Погрешка подморнице У-30

Пропаст „Атеније“

Била је недеља, 3. септембра 1939, 18.00 часова. Пред крај првог енглеског ратног поподнева краљ Џорџ VI држао је говор на радију. Многим слушаоцима је често било непријатно да слушају свог краља: имао је говорну ману коју је тешко могао да сакрије и није поседовао говорничких способности. Сада им то није сметало; речи које су се чуле у хиљадама британских домова биле су сувише озбиљне и искрене: „Вероватно нас очекују тешки дани, а рат се неће моћи и даље ограничити само на бојно поље. Ми можемо да поступимо онако како ми сматрамо да је правично“… У тренутку кад се зачула државна химна као увод у краљев говор, а спикер је најавио „Његово величанство краљ“, Винстон Черчил ушао је код Вајтхола у зграду Адмиралитета. По други пут у двадесет и осам година је на своје не мало задовољство именован за првог лорда Адмиралитета. „Винстон се вратио“. Адмиралитет је усхићено сигнализовао свим јединицама флоте. Поподне је Черчил одспавао сат и по – навика од које није хтео да одустане ни овог драматичног дана. Те вечери је имао договоре са командантима морнарице и разним шефовима одељења свог министарства. Рат на мору је почео.

Поручник фрегате Фриц Јулијус Лемп био је командант немачке подморнице У-30. Кад је пао мрак, његова подморница се налазила око 200 миља западно од Хебрида. Лемп је стајао на командном торњу и осматрао морску пучину. Око четири часа поподне телеграфиста му је предао важну поруку команданта немачких подморница адмирала Деница: Немачка је у рату са Британијом и Француском, треба се строго придржавати Хашке конвенције, али против савезничких морнаричких јединица, наоружаних трговачких бродова и бродова за транспорт трупа треба без одлагања предузети напад. Лемп је у међувремену стигао у своје оперативно подручје, пространство од 200 х 180 морских миља. Узевши источни курс, У-30 је контролисала морску површину.

Немачка подморница U-30

Одједном је Лемп на своје узбуђење видео у сумраку, на десет степени од десног бока, силуету великог брода који се, неосветљен приближавао доста великом брзином. Лемп није желео да ризикује и издао је наређење да се иде под воду. Кроз перископ је наставио да прати покрете непознатог брода. Затим је наредио да се У-30 стави у позицију за лансирање четири торпеда. Прва два су промашила циљ, трећи се заглавио у цеви за лансирање, али четврти је погодио брод и експлодирао у висини машинске хале. Још отприлике пола часа У-30 је остао под водом док је посада уз много напора уклањала заглављени торпедо. Онда се подморница поново појавила на површини и Лемп је имао прилику да види шта је учинио. Погођени брод се већ јако нагнуо у страну, чамци за спасавање су били спуштени, људи су напуштали палубу. Резултат је Лемпа испунио поносом: готово сигурно је он први немачки командант подморнице који се у овој раној фази рата могао похвалити овако успешном акцијом. Његово задовољство је, међутим, било кратког века. Док је још стајао и посматрао, један члан посаде донео му је СОС-поруку тонућег брода коју је радио-телеграфиста ухватио: „Атенија“ торпедована 56° 52’ СШ, 14° 05’ ЗД“. Тада је Лемп схватио да је починио грубу грешку. „Атенија“ је била путнички брод стар шеснаест година, носивости 13 581 тона, регистрован у Глазгову и власништво „Donaldson Atlantic Line“, компаније која је у сарадњи са “Cunard White Star Line” одржавала сталну линију са Америком. У петак је брод испловио из Глазгова, следећeг дана био је у Ливерпулу, а прва наредна станица требало је да буде Монтреал. На броду се налазило 420 путника, већином жена и деце који су због претеће политичке ситуације напустили Европу, и 315 чланова посаде; од тога су 140 и троје били амерички грађани. Капетан је био Џемс Кук, који је за време првог светског рата служио у британској морнарици на ловцу за подморнице. Експлозија у бродском простору 5 догодила се у 19,39 часова. Срећна околност била је што је „Атенија“ веома полако тонула. Преживели путници и чланови посаде имали су довољно могућности да се спусте у чамце за спасавање. Тек пред јутро брод је нестао у таласима. Један норвешки брод, једна шведска јахта, два британска торпедна чамца и још неколико других бродова ухватили су сигнале са „Атеније“ и брзо су отпловили на назначено место да би покупили преживеле. Код крајњег бројања је испало да је у несрећи погинуло 112 људи: 93 путника и 19 чланова посаде; 28 жртава било је америчке националности. Још исто вече је британски Адмиралитет обавештен о том догађају. Следећег дана, 4. септембра, је Черчил у Доњем дому дао изјаву у којој је оштро осудио немачки наступ као нечовечно кршење ратних права. По међународним (и од Немачке) признатим правилима о трговачким бродовима у време рата, требало је да командант подморнице прво да јасну опомену и пре него што пређе на акцију, загарантује сигурност људи на броду. Није удовољено ни једном од ова два услова.

Путнички брод SS Athenia

И Немачка је схватила колико је ситуација незгодна. Лемп није поступио само у супротности с изричитим правилом да трговачке и путничке бродове треба остављати на миру, него су у инцидент умешани и грађани неутралне силе, Сједињених Држава. Пуно Немаца се забринуто сетило алармантног немира после потапања „Лузитаније“ 1915. И тада су били страдали Американци, и нико није са сигурношћу смео да тврди да то није играло улогу у америчкој одлуци, две године касније, да се умеша у Први светски рат? Немачка врховна команда је зато 4. септембра пожурила да изда коминике у којем се изјављује да се у тренутку несреће у том делу мора нису налазиле немачке подморнице и да је торпедо вероватно лансирала британска подморница како би се америчка неутралност провоцирала у антинемачком правцу. Крајем октобра је Гебелс, још мало увећао овај мит, објавивши у „Фелкишер Беобахтеру“ да је Черчил лично уградио паклену машину у труп „Атеније“.

Прихват чамца са бродоломцима са брода Athenia

У Сједињеним Државама завладало је велико огорчење. У понедељак поподне се у Белој кући састао кабинет председника. Говорило се између осталог и о томе да се америчким бродовима у Атлантику мора да да наоружана пратња. Био је то и захтев стотину Американаца који су преживели трагедију „Атеније“. После њиховог спасавања, у уторак 5. септембра, привремено су били смештени у Глазгову. Забринуто су се питали кад ће најзад моћи да оду кући. Амерички амбасадор у Лондону, Џозеф Кенеди, није имао могућности да лично оде у Глазгов и охрабри своје нервозне суграђане. Послао је свог сина, Џона Фицџералда Кенедија, који је управо био стигао у Енглеску да заврши књигу о недовољним британским припремама за рат. Џон Ф. Кенеди посетио је Глазгов 7. септембра. То је био први званични наступ каснијег председника Сједињених Држава. Прeживелим са „Атеније“ обећао је скорашњи повратак кући америчким бродовима, али његово обећање оставило је бледи утисак. Атмосфера је била напета, расположење скоро непријатељско. Америка је управо тада активирала деведесет торпедоловаца па су путници питали зашто они не дођу да их врате безбедно? Џон Ф. Кенеди обећао је да ће о томе говорити са својим оцем, али није успео да смири духове.

Американци су 19. септембра напустили Глазгов – без пратње. Путовали су, додуше, америчким бродом, који је ноћу био осветљен свим расположивим осветљењем. Са врха јарбола вила се америчка застава, осветљена рефлекторима. Светло парче неутралности напуштало је Европу – „Биће ту, вероватно, још тешких дана“.