Bohler 4,7cm

Аустријска компаниja Bohler је 1935. године произвела противтенковски топ ознаке Model 35, који је био широко распрострањен.

Први купци топа били су Италијани, који су поред оруђа купили и лиценцу за производњу; произвођен је под италијанском ознаком Cannone da 47/32. Као такав, топ калибра 47 мм постаје основно наоружање различитих италијанских оклопних возила, међу којима се издвајају средњи тенк M13/40, оклопни аутомобил AB41, самоходни топ Semovente 47/32.

Поред Италије и Аустрије, овим топом су се наоружавале и јединице кинеске, естонске, финске, летонске, холандске, румунске и швајцарске војске. Само Холанђани су у наоружање увели 380 примерака, од којих је добар део и лиценцно произведен у Холандији.

Совјети су у Летонији заробили доста ових топова, као и Немци у Аустрији, Холандији и Совјетском Савезу. У немачком арсеналу топови заробљени у Холандији носе ознаку 4.7cm PaK 187(h), док топови заробљени од Совјета добијају ознаку 4.7cm PaK 196(r). Део топова је прослеђен Италији, да би се након италијанске капитулације поново нашли у рукама Немаца, када добијају ознаку 4.7cm PaK 177(i) и користе се у наоружању немачких и усташких снага.

Упркос извозним успесима, у време избијања Другог светског рата се није прославио у улози противтенковског топа, с обзиром да је оклопна заштита тенкова нарасла изнад пробојне моћи топа. Послуга топа није имала никакву заштиту од дејства непријатеља, што је био и основни недостатак овог оруђа. Накнадно израђен штит био је врло напрактичан за употребу, пошто је био врло закошен, под углом од 45°, што је топ у комбинацији са ниском силуетом чинило незгодним за употребу.

Сходно својим карактеристикама, топ у рату мења улогу и постаје оруђе за блиску ватрену подршку јединица пешадије. Нарочито је коришћен на Далеком истоку, где су јапанске снаге заробиле ове топове од холандских снага и увеле у своје наоружање.

Топ је израђиван у више верзија, те су тако поједини топови имали гасну кочницу на устима цеви, затим су израђивани са различитом дужином цеви, али су сви имали заједнички закривљени лафет. Приликом припреме за дејство, точкови су се могли демонтирати, што је обезбеђивало нижу силуету оруђа. Ваља напоменути да је највећи број модела могао бити растављен ради лакшег транспорта по неприступачном терену.

Коњска вуча

Топ је користио две врсте муниције: HE муниција је коришћена против лако оклопљених и неоклопљених циљева, док је AP пројектил употребљаван за дејство по утврђеним и оклопљеним циљевима. AP пројектил је имао пробојну моћ од 45-50 мм челика на даљини од 200 м, односно 35 мм челика на даљини од 500 м. HE пројектил је имао врло осетљив упаљач који се активирао приликом наиласка на прву препреку. Уобичајени борбени комплет топа је износио 80 AP и 20 HE пројектила.

ТТ карактеристике
Произвођач Böhler, Аустрија
Маса без точкова 310 кг
Маса са точковима 345 кг
Маса са оклопним штитом 395 кг
Дужина топа 3210 мм
Дужина цеви 1850 мм (39 калибара)
Калибар 47 мм
Максимална елевација 57°
Максимална деклинацаија 10°
Ефикасан домет HE пројектила 6000 м
Брзина гађања 15 прој/мин

 

 

Ерих Топ

U-552 у повратку за Сен Назер. Десно Erich Topp, лево Siegfried Koitschka, тадашњи официр палубне страже на U-552, а касније командант U-616

Капетан фрегате Ерих Топ (Erich Topp, 2. јул 1914. – 26. децембар 2005), трећи по реду најуспешнији немачки командант подморница током Другог светског рата. Потопио је 35 бродова укупне тонаже од 197 460 БРТ. Службујући у ратној морнарици послератне Немачке дошао је до чина контраадмирала.

Топ је рођен у Хановеру, у породици инжињера. У морнарицу је ступио 1934, а у флотилу подморница ступа октобра 1937. и то као официр палубне страже на подморници U-46. Након четврте патролне вожње, 5. јуна 1940. добија команду над подморницом U-57. У две патролне вожње овом подморницом, Топ успева да потопи шест бродова. Након судара са норвешким бродом 3. септембра 1940. и потонућа подморнице U-57, Топ 4. децембра 1940. прелази на подморницу U-552. Подморница U-552 је најчешће деловала против савезничких конвоја у северном Атлантику, где у десет патрола потапа 30 бродова. Један од потопљених бродова је био амерички разарач USS Reuben James, први амерички ратни брод потопљен у Другом светском рату (31. октобра 1941).

Наредне године, 3. априла, Топ потапа амерички брод SS David H. Atwater, што ће покренути извесне контроверзе у погледу поступака Ериха Топа. У новинама су се појавиле тврдње да је посада подморнице U-552 митраљирала преживеле чланове посаде, што ће након рата бити оповргнуто.

Октобра 1942. Топ добија команду над 27. флотилом подморница, која је базирала у Готенхафену (Гдиња, Пољска), што ће га учинити одговорним за употребу нове класе подморница – Type XXI Elektroboot. Пред сам краја рата Топ ће се у својству команданта укрцати на подморницу U-2513, са којом ће се 8. маја 1945. у Норвешкој и предати. У заробљеништву ће провести од 20. маја до 17. августа 1945.

Након рата студира на Техничком универзитету у Хановеру, где дипломира 1950. Осам година касније приступа немачкој ратној морнарици (Bundesmarine), где обавља високе дужности све до 1969, када је пензионисан.

Након пензионисања, Топ постаје саветник у бродоградилишту HDW AG. Пише мемоаре „Одисеја команданта подморнице: Сећања Ериха Топа“, који су објављени 1992.

Преминуо је 26. децембра 2005. у Зисену (немачка савезна држава Баден-Виртемберг)

СУ-76, самоходни топ

СУ 76 у музеју у Њижнем Новгороду

Током очајничких дана 1941, Црвена Армија је изгубила толико ратног материјала да су планери совјетских оружаних снага били приморани да серијски производе најбитније наоружање, као и да смање број типова наоружања у производњи. Један до типова оружја који је преживео ову „сечу“ био је и противтенковски топ ЗиС-3 калибра 76,2 мм који не само да је био одличан пољски топ, већ и одличан противтенковски топ.

Догађаји из 1941. показали су Црвеној Армији да су њени лаки тенкови били скоро неупотребљиви, те да је тип оружја који треба ставити на списак за повлачење из производње и наоружања. Производна линија за тенкове Т-70 је била у функцији тако да је одлучено да се изврши конверзија ових тенкова у самоходна противтенковска оруђа. Конверзија би се извршила уградњом топа ЗиС-3 на шасију тенка. Тиме се добило високопокретљиво противтенковско оруђе – СУ-76. Конверзија у смислу уградње топа калибра 76,2 мм и борбеног комплета од 62 пројектила била је релативно једноставна, али је шасија Т-70 морала бити нешто проширена и уграђен још један точак. Први примерци су имали топ уграђен на центар шасије, док је код каснијих модела топ померен нешто у лево. Максимална дебљина оклопа износила је 25 мм.

Прво оруђе СУ-76 произведено је крајем 1942, а тек средином наредне године је оруђе испоручено јединицама у потребним количинама. До тог времена, топ ЗиС-3 је изгубио на својој моћи, тако да је уследило пребацивање оруђа на задатке подршке пешадијским јединицама. Увођењем новог пројектила топ је добио нешто на пробојности, али је крајем рата СУ-76 био у фази избацивања из наоружања, а у корист нових самоходних оруђа већег калибра. Многи СУ-76 су конвертовани у друге улоге, као што је артиљеријски трактор, лаки тенк за извлачење, самоходно противавионско оруђе…

ТТ карактеристике
Маса 10 800 кг
Дужина 4,88 м
Ширина 2,73 м
Висина 2,17 м
Посада 4 члана
Наоружање топ 76,2 мм и митраљез калибра 7,62 мм
Погон два бензинска мотора GAZ снаге по 70 КС
Аутономија 450 км
Брзина 45 км/ч

Противтенковски топ Skoda P.U. V. vz 36 калибра 47 мм

Чешка компанија Шкода је била једна од првих европских фабрика наоружања која је придала важност конструисању специјализованих противтенковских топова. Током двадесетих година, конструктори фабрике Шкода су спровели низ експеримената и студија како би дошли до употребљивог противтенковског топа, а 1934. су произвели топ калибра 37 мм. Овај топ из разних разлога није шире прихваћен (уопште гледано, тражено је неко теже оруђе), а 1936. се појавио топ ознаке P.U.V. vz 36 у калибру 47 мм. Овај топ је готово одмах усвојен у наоружање чешких оружаних снага.

Овај топ је у време када се појавио био снажнији и убојитији од осталих европских оруђа тог типа. Користио је релативно тежак пројектил, масе 1,65 кг, који је могао пробити било који тенк на даљини до 640 м, док су топови слични њему имали исти учинак на даљинама између 185 и 275 м.  Упркос снази, овај топ се показао као неспретна конструкција. Имао је застареле точкове и врло дуге краке лафета.

Производња за потребе чешких оружаних снага је текла по приоритету, а нешто топова је испоручено Југославији. Овим топовима су наоружане посебне противтенковске чете, али је нашао своје место и у пешадијским противтенковским јединицама – за које је била намењена унапређена верзија ранијег топа калибра 37 мм. Овај модел је касније добио ознаку P.U.V. vz 37, и мада је био налик већем топу калибра 47 мм, од њега се разликовао по челичним точковима са гумама.

Судбина топова vz 36 је била та да никада није испалио пројектил на свог непријатеља, јер је Минхенским споразумом из 1938. Судетска област предата Немцима без борбе. Тако су Немци дошли до велике количине посебне верзије топа, развијене за употребу у фортификацијама. Ипак, већ наредне године Немци добијају велике количине овихи оруђа у верзији са точковима. Топови добијају немачку ознаку 4.7-cm Pak 36(t) и постају стандрадно оруђе немачких оружаних снага. У наоружању јединица другог ешалона остају до краја рата. Угађују се на неколико типова возила гусеничара и као такви улазе у састав јединица Панцерјегера.

ТТ карактеристике
Калибар 47 мм
Пројектил 47×405 mm. R
Маса у маршевском положају 605 кг
у борбеном положају 590 кг
Дужина цеви 2,04 м
Поље дејства по правцу: 50°
по елевацији: -8° до+26°
Брзина пројектила 775 м/с
Маса пројектила панцирно пробојни 1,64 кг
тренутно фугасни 1,5 кг
Пробојност 51 мм на даљини од 640 м
Максимални домет 4 000 м

Самоходна топ-хаубица Sexton

Током прве половине 1941, британска комисија у Вашингтону је упитала Американце да ли се самоходна хаубица М7 Priest може наоружати британским топом хаубицом калибра 87,6 мм. Британци су били задовољни самим оруђем М7, али су имали проблема што калибар 105 мм није био стандардни британски калибар тог времена. Сходно томе, Американци су произвели М7 са хаубицом траженог калибра и назвали је Т51 и истовремено најавили Британцима да такво оруђе не могу произвести у количинама у којима је произвођена самоходна хаубица М7. Британци су произвођача морали да потраже на другом месту и нашли га у Канади, на производној линији за тенкове типа Ram, који су ускоро требали бити замењени америчким тенковима М3 и М4. Тако је Ram прилагођен за уградњу британске хаубице, чиме је рођена самоходна хаубица Sexton.

Sexton је у суштини задржала спољни изглед самохотке M7 Priest, али је – да би се задовољили британски захтеви – начињено доста измена. Једна од њих била је и померање позиције возача на десну страну. Sexton није имао „проповедаоницу“ као М7, али је борбено одељење остало отворено, са платненом покривком која је штитила посаду од атмосферских утицаја.

Топ-хаубица је била смештена у посебној колевци, коју су Канађани пројектовали специјално за ову самохотку. Колевка је омогућавала поље дејства од 25° лево и 40° десно, што је било врло корисно када би се самохотка нашла у противоклопној борби, за шта је располагала са 18 панцирно пробојних пројектила. Ипак, ова самохотка је била коришћена скоро увек као оруђе пољске артиљерије (са 87 високоексплозивних и димних граната) у подршци оклопних дивизија у северозападној Европи од 1944. на даље.

Производња самохотке Sexton трајала је до краја 1945, до када је произведено 2 150 оруђа. Сматран је допадљивим и поузданим оруђем, које се показало тако успешно да се још увек у неким забаченим крајевим света може наћи по који комад. Британске оружане снаге су је користиле до краја педесетих, а данас један примерак краси круг Краљевске артиљеријске школе у Ларкхилу.

Самоходна топ-хаубица Sexton је израђивана у три варијанте, а неки примерци су били конвертовани за пливање, због могућег учешћа у десанту на Нормандију. Уобичајена конверзија била је командна верзија, код које је хаубица замењена столом са картама и радио уређајем – по једно овакво возило у батерији.

ТТ карактеристике
Маса 25 855 кг
Дужина 6,12 м
Ширина 2,72 м
Висина 2,44 м
Посада 6
Наоружање 1 х 87,6 мм
1 х 7,7 мм Брен
1 х 12,7 мм (код неких примерака)
Погон радијални мотор Continental снаге 400 КС
Аутономија 290 км
Брзина 40,2 км/ч

Противтенковски топ 7.5 cm PaK 40

PaK 40 у поставци Војног музеја а Калемегдану Copyright: drugisvetski.com

Немачка копнена војска је 1939. компанијама Krupp и Rheinmetal издала спецификацију за противтенковски топ калибра 75 мм. Развоју овог оруђа је дат мали значај све до лета 1941, када су се немачке снаге сукобиле са супериорним совјетским тенковима Т-34 и КВ-1.

Након ужурбаног увођења у серијску производњу, први примерци стижу на фронт новембра 1941, где се убрзо показују као прецизни и ефикасни. До 1943. постају основно противтенковско оруђе у немачкој армији, као и у армијама њихових савезника.

Са ефикасним дометом од 1800 метара, PaK-40 је испаљивао панцирно пробојни пројектил способан да пробије 106 мм челика на даљини од 450 метара. Каснији пројектили са језгром од тунгстена су пробијали 115 мм челика на истој даљини, што је значило да се могу супротставити било ком од тенкова Савезника који су се тада налазили на бојишту, сем изузетака у виду совјетског ИС-2 и америчког М-26 Pershing. Искусна и увежбана послуга топа могла је да оствари брзину гађања од до 10 пројектила у минути. Топ је располагао и кумулативним пројектилом, али у мањим количинама.

Једини недостатак овог оруђа била је његова маса. Са својих скоро 1500 кг масе, био је претежак за кретање без помоћи вучних средстава кроз блато, снег или по неприступачном терену. Међутим, на захтев Гудеријана, топ (означен са KwK-40) је успешно уграђен у неколико самоходних оруђа. као што су ловац тенкова Marder III, оклопни аутомобил SdKfz 234/4 и полугусеничар SdKfz 251, чиме су Немци добили више противтенковских топова доступних за борбу против надирућих тенкова Савезника у каснијим фазама рата.

Произведено је око 23 500 оруђа овог типа, а још 6 000 оруђа је коришћено за наоружавање ловаца тенкова. За производњу једног оруђа било је потребно 2 200 радних сати. Након рата, известан број земаља (укључујући Албанију, Бугарску, Чехословачку, Мађарску и Румунију) је наставио да користи овај топ у својим националним армијама, све док модерне противоклопне ракете нису учиниле ово артиљеријско оруђе застарелим.

Противтенковски топ 7.5 cm PaK 40 са послугом, северна Француска, октобар 1943.

ТТ карактеристике
Калибар 75 мм
Маса оруђа 1 425 кг
Дужина оруђа 6,2 м
Дужина цеви 46 калибара
Поље дејства по правцу 65°
по елевацији -5° до +22°
Брзина паљбе 14 пројектила/минут
Ефикасни домет 1 800 м при непосредном гађању
7 678 м при посредном гађању, употребом HE пројектила

Промена ватреног положаја противтенковским топом 7.5 cm PaK 40, ангажовањем осмочлане послуге, северна Француска, октобар 1943.

Противтенковски топ 3,7-cm Pak 35/36

 

Противтенковски топ 37 mm Pak 35/36 у поставци Војног музеја у Београду

Порекло топа из кога ће касније настати топ 3,7-cm Pak 35/36 (Pak – Panzerabwehrkanone, противтенковски топ) се може пратити од 1925, када је компанија Rheinmetall активно почела рад на конструисању противтенковског топа за потребе немачких оружаних снага. Производња је започела 1928, а како су немачке снаге у то време још увек у великом степену користиле коњску вучу, топови су били опремљени точковима са пречкама. Сама конструкција топа била је модерна, са закривљеним штитом, цевастим крацима лафета и дугом, танком цеви. Производња је у почетку била релативно ограничена, али је знатно убрзана са доласком нациста на власт. Верзија са пнеуматицима се појавила 1934, прикладна за вучу моторним возилом. Две године касније добија ознаку 3,7-cm Pak 35/36

Овај топ своја прва борбена искуства стиче у Шпанском грађанском рату, где се мали топ показао као врло прикладан у борби против тада реалативно лако оклопљених возила. Показао се као успешан и 1939. против лако оклопљених Пољака. Међутим, 1940. посаде противтенковских топова се сусрећу са теже оклопљеним француским и британским тенковима, где имају прилику да виде како се пажљиво нациљани пројектили одбијају од оклопа тенкова у нападу. Истина је била та да су овим топовима 1940. одбројани дани у активној служби. Како више нису били довољно моћни да пробију оклоп непријатељских тенкова, морали су их заменити оруђа већег калибра. Они нису могли бити произведени тако брзо да спрече употребу топова калибра 37 мм у нападу на Совјетски Савез 1941. У борби против совјетских тенкова Т-34/76 су се показали као потпуно неупотребљиви. Учињени су неки покушаји да се променом муниције продужи животни век ових топова у наоружању немачких оружаних снага. Временом, ови топови су прешли у наоружање јединица другог ешалона, као и у јединицама за обуку, тако да је 1945. ово оруђе још увек имало своје место у строју.

Топови Pak 35/36 су у већим количинама извожени пре 1939, а конструкција је копирана у Јапану као Тип 97. Поред немачких, топ се налазио у наоружању италијанских (Cannone contracarro da 37/45), холандских (37-mm Rheinmetall) и совјетских (М30) оружаних снага. Совјети су топове М30 искористили као основу за развој читаве фамилије топова калибра 37 и 45 мм који су остали у наоружању и након 1945. Конструкција је такође копирана и у САД, где је настао противтенковски топ М3 (копиран је концепт топа, док су се многи делови конструкције разликовали од оригинала).

У Немачкој је произвођена и специјална верзија топа за употребу у падобранским јединицама.

ТТ карактеристике
Калибар 37 мм
Маса у маршевском положају 440 кг
у борбеном положају 328 кг
Дужина цеви 1,66 м
Поље дејства по правцу: 59°
по елевацији:-8° до +25°
Брзина пројектила панцирно пробојни 760 м/с
Маса пројектила панцирно пробојни 0,354 кг
тренутно фугасни 0,625 кг
Пробојност 38 мм на даљини од 365 м
Брзина паљбе 13 пројектила у минути
Ефикасни домет 300 м
Максимални домет 7 000 м

Самоходни топ калибра 37 мм M6

M6, власништво музеја Roberts Armory

Самоходни топ М6 (познат и као М6 Fargo или произвођачкој ознаци WC55) је модификовани лаки камион Dodge WC, наоружан лаким противтенковским топом. Коришћен је од стране Американаца као ватрена подршка пешадијским јединицама и као мобилни противтенковски топ. У наоружању се налазио од краја 1942. до јануара 1945, претежно на средоземном, европском и пацифичком ратишту. Може се рећи да није био прилагођен модерном ратовању, јер није имао оклопну заштиту, а сам топ је био преслаб.

Као што је већ речено, овај самоходни топ је настао уградњом топа М3 калибра 37 мм на задњи део лаког камиона Dodge WC55, конфигурације 4 х 4. Топ је нормално гађао преко задњег краја шасије камиона – преко предњег краја није мога о да гађа јер је долазило до оштећења самог возила. Топ је користио панцирно пробојни пројектил (AP) M74, који је имао моћ да пробије 3,6 цм оклопа на даљинама од 460 м. Од остале муниције која је коришћена током рата издвајају се пројектил М51 (APC), пробојности 6,1 цм на 460 м и пројектил М63 (HE).

Борбени комплет самоходног топа је бројао 80 пројектила. Посада самохотке је располагала и личним наоружањем за самоодбрану.

Пројект самохотке је стандардизован фебруара 1942, а у периоду од априла до октобра 1942. произведено је 5 380 самоходних топова М6 по цени од 4 265 долара по комаду. Америчка доктрина је налагала да се ловци тенкова користе за борбу против тенкова, док се тенкови у принципу користе за подршку пешадије. Самохотке М6 су ограничено употребљаване у току операција у Тунису (у саставу 601. и 701. батаљона ловаца тенкова) крајем 1942. и почетком 1943. године. Ово оруђе није било баш омиљено међу војницима јер није имало никакву оклопну заштиту, а сам топ је био преслаб за борбу против тадашњих тенкова који су се налазили у наоружању немачких јединица. Током 1943. и 1944. године је коришћен и на пацифичком ратишту, поново врло ограничено. Септембра 1943. је класификован као „ограничено оруђе“, јер се појавио ловац тенкова са снажнијим топом калибра 75 мм, односно 76 мм. Јануара 1945. је и коначно проглашен застарелим средством.

Након завршетка операција у Тунису, са многих самохотки је демонтиран топ, чиме се камион вратио својој основној намени – транспорту људства и материјала. Неки од демонтираних топова су уграђени на полугусеничаре.

ТТ карактеристике M6
Маса 3 330 кг
Дужина 4,52 м
Ширина 2,24 м
Висина 2,11 м
Посада 4 члана
Наоружање 1 х 37 мм М3
Оклопна заштита
Погон Dodge T-214 снаге 99 КС
Аутономија 290 км
Брзина 53 км/ч

М3 противтенковски топ калибра 37 мм

Американци су још пре почетка Другог светског рата, тачније средином тридесетих година, хтели да у наоружање својих оружаних снага уведу противтенковски топ. Тај противтенковски топ је требао да испуни следеће тактичко техничке захтеве: маса не већа од 450 кг, способност вучења теренским возилом (Jeep), и да његов пројектил може пробити оклоп било ког тенка који се тада налазио у наоружању. У циљу изналажења најбољег решења, Американци су купили примерак немачког противтенковског топа Pak 35/36, калибра 37 мм и употребили га као почетну тачку у пројектовању сопственог модела противтенковског топа истог калибра. Поред немачког топа, проучаван је и француски топ Hotchkiss калибра 25 мм. Као разлог одбијања усвајања рада на даљем развоју француског модела може се навести то да је калибар 37 мм био распрострањенији, односно да су га скоро све војске света увеле или уводиле као стандардни калибар противокопне артиљерије (шведски Bofors, чехословачки vz. 34 и vz.37, јапански Type 94 и Type 1)

Амерички модел топа се разликовао од немачког оригинала, али је чињеница да је конструисан под великим утицајем немачке технологије. Амерички топ је понео ознаку 37-mm AntitankGun M3. Веома брзо, након свега неколико произведених оруђа, топ добија гасну кочницу, а са њом и нову ознаку – M3A1. Кочница је уграђена ради смањења оптерећења која је приликом отварања ватре трпео лафет, а који је пак био лакши од лафета код немачког модела. Међутим, ускоро су открили да је кочница ипак непотребна и самим тим је уклоњена, мада су са производних трака наставили да силазе топови на које је било могуће монтирати кочницу.

Цев топа је била израђена ковањем, из једног дела, са дванаест жљебова. Затварач је био вертикални клизни. Лафет топа је био опремљен точковима са пнеуматицима. Непосредно иза осовине са точковима налазила се подлога коју је, ради стабилности при гађању, било могуће спустити. Телескопски нишан М6, као и команде за заузимање правца и елевације, налазили су се на левој страни, тако да је за нишањење топом био довољан само један члан послуге, која је иначе бројала од четири до шест чланова. Такође, било је могће ослободити цев у случајевима када је била потребна брза промена положаја цеви по азимуту.

М3А1 је застарео већ на самом почетку увођења у наоружање јединица америчке војске. Борбена дејства током 1941. су показала да је калибар од 37 мм преслаб за ефикасну противоклопну борбу. Овај топ на афричком ратишту није више имао шта да тражи, али је зато ситуација на пацифичком ратишту била другачија. Јапански тенкови су били лако ооклопљени и као такви су били рањиви на дејство противоклопних пројектила калибра 37 мм. Током ратовања за пацифичка острва развијени су HE (high explosive) и картечни пројектили, који су били неопходни у неутралисању јапанских бункера. Мале масе, топ М3А1 је био прикладан за десантне операције, тако да је производња настављена искључиво за потребе наоружавања јединица на Пацифику. До 1945. је произведено око 19 000 оружа овог типа. Развијена је и верзија за уградњу у лаке тенкове и оклопна возила.

Током Другог светског рата Американци су покушали да направе самоходно противоклопно оруђе на бази овог топа, али се свега пар комада нашло у наоружању. Разлог за то је једноставан: топ није имао ватрену моћ довољну за уништење тенкова на бојишту. Ипак, као оруђе за подршку пешадијских јединица био је и више него успешан.

Противтенковски топ М3 калибра 37 мм на једном од пацифичких острва

ТТ карактеристике
Маса 413,86 кг
Дужина оруђа 3,92 м
Дужина цеви целе цеви: 2,1 м
изолученог дела: 1,98 м
Калибар 37 мм
Пројектил 37×223 mm. R
Послуга 4 – 6 чланова
Поље дејства 60°
Елевација -10° до +15°
Максимални домет 6 900 м
Брзина гађања до 25 пр/мин