Тешка крстарица Prinz Eugen

Немачка крстарица „Принц Еуген“ је по неким изворима увећана класа тешких крстарица „Адмирал Хипер“, која је служила у немачкој ратној морнарици током другог светског рата, а потом била у саставу америчке морнарице. На крају је завршила своју причу у операцији „Crossroads“ (Раскршћа).

„Принц Еуген“ је био трећи брод у својој класи. Као и остали бродови те класе („Адмирал Хипер“ и „Блихер“) и ова крстарица је била изграђена средином тридесетих година. Током конструкције и изградње, овај пројекат је био познат под ознаком Kreuzer J“ (крстарица Ј). Кобилица јој је била положена у бродоградилишту Круп Германија (Krupp Germania) у Килу, 23. априла 1936. године. Укупна цена коштања изградње је тада износила 104,5 милиона Рајхсмарака. Поринут је 22. августа 1938. године, а уврштен у оперативну употребу 1. августа 1940. године. Како је крај рата дочекао „на води“, сматран је „срећним бродом“.

На Балтику…

Тешка крстарица „Принц Еуген“ је узела учешће у бици у Данским вратима, када је заједно са бојним бродом Бизмарк имала задатак да неопажено уплови у Атлантик ради даљих акција. Након одвајања од бојног брода Бизмарк, „Принц Еуген“ је кренуо на југ како би пронашао танкер „Spichern“ и потом извршио припреме за акције гусарења по Атлантику. Након успешног избегавања британских снага које су гониле Бизмарка, „Принц Еуген“ упловљава у француску луку Брест 1. јуна 1941. године. Лука је редовно бомбардована од стране бомбардера РАФ-а и у ноћи 1. јула „Принц Еуген“ је погођен авио бомбом и том приликом је погинуло 60 чланова посаде.

Након губитка бојног брода „Бизмарк“ Хитлер је забранио даље гусарење површинским бродовима. Страхујући од савезничког искрцавања у Норвешкој, желео је да у територијалним водама има све своје капиталне бродове. Заједно са бојним крсташима (негде бојним бродовима) „Шарнхорст“ и „Гнајзенау“, „Принц Еуген“ узима учешће у операцији „Кербер“ (операција пробоја немачких ратних бродоваиз луке Брест за немачке воде кроз Канал), када се враћа у Немачку 12. фебруара 1942. године.

Фебруара 1942. године тешка крстарица „Принц Еуген“ напушта Немачку и креће за Норвешку. Међутим, 23. фебруара бива торпедована од стране британске подморнице HMS Trident. Резултат торпедног напада подморнице била је оштећена крма брода, самим тим и кормило. Након указане „прве помоћи“ од стране посаде, брод се враћа у Кил 16. маја 1942. године на темељну поправку. У ремонту борави до јануара 1943. године. Два каснија покушаја да пребазира у норвешке воде, где је требао да представља опасност по савезничке конвоје, убрзо пропадају, те се брод задржава у домаћим водама и служи за обуку морнара.

Откинута крма брода након торпедовања, фебруар 1942.

Од августа 1944. године брод добија нов задатак: бомбардовање совјетских трупа које се концентришу на обали Балтика и транспорт немачких избеглица на запад. У условима густе магле, 15. октобра 1944. године долази до судара са лаком крстарицом „Лајпциг“, у коме је већа оштећења, наравно, претрпео мањи брод, скоро пресечен на пола. „Принц Еуген“ је остао „у гостима“ код лаке крстарице „Лајпциг“ читавих 14 часова. Након поправке у Готенхафену (Гдиња), наставља са извршењем задатка. 29. марта 1945. године напушта Готенхафен последњи пут, превозећи избеглице за Свинемунде, где упловљава 8. априла 1945. године. Из Свинемундеа испловљава за Копенхаген, где упловљава 20. априла 1945. године. Недостатак погонског горива је значио да је брод „заробљен“ у луци. 7. маја бива стварно заробљен.

Судар са лаком крстарицом Лајпциг, 15. октобар 1944.

USS Prinz Eugen

„Принц Еуген“ је на подели припао РМ САД. Носио је ознаку USS Prinz Eugen (IX-300). Након испитивања и тестова, пребацују је у флоту мета, како би учествовала у операцији „Crossroads“. Ова операција је требала да покаже како се понашају ратни бродови различитих класа и типова на различитим даљинама од места експлозије атомске бомбе. Ова крстарица преживљава обе фазе теста (Able и Baker). Поправке на одређеним местима пропуштања нису спровођене због високе радиоактивности.

Септембра 1946. године у тегљу креће ка Квајалеин атолу, да би се 22. децембра преврнуо преко гребена Енубуј. На тој позицији (8°45’9.49″N 167°40’59.60″E)  је остала до данашњих дана. 1978. године јој је демонтиран пропелер са десног осовинског вода и изложен у немачком морнаричком меморијалном комплексу у Лабоу.

ТТ карактеристике
Димензије
– дужина преко свега 212,5 м
– ширина 21,8 м
– висина 7,2 м
Депласман 15000/18400 т
Погонска група 3 парне турбине Blohm & Voss снаге136000 КС
Брзина 33,5 чв
Наоружање 8×203 мм,
12×105 мм L/65 C/33,
17×40 мм FlaK,
8×37 мм L/83,
28×20 мм MG L/64,
12 торпедних цеви 533 мм
Посада 1600 чланова
Аутономија 7200 миља брзином од 20 чв
Авио компонента 3 авиона Арадо Ар 196

Admiral Graf Spee

Адмирал Граф Шпе (Admiral Graf Spee) је била тешка крстарица немачке ратне морнарице која се у њеној оперативној употреби налазила пре и у раној фази Другог светског рата. Овај и још два брода исте класе (Класа „Deutschland“), „Deutschland“ (касније преименован у „Lutzow“) и „Admiral Scheer“ су од стране Британаца сврставани у класу џепних бојних бродова.

Поринуће брода, 30. јун 1934.

Адмирал Граф Шпе се сматра, поред бојног брода Бизмарк, најпознатијим бродом који је пловио под немачком заставом. Годину дана након губитка овог брода, Немци су преостале бродове ове класе означили као тешке крстарице.

Поринут је 1934. године и назван по адмиралу из првог светског рата, Максимилијану фон Шпеу, који је са још два сина, погинуо у првој бици код Фокландских острва 8. децембра 1914. године. То је други пут да се броду даје његово име (први брод који је понео то име је недовршени бојни крсташ из првог светског рата, SMS Graf Spee).

Након опремања брода

Адмирал Граф Шпе је непосредно пред избијање рата послат за Атлантик, у ноћ 21. августа 1939. године. Испловио је из Вилхелмсхафена у потпуној радио тишини, ка северу, да би код Исланда неопажено ушао у Атлантски океан. Три дана касније, на исти начин је испловио и „Дојчланд“. Инструкције за овај задатак су биле разрађене још почетком августа и биле су веома прецизне. Предвиђале су да у случају избијања рата са Британијом и Француском, крену са нападима на њихове трговачке бродове и тиме намаме тешке француске и британске бродове на њих и тако спрече поморску блокаду немачких лука. „Дојчланд“ је за подручје деловања добила северни део Атлантика, а „Граф Шпе“ јужни. Оба брода су као подршку добили на располагање по један трговачки брод…

30. септембра „Адмирал Граф Шпе“ налази своју прву жртву, британски брод „Клемент“, депласмана око 5000 тона. У маневру напада, британски брод је започео да емитује позив у помоћ, на шта је добио сигнал са немачког брода: „Стоп. Не сигнализирај“. Посади трговца је наређено да напусти брод, што је она и учинила. Иако су кингстони били отворени, брод је полако тонуо, па су га Немци „убрзали“ са пар топовских хитаца. У духу „лепих манира“ капетан „Графа Шпеа“, капетан бојног брода Ханс Лангсдорф је јавио позицију чамца у коме се налазила посада са потопљеног брода.

Спасени чланови посаде су описали свој сусрет са гусасрским бродом, те је британском Адмиралитету постало јасно с ким има посла. Међутим, посада немачког брода је применила одређене мере „дезинформисања“ тако да је на прамцу имала исписано име трећег брода из класе, „Адмирала Шера“, па су Британци имали погрешан податак о присутности немачких бродова у Атлантику. То је био тек почетак „обмањивања“ и ратних лукавстава које је спроводио капетан „Адмирала Графа Шпеа“. Наиме, често је прилазио „жртви“ вијући француску заставу (у задњем моменту се истиче права застава), или је пловио са лажним другим димњаком, или додатним артиљеријским торњем…

Британци су формирали 8 група бродова за лов на Шпеа у Атлантику и једну у Индијском океану. Ових девет група је укупно бројало 3 бојна брода, 2 бојна крсташа, 4 носача авиона и 16 крстарица (укључујући и француске). Касније је формирано још група.

Група Г (крстарица HMS Exeter, лака крстарица HMS Ajax и HMNZS Achilles) је имала успеха 13. децембра 1939. године, лоцирала је Шпеа на ушћу р. Ла Плате у Атлантик, при чему је одмах отпочела битка. Током битке, Граф Шпе је тешко оштетио крстарицу  Ексетер и приморао је да напусти бојиште. У каснијој размени ватре, одређена оштећења је добила и лака крстарица Ахил. Граф Шпе није прошао неоштећен… лаке крстарице су му нанеле неколико погодака по надграђу, што није проузроковало озбиљну штету. Проблем су причинила зрна са Ексетера која су око 0638 часова пробила две палубе и експлодирала у котларници – чиме су проузрокована оштећења на систему горива које није на време откривено. Онеспособљен је систем за сепарацију горива, тако да је спремног горива било само за око 16 часова вожње. Командир погона је известио команданта да квар није могуће поправити на мору. Тиме је онемогућен план за извлачење на отворено море.

Адмирал Граф Шпе упловљава у неутралну луку, Монтевидео, како би извршио неопходне поправке. Британски обавештајци су се одмах дали на посао: 14. децембра 1939. године известили су о оштећењима на даЉинарима, топовима, о рупама у оплати… све у свему између 30 и 60 погодака. Командант брода и командир погона су проблем са системом горива успешно држали у тајности. Детаљи око квара су јављени у SKL (Seekriegsleitung) у јануару 1940. године, али је истина била ван јавности пуних 60 година.

Понашање Немаца током боравка у луци, нарочито поступак команданта брода по увиђању озбиљности ситуације, поздрављено је од стране становништва. Многи су страховали да ће град претрпети одређену штету због боравка немачког брода, тако да су сматрали да је одлука Лангсдорфа о испловљењу мотивисана жељом да не науди локалном становниству.

Једна од првих одлука Лангсдорфа по упловљењу у Монтевидео била је ослобађање посада потопљених бродова из заробљеништва. Од свих чланова посада 9 трговачких бродова, нити један члан посаде није убијен. Сваки од ослобођених чланова посаде, о капетану Лангсдорфу је имао само речи хвале. Остао им је у сећању као човек који је течно говорио енглески језик, који им је позајмЉивао књиге на енглеском језику како би прекратили време у заточеништву. Многи официри са потопљених бродова су присуствовали сахрани погинулих чланова посаде. Капетан Дав, са брода „Africa Shell“, је чак постао и пријатељ капетана Лангсдорфа.

15. децембар је искоришћен за сахрану погинулих чланова посаде – њих 36. Сахрани су присуствовали и многи официри са бродова које је Шпе потопио.

Према одредбама Хашке конвенције из 1907. године, Граф Шпе је могао да остане у луци због поправки 24 часа, не излажући се опасности од интернирања. Британски амбасадор је знао за те одредбе, али је такође знао и за одредбу да Граф Шпе може испловити тек након што прође 24 часа од испловљења последњег трговачког брода из луке. Тако је упућивао бродове ван луке у једнаким временским интервалима од 24 часа. Очигледна је била намера да се посада интернира, након чега би Британци заузели брод. 14. децембра, британски амбасадор упућује захтев властима Монтевидеа да интернирају посаду. Влада Уругваја је продужила рок на 72 сата, након чега ће уследити интернација…

Британски обавештајци су по целом граду раширили гласине да пред Монтевидео стиже читава британска флота: носачи авиона, бојни бродови, тешке крстарице… У стварности, пристигла је само крстарица Камберленд (HMS Cumberland).

Са командом немачке морнарице одвијала се жива дискусија, где су разматране разне опције укључујући извлачење под борбом, интернирање у Монтевидеу или потапање брода. У 1815 часова 17. децембра 1939. године, Граф Шпе напушта луку Монтевидео и креће ка излазу на отворено море. Уместо покушаја да пробије блокаду, немачки брод бива потопљен у 1952 на позицији 34°58’18″S 056°18’4″W од стране сопствене посаде… командант брода извршава самоубиство у хотелској соби, претходно се умотавши у заставу царске немачке морнарице.

Након потапања у плитким водама, велики део бродског надграђа је остао изнад воде, али је током времена, труп пропадао у муљ, тако да данас само врх јарбола вири из воде.

Олупина Графа Шпеа, након потапања, 1940.

Прво „спасавање“ ствари са брода извели су обавештајни тимови британске Краљевске морнарице који су демонтирали, тада напредан, радар Seetakt, који није био уништен током потапања брода. Фебруара 1940. године, олупину су походили и амерички морнари са лаке крстарице USS Helena. 1997. године са брода је демонтиран топ секундарних батерија калибра 150 мм који је данас изложен испред Националног поморског музеја у Монтевидеу.

Обиман посао на вађењу олупине брода је започео у фебруару 2004. године. Овај подухват је финансиран делом средствима уругвајске владе, а делом из приватних извора. Као разлог за вађење је наведена поморачка сигурност бродова, пошто олупина представЉа навигацијску опасност по бродове. Прва велика секција брода, артиЉеријска контролна станица тешка 27 тона, је извађена 25. фебруара 2004. године. Очекивања су да ће операција вађења олупине потрајати неколико година. Као што се и очекивало, на локацији се појавио и Џејмс Камерон, који вредно прави видео запис о целом подухвату. Након што се извади, планирано је да се изврши рестаурација и постављање као музејског експоната.

Многи немачки ветерани не одобравају овај покушај рестаурације брода, сматрајући га ратним гробљем и подводним историјским спомеником који заслужује поштовање. Један од њих, Ханс Еупел, бивши торпедни механичар који је 2005. године (када је дао изјаву) био стар 87 године, изјавио је да је „операција лудост, прескупа је, и бесмислена. Такође је и опасна, јер једно од три пуњења која су постављена, није експлодирало.“

10. фебруара 2006. године, светлост дана је угледала фигура орла са Графа Шпеа. Како вађење фигуре не би било погрешно протумачено, „свастика“ је била прекривена током вађења на површину.

Тактичко техничке карактеристике
Димензије:
– дужина преко свега 186 м
– ширина 21.6 м
– газ 7.4 м
Депласман 12 100 т/ 16 200 т
Погонска група МАН дизел мотори 52 050 КС
Брзина 28.5 чв
Наоружање 6 × 280 мм
8 × 150 мм
6 × 105 мм
8 × 37 мм
10 × 20 мм
8 ×ТЦ 533 мм
Посада 1 150 чланова
Даљина пловљења 8 900 миља

Тешка оклопна кола Sd.Kfz. 231 (8-rad)

Немачки војни врх је готово истовремено са увођењем оклопних кола конфигурације 6 х 4 схватио да та возила неће задовољити потребе војске на дуге стазе, јер нису имали довољно снажан погон, а ни карактеристике при кретању ван путева им нису биле на потребном нивоу. Стога су захтевали возило конфигурације 8 х 8, са снажним мотором, и одлучили да камионску шасију Bussing-NAG искористе за производњу жељеног оклопног возила. Развој новог возила је започет 1935. а први серијски примерак је предат војсци две године касније.

Тешка оклопна кола су добила ознаку „schwerer Panzerspähwagen SdKfz 231“ а да би се избегла конфузија и мешање са возилом конфигурације 6 х 6, исте ознаке, уз овај модел се обавезно стављала и ознака (8-Rad), док су га војници називали „Achtrad“. Када је испоручено јединицама, ово возило је било међу најнапреднијим возилима-теренцима. Цена за овако високе карактеристике била је врло висока, јер су шасија и склопови били врло комплексни, самим тим и врло скупи и спори за производњу. Поред комплексности производње, велики проблем је била висина возила што га је чинило уочљивим на бојишту.

Sd.Kfz. 231 је остало у производњи до 1942, када је замењен возилима Sd.Kfz. 234. До тада је произведено 1 235 возила која су била присутна на свим ратиштима где су се налазиле немачке оружане снаге. Посебно се добро показало у операцијама на северу Африке и на територији Совјетског Савеза.

Верзије

Sd.Kfz. 231 (8-Rad) са куполом наоружаном топом KwK 30 или KwK 38 калибра 20 мм и спрегнутим митраљезом MG 34 калибра 7,92 мм

Sd.Kfz. 232(8-Rad) возило везе

Sd.Kfz. 233 верзија наоружана краткоцевним тенковским топом калибра 75 мм. Овај топ је уграђиван у отвореном одељку возила, начињеном изградњом куполе. Посада овог возила је бројала три члана. Возило је коришћено као ватрена подршка у оклопно извиђачким јединицама. Прво возило овог типа испоручено је 1942. и показало се као врло ефикасно, али је имало недостатак по питањима поља дејства топа и недостатка панцирно пробојних пројектила. Међутим, ефикасност возила је била довољна за уобичајено супротстављање извиђачким возилима на које је обично наилазило на терену.

Sd.Kfz. 263(8-Rad) командно возило

ТТ карактеристике Sd.Kfz. 231(8-Rad)
Маса 8,3 т
Дужина 5,85 м
Ширина 2,20 м
Висина 2,34 м
Посада 4
Наоружање 1 х 20 мм
1 х 7,92 мм
Погон бензински мотор Bussing-NAG снаге 150 КС
Аутономија 270 км
Брзина 85 км/ч

Sd.Kfz. 232(8-Rad)

Sd.Kfz. 233

Sd.Kfz. 263(8-Rad)

Тешка оклопна кола Sd.Kfz. 231

Тешка оклопна кола Sd.Kfz. 231 вуку порекло са совјетског тест центра у Казању, формираном током двадесетих година. На том полигону су немачки стручњаци, сходно потписаном уговору са Совјетима, развили шасију оклопних кола  конфигурације 8 х 8. Како се возило у овој конфигурацији показало као прескупо за производњу, Немци су развили јефтинију конфигурацију 6 х 4. Овај модел је као основу користио шасију камиона, у почетку производ компаније Daimler-Benz, а касније и компанија Bussing-NAG и Magirus. На ове шасије је уграђивано оклопно тело и купола. Прва испитивања су показала да је потребно обезбедити снажније предње осовине, као и да је потребно модификовати хладњаке. Након извршених модификација, возило је 1932. предато немачким оружаним снагама. До 1935, када је прекинута производња овог модела, произведено је око 1000 примерака.

Оклопна кола 6х4 нису били баш велики успех, али су произвођени у време када немачка армија није имала искуства у употреби оваквог типа возила, тако да су сасмим тим били и више него корисни за обуку и припрему јединица. С обзиром да је за употребљену шасију камиона оклопљено тело било претешко, оклопном возилу су биле битно умањене тактичко техничке карактеристике, нарочито ван путева. Ипак, ова возила су имала своју сврху у ангажовању у Аустрији и Чехословачкој током 1938. и 1939. године. Њихово појављивање је имало велики пропагандни утицај, и сходно томе су имали одговарајући простор у медијима. Након 1940. су постепено напуштали јединице прве линије и махом служили у сврху обуке војника.

Sd.Kfz. 232

Први примерци возила су наоружавани свега једним митраљезом MG 34 калибра 7,92 мм, док је верзија коју су користили тешки водови немачких оклопних јединица користили верзију SdKfz 231. Ова верзија је имала куполу са топом калибра 20 мм, у почетку типа KwK 30 који је касније замењен моделом KwK 38, нешто веће каденце. Са овим топом је био спрегнут митраљез MG 34, а на крову је било уграђено постоље за монтирање још једног митраљеза.  Sd.Kfz. 231 је коришћено као тактичко возило (пружање ватрене подршке јединицама моторизоване пешадије), али је повремено коришћено и као подршка лаким извиђачким јединицама у тенковским формаицјама. Возило које је било веома слично возилу Sd.Kfz. 231 било је Sd.Kfz. 232, које је у основи било Sd.Kfz. 231 са радио уређајем дугог домета који је захтевао уградњу велике антене изнад куполе и преко задњег дела оклопног тела. Купола је овде служила за ношење предњег краја антене. Следеће слично возило било је Sd.Kfz. 263, које је такође имало велику антену, само што је купола била фиксирана, а од наоружања је имао само један митраљез. Коришћен је као командно возило.

Sd.Kfz. 263

ТТ карактеристике Sd.Kfz. 231
Маса 5,7 т
Дужина 5,57 м
Ширина 1,82 м
Висина 2,25 м
Посада 4 члана
Наоружање 1 х 20 мм
1 х 7,92 мм
Погон бензински мотор Daimler-Benz, Bussing-NAG или Magirus, снаге 60-80 КС
Аутономија 250 км
Брзина 65 км/ч