Конверзија извршена 1944. је била, може се рећи, закаснела и није имала утицај на операције јапанских оружаних снага. Највећи део конвертованих тенкова остао је на територији јапанских острва, спремајући се за борбу против америчке инвазије. Нешто тенкова је испоручено јединицама на територији Кореје и Манџурије.

фото: www.Tank-Hunter.com

ТТ карактеристике
Маса 8,4 т
Дужина 4,3 м
Ширина 2 м
Висина 2 м
Посада 3 члана
Наоружање 1 х 57 мм
1 х 7,7 мм
Оклопна заштита 6 – 25 мм
Погон дизел мотор снаге 120 КС
Аутономија 240 км
Брзина 40 км/ч

Средњи тенк Type 4 Chi-To

Средњи тенк Type 4 Chi-To је био један од неколико новопројектованих средњих тенкова у време пред завршетак Другог светског рата. Type 4 Chi-To се сматра најнапреднијим јапанским тенком Другог светског рата. Рат је завршен пре него што је овај модел уопште могао и видети борбу. Произведен је у свега два примерка.

Почетак развоја тенка веже се за 1943, када су Јапанци одлучили да је време за замену тенкова Type 97. Нови тенк је по спољном изгледу био сличан тенку Type 97, али је био знатно већи. Први прототип је приказан 1944. Носио је ознаку Type 4 и представљао је најнапреднији јапански тенк. Серијску производњу није било могуће успоставити услед недостатка сировина и материјала, као и због сталног бомбардовања јапанских фабрика. Серијска производња је планирана у фабрици Mitsubishi, темпом од 25 тенкова месечно. До 1945. је произведено свега шест шасија тенка, од којих су до краја рата комплетиране две.

ТТ карактеристике
Маса 30 т
Дужина 6,73 м
Ширина 2,87 м
Висина 2,87 м
Посада 5 чланова
Наоружање 1 х 75 мм Type 5
2 х 7,7 мм Type 97
Оклопна заштита 12-75 мм
Погон дизел мотор Mitsubishi AL Type 4, снаге 412 КС
Аутономија 250 км
Брзина 45 км/ч