Пољска је смрвљена

Даљи развој борбе у Пољској

Пољаци су два дана сасвим сами водили безнадежну борбу против незадрживих немачких армија. Тек трећег дана су добили (у првом реду моралну) подршку Запада: Британија и Француска испуниле су своје обавезе према савезнику и објавиле рат Немачкој. Према договорима, требало је да три дана после немачког напада савезници потпомогну Пољску из ваздуха. У првих петнаест дана требали су да започну офанзиву како би смањили немачки притисак на пољски фронт.

Пољаци су пуно очекивали од те помоћи. После два дана борбе, знали су да ће им о томе зависити спас. Пољске трупе су првих десетак дана, па и дуже, углавном упорно одолевале, не схватајући да се већ налазе у смртоносном обручу. Гајили су још илузије да ће моћи задржати Немце док не почне рат на западу. Врховно војно руководство и влада у Варшави, који су на картама пратили развој борби, знали су, међутим, већ након три дана да би се требало догодити чудо које би Пољској омогућило да води борбу довољно дуго како би операције савезника још имале некакав значај за одбрану њихове домовине.

Али чуда није било. Већ након првог дана борба у Коридору била је, у суштини, већ одлучена. Из Помераније је 4. немачка армија пресекла Пољској везу с Балтиком. За неколико дана тежиште борби се померило у правцу Варшаве. С три стране надирале су немачке армије да би опколиле главни град Пољске. После осам дана у предграђе су стигли први немачки тенкови. Ипак, покушај генерала Рајнхарта да са својим оклопним колонама заузме град на препад није успео. Све се то одигравало унутар најистуренијих делова дивовских клешта која су из Источне Пруске чиниле Трећа армија, а из Моравске и Словачке Четрнаеста армија. Далеко на истоку од Висле требало је да се те две армије споје и тако затворе гвоздени обруч око пољске војске. Управо због своје једноставности, тај план операције био је успешан, мада је био скопчан са извесним ризиком. Линије снабдевања су биле издужене и рањиве, размаци између ударних клинова врло велики. После рата неки војни стручњаци су изјавили како се пољска војска вероватно могла ефикасније супротставити да је војно руководство одмах након првог напада наредило свим трупама да се повуку иза Висле. На тај су начин, можда, Немце још могли принудити на рововски рат. У том случају није сигурно да ли би успели затворити најистуреније кракове клешта, ли би се њихова офанзива сигурно успорила. А управо је брзина била један од најважнијих чиниоца за успех плана. Успоравање је значило добитак на времену за непријатеља и његове савезнике и повећавало би изгледе за избијање рата на два фронта. Хитлер и његови савезници су се у том тренутку највише бојали да ће Британија и Француска конкретно испунити своје обавезе према Пољској. И годишње доба је терало Немце на журбу: изузетно лепа јесен још је погодовала њиховим операцијама, али би кишна сезона учинила терен непроходним за тенкове и тешка транспортна средства.

Наређење да се пољске трупе повуку иза Висле дошло је тек 5. септембра, четири дана прекасно. Било је то сасвим у супротности с патетичним пољским национализмом, који је проповедао да се ни један метар родне груде не сме предати без борбе

Уз то је немачка стратегија напада, извршити пробој на уском делу фронта – дала пољским снагама потпуно погрешну слику ситуације: 5. септембра је већина дивизија у западној Пољској била опкољена, док је само мањи број јединица водио борбе с непријатеље. Упркос знатним губицима, које им је већ нанело ваздухопловство, неки пољски команданти су чак мислили да их права битка тек очекује. У околини Познања, 9. септембра пољске коњичке бригаде су пошле у противнапад. Коњаници су јуришали у бок немачке војске – претходнице која је већ била стигла готово до Варшаве. На тренутак се чинило да ће неустрашивост пољских коњаника победити техничку предност Немаца и да ће се пробили на исток. Међутим, неке моторизоване немачке јединице су извеле захођење, па је на хиљаде пољских коњаника упало у обруч, у којем су изгинули с традиционалним поносом. Њихова акција била је и део битке на Бзури, једне од тзв. битака у котлу, какве ће Немци све чешће примењивати На том делу фронта предало се 13. септембра чак 170 000 Пољака.

Пољска коњица

Пољска влада је у међувремену добила наређење да напусти угрожени главни град, у нади да ће се моћи склонити иза Висле, у југоисточној Пољској. Немци су, међутим, убрзо прешли и Вислу, а немачке оклопне јединице напредовале су према Лублину. Пољским вођама је остао само још један излаз: румунска граница. Био је то пут у прогонство, а за многе почетак лутања које се више никад неће завршити. Нагли нестанак органа власти због ужурбаног повлачења цивилних и војних лица имао је неколико трагичних последица, поготово за припаднике немачке народности. Осим оправданих разлога, било је случајева да су неки неправедно окривљени за шпијунажу и издају. У првој недељи рата такви су били изложени народном бесу: догађала су се неодговорна погубљења и убиства (тужну славу стекла је тзв. бромбершка крвава недеља од 3. септембра). Такве жртве пружиле су Хитлеру пропагандно оправдање за његове ионако немилосрдне поступке у окупираној Пољској. Међутим, треба знати да се одређени број пољских грађана немачке народности у пољској војсци лојално супротставио упаду нациста. Те прве недеље рата све се одигравало толиком брзином да готово нико није могао сагледати шта се све догодило и какав ће бити даљи развој догађаја. У Лондону и Паризу пољске дипломате су трчале очајно тамо-амо, хватали се за министре и генерале и преклињали за помоћ. Чак су и Совјети били изненађени вртоглавим темпом догађаја на другој страни њихове западне границе. Ни две недеље пре немачког напада Хитлер и Стаљин су закључили споразум о ненападању. Том приликом совјетска влада је покренула питање територија које је Русија изгубила након Првог светског рата и грађанског рата, са захтевом да се та подручја врате Совјетском Савезу до линије која добрим делом представља данашњу пољско-совјетску границу.

У рано недељно јутро 17. септембра Црвена армија је широким фронтом прешла стару источну границу Пољске. Наишла је само на развучене слабе граничне трупе и стражарске јединице, које су на неким местима пружиле отпор, али нису могле спречити да совјетске јединице сутрадан не стигну до Брест-Литовска (данас Брест) и да се не сусретну с Немцима. Двадесет првог септембра совјетске јединице су избиле на реке Нарев, Вислу и Сану, а немачке трупе (од којих су преузеле, између осталог, опсаду Лавова) су се повукле иза демаркационе линије. Рибентроп и Молотов су 28. септембра у име својих влада потписали споразум о пријатељству.

Сусрет Немаца и Совјета у Пољској.

Варшава је 28. септембра била опкољена, али су пољске оружане снаге одбијале да се предају. Тада су Немци применили нову методу борбе: терористичко бомбардовање. Европа је у септембру 1939. већ могла знати шта то значи. Нешто више од две године раније, тачније 28. априла 1937. године, Хитлерова је авијација на позив генерала Франка бомбардовала шпански градић Гернику. Незаштићено место је немачким бомбама сравњено са земљом, а незаштићено становништво постало је жртва „тоталног рата“, како се то касније назвало.

Ju-87B изнад Пољске

Варшава је други по реду град који је постао плен нацистичких бомбардера. Када су се 24. септембра појавити први авиони изнад густо настањених четврти, у Варшави је било око милион и по Пољака. Противваздушне одбране готово да и није било, па су се немачки пилоти без ризика могли вежбати у гађању. Такав су задатак изричито и добили. Бомбардовање је трајало три пуна дана. Ескадриле авиона стално су се смењивале. Варшава је 27. септембра била масовна гробница и згариште које се димило. Пољаци нису нити покушали направити макар и приближну процену жртава већ приликом првог напада смрт је нашло на хиљаде мушкараца, жена и деце. Али оно што су Немци очекивали није се догодило: грађане није ухватила паника и нису се побунили против свог руководства. На крају су управо пољски команданти у ноћи између 27. и 28. септембра оценили да је наставак борбе бесмислен и да град треба предати. Тиме је рат, који је трајао четири недеље, био завршен, иако је прошло још недељу дана пре него што су се сва пољска утврђења и раштркане јединице предале. Тих последњих дана септембра Немци су могли направити биланс властитих жртава: око 10 000 погинулих, око 30 000 рањених и готово 3 500 несталих. Та цена Хитлеру није била превисока, јер је рачунао и с тежим губицима.

Варшава у пламену, 1939. година

Мање одушевљени били су његови генерали. Сматрали су да се поход на Пољску у целини није завршио сасвим онако како су они то желели. Код техничких формација било је неких тешкоћа, комбинација модерног и конвенционалног оружја имала је још доста недостатака, пречесто је одлучивала срећа и случајност, а не добро промишљена стратегија. Забринуто су се питали какав би био исход борбе да је пољска војска била модерније опремљена и да је иступила ефикасније. Кад је Хитлер 9. октобра саопштио да што скорије жели офанзиву на западу, на своје запрепаштење није наишао на много одушевљења код неких својих генерала, који су поход на Пољску сматрали мање-више срећно завршеном авантуром, али су иначе сматрали да од таквих вратоломних пустоловина не треба правити систем. Тако је генерал Блашковиц, командант немачких снага на демаркационој линији у Пољској, протестовао у јесен 1939. против нечовечног поступка Химлерових јуришних одреда према цивилном становништву. Хитлерова бесна реакција била је: „Методама Војске спаса не води се рат“, а Блашковиц је у лето 1940. повучен из Пољске. Убрзо су генерали схватили да није паметно узбуђивати се због оног што се збивало у окупираним подручјима након пролаза војске.

Немци су 4. септембра у близини Кракова запосели мало место с неколико оронулих барака на запуштеној железничкој прузи: Аушвиц. Пуних пет година ни један се Хитлеров генерал није претерано занимао каква су злодела чинили есесовци у том забаченом углу.

План концентрационог логора Аушвиц

Када је у октобру 1939. завршен рат у Пољској, око 700 000 пољских војника доспело је у немачко заробљеништво: око 100 000 их се повукло преко румунске границе. Лутајући понекад месецима по Балкану, хиљаде њих је најзад стигло на Запад. У Паризу је 30. септембра образована пољска влада у изгнанству под генералом Сикорским. Та влада, коју су признале Британија, Француска и Сједињене Америчке Државе, почела је одмах окупљање и организовање пребеглих пољских војника који су желели да се на страни савезника боре против Немаца. На своје разочарање, Пољаци су приметили да у Француској готово нико није био одушевљен њиховим доласком. Владало је јако антиратно расположење, и Пољаци су наилазили на различит пријем. Говорило се чак: „Да није било Пољака, Француска не би била у рату!“

Цела западна Европа је у јесен 1939. пропустила јединствену прилику да научи нешто од пољске драме. Војни експерти Запада још увек нису хтели поверовати да је Блицкриг могућ и на западном фронту. Уосталом, зашто би Хитлер започео офанзиву на западу? Он је 6. октобра одржао хвалисав говор у Рајхстагу, у којем је, после хвалоспева немачким војним операцијама у Пољској, изјавио да се нада скором миру с Британијом и Француском: „Зашто да се води рат на западу? Зар да би се обновила Пољска? Пољска Версајског уговора више се никад неће обновити. То гарантују две најснажније државе на свету. Ако би Британија и Француска прихватиле ту чињеницу, не би било никаква разлога да се рат настави.“

Четири дана свет је био у напетости. Хоће ли већ опробана Хитлерова игра опет успети? Хоће ли Запад опет бити спреман да се сагласи с диктатором? Спорно је да ли је и сам Хитлер овај пут још веровао у властиту игру? Још и пре него што је добио негативан одговор на своју понуду, наредио је својим генералима да припреме офанзиву у западној Европи.

Француска је влада 10. октобра саопштила да се о миру може говорити тек кад последњи немачки војник напусти Пољску. Два дана касније Хитлер је добио исту поруку из Лондона.

Брзи и изненађујући успех немачке војске у рату против Пољске, а и касније у офанзиви на западном фронту, зависио је добрим делом од нове тактике напада која је постала позната под именом Блицкриг – муњевити рат. Да би се водио такав агресивни рат, било је потребно модерно оружје, пре свега тенкови и авиони. Немци су такво наоружање припремили пре почетка рата, док западни савезници нису тако мислили, нити су се добро припремили за рат. Како се изводила тактика муњевитог рата?

ФАЗА 1: Припрема за напад

Пешадија у додиру држи непријатељске трупе релативно малим чаркама и поставља димне завесе како би што боље прикрила покрете властите живе силе. У међувремену, обрушавајући бомбардери (углавном типа Штука) и артиљерија изолују борбено подручје тако што непријатељу прекидају везу с његовим резервама и дезорганизују непријатељски отпор. Понекад се за изненађујући и брз напад непријатељске одбране користе падобранци. Иза пешадије која узнемирава непријатеља стоји спремна главнина снага.

ФАЗА 2: Главни напад

Главне снаге ступају у акцију брзо у облику клина на најважније тачке отпора браниоца. Тенкови брзо продиру напред, а артиљерија штити бокове главних снага, док пешадијске јединице уништавају последњи отпор у предњем делу непријатељске одбране. Обрушавајући бомбардери и даље дезорганизују отпор и ометају довођење резерви. У међувремену, главнина проширује фронт пробоја. Понекад се могу ангажовати и падобранске јединице.

ФАЗА 3: Продор

Главнина брзо напредује у дубину непријатељске одбране и настоји продрети у слободни оперативни простор, врши обухвате и обиласке у циљу окружења главних снага бранилаца, а обрушавајући бомбардери и даље онемогућавају снабдевање фронта и реорганизацију непријатељских снага. Главнина се шири и напредује, не обраћајући пажњу на остатке непријатељских упоришта и чворове одбране.

Фаза 4: Фронт затворен

После пробоја непријатељске одбране и упада у слободан оперативни простор, јаке оклопно-механизоване снаге, које подржавају артиљерија и авијација, брзо и дубоко продиру на територију непријатеља, пробијају се до важних градова и концентрација непријатељских снага, врше окружења и уништавају снаге одбране. Истовремено настављају даљи продор у средиште државне територије непријатеља За то време пешадијске снаге ликвидирају преостали отпор окруженог непријатеља и осигуравају редовно снабдевање.

 

Тако је рат почео

Догађаји од 1 до 3. септембра

У 5,45 сати 1. септембра Хитлер је упао у Пољску без објаве рата. Тек су 3. септембра, по истеку својих ултиматума, Енглеска у 11,00 и Француска у 17,00 сати ушле у рат на страни Пољске. Западне силе нису иступиле истовремено.

Зашто је дошло до овог тродневног одлагања? Узроци су били делом политичко-дипломатски, а делом војно-техничке природе. Чемберлен их је касније сажео овако:

  1. британска влада је уз помоћ „неутралног посредника“ водила разговор с Герингом и Хитлером;
  2. Мусолини је у последњем тренутку предложио да се сазове међународна конференција како би се одржао мир;
  3. француска влада је инсистирала на одлагању због свог плана мобилизације и евакуације жена и деце из Париза.

Контакти који су били успостављени посредством „неутралног посредника“ Дахлеруса нису имали неко посебно значење. Шведски посредник је та три дана боравио у Берлину. Хитлер и Геринг су уз његову помоћ покушавали одвратити Британију од уласка у рат. На такве Дахлерусове предлоге Британија му је, међутим, саопштила да преговори нису могући док су год немачке трупе на пољској територији.

Французи су делили мишљење Енглеза. Амбасадори Хендерсон и Кулондре су то 1. септембра увече и службено саопштили фон Рибентропу. У својој ноти Британија и Француска су упозоравале немачку владу да ће испунити своје обавезе према Пољској ако се не удовољи постављеним условима. Тог дана, а и следећег, дипломатске реакције на Западу су биле, међутим, много више под утицајем италијанског приједлога (о међународној конференцији) него Дахлерусових контаката. Тај предлог је, наиме, наишао на одобравање француског министра спољних послова Бонета. који је, као што је рекао, „желео искористити и најмању прилику за мир“.

Из тога се види дилема пред коју су биле стављене западне силе. С једне стране, на основу уговора с Пољском, требало је да дође до објаве рата, док се с друге стране чинило да се мир ипак може сачувати. Покушај да се остваре обе могућности није нимало поједноставио ситуацију на Западу.

Мусолини је већ 31. августа предложио Енглеској и Француској међународну конференцију с Немачком и Италијом. Тог момента му је, наиме, постало јасно да ће за неколико сати избити рат, ако не дође до новог развоја ситуације. На тој би се конференцији учесници договарали о одредбама Версајског уговора. које су проузроковале пољско-немачке несугласице. Уз то се Мусолини у почетку бојао да би могао изгубити иницијативу, јер Италија није била спремна да уђе у рат. Кад је за свој предлог добио од Хитлера сагласност да остане неутралан, Мусолинијева је ревност видљиво опала. Иницијативу за конференцију преузео је онда Бонет. Успео је да у подне 1. септембра изнуди од француске владе повољан одговор на италијански предлог.

Бонет је одмах проверио реакцију пољске владе. Пољска влада, је наравно, била врло увређена. Реакција пољског министра спољних послова Бека формулисана је овако: „Ми смо у пуном рату; не ради се сада о конференцији, него о пружању помоћи.“

У међувремену западне силе су се поступно приближавале рату. У Британији су се пре свега лабуристи заузимали за одлучно иступање у корист Пољске. Показивали су нестрпљење што влада не доноси одлуку. Лондон и Париз су одржавали интензивне контакте о ултиматумима које је требало уручити Хитлеру

Тек је 2. септембра ујутру ситуација постала јаснија: превага је била у корист рата. Даладијеов говор у француској скупштини недвосмислено је садржавао обећање да ће Француска помоћи Пољској, тражени војни кредити били су одобрени. Тог поподнева је британска влада заузела став према плану конференције. Учешће Британије на конференцији или њено ступање у рат зависиће о томе хоће ли се немачке јединице сместа повући из Пољске или неће. Одређен је одмах и крајњи рок: поноћ истог дана. Тако је план о конференцији сасвим отпао.

Тиме је наступила нова фаза у развоју ситуације. Сада се радило о састављању британског и француског ултиматума. Постојала је жеља да они по садржају и постављеном року буду што истоветнији, како би се тиме показало јединствен став.

Одређивање рока за предају оба ултиматума и за добијање одговора био је прави проблем. Британска и француска влада озбиљно су тежиле једногласности, али због унутрашњих проблема то се није могло остварити. С британске стране, инсистирало се на највећој журби и на истеку рока за највише два сата. Адмиралитет се, наиме, бојао да би Немци иначе још имали времена да поставе мине пред енглеску обалу и да отпреме већину својих подморница. Ни јавно мишљење није више допуштало одлагање. После бурне седнице у Доњем дому, увече 2. септембра вођени су интензивни телефонски разговори између Чемберлена, Халифакса, Даладијеа и Бонета. Французи су желели одлагање. Њихово војно вођство бојало се ваздушних напада ако би ултиматум истекао прерано. Последице би могле бити катастрофалне, јер су мобилизација и евакуација биле још у пуном јеку. Да би се избегла катастрофа, ултиматум би смео истећи тек 4. септембра у подне. Британци су уручивање свог ултиматума одложили за следећи дан (3. септембра) у 6 сати ујутру. Касније је то одлагање померено до 9 сати истог јутра. Још дуже одлагање није било могуће. Француска влада је рок истека ултиматума одредила за 4. септембар у 5 сати ујутру. Под тешким притиском Британаца Даладије је уверио генералштаб да то буде дванаест сати раније, тј. 3. септембра у 17,00 сати. Кулондре је већ био на путу ка Рибентропу кад му је Бонет у последњем тренутку телефоном јавио ново време.

Текстови које је Хендерсон предао у 9 сати, а Кулондре у 12 и 30 сати донекле су се разликовали. Оба су текста указивала на то да немачка влада није одговорила на ноте од 1. септембра. Британски текст је, међутим, јасно говорио о „стању рата“ које би наступило већ после два сата, кад Немци не би напустили Пољску, док те речи у француском ултиматуму нема. Француска је саопштила да ће од 17,00 сати испуњавати своје обавезе према Пољској. И у томе су дошла до изражаја различита расположења у којима су две силе започеле рат Неодлучност у француском ставу била је Немцима добро позната. Одговор фон Рибентропа на британски ултиматум био је оштра осуда британских ставова и захтева, док је Кулондреу саопштено да Немци не намеравају предузети иницијативу за рат на Западу. Овај став је потекао из војне потребе, јер се радило у првом реду о уништењу Пољске. Уз то, Хитлер се надао да ће доћи до подељености међу западним силама.

Чемберлен је тог недељног јутра држао у Доњем дому свој познати говор, у којем је саопштио да је рат постао стварност, јер Немачка није реаговала до постављеног рока. После силне напетости, која је владала већ неколико дана, ова објава примљена је као олакшање. Поподне је Чемберлен проширио своју владу поставивши Черчила на дужност првог лорда Адмиралитета, а Идна министром доминиона. На тај начин је саставио ратни кабинет. Комонвелт се придружио матици Британији, и тако је рат на западу Европе прерастао у светски рат. Још истог дана су Аустралија и Нови Зеланд објавиле рат Немачкој. Два дана касније следила их је Јужноафричка Унија, а још касније. 20. септембра, Канада. Индија, која је у почетку имала проблема, такође се прикључила. Једини изузетак била је Слободна Држава Ирска, која је већ 2. септембра објавила да ће остати неутрална.

Из једног извештаја преводиоца Паула Шмита сазнаје се како су ултиматуми, поготово британски, примљени у Берлину. По Шмиту, Хитлер је као скамењен остао за столом кад му је прочитан један део превода. Зурио је право испред себе, онда се окренуо фон Рибентропу и питао: „Шта сад?“ Фон Рибентроп је само одговорио: „Претпостављам да ће нам Французи за један сат уручити ултиматум истог садржаја.“ Пред Хитлеровом радном собом стајала је већина чланова владе и истакнутих партијских функционера и чекала.

Били су сви подједнако импресионирани кад их је Шмит обавестио о британском ултиматуму. Геринг је додао: „Ако овај рат изгубимо, онда нека нам се бог смилује.“ Гебелс је утучено стајао у углу. Британски ултиматум био је велико изненађење. После рата је Шмит пред Међународним војним судом у Нирнбергу изјавио да нацистичке вође нису очекивале објаву рата од Запада. Хитлер је 22. августа у једном свом говору командантима видова оружаних снага рекао да не верује да би могло доћи до интервенције са Запада. Рачунао је на врло повољан однос војних снага за Немачку, као и на деловање немачко-совјетског споразума о ненападању. Осим тога, у последњим недељама августа развио је велику дипломатску активност да би разбио француско-британско-пољску коалицију. Иако се његово очекивање није испунило, било би претерано рећи да је Берлин био пренеражен због објаве рата западних европских сила. Хитлер је и предобро израчунао однос снага и проценио да је Запад, а поготово Француска, неспреман да отвори западни фронт.

Хитлер је, додуше, рекао својим генералима да је рат у Пољској смео подухват, али су његови ризици увек били добро прорачунати. Већ је тада био уверен да ће моћи победити Пољску пре него што ће Запад стићи да се умеша и осујети му победу. У вече 3. септембра напустио је Берлин заједно с Герингом, фон Рибентропом и њиховим сарадницима и с неколико специјалних возова отпутовао на пољски фронт. Немачки продор већ је био достигао такав степен да је фон Рибентроп пре свог одласка позвао Совјетски Савез да у прави тренутак уђе у источни део Пољске. Дописник америчког Чикаго Трибјуна обавестио је своје новине касно увече да су се нацисти надали како ће се Британија и Француска задовољити „пасивним ралом“ и да се неће упустити у оружани сукоб. Имао је право. Изузев борбе на мору. на западу 3. септембра није почео „Блицкриг“ него „Сицкриг“ (пасиван рат).

Обмана и лаж

Хитлеров говор у Рајхстагу

Када се Хитлер 1. септембра 1939. око десет сати ујутро упутио из Канцеларије Рајха у Крол Оперу, где је на брзину сазвана седница Рајхстага, СС и СА јединице затвориле су улице. Било је само мало очевидаца, јер је цела четврт била затворена за саобраћај. Само код Бранденбуршке капије је стајало нешто људи.

У Рајхстагу је недостајало више од стотину посланика. Неки од њих били су позвани у војну службу, неки нису могли да стигну на време у Берлин, а неки су. можда, изостали из других разлога. Геринг се побринуо да не буде празних места у дворани. Једноставно је на празна места попунио партијским функционерима и дозволио им, као председник Рајхстага, да учествују на седници. Тако је Рајхстаг ипак био „у пуном броју“ да чује историјски Хитлеров говор.

Ево неколико цитата из тог говора:

„Моја мирољубивост и моје бескрајно стрпљење не сме се помешати са слабошћу, а још мање са кукавичлуком! Зато сам синоћ британској влади дао на знање да под овим околностима код пољске владе не могу наићи на спремност да с нама ступи у заиста озбиљне преговоре.. Одговор на овај предлог о преговарању била је, као прво, општа мобилизација, а као друго, догодила су се озбиљна нова злодела. Ти су се догађаји ноћас поновили. Након што се недавно, у једној јединој ноћи, догодио двадесет и један гранични инцидент, ноћас их је било четрнаест, од тога три озбиљна. Зато сам одлучио да с Пољском говорим истим језиком којим се Пољска већ месецима служи у односима с нама. Енглеској сам стално нудио пријатељство, и кад је то било потребно, најужу сурадњу. Али љубав не може долазити само с једне стране. Она мора бити узвраћена и с друге стране… Неутралне државе дале су нам гаранције за своју неутралност, као што смо то и ми њима већ гарантовали. Савршено озбиљно схватамо ту гаранцију, и докле год други не буду кршили своју неутралност, ми ћемо је такође поштовати. Јер шта имамо захтевати ми од њих? Не желим водити борбу са женама и децом. Наредио сам авијацији да се при нападима ограничи на војне објекте. Ако, међутим, противник мисли да тако добија прилику да се против нас бори супротним методама, онда ће добити одговор који ће му заглушити слух и помрачити вид. Пољска је ноћас први пут пуцала на нас на нашој територији. Од 5,45 узвраћамо ватром. И од сада се бомба узвраћа бомбом! Ономе ко се бори отровом супротстављамо се отровом. Ко се сам не држи правила хуманог вођења рата, не може од нас очекивати друго него да и ми чинимо то исто… Ако од немачког народа тражим жртве, а ако треба и жртвовање свега, онда имам право на то, јер сам и ја спреман, као што сам био и раније, да поднесем сваку властиту жртву. Ни од једног Немца не тражим ништа друго него оно што сам четири године у свако доба сам био спреман учинити. Мој цели живот тек од сада стварно припада мом народу! Не желим бити ништа друго него први војник немачког Рајха! Зато сам опет обукао униформу која ми је била најсветија и најдрагоценија. Нећу је скинути пре него што победимо или – тај крај нећу доживети…“

После подне у Берлину

У петак 25. августа 1939. Хитлер је написао писмо Мусолинију. Био је радостан: успео је да са Совјетским Савезом закључи споразум о ненападању и желео је да то саопшти италијанском диктатору.

„На немачко-пољској граници већ смо недељама у стању приправности“, писао је Хитлер. „Само ноћас је јављено о двадесет једном граничном сукобу Данциг је окружен пољским трупама. Нико под овим околностима не може рећи што доноси следећи тренутак. Могу вас само уверити да постоји граница од које ни под каквим условима не могу одступити.“

Ту границу је, иначе, Хитлер већ био одредио: 26. августа, следећег дана, требало је да почне рат против Пољске. Хитлер се тада само желео уверити у Мусолинијеву подршку. Хтео је да покуша последњи пут и мало ослабити везе између Пољске, с једне стране, и Француске и Британије с друге.

Хитлеру је већ био најављен његов преводилац Паул Шмит, који се дан раније вратио с Рибентропом из Москве. Требало је да Хитлеру преведе неколико стубаца из одлучних говора британског премијера Чемберлена у Доњем дому и британског министра спољних послова Халифакса у Горњем дому, у којима су коментарисали немачко-совјетски споразум о ненападању Хитлер је био изненађен одлучношћу Британије. У тринаест и тридесет позвао је британског амбасадора, сер Невила Хендерсона, у Канцеларију Рајха. Хендерсон се састао с Хитлером, који му је сасвим мирно у присутности Рибентропа и Шмита изнео „последњи предлог“ о споразуму између Британије и Немачке. „Немачка ће се свим средствима супротставити македонском стању (алузија на немирне балканске границе у вези с македонским питањем, које је доводило до честих оружаних сукоба) на својој источној граници“, рекао је Хитлер. Чемберленов говор у Доњем дому намерава одржати то стање. Али његов говор, рекао је даље Хитлер, могао би за последицу имати рат, крвавији од оног 1914-1918. Немачка се сада не би морала борити на два фронта: споразум с Москвом јемство је за то.

Британски амбасадор Хендерсон

Као доказ своје „мирољубивости“ Хитлер је дао пријатељски предлог: он ће признати неприкосновеност Британске Империје и помоћи му снагом немачког Рајха, ако се, између осталог, признају немачки колонијални захтеви. Таква „пријатељска“ изјава могла би ступити на снагу чим проблеми с Пољском буду „решени“. Хендерсон је хладно реаговао саопштавајући да ће Британија испунити своје обавезе према Пољској. Он ће, међутим, ипак искрено проучити немачки предлог и у том га смислу пренети Лондону. Хендерсон је тог дана отишао из Канцеларије Рајха у четрнаест и тридесет. Разговор је трајао један сат и за то време Хитлер је имао само један излив беса против Пољске.

У међувремену, у Канцеларију Рајха стигао је италијански амбасадор Атолико. Требало је да донесе Мусолинијев одговор на Хитлерове планове око Пољске. Амбасадор је дошао празних руку, па је Рибентроп добио наређење да позове италијанског министра вањских послова Ћана. Али ни то није успело.

Било је већ три поподне. Ваљало је издати наређење трупама за напад на Пољску. Атолику је речено да може ићи.

„Напетост међу нама расла је из минута у минут“, написао је касније генерал вон Ворман. који је с осталим официрима чекао у Канцеларији Рајха. „Било је 15 сати; последњи тренутак у којем се наређење за напад могло издати. Одједном су се отворила врата музичког салона и на прагу се појавио Хитлер – мало блед, али врло миран. Звучало ми је мало усиљено и театрално кад је одсечно рекао: Fall Weis. Било је 15:02.“

Немачка војна машинерија почела се кретати пуном паром. У Берлину се примећивала повећана војна активност. Биле су прекинуте међународне телефонске везе с Британијом и Француском. У немачком главном граду расла је напетост, а то се стање пренело и на остале главне градове у Европи. Недуго затим стигла је вест да су Британија и Пољска закључиле споразум о међусобном помагању.

Овај споразум јасно је потврдио раније преузете обавезе. Шмит, који је био у Хитлеровој близини кад је стигла вест, написао је у својим мемоарима како је Хитлер после читања дуго седео за столом мрмљајући. У пет и тридесет позван је француски амбасадор Кулондре. Шмиту се причинило да је Хитлер био толико изненађен вестима из Лондона да је једва учествовао у разговору. Оно што је имао рећи француском амбасадору слагало се с оним што је пре тога рекао Хендерсону: на нове пољске провокације одговориће силом Помисао на рат с Француском, до којег би због тога могло доћи, ипак је онерасположила Хитлера.

Кулондре је само одговарао да ће Француску свим снагама помоћи Пољској ако ова буде нападнута. Хитлер је напоменуо да не зависи о њему кад ће се Француска и Немачка заратити, и пре него што је Кулондре могао нешто одговорити. Фирер му је пружио руку у знак поздрава.

Француски амбасадор Кулондре

Тада су најавили новог посетиоца: Атолика. Он је донео Мусолинијево писмо, које су тог поподнева тако нервозно очекивали. „Ако Немачка нападне Пољску, а сукоб остане локализован“, писао је Дуче, „Италија ће пружити Немачкој сваку политичку и економску помоћ… Ако савезници Пољске предузму противнапад на Немачку, мислим да није опортуно да ја преузимам иницијативу за ратне операције, имајући на уму садашње стање италијанских војних припрема. Наша интервенција ипак би могла одмах уследити ако нам Немачка одмах да ратни материјал и сировине… Приликом сусрета с вама рат је био предвиђен после 1942. Овај одговор био је ударац за Хитлера, написао је преводилац Шмит. Хитлер као да је заборавио песимистичке речи о ратној снази Италије које је Ћано изговорио неколико дана раније у Бертесгадену. Леденог израза лица, Хитлер је слушао Атоика и рекао да ће брзо одговорити на писмо. Кад је Италијан отишао, уздахнуо је: „Италијани су исто тако непоуздани као и 1914.“ Шмит је затим изашао у предсобље. Кроз ходнике и предсобље шетала су војна лица. „Док сам ја још неодлучно размишљао којој групи у предсобљу да се прикључим, из Хитлерове собе журно је изашао фелдмаршал Кајтел“, пише Шмит. „Чуо сам га како узбуђено прича са својим ађутантом, а између осталог чуо сам и ово: „Наређење за напад мора се одмах опозвати.“ Фон Ворман је био позван Хитлеру, речено му је да мора сместа потражити врховног команданта копнене војске, генерала фон Браушица. “Иако то није било лако, фон Браушица су пронашли. Кад је стигао у 19 сати, дочекали су га као анђела спаситеља. Хитлер му је саопштио да се трупе морају вратити на полазне положаје. „Треба ми времена за даље преговоре“, рекао је Хитлер. „Трупе дуж целог фронта, од Источне Пруске до Словачке, морају се повући за мање од дванаест сати од времена одређеног за напад. У Источној Пруској су с тешкоћама задржали трупе 1. армијског корпуса на граници. Део армијског корпуса генерала фон Клајста заустављен је тек пошто је један официр из штаба принудно слетео у граничном подручју. Код многих виших официра Хитлер је лако проиграо део свог војног престижа.

Берлин је мало одахнуо. Али те вечери стигле су вести о паљењу немачких имања на пољској граници. У округу Розенберг у Западној Пруској изгорела је штала сељака Рајнхарда Брифеа и кућа удовице Марте Зербовски. То су учинили Пољаци, јавила је немачка полиција.

 

Бојни брод Bismarck

Упркос тврдњама појединих аутора, порекло дизајна и конструкције бојног брода класе Бизмарк не лежи у конструкцији и дизајну бојног брода класе Бајерн из Првог светског рата, сем што је, као и Бајерн, имао 8 топова калибра 380 мм распоређене у 4 двоцевне топовске куле и три погонске осовине. Бојни бродови класе Бизмарк су резултат искустава из развоја и градње џепних бојних бродова ( нем. Panzerschiffe) класе Дојчланд (Deutschland) касних двадесетих и раних тридесетих година под теретом Версајског мира.

Историјска позадина

Према потписаном Версајском миру из 1919. године, а по члану 181, немачке поморске снаге не могу у оперативној употреби прећи бројку од 6 бојних бродова, шест лаких крстарица, дванаест разарача и дванаест торпедних чамаца, док члан 190 ограничава депласман бојних бродова на свега 10 000 тона. 6. фебруара 1922. године САД, Велика Британија, Француска, Италија и Јапан потписују Вашингтонски поморски споразум. Према условима из овог Споразума, пет највећих поморских сила су се сложиле да лимитирају стандардни депласман капиталних бродова на 35 000 тона, док је калибар топова ограничен на 406 мм. Укупна тонажа капиталних бродова по државама потписницама споразума је изгледала овако:
–   САД 525 000 тона,
–   Британија  525 000 тона,
–   Француска  175 000 тона,
–   Италија  175 000 тона, и
–   Јапан  315 000 тона.
Лондонска поморска конференција одржана у периоду јануар-април 1930. године је имала намеру да преиспита неке одредбе Вашингтонског споразума, али су Француска и Италија због премале тонаже, одбиле да исти ратификују.

Раних тридесетих година, градња ратних бродова у Немачкој је и даље била под ограничењима Версајског мира, и то све до 18. јуна 1935. године када је потписан Англо-немачки поморски споразум којим су одбачена ограничења у погледу градње и изградње немачке ратне морнарице. Тако је Немачкој дозвољено да изгради површинску флоту у износу од 35 % тонаже британске флоте, док је лимит подморничарске флоте износио 45% британске тонаже у подморницама. У преводу, то је значило да Немачка може имати 184 000 тона у бојним бродовима (5 бојних бродова по 35 000 тона депласмана).

У Лондону је одржана још једна поморска конференција у периоду децембар 1935. – март 1936. године. Јапан се повукао са конференције, наводећи као разлог неприхватање услова да јапанска флота по тонажи буде еквивалент америчкој и британској флоти. У споразум је додата клаузула да се бојни бродови граде до тонаже од 45 000 тона. Иако споразум нису потписале Италија и Јапан, као стандардни депласман за градњу бојних бродова је усвојен депласман од 45 000 тона, и то је самим тим, важило и за Немачку.

Класа Бизмарк

Након потписивања англо-немачког поморског споразума, и званично је наручен бојни брод класе „Ф“ (касније класа „Bismarck“), уговором који је потписан 16. новембра 1935. године између бродоградилишта „Blohm & Voss“ и немачке морнарице.

Конструисан од стране Др Хермана Буркхарта (Hermann Burkhardt), бојни бродови „Ф“ и „Г“ (Бизмарк и Тирпиц) су у основи биле унапређене верзије бојних бродова „Д“ и „Е“ (Шарнхорст и Гнајзенау), и као такви имали су доста сличних детаља. Званично „измереном“ тежином од 35000 тона (како би се уклопио у Споразум), његов прави депласман је био неких 7000 тона већи. Међутим, уклапао се у Споразум из 1937. године. Како било, нити један бојни брод изграђен под Лондонским споразумом из 1936. године (италијански Виторио Венето, француски Ришеље, британски Кинг Џорџ V и америчка Северна Каролина) су прелазили дат лимит.

Градња

Кобилица за брод Бизмарк је положена 1. јула 1936. године у хамбуршком бродоградилишту под ознаком BV 509, на доку 9. До септембра 1938. године, труп је изграђен до нивоа горње палубе. Церемонија поринућа је одржана у 1300 часова 14. фебруара 1939. године. церемонији је присуствовало више од 60 хиљада људи. Фотографисање и снимање није било дозвољеном, сем новинским агенцијама. Адолф Хитлер и пратња из његове политичке партије су стигли у бродоградилиште јахтом Хамбург. Након краћег говора, брод је крстила унука канцелара Бизмарка (Otto von Bismarck).

Рођендан бојног брода Бизмарк – полагање првог дела кобилице

То је био последњи капитални брод поринут у хамбуршком бродоградилишту. Кобилица за први бојни брод класе „Х“ је положена 15. јула 1939. године али је изградња заустављена за мање од три месеца градње, да би коначно отказана августа 1941. године. Након тога, у складу са немачком политиком вођења подморничарског рата, сви радни ефективи бродоградилишта су били усмерени на изградњу подморница.

Након поринућа, Бизмарк је привезан у делу луке где је вршено опремање брода, а где су већ чекали котлови, топовске куполе и остали делови надграђа. Ту је извршена и једна мања измена у изгледу трупа. Наиме, раван прамац је замењен „атлантским“ који је имао боља маритимна својства.

 Рат је започео у септембру 1939. године, али упркос њему и оштрој зими, радови су се одвијали према плану и распореду…

Први чланови будуће посаде пристижу у Хамбург априла 1940. године. У то време долази и командант брода, 46-годишњи капетан бојног брода Ернст Линдеман (Ernst Lindemann). Бизмарк је још увек био у фази опремања те су чланови посаде започели прву фазу обуке, упознавање са ратном техником и средствима на броду. 23. јуна Бизмарк улази на суви док како би му уградили пропелере и систем за смањење бродског магнетизма. Такође је префарбан подводни део брода. Из дока излази 14. јула и враћа се на стари гат. У наредним данима обављају се још неки тестови… Посада, састављена од 103 официра и 1962 подофицира и морнара још увек није била комплетна, те су нови чланови још увек пристизали.

Брод је коначно био спреман „за борбу и пловљење“ и улазак у оперативну употребу, што је и озваничено 24. августа 1940. године.

Само што је примљен у оперативну употребу, и посада подељена по борбеним станицама и дивизионима (бродске смене), започело је увежбавање. Најуобичајније вежбе су биле ваздушна узбуна, контрола оштећења и поседање и рад борбених станица.

15. септембра 1940. године, Бизмарк по први пут испловљава из Хамбурга ради вршења морских  испитивања брода. Испитивања се врше у Балтичком мору са базом у Готенхафену. Балтик је изабран као сигурно подручје, без непријатељских активности. Улази у Балтичко море су били добро чувани, а било је и минских поља.

Морска испитивања су трајала читава два месеца. На мерној миљи, брод постиже брзину од 30,1 чворова иако је конструктивна брзина брода износила 29 чвора. Брзина постигнута на мерној миљи га је учинила најбржим бојним бродом на свету, а далеко бржим од било ког британског бојног брода. Док је био на везу у Готенхафену, Бизмарк добија два стереоскопска даљиномера дужине по 10.5 м. Противавионске батерије нису још увек биле комплетиране, тако да му се тамо монтирају још 4 крмене туреле типа Ц37 са топовима калибра 105 мм. Средином новембра почињу прва артиљеријска гађања и непосредно после извршених артиљеријских гађања морска испитивања брода бивају „заокружена“ и завршена. Петог децембра напушта Готенхафен и плови ка Хамбургу, где упловљава 9. децембра.

У Хамбургу су извршена задња „подешавања“. Даљиномер са топовске куле „Антон“ је скинут јер је маглио за време вожње великим брзинама. Такође је извршено бојадисање брода маскирном шемом бојења карактеристичном за немачке велике бродове. Посада је пуштена на божићно одсуство и то је за неке чланове посаде била последња прилика да виде своје најмилије.

Брод је спреман за борбу…

Понесени успесима површинских бродова на Атлантику током зиме 1940-41. године, команда немачке морнарице доноси одлуку о покретању амбициозније операције. Идеја је била да се моћна ударна група састављена од бојних бродова Бизмарк (DKM Bismarck), Тирпиц (DKM Tirpitz), Шарнхорст (DKM Scharnhorst) и Гнајзенау (DKM Gneisenau) пошаље у Атлантски океан, где ће нападати савезничке трговачке бродове. Последња два брода из групе су се већ налазила у Бресту, у Француској. Они тек што су завршили успешну двомесечну кампању у северном Атлантику под командом адмирала Гинтера Литјенса (Günther Lütjens), у којој су потопили 22 брода укупне тонаже од 116000 БРТ. На несрећу, Шарнхорст је морао да уђе у суви док ради извршења поправки и није био на располагању до јуна 1941. године.  На другој страни, у Балтику, Бизмарк је скоро завршио морска испитивања и ускоро је могао бити спреман за борбу. Како било, Тирпиц, који је уврштен у флотну листу у фебруару 1941. године, још увек није испитан на мору, тако да није било сигурно да ли ће узети учешће у предстојећој операцији.

Другог априла, истог дана када су на Бизмарка укрцана два авиона Арадо 196, Команда је изнела свој план… Како је Шарнхорст био у сувом доку, а Тирпиц неспреман, одлучено је да се у северни Атлантик пошаљу Бизмарк и тешка крстарица Принц Еуген (Prinz Eugen). У наставку операције, Гнајзенау би касније испловио из Бреста и придружио им се. За операцијско подручје је одређен Атлантски океан северно од екватора. Савезнички конвоји су „научили лекцију“ те су сада као пратњу имали теже бродове, бојне бродове или крстарице. Стога је задатак Бизмарка била борба са пратњом, док остали бродови на себе преузимају потапање теретних бродова.

Британски Адмиралитет је био забринут извештајима својих обавештајаца који су најављивали велику акцију немачких бродова у Атлантику. Британцима је било познато да су Шарнхорст и Гнајзенау у Бресту. Такође им је било познато и колика ће им опасност претити када им се придружи Бизмарк. Стога је одлучено да се ова два брода онеспособе нападима из ваздуха. Авиони типа Бристол Бофорт (Beaufort) из 22. сквадрона Обалске команде РАФ-а су 6. априла извели напад који је за резултат имао оштећење Гнајзенауа торпедом. Иако су британски авиони оборени противавионским батеријама, Гнајзенау је ипак морао да иде у суви док на поправку. Неколико дана касније, у ноћи 10./11. априла поновљен је напад, овај пут авио бомбама. Напад је имао за резултат да је „књига спала на два слова“, Бизмарк и Принц Еуген, пошто остатак ударне групе која је требала бити формирана није могла бити спремна за борбу тог пролећа.

Након задњег напада британских авиона, било је више него довољно разлога да се планирана акција немачких бродова откаже, односно одложи до повратка бродова из ремонта. Процене су говориле да би до јесени у строју били и бојни брод Тирпиц, и оштећени Шарнхорст и Гнајзенау. Кратке пролећне ноћи су такође ометале неопажено упловљење у Атлантски океан. Упркос свему, идеја о слању Бизмарка и Принца Еугена је остала „на снази“.

Велика Британија се, узевши у обзир снабдевање ратним материјалом, налазила у критичном положају и 5 месеци „мира“ би јој пружили прилику да се консолидује. Постојао је и страх од уласка САД у рат. Командант немачке морнарице адмирал Ерих Редер (Erich Raeder) је сматрао да је у обавези да држи Британију под притиском, тако да је остао при ставу да се операција не одлаже.

Најважнији задатак немачког састава је био неопажени улазак у воде Атлантског океана. По уласку у океан, моћи ће лако да заметну траг и да почну нападе на конвоје.

У међувремену је одржан радни састанак адмирала Литјенса и команданта подморничких снага, адмирала Карла Деница (Karl Dönitz), на коме су се договорили о садејству подморница и површинских снага у операцији. На брод је укрцан и официр за везу…

Адмирал Литјенс је 22. априла утврдио све детаље операције која је добила кодну ознаку Rheinübung (Вежба на Рајни). Приближавао се тренутак испловљења на задатак, али је 23. априла Принц Еуген током пребазирања за Кил налетео на мину. Овај догађај је захтевао одлазак на поправку, што је мало одложило испловљење састава. Три дана касније, 26. априла, у Берлину се састају Литјенс и Редер, како би разговарали о насталој ситуацији. Литјенс је поново предложио  одлагање операције до увођења свих планираних бродова у састав снага за извршење операције, али је Редер тврдоглаво остао при свом ранијем становишту. Издаје наређење да се по сваку цену крене са почетком операције.

У међувремену, на Бизмарку су ужурбано вршене последње припреме пред задатак. Крајем априла се уграђују и два нова четвороцевна топа 20 мм C/38. 28. априла командант брода, Линдеман извештава претпостављене да је брод спреман…

Хитлер 5. маја долази у посету граду Готенхафену (данашњој Гдињи) како би извршио смотру Бизмарка, који је лежао на сидру, и Тирпица, који је био везан на лукобрану. Редер је био одсутан па је Хитлера примио командант Бизмарка.

Посада постројена за смотру од стране Фирера, 5. мај 1941.

Адмирал Литјенс са члановима штаба се укрцава на Бизмарк 13. маја. Цело поподне брод проводи у вежбама прекрцавања горива на мору са Принц Еугена, док следећи дан исте вежбе изводи са лаком крстарицом Лајпциг. У тој вежби долази до квара бродске дизалице, што поново одлаже испловљење. Коначно, 16. маја, Литјенс извештава да је брод спреман, те се за почетак операције одређује 18. мај.

У 1000 у јутро 18. маја 1941. године у Готенхафену, адмирал Литјенс врши смотру посаде на Принц Еугену. Након тога, на Бизмраку се одржава састанак на коме адмирал упознаје команданте бродова са планом операције. Командант Принц Еугена је био капетан бојног брода Хелмут Брикман (Kapitän zur See Helmuth Brinkmann). Договорено је да се уколико време послужи не упловљава у Корсфјорд (данашњи Кросфјорд). Уместо тога, пловиће даље на север где ће извршити допуњавање горивом, пре него што крену кроз Дански пролаз између Исланда и Гренланда.

У подне, Бизмарк напушта сидриште док бродска музика свира „Морам ли ићи“ (Muß i’ denn) и потом се сидри на Готенхафском сидришту ради крцања хране и погонског горива. Операција је почела. У току крцања долази до пуцања црева тако да није могла да се укрца сва количина горива. То и није било од великог значаја, иако је укрцано 200 тона горива мање. Танкови Бизмарка су могли да приме тачно 8294 тона горива.

Око 2100 истог дана, Принц Еуген испловљава са сидришта… Бизмарк испловљава за њим у 0200 часова 19. маја. Оба брода плове самостално до тачке сусрета код острва Риген. На тачку сусрета стижу у подне 19. маја. Тада командант Бизмарка информише посаду о задатку који је пред њима. Након тога, настављају вожњу на запад у пратњи разарача Z-23 и Z-16. У 2230 им се придружује и разарач Z-10 на коме се налазио сам командант 6. флотиле разарача.

У јутро 20. маја достижу Категат, мореуз између Данске и Шведске (пружа се правцем север-југ, дужине 220 км, дубине око 23 м).

У пролазу Категат немачки пловни састав по први пут бива примећен од стране бројних данских и шведских рибарских бродова. Било је ведро, и у 1300 часова их примећује шведска крстарица Готланд (Gotland). Извештај о визуелном контакту бива одмах прослеђен у Стокхолм. Истоветни извештај је ускоро прослеђен британском војном аташеу. Литјенс је тек у 1737 прекинуо радио тишину и пријавио инцидент групи Север, немачкој Морнаричкој команди у Вилхелмсхафену (тада под командом адмирала Ролфа Карлса). Касније током дана,војни аташе, капетан Хенри Денхам, прослеђује извештај Адмиралитету у Лондон: „Категат, данас 20. мај. У 1500 часова, два велика ратна брода, у пратњи три разарача, 5 бродова и 10 или 12 авиона, прошли Марстранд, смер североисток. 2058/20“ …

У међувремену, у 1615 часова, групи се придружила 5. флотила миноловаца, како би помогла у безбедној пловидби кроз минска поља која су затварала Категат. У сутон 20. маја, немачки бродови су прошли поред Скагерака. Ту их је приметио Виго Акселсен, члан норвешког покрета отпора који исцрпно обавештава Лондон о кретању састава. Бродови настављају ка северу…

У јутро 21. маја, британски Адмиралитет прима извештај од капетана Денама… авиони добијају инструкције да буду на опрезу…

Око 0900 часова, бродови упловљавају у Корсфјорд, јужно од Бергена. Адмирал Литјенс је хтео да продужи ка северу, али је одустао због велике видљивости и опасности да буде примећен. Зато одлучује да уђе у Корсфјорд и сачека ноћ. Истог дана, око поднева, „Бизмарк“ баца сидро у Гримстадфјорду, док „Принц Еуген“ наставља на север са пратњом. Сидри у заливу Калванес, и везује на сваки бок по један трговачки брод како би се заштитио од евентуалног торпедног напада.

У Гримстадфјорду

Док су немачки бродови „одмарали“ у фјордовима, британска Обалска команда шаље авионе у потрагу. Спитфајер поручника Мајкла Саклинга проналази бродове и фотографише их са висине од 8000 метара и враћа се на аеродром Вик у Шкотској. Уочавање бродова од стране шведске крстарице и припадника норвешког покрета отпора, показаће се као велики пех за Немце.

У фјордовима бродови добијају нову шему бојења. Ту се врши и допуњавање „Принц Еугена“ горивом са танкера Волин. „Бизмарк“ није извршио допуњавање горивом, што ће се касније показати као велика грешка.

Крстарица „Принц Еуген“ завршава крцање горива до 1700 часова, када немачки бродови дижу сидра. У то време, на „Бизмарк“ стиже депеша из Берлина у којој пише да се прислушкивањм британских радио веза дошло до сазнања да Британци мотре не би ли спазили два немачка бојна брода и три разарача у северним курсевима. Бродови напуштају фјордове у 2000 часова, по паду мрака. Након што су одмакли од обале, узимају курс 0°.

По пријему извештаја о кретању немачких бродова, командант британске Домовинске флоте (Home Fleet), адмирал Сер Џон Кронин Тови (John Cronyn Tovey) почиње да разматра могуће циљеве и намере немачког пловног састава. Наредио је двема тешким крстарицама, „Сафолк“ (HMS Suffolk) и „Норфолк“ (HMS Norfolk), обе под командом контра адмирала Вилијама Фредерика Вејк-Вокера (William Frederick Wake-Walker), да патролирају Данским пролазом. Касније тог поподнева, пристигли су снимци које је направио Спитфајер. Тада је дефинитивно индентификован бојни брод класе „Бизмарк“ и крстарица класе „Хипер“.

Како било, пред поноћ 21. маја из Скапа Флоа испловљава британски пловни састав снаге: бојни крсташ „Худ“ (HMS Hood), бојни брод „Принц од Велса“ (HMS Prince of Wales) и група разарача (HMS Achates, HMS Antelope, HMS Anthony, HMS Echo, HMS Electra, i HMS Icarus). Њихов задатак је био да покрију подручје јужно и источно од Исланда.

Напомена: Разарачи HMS Achates, HMS Antelope, HMS Anthony су разарачи А класе, разарачи HMS Echo и HMS Electra су разарачи класе Е, док је HMS Icarus разарач класе I.

Ка Данском пролазу

Време се нагло погоршава 22. маја. Током ноћи, група продужава на север, са три разарача као претходницом и крстарицом „Принц Еуген“ на зачељу састава. У 0420 часова разарачи се одвајају од групе и настављају на исток ка Трондхајму, док „Бизмарк“ и „Принц Еуген“ одржавају курс ка северу брзином од 24 чвора.

Узбуна од напада подморница и од напада из ваздуха се огласила у 1237 часова истог дана, те се наредних око пола часа пловило у цик-цак курсевима, у избегавању евентуалног торпедног напада. По завршетку узбуне, горње површине са ознакама за индентификацију из ваздуха и ознаке кукастог крста на прамцу и на крми брода пребојене су у сиву боју. Након тога, група улази у северозападни курс ка Данском пролазу. Цео дан је био облачан и магла је била толико густа да се пловило са повременим укључивањем рефлектора, како би проверили свој положај у строју.

Овакви временски услови су ишли Немцима на руку. Имали су могућност неопаженог уласака у Атлантски океан…

У међувремену, 22. маја у 2000 часова, адмирал Тови прима радио поруку да су немачки бродови кренули ка Норвешкој. Тада напушта Скапа Флоу са групом бродова: бојни брод „HMS King George V“, носач авиона „HMS Victorious“, лаким крстарицама „HMS Kenya“, „HMS Galatea“, „HMS Aurora“, „HMS Neptune“, „HMS Hermione“ и разарачима „HMS Active“, „HMS Inglefield“, „HMS Intrepid“, „HMS Lance“, „HMS Punjabi“ и „HMS Windsor“. Бојни крсташ „HMS Repulse“, који је пловио из Клајда, требао је да им се придружи следећег јутра.

У ноћи 22/23. маја по пријему извештаја, Винстон Черчил јавља Френклину Рузвелту: „Јуче, двадесетпрвог, „Бизмарк“, „Принц Еуген“ и 8 трговачких бродова лоцирано је у Бергену. Ниска облачност није дозволила напад. Вечерас (открили смо) су испловили. Имамо разлоге да верујемо да се планира напад на Атлантику. Уколико их не ухватимо како излазе, ваша морнарица би сигурно могла да их уочи за нас. „King George V“, „Prince of Wales“, „Hood“, „Repulse“ и носач авиона „Victorious“ са још мањих бродова трагају за њима. Дајте нам новости и ми ћемо завршити посао.“

Временске прилике су остале исте и 23. маја. Тог поподнева, у 1811 часова, Немци су преко десног бока приметили бродове, али су ускоро схватили да су то санте леда које су уобичајена појава на овим географским ширинама. Група достиже границу леда и окреће у курс 240º. Крстарица Сафолк их је опазила у 1922 часова, на даљини од 7 миља. У Адмиралитет стиже извештај: „Осмотрени један бојни брод, једна крстарица, азимут 020º, даљина 7 миља, у курсу 240º.“  Енглеска крстарица је примећена, али се није дејствовало јер је убрзо нестала у густој магли. Сат времена касније, појављује се крстарица Норфлок и Бизмарк одмах отвара ватру. Испаљено је 5 салви, од којих су три „уракљиле“ крстарицу. Norfolk није директно погођен, иако су неки шрапнели пали на палубу. Уз помоћ димне завесе крстарица налази спас у магли.

Британске крстарице овај пут заузимају позицију по крми немачких бродова; Сафолк (опремљена радаром Тип 284) је била по десном боку, док је Норфолк (са старим радаром Тип 286М) по левој страни. Оба брода су настојала да прате и да јављају позицију противника. Чекали су долазак јачих британских снага.

На Бизмарку је „радарски инструмент“ (FuMO 23) оштећен дејством топова из прамчаних купола. Узевши овај недостатак у обзир, адмирал Литјенс наређује да вођство састава преузме крстарица „Принц Еуген“ чији је радар (FuMO 27) био исправан, док ће Бизмарк својом артиљеријом држати Британце подаље. Ова промена у строју ће код Британаца направити велику збрку следећег јутра.

Након што је откривен од стране британских бродова, адмирал Литјенс је могао да плови на исток, ка Норвешком мору како би се допунило гориво са танкера Вајсенбург (Weissenburg). „Рецепт“ је већ био испробан док је командовао групом коју су сачињавали „Шарнхорст“ и „Гнајзенау“. Тада их је открила британска крстарица „Најад“ у рејону Фарских острва.

Рано повлачење са ових тачака би приморало британски састав (Худ, Принс оф Велс, Кинг Џорџ V и Рипалс) да се врате у базу у Скапа Флоу, и то са великом количином потрошеног горива. Међутим, овај пут је Литјенс одлучио да настави даље ка Атлантику, са надом да ће са падом мрака „отрести“ са себе пратњу британских крстарица. Временски услови који су владали Данским пролазом су пружали изванредну прилику да умакну пратњи. Литјенсова одлука да настави даље се може оправдати тиме што је мислио да су тешки бродови Домовинске флоте били предалеко да би га пресреле. Немачки извештаји са извиђања су, изгледа, то и потврђивали, иако је истина била другачија: снаге вице адмирала Холанда су се већ приближавале великом брзином… Друга ствар на коју Литјенс није рачунао јесте ефикасна употреба британских радара.У око 2200 часова, Бизмарк окреће у контракурс покушавајући да „ухвати“ крстарицу Сафолк, али исти маневар врши и британска крстарица, одржавајући даљину од Бизмарка. После неуспешног маневра, Бизмарк се враћа у строј, одмах иза крстарице Принц Еуген.

Битка у Данском пролазу

Битка у Данском пролазу, такође позната и као Исландска битка, је трајала нешто мање од 15 минута. То је био сукоб титана у коме су највећи ратни бродови тог времена стављени на тест. Остаће упамћена по потапању митског брода.

У рано јутро 24. маја, време се пролепшало и видљивост се значајно поправила. Немачка група бродова је пловила у курсу 220º брзином од 28 чворова, када је у 0525 часова хидрофон са Принца Еугена открио шумове од пропелера два брода са његове леве стране. У 0537 часова Немци успостављају визуелни контакт са бродом за који су у први мах помислили да је лака крстарица, на даљини од 19 миља. У 0543, по левом боку брода примећују још један брод, неиндентификовани. Узбуна је дата и на Бизмарку и на Принц Еугену. Артиљерци нису имали тада најважнији податак, врсту противничког брода, како би изабрали одговарајућу муницију. На пречац су закључили да се ради о крстарици… изабрана су експлозивна зрна калибра 203 мм (Spgr. L/4,7).  У том тренутку, британски ратни бродови (бојни крсташ Худ и бојни брод Принц од Велса) су се приближавали немачким бродовима пловећи брзином од 28 чворова, у курсу 280º.

Вице адмирал Холанд, који је био укрцан на бојни крсташ Худ, био је упознат са рањивошћу брода при борби на великим даљинама,  покушавао је да се што више приближи пре него што отвори ватру. Адмирал Литјенс није имао другог избора, него да прихвати борбу.

Како су силуете немачких бродова биле сличне, Холанд у 0549 наређује да се нападне водећи брод (Принц Еуген), мислећи да је то Бизмарк. Након пријема наређења, британски бродови улазе у курс 300º. У 0552 часова, тренутак пре отварања ватре, Холанд увиђа грешку и наређује напад на њега, али из неког разлога, Худ наставља ка првобитном циљу напада. На бојном броду Принц од Велса су исправно схватили наређење и окрећу ка циљу, који је пловио на миљу иза крстарице Принц Еуген. Одједном, у 0552.5 часова, са даљине од око 12.5 миља, Худ отвара ватру, праћен отварањем ватре са Принца од Велса, пола минута касније, у 0553. Оба брода су отворила ватру из прамчаних купола, пошто су из угла којим су прилазили циљу, било немогуће нишанити крменим. Адмирал Литјенс одмах шаље сигнал Групи Север: „У борби сам са две тешке јединице…“

Прва салва са Принца од Велса прелетела је преко крме Бизмарка. Непосредно након тога, Принц од Велса почиње да „пати“ од механичких проблема са артиљеријом. Наиме, непосредно након отварања ватре долази до квара на топу бр. 1 у прамчаној куполи ( купола „А“). Њена трећа, четврта и пета салва пребацују Бизмарка. Худове прве две салве, упућене према Принц Еугену, подбацују и на брод падају крхотине и вода.

„Јот Дора!“ Бизмарк отвара ватру

Зрна из британских топова су почела да се приближавају немачким бродовима док су топови на немачким бродовима још увек ћутали. На Бизмарку, први артиљеријски официр већ неколико пута тражи дозволу за отварање ватре, али са командног моста нема повратне команде. Коначно, у 0555, када је британски састав почео да окреће на лево за 20º (маневар који је дозволио правилну идентификацију бродова у британском саставу) Бизмарк је отворио ватру. За њим, ватру отвара и Принц Еуген.

Растојање у том тренутку износи око 11 миља. Оба немачка брода су концентрисала ватру на главног противника, на Худ. Прва салва с Бизмарка је подбацила. На Принц Еугену, крмене торпедне цеви су већ биле напуњене…. Командант наређује торпедном официру да испали торпеда чим буде у домету. У 0556 часова, пета салва са Принца од Велса пада преко Бизмарка, али у шестој салви већ има погодака. У 0557 часова Принц Еуген погађа Худ, изазивајући пожар. Бизмарк задобија оштећења и за собом оставља траг нафте… Литјенс наређује да се ватра са Принц Еугена и секундарна артиљерија са Бизмарка окрену ка бојном броду Принц од Велса.

Уништење бојногкрсташа HMS Hood

У 0600 часова Худ и Принц од Велса  су се налазили у маневру скретања за још 20º на лево како би били у позицији која им омогућава употребу крмених кула, када је Бизмаркова шеста салва погодила Худ. Даљина је била мања од 9 миља. Најмање једно од зрна 380 мм је пробило оклоп Худа и продрло у крмену мунициону комору, када се зачула експлозија. Осматрачи са немачких бродова су били уплашени силином експлозије. Худ, „Моћни Худ“, понос британске Краљевске морнарице кога је 20 година красила „титула“ највећег брода на свету, преполовио се и потонуо за три минута на позицији 63º 22´ N и 032º 17´ W.

Бојни брод Бизмарк отвара ватру током битке у Данским вратима

Све се одиграло тако брзо да нико није успео да напусти брод. Од посаде која је бројала 1418 чланова, спасило се свега три, и то након три и по сата проведених у води. Вице адмирал Холанд, чланови штаба, командант брода,… сви су нестали.

Немци су лако пренели ватру на други циљ. У 0602, Бизмарк погађа командни мост Принца од Велса, при чему су погинули сви на мосту, сем команданта и једног члана посаде. Даљина се повећала на 14000 метара… Принц од Велса је био у незавидном положају тако да је у 0603 положио димну завесу и кренуо да се извлачи из борбе, након што је претрпео 4 поготка са Бизмарка и 3 са Принц Еугена.

Британски бојни брод испаљује још три плотуна док се повлачи, али без и једног поготка. У 0609 немачки бродови испаљују задњи плотун и тиме се битка завршава. За Британце је остало несхватљиво зашто су немачки бродови наставили истим курсем, уместо да пређу у гоњење и докрајче британски бојни брод.

Принц Еуген током битке није погођен, тако да није имао никаква оштећења, за разлику од Бизмарка који је погођен са три тешка зрна са Принца од Велса у десни бок. Први пројектил га је погодио по средини трупа, испод водене линије, у секцији XIV, при чему је пробио спољашњи труп и експлодирао при удару у торпедну преграду дебљине 45 мм. Овај погодак је проузроковао продор воде у десну електричну централу број 4. Суседна котларница број 2 је такође примила одређену количину воде. Група за контролу оштећења је обичним висаљкама за спавање зауставила даље продирање воде.

Друго зрно је погодило прамац брода, изнад водене линије у секцији XXI. Овај пројектил је пробио труп са десне стране, прошавши кроз оклопљену палубу без експлозије и прошао на леву страну направивши отвор пречника око 1.5 м. Треће зрно је само „прошишало“ кроз брод не направивши већу штету по пловност брода.

Као резултат ових погодака, максимална брзина брода је смањена на 28 чвора. Брод је добио прамчани трим од 3º и нагнуо се на десну страну за 9º. Због оваквог положаја брода, листови левог пропелера су с времена на време излазили из воде, што је смањивало брзину. Танкови на левом боку брода су напуњени морском водом како би се смањио трим. Штета није била озбиљна, Бизмарк је сачувао способност за борбу, још увек добру брзину и није имао великих губитака у људству (свега пет чланова посаде рањено).

Литјенсове опције

Након битке у Данском пролазу, немачки бродови су наставили пловидбу у југозападном курсу. Литјенс је имао две опције… Прву, да се врати у Норвешку и другу, да настави операцију према плану. Данас, већина „људи“ се слаже да је Литјенс требао да уништи, или да макар онеспособи Принца од Велса и да потом окрене ка Трондхајму. Постојао је и краћи пут до Бергена, али са већим ризиком од сусрета са групом адмирала Товија који је пловио из Скапа Флоа.

Уместо тога, адмирал Литјенс супротно предлогу команданта брода (да гони и уништи Принца од Велса), наставља према плану операције. У 0801 часова адмирал Литјенс шаље серију порука Групи Север у којима им саопштава да намерава да „одведе“ Бизмарка у Сен Назер на поправку. Принц Еуген, који је био неоштећен, би тада остао у Атлантику и самостално вршио нападе на трговачко бродовље Савезника.

Одлука да се упути ка Сен Назеру показује да је, након што је увидео колика су оштећења брода, адмирал Литјенс правилно одлучио да откаже операцију, барем да је одложи док се Бизмарк не доведе у исправно стање. Остаје питање зашто је изабрао Сен Назер… Француска лука је била даља од норвешких и као такво, пловидба је изискивала више погонског горива. Вероватно је Литјенс сматрао да је француска лука погоднија за наставак операције од норвешких лука. Чињеница је да је успешно „довео“ у Брест Шарнхорста и Гнајзенауа неколико месеци раније.

У 0950 часова командант Принц Еугена је информисан о оштећењима Бизмарка, након чега му је Литјенс наредио да плови иза Бизмарка како би установио колики је губитак нафте и уља који су отицали из оштећених танкова Бизмарка. До 1100 часова Принц Еуген се враћа на старо поставиште у строју.

Три британска брода која су била у потери, још увек су „покривали“ Немце… Норфолк са десне, а Принц од Велса и Сафолк са леве стране. У подне, немачка команда пребацује оперативну контролу операције на Групу Запад. У 1240 Бизмарк и Принц Еуген улазе у курс 180º брзином од 24 чв.

Потез британског Адмиралитета

Неочекивано потапање бојног крсташа Худ је изазвало велику озлојеђеност у Лондону. Како би повратили углед британске морнарице, Адмиралитет све „слободне“ ратне бродове преусмерава у потеру за Бизмарком. Ишло се дотле да су конвоји остављани без пратње како би што више бродова трагало за Немцима.

Бојни брод Родни (HMS Rodney) је пловио на запад ка Бостону на поправке са разарачима Сомали, Тартар, Машона и Ескимо (HMS Somali, HMS Tartar, HMS Mashona, i HMS Eskimo, сви класе „Трибал“) из 6. флотиле који су пратили путнички брод Британик (пописни транспортни брод депласмана 27759 тона).

Адмиралитет наређује Роднију да крене на Бизмарка и у 1036 стиже порука „да ако Британика не може да их прати нека остане један разарач у пратњи.“ Тако у подне Британика остаје са разарачем Ескимо, док остали бродови настављају даље према новим инструкцијама. Бојни брод HMS Ramillies (бојни брод класе Revenge из 1916. године) који је био у пратњи конвоја HX 127, добија наређење да напусти пратњу и да крене ка рејону у коме се очекивало да се налази Бизмарк. На њихову срећу, Бизмарк је окренуо ка Француској, тако да смо остали „ускраћени“ за једну добру битку…

У потеру је био укључен и први бојни брод из класе Revenge, HMS Revenge, који је тада био везан у луци у Халифаксу. Испловио је у 1500 и кренуо на исток…

Принц Еуген је деташован

У рано јутро 24.маја адмирал Литјенс одлучује да деташује (деташован брод –  брод који је издвојен из пловног састава и упућен у други рејон ради самосталног извршења одређеног задатка) крстарицу Принц Еуген. У 1420 семафорском сигнализацијом сигнализира капетану Бринкману: „Даље активности: Током кишног времена, Бизмарк ће променити курс на запад. Принц Еуген ће задржати пређашњи курс и брзину све док не буде приморан да их промени, односно три часа по одвајању Бизмарка. Након тога узеће гориво са танкера „Belchen“ или „Lothringen“ и потом наставити самостално са крстаричким ратом. Извршење на сигнал „Худ“.

Ово је био диверзиони маневар у коме ће Бизмарк морати да привуче пажњу британских бродова довољно дуго да Принц Еуген одмакне и завара траг. У међувремену, вицеадмирал Дениц наређује подморничким снагама прекид свих операција напада на трговачко бродовље  ради пружања подршке Бизмарку. У то време адмирал Литјенс захтева од Деница да упути подморнице у квадрант АЈ 68. Намера му је била да Бизмарк намами британске бродове у замку и доведе их пред торпедне цеви немачких подморница. Дениц стационира неколико подморница (U-93, U-43, U-46, U-557, U-66, U-94) у задато подручје.

У 1540, немачка група бродова улеће у кишни облак, након чега на снагу ступа сигнал „Худ“. Бизмарк окреће на лево при брзини од 28 чв… крстарица Сафолк је била близу и маневар пропада. Враћа се у строј у 1600 часова. Два часа касније Бизмарк великом брзином скреће преко десног бока. Овај пут маневар му успева, а Принц Еуген наставља да плови у старом курсу и тако напушта формацију. Бизмарк се пловећи у новом курсу приближава крстарици Сафолк на даљину од 18000 метара када  отвара ватру. Сафолк се брзо повлачи полагањем димне завесе.

Касније Бизмарк долази под удар Принца од Велса, али након измене плотуна, ватра престаје у 1856 часова. Након ове акције, у којој није било погодака ни на једној страни, крстарица Сафолк прелази на други бок Бизмарка и придружује се преосталој пратњи, како не би поново дошла под удар Бизмарка у случају да овај ненадано промени курс. Овај маневар је ослободио леви бок Бизмарка. Британци ће овај маневар платити пар часова касније…

Ситуација са горивом на Бизмарку је постала озбиљна и у 2056 Литјенс информише Групу Запад да ће, услед недостатка горива продужити директно за Сен Назер. Бизмарк је тада имао мање од 3000 тона нафте на располагању и око 1000 тона блокирано у одсеченим танковима. Уколико не буде успео да искористи заробљено гориво, мораће да смањи брзину како би имао довољно горива да се домогне француске обале.

Да је у Бергену извршена попуна горивом, Бизмарк би имао довољно горива да покуша диверзију како би се ослободио упорне пратње. Реалност је била таква да нису имали горива да по плану доведу пратњу до немачких подморница. Уместо тога, морали су да одржавају најкраћи курс до Француске. Као резултат промене плана, све расположиве подморнице из рејона Бискајског залива су упућене да формирају патролну линију како би покрили Бизмарков садашњи курс.

Напад торпедним авионима

У 1509 часова адмирал Тови је деташовао носач авиона HMS Victorious и 4 лаке крстарице HMS Galatea, HMS Aurora, HMS Kenya и HMS Hermione са задатком да се приближе Бизмарку и изврше торпедни напад из ваздуха. У 2210, на даљини од неких 120 миља, са носача авиона је полетело свих 9 торпедних авиона Свордфиш (Swordfish) из састава 825. сквадрона. Убрзо су добили пратњу авиона из 800. сквадрона РАФ. Вођа ескадриле је у 2350 успоставио контакт и припремио групу за напад. Међутим, уочени циљ је у ствари био кутер обалске страже САД. Бизмарк је у том тренутку био само 6 миља удаљен од позиције кутера и одмах је отворио ватру, истовремено повећавши брзину на 27 чв.

Један од Свордфиша из групе је изгубио контакт са осталим авионима из групе (услед велике облачности) тако да је у нападу учествовало 8 авиона. Немачка ватра је била веома јака и чак су и примарна и секундарна батерија отвориле ватру. За то време су заједничким снагама команданта брода и кормилара избегавана првих 6 торпеда лансираних на брод. Убрзо након шестог торпеда које је успешно избегнуто, брод је задобио погодак у десни бок, по средини трупа у висини оклопљеног појаса. Оклоп је ублажио експлозију торпеда тако да броду није причињена готово никаква штета, сем једног погинулог и шест рањених чланова посаде.

Упркос тешкој ватри, нити један авион није оборен, те су до 0230 сви успешно слетели на носач. Два авиона која су чинила пратњу торпедних авиона, остали су без горива и били су приморани да слете на воду.

Након напада, Бизмарк је морао да смањи брзину на 16 чв како би смањио притисак воде на прамац у коме су се одвијале поправке. Даљина између противника се смањивала, тако да је у 0131, 25. маја (Литјенсов 52. рођендан) на Бизмарка отворена ватра са Принца од Велса. Размењена су два плотуна на даљини од 15000 метара али због слабе видљивости није било ни погодака.

Адмирал Литјенс повлачи потез

Сва три брода која су пратила кретање Бизмарка су почели да плове у цик-цак курсевима како би избегли евентуални напад немачких подморница. У 0306 часова, узевши као предност противнички распоред и мрак, Литјенс увиђа прилику да измакне пратњи. Повећавши брзину на 27 чв и окренувши на десно, ушао је у индентичан маневар који је направио када је „одвајао“ крстарицу Принц Еуген. Бизмарк је успео да прекине контакт са противничком пратњом и уђе у курс 130º ка Сен Назеру. Британски бродови су покушавали да поново успоставе контакт, али су у 0401 известили о прекиду контакта са противником.

Наређење вицеадмирала Вејк Вокера да крстарица Сафолк промени поставиште у борбеној групи сада је показало своје последице. Ово наређење је дало Бизмарку простор за маневар, што је овај и учинио. Са Сафолком на старом поставишту, Бизмарку би било много теже да прекине контакт са потером.

Како било, на Бизмарку нису схватали да је контакт прекинут и у 0700 часова Литјенс шаље Групи Запад следећу поруку: „Један бојни брод, две тешке крстарице, одржавају контакт.“ У 0900 часова, Литјенс шаље још једну поруку Групи Запад. Бизмарк даље одржава радио тишину, али су Британци већ ухватили радио поруку и помоћу ње одредили приближну позицију Бизмарка.

Тог поподнева Литјенс прима честитке за рођендан, уједно и за потапање Худа, прво од Деница, а потом и од самог Хитлера. Истог дана, посада се баца на градњу лажног димњака који је требао да допринесе тежој индентификацији брода и збуњивању непријатеља. Током ноћи задржава исти курс, без инцидената…

Бизмарк је откривен

У јутро 26. маја, док се Бизмарк приближавао француској обали, посада је добила наређење да обоји горње површине купола примарне и секундарне артиљерије у жуто. То је био тежак посао за посаду, узевши у обзир стање мора.

Неколико часова раније, у 0300, два хидроавиона типа Каталина из састава Обалске команде су полетела из базе у Северној Ирској са задатком проналажења тачне позиције Бизмарка. У око 1010 часова, Каталина „Z“ из 209. сквадрона приметила је противнички брод, који је одмах отворио ватру. Каталина је одбацила 4 дубинске бомбе које је носила и предузела маневар за избегавање након што јој је труп био сав изрешетан шрапнелима. Известила је: „Један бојни брод, азимут 240º, даљина 5 миља, у курсу 150º. Моја позиција: 49º 33´ N, 21º 47´ W. Време слања 1030/26“. Британци су након више од 31 сата поново успоставили контакт са Бизмарком.

Како било, састав под командом адмирала Товија је био предалеко… Кинг Џорџ V је био 135 миља на север, а Родни (са максималном брзином од 21 чв) 125 миља свероисточно од Бизмарка. Нису били у стању да ухвате Бизмарка, сем ако овај знатно не смањи брзину.

Једино је Група X, под командом вицеадмирала Самервила, која је пловила из Гибралтара, имала шансе да пресретне Бизмарка. Бојни крсташ HMS Renown је био у најповољнијој позицији, али изгубивши Худ само два дана раније, британски Адмиралитет није дозвољавао овом броду да се упусти у борбу. Британци су највише наде полагали у авионе са носача HMS Ark Royal. Са њега је већ раније полетело 10 авиона Свордфиш како би покушали да пронађу Бизмарка. Са добијањем информације са Каталине, два најближа Свордфиша су кренула у пресретање. У 1114 часова, један од авиона је успоставио контакт, а седам минута касније и други. Као „смена“ шаљу се два Свордфиша опремљена допунским танком за гориво.

У 1450 часова са Арк Ројала у напад узлеће 15 авиона Свордфиш. У 1550 успостављају контакт и крећу у напад. Напад се претворио у фијаско… јер то није био Бизмарк већ лака крстарица Шефилд, која је била деташована са задатком откривања Бизмарка. На срећу Британаца, Шефилд није била погођена ни једним од лансираних 11 торпеда (квар упаљача). Два торпеда су експлодирала по удару у воду, три по преласку преко бразде крстарице. Сама крстарица је успешно избегла шест торпеда. Авиони у 1700 часова слећу на палубу носача, а у 1740 лака крстарица Шефилд успоставља визуелни контакт са противником.

Британци су ставили све снаге у један, последњи напад. Ускоро ће пасти мрак  и знали су да им је ово једина шанса да га зауставе, или макар успоре. Уколико поново „промаше“ Бизмарк ће већ следећег дана стићи до француске обале. Како било, у 1915 часова са Арк Ројала узлеће иста група од 15 авиона само овога пута торпеда су била наоружана контактним упаљачима.

У међувремену, британске снаге потере „прелазе“ преко подморнице U-556, која тиме доспева у одличан положај за напад. На срећу Британаца, а на Бизмаркову несрећу, подморница није више имала торпеда… сва торпеда је утрошила на конвој HX-126 неколико дана раније. Могла је само да јави позицију, курс и брзину противника…

Узевши крстарицу Шефилд као својеврстан „оријентир“, група Свордфиша у 2047 започиње торпедни напад. Бизмарк је одмах отворио ватру. У првом таласу Бизмарк је примио најмање два поготка. Једно торпедо (или два) су погодили Бизмарка у леви бок, по средини и није било велике штете, док је друго торпедо погодило крму брода, у десну страну, и заглавило оба листа кормила у положај „12º на лево“.

Бизмарк је са заглављеним кормилом кренуо да прави круг… Као и раније, ни овај пут није оборен ни један авион, иако су им нанета оштећења. Оштећење брода је било тако озбиљно, да је у 2140 часова адмирал Литјенс послао радио поруку Групи Запад: „Брод неспособан за маневар. Борићемо се до последњег зрна. Живео Фирер.“

Удар торпеда у крму је изазвао продор воде у кормиларске и суседне просторије. То је значило да би се све евентуалне поправке система за кормиларење изводиле под водом. рониоцима је било наређено да уђу у одсек за кормиларење како би одглавили кормила, али је огромна количина воде која је продирала онемогућила улазак. Због тешког мора, није било могуће ни спустити рониоце са спољне стране. Као алтернативно решење, разматрана је могућност да се листови кормила разнесу експлозијом, а да се након тога кормилари пропелерима (различитим ходом левог и десног мотора). Ова могућност је одмах одбијена јер се страховало од оштећења пропелера експлозијом.

Разарачи нападају Бизмарк

Након торпедног напада из ваздуха, „нови“ курс Бизмарка је довео до смањења даљине до крстарице Шефилд, која се након испаљеног плотуна са Бизмарка склања под димну завесу. Крстарица тада није директно погођена, али јој шрапнели онеспособљавају радар и рањавају 12 чланова посаде, од којих 6 касније подлежу ранама. Овај догађај приморава крстарицу да прекине контакт са Бизмарком, али већ у 2200 она наилази на 4. флотилу разарача којима даје податке о вероватној позицији Бизмарка.

У 2238 пољски разарач Пиорун примећује Бизмарка, који убрзо отвара ватру са три плотуна. Разарачи из 4. флотиле се придружују и нападају током целе ноћи. Бизмарк се снажно брани… У 2342 уништава антене на разарачу HMS Cossack. Сат времена касније, разарачи почињу да осветљавају подручје. Један од осветљавајућих пројектила пада на крму Бизмарка, и изазива пожар који посада успешно гаси. До јутра у 0700 часова на Бизмарка је било лансирано укупно 16 торпеда али нити једно није погодило мету.

Коначна битка

Море је појачало уз помоћ ветра јачине 8 из правца северозапада. На мосту Бизмарка ситуација је била напета. Знали су да је само питање времена када ће Британци јурнути са својим тешким бродовима. Брод је ишао уз ветар, брзином од 7 чв. Продор воде у крмени простор донекле је ублажио прамчани трим који је брод већ раније имао.

У 0833 часова бродови HMS King George V и HMS Rodney улазе у курс 110º и 10 минута касније, приметли су Бизмарка, на даљини од 23000 м. Родни отвара ватру у 0847, праћен артиљеријом са Кинг Џорџа V. Даљина је у том тренутку износила неких 20000 метара. Бизмарк узвраћа ватру у 0849 из прамчаних купола (куполе „Антон“ и „Бруно“), гађајући Роднија. У 0854, борби се придружује крстарица Норфолк са својим топовима калибра 203 мм. У 0858 се оглашава секундарна артиљерија са Роднија. У 0902 часова Бизмарк је примио неколико погодака који су оштетили надграђе и јарболе, уништивши том приликом вршни даљиномер. У 0904 стрељачком строју се придружује и тешка крстарица Дорсетшајр (HMS Dorsetshire) која тек што је пристигла, отвара ватру. Два бојна брода и две тешке крстарице су стајале наспрам Бизмарка. У 0908 часова бива уништен прамчани даљиномер и из употребе испадају куполе „Антон“ и „Бруно“.  Управљање ватром је пребачено у крмени део брода. Са те позиције, четврти артиљеријски официр управља са четири плотуна на бојни брод Краљ Џорџ V. На несрећу, тек што је „уракљио“ противника, зрном 356 мм бива уништена купола и Бизмарк остаје без управљања ватром. Тада крмене куполе крећу у самостално гађање, гађајући притом Роднија, који у међувремену лансира салву од 6 торпеда. Ни једно од торпеда не погађа.

У 0921 купола „Дора“ излази из употребе услед експлозије зрна у десној цеви. Четири минута касније и купола „Цезар“ испаљује задњи плотун. Дејствовала је још само по нека батерија секундарне артиљерије, али су и оне ускоро биле ућуткане ватром са британских бродова. Отприлике у то време, капетан Линдеман издаје наређење да се брод потопи и напусти.

Видевши да је Бизмарк изгубио способност за борбу, Родни се „јуначки“ приближава на неких 2500 до 4000 метара и наставља гађање топовима 406 мм. Зрна једна за другим погађају непомични брод… У 0940 услед пожара долази до експлозије куполе „Бруно“. У 0956 Родни лансира још два торпеда са даљине од 2700 метара, са једним могућим поготком у бок брода. Са ове даљине нико није могао да промаши… зрна су погађала брод, али он још увек није тонуо…Нешто након 1000 часова, крстарица Норфолк лансира 4 торпеда са даљине од 3600 метара, од којих је само једно торпедо можда погодило мету. Процедура за потапање брода је завршена, и посада почиње да напушта брод скачући преко ограде. Сви Бизмаркови топови су били ван строја, сваки усмерен у другом правцу. Димњак и надграђе брода су били изрешетани на много места. На неким местима палуба је личила на кланицу. Главни јарбол је још увек стајао на свом месту, са све ратном заставом. Родни прекида ватру у 1016, и адмирал Тови услед утрошка горива бива приморан да напусти бојиште.

Потапање Бизмарка

У 0920 часова са носача авиона Арк Ројал полеће група од 12 авиона Свордфиш. Непомична мета: бојни брод Бизмарк… идеалан за торпедно гађање. Авиони надлећу бојиште у 1015 часова али због јаке ватре са британских бродова нису смели да се упусте у напад. У почетку је бојни брод Кинг Џорџ V помислио да су то немачки авиони па је наредио да се отвори ватра на њих, срећом по њих – без последица.

У 1020, крстарица Дорсетшајр се приближава и лансира два торпеда са даљине од 3000 метара у десни бок брода. Оба торпеда погађају брод, али никакав ефекат погодака није примећен. Оклоп Бизмарка и даље је био јак… Тада крстарица прави окрет и са даљине од 2200 метара испаљује још једно торпедо које такође погађа. Авиони Свордфиш који су кружили изнад бојишта су имали привилегију да буду сведоци несвакидашње драме.

До тада, Бизмарк је већ био нагнут на леву страну, горња палуба је додиривала воду. Батерије секундарне артиљерије на левом боку брода су већ биле у води. Коначно, Бизмарк се преврнуо и потонуо, у 1039 часова на приближној позицији 48º 10´ N, 016º 12´ W.

Горућа олупина, снимљена пред само превртање брода

Преживели

Око 800 морнара је успело да напусти брод пре потапања. Остатак посаде, многи од њих још увек живи, потонули су заједно са бродом. Сат времена касније, крстарица Дорсетшајр је спасила 86 бродоломника, док је HMS Maori спасио још 25. Температура воде је износила свега 13ºС. Британци нису спасили већи број преживелих, како су тврдили, због опасности од подморница. Неколико сати касније, подморница U-74 је спасила још 3 преживела бродоломника.

Спашавање преживелих чланова посаде

Следећег дана, 28. маја, метеоролошки брод Сашенвалд (Sachsenwald) је спасио још двојицу… У међувремену је стигла и шпанска тешка крстарица Канариас, која је испловила из луке Ферол како би помогла у спашавању преживелих. 30. маја, након сусрета са метеоролошким бродом, Канариас је наишао на два леша како плутају на површини. Сутрадан, након извршене идентификације сахрањени су по поморским обичајима.

На крају, од више од 2200 чланова посаде, спашено је свега 115 чланова посаде.

Крај

Током скоро двочасовне битке, Бизмарк је показао изузетну чврстину и жилавост оклопа. Британци су започели напад у 0902 а завршили га у 1016. За 74 минута, Бизмарјк је константно примао ударце какве ни један брод није примио. Не заборавимо да је Худ потонуо 6 минута након првог поготка. Како било, нити је главни бочни појас, нити палуба Бизмарка била пробијена британском артиљеријом, већ га је сама посада потопила отворивши кингстоне. Током задњег сукоба, 2876 зрна различитих калибара је испаљено на Бизмарка, и то:

  • 380 зрна калибра 406 мм са HMS Rodney;
  • 339 зрна калибра 356 мм са HMS King George V;
  • 527 зрна калибра 203 мм са HMS Norfolk;
  • 254 зрна калибра 203 мм са HMS Dorsetshire;
  • 716 зрна калибра 152 мм са HMS Rodney и
  • 660 зрна калибра 133 мм са HMS King George V.

Никада неће бити познат податак колико је зрна у ствари и погодило Бизмарка (400, 500, можда и 600), али узевши у обзир даљине са које је отварана ватра у завршници битке, јасно је да је број погодака велики.

Тишина

 

Битка у Коралном мору

Уместо увода

Велики рат на Пацифику између САД и Јапана започео је на потпуно неочекивани начин. За америчку морнарицу, напад на Перл Харбур 7. децембра 1941. године резултовао је уништењем Пацифичке флоте. Од осам бојних бродова, пет је завршило дан или у експлозијама или је потонуо на дно. Уместо велике поморске битке негде у западном Пацифику током пловидбе америчке флоте ка Јапану, америчка морнарица није ни дошла у прилику да се супротстави јапанској експанзији на Пацифику. Срећом по Американце, ниједан од носача авиона Пацифичке флоте није се налазио на везу у луци Перл Харбур. Са овим бродовима, уз потпуно нову поморску доктрину, америчка морнарица је размишљала како да преокрене ток јапанске експанзије.

Чак је и јапанска царска морнарица била затечена успехом у Перл Харбуру. Концепт груписања свих носача авиона у једну пловну јединицу, комбиновано са одличним авионима и посадама, направили су револуцију у поморском ратовању. Уништење америчке флоте јасно је демонстрирало да је ваздухопловна моћ доминантан фактор у поморском ратовању.

Као и Американцима, овакав развој догађаја учинио је предратне прорачуне јапанске царске морнарице ирелевантним. Јапанска царска морнарица је такође била моделована за одлучну битку дреднота за премоћ у Пацифику, али до овог сукоба никад није дошло. Међутим, са одлуком да оштрицу поморске моћи стави на носаче авиона, јапанска царска морнарица је могла да води експанзионистички рат са надом да ће моћи утврдити јаку позицију у Пацифику.

Стратегијска ситуација, мај 1942.

Јапанска експанзија у Пацифику изводила се према плану са којим се сложила и морнарица и копнена војска. Експанзија је захтевала серију операција које су имале за циљ да омогуће Јапанцима да овладају кључним подручјима и тиме оформе „Велику источноазијску сферу просперитета“. Када се кључна подручја једном заузму и утврде, Јапан би био у повољној позицији, према плану, да преговара са Американцима који би били неприпремљени и невољни да плаћају високу цену за избацивање Јапана са заузетих територија. Како је испланирано у царској врховној команди, почетни део рата је био подељен на две „оперативне фазе“. Прва фаза је предвиђала окупацију Филипина, Малаје, Холандске Источне Индије, Бурме и Рабаула. Једно од обележја првих операција био је практично непобитан успех ударних група носача авиона јапанске царске морнарице, зване Кидо Бутаи. Након Перл Харбура, јапански носачи су пружали подршку у заузимању Рабаула јануара 1942. године, а месец дана касније и у заузимању Холандске Источне Индије. Носачи у априлу исте године бивају пребазирани у Индијски океан како би се сукобили са британским ратним и трговачким бродовима.У настојању Јапанаца да реализују планирану прву фазу, поморске снаге Савезника нису биле у стању да их зауставе. У првом сукобу великих површинских бродова у Јаванском мору, јапански разарачи и крстарице су демонстрирале своју супериорност. Не желећи да делују потпуно дефанзивно, али немоћни да се супротставе јапанским носачима авиона, америчка морнарица је започела низ удара носачима авиона у средњем Пацифику. Прву акцију су извели носачи авиона Ентерпрајз (USS Enterprise) и Јорктаун (USS Yorktown), када су напали на Маршалова и Гилбертова острва првог дана фебруара 1942. године. Иако су амерички пилоти тврдили да су нанели велике губитке Јапанцима на острвима, стварни губици и оштећења су били далеко мањи.

Ентерпрајз је наставио нападима на острво Вејк 24. фебруара и острво Маркус 4. марта 1942.. Прва акција америчких носача авиона стратегијског нивоа био је напад на Лае-Саламуау 10. марта 1942, у коме су учествовали амерички носачи авиона Јорктаун и Лексингтон (USS Lexington). Након јапанског искрцавања на овим локацијама острва Нова Гвинеја, авиони са америчких носача су гађали јапанске бродове који су остали у зони искрцавања. Поново су Американци тврдили да су нанели велике губитке, с тим да је овај пут нешто и говорило у прилог таквим тврдњама. Штета коју су носачи нанели је била толика да су Јапанци морали да направе паузу док не оформе пратњу за наредне акције. Предложена операција против аеродрома Порт Морезби на Новој Гвинеји била је одложена јер Јапанци нису имали носаче авиона који би подржали операцију.

У међувремену, носачи Ентерпрајз и Хорнет (USS Hornet) су били окренути ка нападу на Токијо, који је изведен 16. априла. Какви год да су били резултати по амерички морал, Јапанци су страховали од будућих напада на своја острва.

Током друге оперативне фазе, Јапанци су предвидели да се прошире на исток Нове Гвинеје, Нове Британије, Фиџи и Самое у јужном Пацифику. Са спремношћу Јапанаца да изведу овај подухват, недоступност Ентерпрајза и Хорнета значила је да ће командант Пацифичке флоте у јужном Пацифику моћи да употреби само два носача авиона.

Са делом јапанске флоте носача авиона усмерених на подршку операције у јужном Пацифику, сцена за прву битку носача авиона је постављена.

Јапански план: Штаб морнарице против Комбиноване флота

Почетни период рата на Пацифику одвијао се према плановима развијеним у царском генералштабу. Прва фаза операције показала је потребу да се окупирају Филипини, британска Малаја, холандска Источна Индија, Бурма и Рабаул. Сходно томе, друга фаза операције би проширила стратешку дубину Јапана додавањем источне Нове Гвинеје, Нове Британије и Алеутских острва, Мидвеја, Фиџија, Самое и „стратешких тачака у подручју Аустралије“. Јапански командант у јужном Пацифику, адмирал Иноје, одиграо је велику улогу у планирању операција у региону. Успео је да дода Рабаул у оквире прве фазе када је указао да је главна јапанска база у централном Пацифику, острво Трук, свега 800 миља далеко. Једном када је заузео Рабаул, Иноје је тврдио да је за његову заштиту потребно запосести додатне тачке, а све у циљу постизања дубине за одбрану. Ове тачке су обухватале Нову Британију, источну Нову Гвинеју и Тулаги у Соломоновим острвима. По заузимању ових позиција, Јапанци су могли да развију мрежу аеродрома како би се одбранили од напада Савезничких снага. Сходно томе, Генералштаб морнарице је одобрио заузимање острва Лае, Саламауа, Тулаги и Порт Морезби 29. јануара 1942. године. Порт Морезби је био посебно важан јер би се тиме елиминисала опасност од америчких бомбардовања Рабаула, истовремено пружајући јапанским авионима приступ у Корално море и циљевима у североисточној Аустралији.

Југозападни Пацифик са Соломонским острвима, источном Новом Гвинејом, северозападном Аустралијом и Коралним морем

Први део друге фазе операције ишао је лагано након заузимања острва Лае и Саламауа 8. марта. Међутим, јапанске илузије о континуираном низу победа прекинут је 10. марта када су амерички авиони са носача авиона напали јапанске инвазионе снаге. Како је претрпео не тако мале губитке у односу на укупне снаге којима је располагао, Иноје је зауставио даља напредовања све док није ојачао своје снаге и могао да се супротстави потенцијалној интервенцији са америчких носача авиона.

Изгледи за наставак експанзије у јужном Пацифику зависили су од воље Јамамотоа да одвоји нешто од снага носача авиона Комбиноване флоте за потребе Инојеве команде. То је било сумњиво од самог почетка. Док су Генералштаб морнарице и морнаричка секција царског генералштаба размишљали како да наставе операцију заузимања Порт Морезбија,  чак и да испланирају како да заузму Нову Каледонију, Фиџи и Самоу након Порт Морезбија, Јамамотова пажња је била фиксирана на централни Пацифик. Сматрао је да се у централном Пацифику може одиграти одлучујућа битка са оним што је сматрао америчким центом гравитације – носачима авиона Пацифичке флоте. Самим тим, желео је да избегне учешће у експедицијама на јужни Пацифик све до завршетка одлучујуће битке – код Мидвеја. Током прве недеље априла, питање будуће стратегије је одлучено у корис Јамамотоа и његов план за напад на Мидвеј је одобрен. Међутим,  у намери да умири генералштаб морнарице, сложио се да се 5. дивизион носача авиона стави на располагање за операцију заузимања Порт Морезбија.

Напад на Порт Морезби, кодираног назива „МО операција“, била је подељена у неколико фаза. У првој фази, Десантне снаге Тулаги контра-адмирала Шима Кијохиде би напредовале као Соломоновим острвима како би заштитиле лево крило и повећале домет јапанских извиђачких патрола. Први циљ био је пребазирање 6 летећих чамаца и 9 хидроавиона са Рабаула у Шортленд 28. априла. 2. маја би хидроавиони кратког долета могли да пребазирају у заив „Хиљаду бродова“ на јужном делу острва Санта Изабел. Тиме би подржали заузимање Тулагија, што је требало да се према плановима деси 3. маја. Подршку нападу на Тулаги пружале су и главне снаге, нарочито авиони из састава ваздухопловне групе Шохо. Јапанци су очекивали да лако брањени Тулаги падне за један дан.

За адмирала Иноја, највећу опасност за јапанске снаге представљали су савезнички авиони који су базирали на копну. Савезници  су били у могућности да сконцентришу велики број авиона у североисточној Аустралији, у великим базама у Таунсвилу и Чартер Тауерсу. Да би ствар била још компликованија за Јапанце, базе у Аустралији су биле ван домета јапанских бомбардера из Рабаула. Упркос чињеници да је са америчког носача авиона извршен удар 10. марта на острва Лае и Сламауа, адмирал Иноје је сматрао да у зони нема америчких носача авиона.

Тако је, барем у почетку, примарна улога два флотна носача авиона додељена ударним снагама МО била да униште савезничке снаге у Аустралије, уместо да нападају америчке носаче авиона. Да би то учинили, и минимизирали шансе да буду откривени пре времена, Такагијеви носачи би пловили у широком луку кроз Корално море. Носачи би пловили источно од Нове Британије и Соломонових острва. Након пада Тулагија, носачи би прошли између острва Сан Кристобал и Еспириту Санто, и потом упловили у Корално море.

Прилазећи са истока, а не са севера како би Савезници очекивали, носачи би 7. маја били у позицији да изврше серију изненадних ваздушних препада на Таунсвил.

Тешка крстарица Кинугаса је била врло активна у првих пар месеци рата

У подршци пловљењу носача у Коралном мору, летећи чамци су пребазирали у Тулаги 4. маја. Тиме су пружали директну подршку ударних снага носача авиона извиђањем. Индиректна подршка је пружана ангажовањем четири подморнице на извиђању линије 450 миља југозападно од Гвадалканала како би пресрели савезничке снаге на путу ка северу из Бризбејна.

Након изненадних напада на Таунсвил, носачи би се попунили горивом и заузели поставиште у центру Коралног мора како би пресреле савезничке поморске снаге које су очекивали да се сада појаве као одговор на инвазију. Додатни ваздушни удари на савезничке базе би се извршавали по позиву.

Пратећи даљи план Операције МО, носачи су планирани да подрже снаге са Маршалових острва које су требале да заузму Океан и Науру острва (Операција RY). Сходно томе, носачи (укључујући и носач Шохо) би се брзо вратили у Јапан где би ушли у велики пловни састав који се формирао за извођење Операције MI – инвазију на Мидвеј.

Велики минополагач Окиношима био је командни брод контраадмирала Шиме. Торпедован је 11. маја од стране америчке подморнице S-42.

Примарни циљ целе операције био је спровођење десантних снага до Порт Морезбија до намераваног дана за извршење десанта – 10. маја. То није био нимало лак задатак, с обзиром да је спорим конвојем требало прећи преко 1000 наутичких миља од јапанске базе Рабаул до места десанта. У првом делу, требало је прићи архипелагу Луисиаде и проћи кроз пролаз Џомард. У другом делу, конвој је требао да пређе од пролаза Џомард до Порт Морезбија – неких 350 миља, односно 2 дана пловидбе. Конвој би испловио из Рабаула 4. маја. Био би покриван главним снагама, које би испловиле из подручја Тулагија и пловиле ка северу како би се спојиле са десантним снагама. Снаге борбеног осигурања би успоставили базу хидроавиона на острву Дебојн, у централном делу архипелага Лоуисиадес како би штитио конвој у проласку тим подручјем. Потом би се база хидроавиона пребацила на Кејп Родни, источно од Порт Морезбија. Десант би започео 10. маја употребом јединица из састава 3. Специјалних десантних јединица из Куреа и Јужноморског одреда, који је деловао у саставу 144. пешадијског пука.

За извођење операције МО, формиран је састав од 60 бродова, који су стављени под команду вице-адмирала Иноја Шигејошија. У саставу су се налазили 2 велика носача авиона, 6 тешких крстарица, 3 лаке крстарице и 15 разарача. Присутан је био велики број помоћних бродова. Све укупно, око 250 авиона (без хидроавиона) је додељено за извршење операције, од којих је око 140 било укрцано на носаче авиона.

Типично за јапанска планирања операција, план Операције МО је зависио од строге координације нижих састава. Било које кашњење у било ком делу плана имао је потенцијал да доведе извођење операције у питање. Пре операције, цео план је наишао на тежак отпор, не од Американаца већ од адмирала од којих се очекивало да изведу операцију. Хара није желео да учествује у нападима на базе у Аустралији јер је веровао да се не може постићи изненађење. Ове забринутости и нарастајуће сумње у део који се тиче присуства америчких носача у зони, натерао је Иноја да овласти Такагија да откаже препад на Таунсвил уколико се изненађење не може постићи. Истог дана, Јамамото је одвагао и наредио да се сви напади на аустралијске базе откажу и да се уместо тога носачи авиона спреме за извођење напада на америчке носаче авиона. Због тога је задатак напада на аустралијске базе поверен 25. ваздухопловној флотили, која је базирала у Рабаулу.

Тешка крстарица Мијоко била је први брод из класе од четири пловне јединице. Биле су теже наоружане од било које савезничке крстарице 1942. године

Реализација овог задатка било је отворено питање, јер су могли да нападну само аеродроме у Порт Морезбију, остављајући базе у Аустралији нетакнуте. Немогућност Јапанаца да пруже ваздухопловну подршку десантним снагама била је Ахилова пета целе операције. Чак и када би сва три носача авиона могла да покрију конвој у пловљењу читавим трајањем операције, заштита од савезничких авиона са копна била би и даље проблематична. Како би терет заштите од напада из ваздуха пао на носач авиона Шохо са њених 12 ловачких авиона, уколико би се битка развила у корист Јапанаца и конвој са снагама за десант кретао ка Порт Морезбију, јапанска инвазија би могла бити осујећена нападом савезничких авиона са копна, без потребе за драматичном битком носача авиона.

Давањем дела Кидо Бутаиа, Јамамото не само да је угрожавао успех операције МО, већ је и те јединице изложио потпуном неуспеху. Уколико би носачи авиона били уништени или пак оштећени, не би могли да узму учешће у Јамамотовој одлучној операцији код Мидвеја. У ствари, два носача авиона из 5. дивизиона носача су чинила одлучујућу предност јапанске флоте носача авиона над америчком.

Тако је, у суштини, Јамамото учинио своју одлучујућу операцију код Мидвеја таоцем исхода операције МО.

Амерички план

Кингово прво наређење команданту Пацифичке флоте било је јасно: држати кључне позиције централног Пацифика: Хаваје и Мидвеј, и штитити поморске комуникације између САД и Аустралије. То је значило да је потребно што је пре могуће обезбедити линију Хаваји – Самоа, потом линију Самоа – острво Фиџи. Кинг је био одлучан  у намери да га стратегија по којој се прво треба обрачунати са Немачком а потом са свима осталим, неће одвратити од извођења мањих офанзивних операција на Пацифику. Јапанска експанзија у јужном Пацифику је омогућила Кингу да истраје у својим замислима.

Јапанско заузимање Рабаула 23. јануара појачало је страхове да су Фиџи или Нова Каледонија следеће на мапи освајања. Као одговор, Кинг је упутио наменске снаге носача авиона у јужни Пацифик, у којој се налазио Лексингтон, а месец дана касније и другу, са Јорктауном. Супротно од јапанског плана, план Американаца је био једноставан. Нимиц је 22. априла послао наређења Флечеру. Упозорио је Флечера на јапанску офанзиву и дао му назнаке о величини јапанских снага (три или четири носача авиона). Суштина наређења садржана је  у следећој реченици “Ваш задатак је праћење даљег напредовања непријатеља у подручјима Нова Гвинеја – Соломонова острва, заузимањем повољних прилика за уништење непријатељских бродова и авиона.“ Наређење није говорило о начину извршења мисије. Изналажење најбољег решења за остварење мисије лежало је на Флечеру. Нимиц је издао командантима детаљна упутства 29. априла. До тада, Флечеру су достављени допунски обавештајни подаци. Чинило се готово сигурно да непријатељ намерава да нападне и Порт Морезби и Тулаги. Идентификоване су четири групе које ће извршити операцију заузимања Порт Морезбија и Тулагија- десантне снаге за сваки од објеката напада, снаге за подршку и снаге носача авиона. У том тренутку, Американци су утаначили да се ради о три јапанска носача авиона. За напад на Јапанце, Флечер је формирао наменске снаге TF-17, састава носач авиона Јорктаун, 3 крстарице и 4 разарача.

USS New Orleans, први из класе од седам тешких крстарица изграђених у периоду од 1933. до 1936. Сматране су најбољим „споразумским“ крстарицама америчке ратне морнарице. Брзина и аутономија им је обезбедила место у пратњи носача авиона

Након кратког боравка у Перл Харбуру, носач авиона Лексингтон са својом групом од 2 крстарице и 5 разарача (TF-11) је добио наређење да се врати у јужни Пацифик, где ће се 1. маја сусрести са Флечером, у источном Коралном мору. Флечер би преузео команду над здруженим пловним саставом. Са два носача, Флечер је добио основну мисију да покрије Порт Морезби и Соломонова острва. Након доласка у јужни Пацифик фебруара месеца, Флечер је разматрао напад на јапанску главну базу у Рабаулу, у покушају да заустави даље јапанско напредовање. Убрзо је одбацио размишљања као сувише агресивна и превише ризична. Чак и са два носача авиона, Флечер је наставио са стратегијом држања изван домета јапанских ваздушних патрола из Рабаула (око 700 миља) и тражења повољних прилика за пресретање јапанских снага на путу ка Соломоновим острвима који је водио кроз Корално море. Након сусрета са TF-11 1. маја, 1300 миља северозападно од Нове Каледоније, Флечер је одлучио да заузме поставиште 325 миља јужно од Гвадалканала како би био спреман да реагује на било који покрет Јапанаца.

Флечерова подршка су биле поморске снаге југозападног пацифичког подручја под командом генерала Дагласа Макартура. Снаге су организоване у TF-44. Чиниле су га тешка крстарица Чикаго, разарач Перкинс, аустралијске крстарице Аустралија и Хобарт које су  се налазиле на ремонту у Сиднеју. Ове снаге су требале да се сусретну 4. маја, 350 миља југозападно од Гвадалканала и препотчине се Флечеру у потпуности. Из састава снага којима је командовао Макартур извучене су и четири америчке подморнице, са задатком да патролирају јапанским подручјима.  Иако је Корално море познато као битка носача авиона, Флечер (који је службовао на крстарицама) је одрадио све припреме за артиљеријску битку уколико би се указала потреба. Формирао је две наменске групе површинских бродова које би могао да деташује да дејствују самостално. Прва је била базирана на пратњама две групе носача авиона и обухватала је 5 тешких крстарица и 5 разарача. Друга је за језгро имала TF-44 и у свом саставу је имала две тешке крстарице (једну аустралијску), аустралијску лаку крстарицу и два разарача.

Витални део савезничке одбране био је поверен савезничким ваздухопловним снагама у југозападном пацифичком подручју. Ове снаге би могле да обезбеде Флечеру извиђање на великим даљинама и средства за наношење удара јапанским поморским снагама. На папиру, то су биле велике снаге које су изгледале спремне за значајно учешће у акцијама. Међутим, то је била новоформирана јединица, која је имала проблема и са командовањем и са борбеном готовошћу. У просеку, за акцију је било спремно свега 12 до 15 авиона Б-17, 9 до 14 авиона Б-25, 16 авиона Б-26, 10 аустралијских Хадсона и 3 аустралијске Каталине. Ове снаге су биле адекватне за патролирање на прилазима Порт Морезбију, али је покривање Соломонових острва и источног Коралног мора зависило од задржавања базе за хидроавионе на Тулагију. У стварности, ови авиони су Флечеру били од ограничене вредности, јер није ни имао команду над њима, чак није био ни редовно извештаван о њиховим активностима.

Јединица од потенцијално веће важности за Флечера била је ескадрила Каталина који су стигли на Ноумеу 25. априла. Први је стигао тендер за хидроавионе Танџиер са 6 Каталина, док је преосталих чест пристигло 3. маја. Међутим, базирајући у Ноумеи, могли су да покрију само јужне делове Соломонових острва. Свеукупно, Флечеров план је био једноставан и флексибилан.

Са половином носача авиона Пацифичке флоте који су му додељени, приказао је комбинацију обазривости са опортунистичком агресивношћу.

USS Yorktown (CV-5) на пловидби Пацификом фебруара 1942. Фотографија снимљена из авиона TBD-1 који само што је полетео са Јорктауна.

Његово тежиште било је на одбрани Порт Морезбија, јер се чинило да је највећа претња усмерена управо на њега. Флечер је био обогаљен неадекватним извиђањем из ваздуха и логистичким ресурсима, али нити једно од овога није било под његовом контролом. Уколико је било грешака у планирању, то је свакако било фокусирање на Корално море и прилазе Порт Морезбију. Нити једна ваздушна патрола није упућена у зону источно од Соломонових острва где је, Флечеру непознато, лежала највећа опасност по Американце. Флечеров распоред танкера такође је био погрешан, поново захваљујући његовом игнорисању опасности којој је било изложено његово источно крило.

Оно што често није схватано у вези са америчким плановима за Корално море била је екстремна агресивност Нимица и Кинга. И Нимиц и Кинг су били самоуверени захваљујући способностима америчких носача авиона, и сходно томе желели су да прихвате  борбу са инфериорним непријатељем.Док је Кинг био познат по својој агресивности, Нимицова улога у бици је често потцењена. Чак и када је постало јасно да би јапанске снаге могле располагати са четири носача авиона, Нимиц је био решен да их доведе у Корално море и да се ту сукоби са њима. Уколико би успео да смањи њихову јачину, офанзивна снага целе јапанске царске морнарице била би умањена. Нимиц је чак одлучио да удвостручи свој улог слањем TF-16 у јужни Пацифик након повратка са препада на Токијо, али та група није могла да пристигне у подручје све до 14. или 16. маја када би вероватно и битка била готова. Међутим, Нимицова одлука да целокупну ударну моћ Пацифичке флоте постави у јужни Пацифик појачала је ризике по америчке снаге, јер је Перл Харбур остављен без заштите носача авиона. Да је битка у Коралном мору потрајала, та одлука би била исправна јер би био искоришћен долазак два свежа носача авиона који би изненадили Јапанце који не би имали чиме да им се супротставе.

ОТВАРАЊЕ

До краја априла, догађаји у Јужном Пацифику су почели да узимају маха. Јапанци су 28. априла импровизовали базу за хидроавионе на острву Шортленд и ту пребазирали пет летећих чамаца H6K6 Type 97 (савезничка кодна ознака „Mavis“). Ове летелице су имале долет од скоро 3000 миља, тако да су јапански команданти имали могућност прикупљања података са великог подручја. Следећег дана, Десантне снаге Тулаги напустиле су Рабаул, док је Главнина снага (укључујући и носач авиона Шохо) напустили Трук. Група носача авиона је испловила са Трука првог дана маја.

Први ударац је задат у јутро 3. маја, када су 3. специјалне десантне поморске снаге из дистрикта Куре  извршиле десант на острва Тулаги и Гавуту, без отпора. Акција је подржавана авионима из Рабаула и носача авиона Шохо, који се налазио 180 миља западно од Тулагија.

До тада, чинило се да се све одвија у складу са јапанским планом. Међутим, до краја 3. маја, тесно синхронизован јапански план операције МО је запао у потешкоће. Група носача авиона је имала задатак да изврши релативно једноставну мисију превожења 9 ловачких авиона Зеро са острва Трук у Рабаул. Мисију је требало извести 2. маја, у тренутку када су носачи авиона требали бити најближи Рабаулу, на свом путу ка југу. Међутим, када је девет ловаца полетело како је и планирано, морали су да се врате на носач јер се време погоршало. Покушај да се задатак изврши сутрадан је такође пропао због лошег времена, уз претрпљени губитак једног авиона. Сада су носачи били два дана иза планираног рока, али Јапанци нису сматрали да ће остатак операције каснити. Јапанци су испоруци ловачких авиона придавали велику важност због захтева за ојачавањем авијације у Рабаулу, која је била кључна у постизању  ваздушне супериорности изнад Порт Морезбија.

Разарач Yugure био је један од четири разарача класе Hatsuharu. Припадао је 27. дивизиону разарача.

Док су јапански носачи настојали да испуне мисију дотура ловачких авиона, Флечер је око 1900 часова 3. маја добио извештаје о заузимању острва Тулаги. Његове снаге су већ биле на мору, чекајући новости о напредовању Јапанаца. Упркос чињеници да Макартурове ваздухопловне снаге нису пружиле упозорење о инвазији на Тулаги, и информација о заузимању острва била је добродошла. У јутро 3. маја, TF-17 се споро кретала на запад, ка централном делу Коралног мора. Флечер и TF-17 су се након што је TF-11 завршила допуњавање горивом раздвојили од Лексингтона.  У ствари, Лексингтон је завршио попуну горивом и био близу Флечерове позиције. Стриктно радио ћутање је омело Флечера да то прими к знању, тако да када су добијени извештаји о заузимању Тулагија, одлучио је да делује само са TF-17. Флечер је окренуо ка северу у 2030 часова и повећао брзину на 27 чворова како би у зору 4. маја био у позицији да нападне Јапанце код Тулагија. Био је свестан да тиме може открити присуство америчких носача авиона у зони, али је био заузет постизањем изненађења и задавањем првих удараца.

Тешка крстарица класе Њу Орлеанс, USS Astoria била је део TF-17 током битке у Коралном мору. Учествовала је и у бици код Мидвеја пре него што је потопљена у боју са јапанском тешком крстарицом у бици код острва Саво августа 1942

Препад америчких носача авиона 4. мај 1942.

Десантне снаге Тулаги биле су без ваздушне подршке до 4. маја. Носач авиона Шохо је испловио на запад како би покрио конвој за инвазију на Порт Морезби који је испловљавао из Рабаула.

Тешка крстарица USS Chester, класе Northampton, снимљена августа 1942. За стандарде који су владали почетком 1942. поседовала је импресивно противавионско наоружање

Када су се авиони са америчких носача авиона појавили на небу изнад Тулагија у јутро 4. маја, Јапанци су били у потпуности затечени и били су у потпуности беспомоћни.

У 0630 часова са Јорктауна је полетео први од, како ће се касније испоставити, 4 таласа. У првом таласу се налазило 28 обрушавајућих бомбардера и 12 торпедних бомбардера. Како се није очекивало присуство јапанских ловаца, амерички авиони су полетели без ловачке заштите. Напад је започео у 0820 часова. Великих мета је било мало, од којих су највредније биле минополагач Окиношима и два разарача. Најбитнији резултат првог напада био је оштећење разарача Кикузуки, који је касније насукан и изгубљен. Исти авиони су се налазили и у другом таласу, који је лансиран нешто после поднева. Каснији, трећи талас се састојао од 21 обрушавајућих бомбардера, који су полетели у 1400 часова, а вратили се у 1630 часова. Четврти талас  су чинили ловачки авиони, који су имали задатак да униште летеће чамце Тypе 97 који су се налазили у луци Тулаги. Резултати овог интензивног напада били су врло разочаравајући.

Разарач Кикузуки, класе Муцуки, насукан на обалу, био је највећи брод који је страдао у нападу са носача Јорктаун.

Флечер је тврдио да су два разарача, један теретни брод и 4 патролна брода потопљена, док је лака крстарица насукана. Права рачуница је показивала мање губитке. Поред разарача Кикузуки, потопљена су још 3 мала миноловца и 4 десантне барже. Можда је најважнији разултат био уништење пет летећих чамаца Type 97. Укупни јапански губици су износили 87 погинулих и 124 рањених.

Покрети ради контакта: 5.- 6. мај

Покрети, 6. мај

Након напада на Тулаги, Флечер се упутио ка југу, пуном брзином. Јапанци нису имали појма где се налази носач са кога је извршен напад, тако да је Флечер могао лако да избегне освету. У јутро 5. маја, састао се са TF-11 око 325 миља јужно од Гвадалканала. Након спајања, запловили су ка југозападу. Око 1100 часова, авиони Wildcat који су узлетели са Јорктауна, уништили су летећи чамац Type 97 који је летео из правца Шортленда. Јапански пилот није имао времена да пошаље поруку, али је његово уништење јасно сигнализирало Јапанцима податке о могућој локацији америчког носача. У међувремену, јапански носачи су пипали у мраку. У време америчког напада, јапански носачи су вршили попуну горивом на северу Соломонових острва. Као одговор на напад, Такаги је пожуривао своје носаче ка југоистоку, очекујући да нађе амерички носач источно од Тулагија.

Након што нису ништа нашли, Такаги потврђује своју намеру да уплови у Корално море из подручја источно од Соломонових острва. У вече, 5. маја, Такаги је окренуо ка западу након што је заобишао острво Сан Кристобал на југу Соломонових острва. Планирао је да се попуни горивом 6. маја, неких 180 миља западно од Тулагија.

Током целог 5. маја, нити једна од страна није знала где се налази друга страна. Флечер је добијао опширне извештаје од макартурових ваздухопловних снага о локацијама и кретањима јапанских снага које су биле активне у Соломоновом мору. Добијао је и извештаје о носачима.

Око поднева 4. маја амерички бомбардер је пријавио да је уочио пловни састав са носачем авиона, код Бугенвила. Флечеру је пријављен као носач авиона класе Кага. Дан касније, други извештај је говорио о јапанском носачу југозападно од Бугенвила. Оно што су Макартурови пилоти уочили, био је носач авиона Шохо у пловидби ка северу како би покривао Десантне снаге МО.

Флечер 6. маја добија одобрење од Нимица да све три наменске снаге организује у једну, ознаке TF-17. Сада је располагао са два носача авиона, 8 крстарица и 11 разарача. Флечер је наредио југозападни курс како би се извршила попуна горивом пре него се време погорша. Извиђачки авиони који су упућивани у патроле нису успели да успоставе контакт са јапанским пловним саставом. Непосредно након поднева, Макартурови пилоти су пријавили да су угледали носач у пратњи четири ратна брода југозападно од Бугенвила. Флечерове патроле, упућене тог поподнева, летеле су 275 миља северно и северозападно од TF-17 али без резултата. Са извиђачким капацитетима савезничких ваздухопловних снага фокусираним на Соломоново море и Луисиадес, Флечеру је позиција јапанских носача авиона и даље остала непознаница.

У 1015 часова 6. маја радар је открио присуство „њушкала“ у зони TF-17 који ловачки авиони из састава ваздушне патроле нису могли да уоче. Флечер је сада морао да претпостави да је његов положај компромитован. Без података о непријатељу, Флечер је морао да претпостави да су бројни извештаји о контактима са непријатељем добијени од савезничких ваздухопловних снага потврђени обавештајни подави које је добијао од Нимица, а који су се односили на то да јапански носачи имају задатак да нападну Порт Морезби 7. маја и да ће конвој са десантним снагама проћи пролаз Џомард 7. или 8.маја. Међутим, Американци још нису видели конвоје, и наравно, Флечер је остао и даље без података о стварној локацији јапанских носача авиона. У вече 6. маја, Флечер је повео TF-17 ка северозападу и повећао брзину на 21 чв.  Намеравао је да у јутро 7. маја буде 170 миља југозападно од острва Дибоyн како би напао јапанске снаге код острва Мисима.

Јапанци су били први који су имали сигурне податке о непријатељским носачима авиона. У 1030 часова, авион (заправо летећи чамац Type 97) који је уочио радар са TF-17 јавио је податке да је амерички пловни састав (TF-17) 420 миља југозападно од Тулагија. Међутим, због нетачне позиције авиона, јављени су и нетачни подаци о кретању и позицији непријатеља. Извештај, који је Такаги примио у 1050 часова, затекао је Јапанце у току попуне горивом. Амерички носачи су наводно били удаљени 350 миља јужно, док је тачна удаљеност износила 300 миља. Тек су у подне два носача авиона, праћена са два разарача, упућена на југ како би нашли амерички пловни састав. Хара је одлучио да не упућује напад на велику даљину како не би открио своје присуство Американцима. Наставио је да плови ка југу, све до 1930 часова 6. маја када је дошао на удаљеност од свега 60-70 миља од TF-17.

6. мај се може сматрати даном пропуштених прилика за обе зараћене стране. Док су авиони са америчких носача авиона пропустили да уоче непријатеља, дотле је Хара наставио да игра пасивну игру заседе и пропустио да прати поуздане податке које су му обезбедили извиђачки авиони великог домета. Флечер је наставио да верује да су јапански носачи северозападно од њега. Обе стране су се ипак приближавале једна другој, тако да је сукоб 7. маја скоро сигуран. Јапанци имају велики потенцијал који могу ослободити у смртоносној заседи.

Сукоби 7. маја

Јутро 7. маја је затекло америчку наменску групу TF-17 на позицији око 150 миља јужно од острва Росел. Њеноа позиција се налазила између две главне јапанске снаге. Десантне снаге МО су се налазиле северно од пролаза Џомард, са Главним снагама адмирала Готоа северозападно од конвоја. Група носача авиона се налазила око 300 миља југозападно од Тулагија, односно око 200 миља југоисточно од Флечера. Флечер је био фокусиран на напад на јапанске снаге које су деловале у водама Соломонових острва, укључујући ту и јапанске носача авиона, за које се претпостављало да се налазе јужно од Бугенвила. Још увек није имао идеју  о правој локацији главнине јапанских снага носача авиона. Јапанци су себе видели у не баш сјајној позицији. Док су се још увек надали да могу да поставе заседу америчким носачима авиона, морали су да прилагоде планове операције МО чињеници да група носача авиона касни у односу на план тако да амерички носачи сада блокирају наступање десантних снага, те да су ближи транспортним бродовима од јапанских носача. Иноје је морао да прилагоди кретање конвоја са десантним снагама. Њихово кретање даље на југ учинило их је рањивим на америчке нападе. Док је Флечер имао опцију чекања и реаговања на јапанске потезе, Јапанци су морали брзо да доносе одлуке уколико желе да се операција одвија по плану.

Aвион Douglas Devastator са носача USS Enterprise изнад острва Вејк 24. фебруара 1942. Врхунац каријере у почетном периоду рата била је битка у Коралном мору када је са неколико торпеда погођен јапански носач Шохо.

За обе стране, кључ успеха је лежао у извиђању. Оба команданта су 7. маја тешко изневерени од стране својих извиђачких авиона. Серија грешака у извиђању обликовала је битку. Савезничке ваздухопловне снаге су наставиле са усмеравањем својих напора на подручје северно од Луисиадеса и у Соломоновом мору. Флечер је проширио патроле ангажовањем 10 авиона Dauntless са носача Јорктаун, који су полетели у 0600 часова. Њима су додељени сектори од северозапада до истока, дубине 250 миља. Јапанци су такође радили на свеобухватном извиђању. Авиони из Рабаула, са Шортланда, Тулагија и новоформиране базе хидроавиона на острву Дебоyне трагале су за непријатељем јужно од Луисиадеса. У међувремену, пошто је изгубио поверење у патроле упућиване са копна, Хара одлучује да пошаље у извиђање 12 авиона B5N са носача авиона, како би претражили сектор од 160 до 270° на даљини од 250 миља. Прва страна која би добила поуздане податке о непријатељу вероватно би била и прва која би покренула таласе напада, и сходно томе однела би и победу.

У зору истог дана Флечер је одлучио да деташује TG-17.3 под командом британског контра-адмирала Крејса. Под Крејсовом командом се се налазиле 3 крстарице и, са додатком једног америчког разарача, 3 разарача. Његов задатак је био да спречи пролазак десантних снага МО јужно од Лоуисиадеса. То је био контроверзни потез, јер је тиме Флечер уклонио трећину већ слабе заштите носача авиона и поставио снаге без ваздушне заштите у домет јапанских авиона са копна. Дискутабилно је и да ли би те снаге уопште могле извршити свој задатак. Уколико би битка носача авиона кренула лоше по Американце, Јапанци би имали мале потешкоће да се провуку поред Крејсовиих снага. на другој страни, уколико би битка носача авиона кренула добро по Американце, Јапанци би свакако морали да откажу инвазију.Флечер је образложио одлуку тиме да, уколико би се у бици носача авиона неутралисале обе стране – како се и догађало на вежбама америчке ратне морнарице, тада би Крејс био у позицији да спречи јапанско напредовање у Коралном мору. Под околностима, чинило се да је Флечер повукао добар, „осигуравајући“ потез, посебно због тога што је допринос Крејсових снага у противваздушној одбрани носача авиона из TF-17 био минималан.

Ситуација, 7. мај

 С обзиром на малу зону операције и број бродова и авиона у покрету, извештаји о контактима су се брзо филтрирали и достављали претпостављеним командантима. Хара је био први који је примио исправан извештај тако да је могао први да крене у акцију. Оно што Хара није знао било је то да је Флечер много ближе него што је очекивао и да плови на север тако да су јапанске патроле беспотребно упућене на југ.

То се није много тицало адмирала Харе све до 0722 часова када су два авиона Type 79 са носача авиона Шокаку јавили о присуству америчких снага, јачине један носач авиона, једна крстарица и три разарача, на свега 163 миља јужно од јапанских носача авиона. Касније је јављено о присуству једног танкера  и крстарице удаљених 25 миља од носача авиона. То је била информација на коју су Јапанци данима чекали и која се савршено уклапала у Харине претпоставке о могућој локацији америчких снага. Хара је послао још један авион са носача како би потврдили примљени извештај и започео припреме за упућивање авиона у напад. До 0815 часова, укупно 78 летелица (18 ловачких, 24 торпедних и 26 обрушавајућих бомбардера) је послато да уништи амерички носач авиона. Командант напада био је капетан корвете Такахаши Какуичи.

Оно што се чинило као обећавајућа ситуација за Јапанце брзо се преокренула у потенцијалну катастрофу. Делујући на основу извештаја приспелих непосредно након 0900 часова, Такахаши је на јављеној позицији нашао само танкер и крстарицу. Проширена потрага није дала резултате. Ствари су постале још горе када је Хара примио извештаје од хидроавиона упућеног са крстарице Кинугаса који је претраживао подручје јужно од Луисиадеса када је уочио америчке носаче авиона југоисточно до острва Росел. Са њих је у 1008 упућен напад. У 1051, авиони се враћају на Шокаку и  потврђују да су видели само танкер. Суочен са алармантним обртом догађаја, Хара је у 1100 часова опозвао напад.

Пре него што је напустио подручје, Такахаши је упутио обрушавајуће бомбардере на једине мете на видику. Првих четири бомбардера Type 99 као циљ су изабрали разарач Симс и убрзо га уништили са три бомбе. Разарач је потонуо са великим губицима међу члановима посаде. Танкер Неошо је био мета за преко 30 обрушавајућих бомбардера, који су остварили 7 погодака. Током 18-минутног напада оборен је један авион. Брод је остао нагнут, у пожару и без погона.

USS Sims маја 1940. Завршен 1938, био је први брод из класе, који је често коришћен за осигурање пловних састава почетком рата.

Међутим, половина посаде се вратила на брод и успела да угаси пожар, да би касније била спашена од стране америчког разарача. Танкер је на крају потопљен, док је остатак посаде спашен 11. маја.

Јапанци су пропустили прилику да ухвате Американце у заседи, потопивши само мање бродове.

Авиони су се из напада вратили тек након 1500 часова, тако да је питање упућивања новог таласа на америчке носаче авиона било под знаком питања. Срећом по адмирала Хару, напад на танкер није разоткрио његову позицију. Касније тог дана, Флечер је постао свестан да је Неошо био нападнут али н иједан брод није послао поруку о нападу пре него што је потопљен или стављен ван употребе. Симс је послао извештај о авионима али га TF-17 није примила. Једина вест са Неошоа била је да је у 1021 постао мета напада авиона. Како је могао бити нападннут и авионима који базирају на оствру Тулаги, Флечер и његов штаб су и даље остали несвесни да је танкер уништен нападом са носача авиона.

Док су се Јапанци борили да разјасне своју ситуацију, скоро индентична ситуација се дешавала и код Американаца. Међутим, у њиховом случају, околности су се развијале далеко повољније. Флечер је још у 0735 часова примо извештај о активностима Јапанаца. Виђене су две крстарице северозападно од острва Росел. Након тог извештаја у 0815 часова стигао је извештај о контакту: два носача и четири крстарице северно од острва Мисима. Њихова позиција је била 225 миља северозападно од TF-17, што их је стављало ван домета ловачких и торпедних авиона. Међутим, са јапанским снагама које су се кретале ка југу и Флечеровим снагама које су се кретале ка северу – напад је био могућ. Флечер је чекао више од сат времена да покрене напад, али почевши од 0926, са Лексингтона је у напад полетело 10 ловачких авиона, 28 обрушавајућих и 12 торпедних бомбардера. У 0944 часова, Јорктаун је послао први од два таласа, у коме су се налазила осам ловачка, 25 обрушавајућа и десет торпедних бомбардера.

Међутим, чим су авиони били на путу ка северу, ствари су се погоршале. У  току јутра послужилац радара је јавио о контактима у близини наменске групе. Како ловачки авиони нису могли да уоче „њушкала“, Флечер је претпоставио да радар види његове снаге. У то време је стигао и извештаја са Неосхоа да је нападнут. Још горе, повратком извиђачких авиона установљено је да су носачи авиона о којима је јавио уствари пловни састав од четири лаке крстарице и два разарача. Сукобљен са истом дилемом коју је имао и јапански адмирал Хара, Флечер је одлучио да опозове напад. Из извештаја савезничких ваздухопловних снага је знао да су у планираној зони напада јаке јапанске снаге. Ситуација је постала јаснија када је у 1022 часова из Порт Морезбија примио извештај да је два часа раније авион Б-17 известио о присуству великог пловног састава у коме су се налазили носач авиона, десет транспортних бродова и 16 других бродова, нешто јужније од локације носача авиона из ранијег, нетачног извештаја. Флечер је нову информацију проследио авијацији, упутивши их ка зони циља у нади да ће их наћи.

Док је Флечер био забринут да је пропустио главнину јапанских снага са носачима авиона, његов напад је упућен у зону богату циљевима. Како су Десантне снаге МО и главнина снага јапанске царске морнарице били врло близу једна друге, није било шансе да ће амерички напад бити у потпуности неуспешан. Као одговор на активности америчких авиона, Иноје је окренуо конвој са десантним снагама ка северу како би избегао напад. Знао је да је уочен и да се амерички носачи авиона налазе југозападно. Такође је примио и извештај о саставу јачине два бојна брода, једна крстарица и четири разарача (Крејсове снаге) јужно од пролаза Џомард.

Чекајући да се носачи адмирала Харе изборе са непријатељем, Иноје је зауставио своје наступање. У међувремену, Шохо је требао да одбрани његове снаге од очекиваног напада из ваздуха.

Уништење носача авиона

По лепом времену, са ангажованих 93 авиона – Шохоу је претила брза смрт. Авиони са Лексингтона су уочили јапански носач авиона Шохо око 1040 часова, 40 миља северније. На Шохо само што је слетела ваздухопловна патрола јачине 4 авиона – у току су биле припреме за покретање напада на TF-17, мањих размера. У време када су амерички авиони осмотрени, у 1050 часова, у ваздуху су се налазила само три авиона – један Type 0 и два Type 96.

Ваздухопловна група са Лексингтона је прва напала. Тај напад се сматра једним од најкоординисанијим нападима америчког морнаричког ваздухопловстава икада. Командант ваздухопловне групе, капетан фрегате Вилијам Аулт, је одлучио да усмери напад командног елемента групе и ескадрилу VS-2 на слабљење одбране носача, док је преостали део групе имао задатак да кординисано напада.

„Отварајући“ напад у 1110 часова, три обрушавајућа бомбардера су промашила циљ. Шохо је извео оштар заокрет у лево како би избегао нападаче – што му је и пошло за рудом, јер га је промашило свих десет авиона из ескадриле VS-2. Напори јапанске противавионске артиљерије, као и два авиона Тyпе 96, били су неефикасни против обрушавајућих Dauntlessа. Један једини јапански ловац који се налазио у ваздуху, успео је да оштети један Dauntless током обрушавања и да једног, који се извлачио из обрушавања, обори.

Авиони из ескадриле VB-2 су извршили напад у 1118 часова и постигли два поготка бомбама масе 1000 фунти. Ови поготци су проузроковали озбиљне пожаре на палуби хангара у коме су се налазили авиони попуњени горивом и чекали за полазак у напад на TF-17. Истовремено са нападом обрушавајућих бомбардера, авиони из састава ескадриле ВТ-2 су се спустили на висину за  напад…

Фотографија напада на носач авиона Шохо 7. маја. Док Шохо гори, на десној страни фотографије се види Devastator у десном заокрету након лансирања торпеда на носач авиона.

Пронашавши празни простор у заштити коју су пружале крстарице, командир ескадриле је одбацио торпедо у 1119 часова. Ескадрила је постигла укупно 5 погодака, довољно да изазове фатална оштећења која су прерасла у неконтролисаног продора воде. У 1125 часова, 24 од 25 обрушавајућих бомбардера из састава ескадриле VB-5 и VS-5 напало је Шохо. Петнаест погодака је потврђено против непомичног непријатеља, мада су јапански извори признали 11 погодака. Колико год да их је било, било је довољно да би се Шохо прогласио „мртвим“. У 1129 часова напад су извршили торпедни бомбардери и постигли 10 погодака. Јапанци су признали два поготка, али их је вероватно било више. Шохо је буквално био разнет салвом бомби и торпеда. Од посаде која је бројала 834 чланова, преживело је 203 чланова. Амерички губици су бројали свега један обрушавајући бомбардер Dauntless са Јорктауна и два са Лексингтона.

Један од пет погодака торпедима са авиона из ваздухопловне групе носача авиона Лексингтон

Обе америчке ваздухопловне групе су се до 1450 часова вратиле на своје носаче авионе, где је извршена попуна горивом и убојним средствима, тако да су могли бити поново упућени на задатак. Флечерови пилоти су одрадили добар посао, потопивши први јапански носач авиона у Другом светском рату. Због немогућности покретања и прихвата таласа напада пре мрака, Флечер је одлучио да не шаље авионе у напад на јапанске бродове у Соломоновом мору, као и да не шаље допунске извиђаче у трагање за главнином јапанских снага. Флечер је био свестан да се Иноје повлачи са конвојем десантних снага, али му још увек није била позната позиција јапанских носача авиона. Лакнуло му је да његов погрешан потез са почетка дана није кажњен нападима са јапанских носача.

Док је Флечер избегао јапански ваздушни напад, дотле је TF-17.3 била мање срећна. Крејсове снаге су се током дана налазиле у зони југоисточно од пролаза Џомард, чиме су дошле у домет јапанских авиона из Рабаула. Опажене су раније, почетком дана, док је напад уследио у 1400 часова. Напад је извршен у два таласа, јуришним бомбардерима G3M Type 96 (савезничко кодно име: Nell). У првом таласу се налазило 12 авиона. Били су наоружани торпедима која су се показала као неуспешна при лансирању са максималних даљина. Пет летелица је изгубљено. Око пола сата касније, уследио је напад 19 авиона Г3М наоружаних бомбама. Није постигнут ни један погодак.

Крејсов вешт маневар и тешка противавионска ватра помогли су да се избегне катастрофа, али су Јапанци још увек били убеђени да су постигли велики успех. Тврдили су да су потопили бојни брод класе Калифорнија и крстарицу класе Аугуста, тешко оштетили бојни брод класе Ворспајт (HMS Warspite) и вероватно оштетили крстарицу класе Канбера. И вештина и способност јапанских пилота биле су суморне и у супротности са ударима јапанског морнричког ваздухопловства од пре свега пар месеци раније, када су брзо потопили британске капитале бродове Принс оф Велс (HMS Prince of Wales) и Рипалс (HMS Repulse) у водама Малаје, првих дана рата.

Због губитка носача авиона Шохо, Иноје је одложио инвазију на Порт Морезби за два дана. Извео је конвој из домета авиона и концентрисао површинске снаге код острва Росел, како би био спреман за могући ноћни напад. Схватајући да ноћни напад и није баш реалан, касније је издао инструкције Готоу да раздвоји крстаричке снаге тако да две крстарице остану са главнином снага, а преостале две упути у помоћ носачима авиона. Јапанцима је, узевши у обзир колико је авиона напало Шохо, постало јасно да Американци на располагању имају и више него довољно авиона. Са Операцијом МО у хаосу, све је зависило од способности јапанских носача авиона да униште америчке носаче и поврате операцију у планирани ток. Сходно томе, Хара је сада био склонији ризику. Како одавно није примио извештај са подацима о позицији америчких носача авиона, Хара је наредио извиђање од југозапада до северозапада, на даљини до 200 миља. Авиони су полетели у 1530 часова, али све до пријема наређења за повратак нису ништа нашли. Извиђање је спроведено са намером да се организује ризични ноћни напад. Изабране су најискусније посаде авиона. Са носача авиона Зуикаку за учешће у нападу је изабрано 9 посада јуришних авиона и 6 посада бомбардера. Њима су се са носача авиона Шокаку придружиле још 6 јуришника и 6 бомбардера. Чињеница да је у овој авантури био присутан и већи степен очајања, и више је него очигледна. Неке од изабраниих посада само што су се вратиле из ранијег напада, и од њих се очекивало да поново узлете по изузетно лошим метео условима како би извршили напда на циљ коме још увек није откривена тачна позиција.

Предвидљиво, операција није добро почела. Авиони су узлетели са носача у 1615 часова, са наређењем да лете на позицију 280 миља западно. Непознато Јапанцима, амерички носачи авиона су се налазили неких 150 миља у смеру запад-северозапад, али сакривени тешким облацима. Када су јапански авиони пристигли на наређену позицију, на њој није било ни трага од америчких бродова. Након извршеног извиђања подручја, авиони су се упутили назад, организовани у три групе, претходно одбацивши бомбе и торпеда.

Приликом повратка, јапански авиони су налетели на америчке носаче. Авиони Wildcat, навођени радаром, пресрели су прву групу. Као резултат борбе, из прве групе је оборено 6 јуришних авиона и један бомбардер, док су Американци изгубили три авиона Wildcat. Друга и трећа група су на позицију америчких носача авиона пристигли у ноћи и, убеђени да су то јапански авиони, намеравали су да слете. Противавионска ватра са носача је оборила једног јуришника и тиме развејала сумње у припадност носача авиона.

Коначно, до 2300 часова, сви јапански авиони су слетели, уз губитак још једног јуришника приликом слетања. Од 27 авиона који су летели на задатак, 18 се вратило. Међутим, губитак од 18 драгоцених авиона осетиће се наредног дана. Јапански пилоти су известили о позицији наменске групе TF-17 40-60 миља западно. Обе стране су сада знале да је друга страна у близини. Следећи дан ће, готово сигурно, донети одлучујући сукоб битке у Коралном мору.

Припреме за битку, 8. мај

Обе стране су знале да је брзо и тачно извиђање кључ за одлучујуће догађаје на дан 8. маја. Током ноћи, обе стране су покушале да заузму повољније поставиште за долазећи окршај. Амерички носачи авиона су пловили на југоисток све до после поноћи, када су окренули ка западу. Разарач Монаган је деташован ради спашавања преживелих са танкера Неошо и разарача Симс.

Ово деташирање је оставило наменске снаге TF-17 са седам разарача. Крејс је издао наређење својим снагама да плове ка западу  како би остали југоисточно од Порт Морезбија, на позицији да пресретну све јапанске снаге  које напредују ка Порт Морезбију у светлу битке носача авиона. У јутро 8. маја, наменске снаге TF-17 су располагале са 117 исправних авиона (31 ловачких, 65 обрушавајућих и 21 торпедних бомбардера). Фич је за извиђање смислио план како би покрио све евентуалне догађаје. Како није могао бити сигуран у покрете јапанских носача током ноћи, моро је да претпостави могућност да су они још увек релативно близу. Стога је организовао извиђање у свим секторима (360°) са 18 авиона SBD из ескадрила VS-2 и VB-2 са Лексингтона. У северном делу зоне извиђало се до даљине од 200 миља, док је на југу сектор извиђања био нешто краћи – 125 миља.

Носач авиона Лексингтон фотографисан са палубе Јорктауна. На палуби Јорктауна налазе се обрушавајући бомбардери типа Dauntless

По њиховом повратку, ових 18 авиона би се нашло у ваздухопловним патролама носача авиона. Сваки носач је ангажовао ваздухопловне патроле јачине по 8 ловачких авиона, док је Јорктаун наменио 8 авиона SBD за противторпедну патролу. На оба носача, преостали авиони су били у приправности да крену у напад по добијању информације о циљевима.

Ситуација на дан 8. маја

Током ноћи 7./8. маја, Иноје је наредио Такагију да заузме поставиште 110 миља јужно-југоисточно од острва Росел до зоре, како би био у позицији да нападне TF-17. Међутим, из многих разлога, зора је затекла јапанске носаче авиона на позицији 140 миља североисточно од острва Росел. како је неуспешни напад јапанских авиона потрајао, јапански носачи су морали да плове на исток све до 2200 часова, када су почели да прихватају авионе на палубе. Хара је саветовао Такагију да задржи курс ка истоку или да плови ка југу, како би могао да нападне Американце са крила. Такаги је одбио препоруку, али се сложио са предлогом да носаче авиона позиционира североисточно од острва Росел – супротно наређењу адмирала Иноја. Хара је сматрао да ће му ова позиција омогућити да спроведе усмереније извиђање, уместо извиђање у свим правцима уколико се повинује наређењима Такагија и продужи у зону југоисточно од острва Росел, које је било близу последње познате позиције америчких носача авиона.

Хара је планирао да мање авиона ангажује на извиђању, а да више авиона буде спремно за напад. Ситуација адмирала Харе, када су у питању авиони, била је неповољнија у односу на ситуацију код Американаца. Амерички 5. дивизион носача је располагао са 96 авиона (38 ловаца, 33 бомбардера и 25 јуришника). У поређењу са TF-17, на јапанксим носачима је могло да се прикупи 21 авиона мање. Супротно Фичу, Харин план извиђања био је много оштрији. Према тактици извиђања у јапанској царској морнарици, за задатке извиђања треба ангажовати хидроавионе који су се налазили на крстарицама, док се авиони са носача авиона чувају за мисије напада на непријатеља. Међутим, 8. маја је тешко море спречило јапанске крстарице да употребе своје хидроавионе. Хара је морао да ангажује 7 јуришних авиона са носача авиона да покрију јужни сектор, на даљини од 250 миља. Четири бомбардера који су базирали у Рабаулу и три летећа чамца са острва Тулаги су добили задатак да извиде подручје јужно од Лоуисиадеса.

У 0600 часова, јапански носачи авиона су се налазили 220 миља североисточно од TF-17. такаги је наставио да плови на север како би се сусрео са крстарицама Кинугаса и Фурутака, које је Иноје деташовао ради повећања заштите носача авиона. Остатку снага укључених у операцију МО, укључујући главнину снага, десантне снаге и борбено осигурање, било је наређено да се у току поподнева прикупе на позицији 40 миља источно од острва Вудларк (Woodlark). Након што ударне снаге „расчисте пут“, конвој би наставио ка Порт Морезбију са задатком извршења инвазије, која је препланирана за 12. мај.

Време је играло важну улогу у догађајима од 8 маја. Ивица фронта се померила 30 – 50 миља ка северу и североистоку. То је довело TF-17 из положаја заштићеног од непријатељског извиђања у положај где влада лака измаглица, са већом видљивошћу. Насупрот томе, јапански носачи су доспели у подручје тешког мора. Како се касније показало, то је усложило и отежало задатак америчким пилотима.

Напад Американаца на ударну групу носача авиона јапанске царске морнарице

Јапански извиђачки авиони су се нашли у ваздуху већ у 0615 часова, док су Американци подигли 18 авиона SBD у 0635 часова. Ни једнима ни другима није требало много времена да пронађу оно што траже. Јапанци су први постигли успех. Радар са носача Јорктаун је пријавио контакт у 0822 часова, 18 миља северозападно, али упућена ваздухопловна патрола није успела ни да га пронађе нити да га пресретне. У 0822 часова јапански извиђачки авион пријављује два носача авиона 235 миља од ударне групе МО, у смеру 205°. Радио извиђачи са оба америчка носача су потврдили чињеницу да је јапански авион уочио TF-17 и послао извештај.

Флечер и Фич су први извештај добили у 0820 часова када је SBD из ескадриле VS-2 уочио јапанске носаче авиона на тешком мору. По уносу података из извештаја на карту, постало је јасно да се јапански носачи авиона налазе 175 миља од TF-17, у смеру 028°, те да се удаљавају од америчких носача. Удаљени 175 миља од Американаца, Јапанци су били на самој ивици акционих радијуса америчких авиона. Ипак, одлучено је да се упути напад, а да се TF-17 и сама упути ка Јапанцима како би умањила даљину коју би авиони морали да превале при повратку из напада.

Први напад је упућен од стране Американаца. У 0900 часова, са Јорктауна је покренут напад јачине 39 авиона (6 ловаца, 24 обрушавајућих и 9 торпедних бомбардера), док је Лексингтон свој напад јачине 36 авиона (9 ловаца, 15 обрушавајућих и 12 торпедних бомбардера) упутио 7 минута касније. Упоредо са почетком ваздушне битке, Флечер је Фичу препустио тактичку контролу TF-17. До 0925 часова, сви авиони су били у ваздуху и напустили зону TF-17. Додатни извештаји извиђача у 0934 часова показали су да су јапански носачи удаљени 191 миљу од америчких.

Шокаку под нападом авиона са Јорктауна.

Када су авиони са Јорктауна пристигли у зону напада, затекли су јапанске снаге раздвојене у две групе. Зуикаку, праћен крстарицама Мијоко и Хагура и 3 разарача, био је неких 6 наутичких миља испред носача Шикоку са две крстарице из пратње, Фурутака и Кинугаса. Док су обрушавајући бомбардери заузимали позицију за напад, група са носачем авиона Зуикаку нестала је у олуји. Носач авиона Шокаку, који је остао у зони веће видљивости поднео је главни удар америчких авиона. Обрушавајући бомбардери, њих 24, постигло је 2 поготка бомбама масе 450 кг. Први погодак је изазвао пожар у надграђу брода. Друга бомба је пала у близини острва и изазвала пожар на летној и палуби хангара. Напад ескадриле торпедних бомбардера био је у потпуности безуспешан, не постигавши ни један погодак. Јапанске ваздухопловне патроле и противавионска артиљерија показале су се скоро у потпуности неефикасним. Американци су изгубили два авиона SBD, док су Јапанци остали без два ловачка авиона.

Неких 30 минута након почетка напада авиона са Јорктауна, започео је и напад авиона са Лексингтон. Лоше време је учинило да резултати напада буду још гори. Већина обрушавајућих бомбардера са Лексингтона је промашило мету. Једино су 4 авиона успела да постигну поготке. Сви су нападали носача Шикоку, погодивши га још једном бомбом масе 450 кг.

Шoкаку при великој брзини пловљења изводи нагле окрете како би избегао нападе обрушавајућих бомбардера

Још једном су сва торпеда одбачена са авиона кренула на Шокаку, и још једном је командант јапанског носача успео да избегне свих 11 торпеда која су јурила на њега. Губици у нападу су поново били лаки: три ловаца и један обрушавајући бомбардер. Њима треба додати и губитке приликом повратка из напада: свој пут до носача Лексингтон није нашао један ловац и два обрушавајућа бомбардера.

Од укупно 13 ловачких авиона Type 0 ангажованих у ваздухопловној патроли, амерички авиони Wildcat су два оборили, а један оштетили. Амерички губици су овог пута били мало већи од јапанских: оборена су два SBD и три Wildcatа.

Укупан резултат америчког напада био је разочаравајући. Зуикаку, скривен облацима, остао је нетакнут. Штета на носачу Шокаку, у виду три поготка бомби, била је озбиљна али није било опасности од потапања. Пожар је био брзо угашен, али је носач остао без могућности да користи авионе. Стога је наређено да Шокаку напусти зону брзином од 30 чв, у пратњи два разарача. Губици у људству су бројали 109 погинулих и 114 рањених.

Јапанци нападају TF-17

На носачима Шокаку и Зуикаку, у приправности је чекало 18 ловаца Тyре 0, 33 бомбардера Тyре 99 и 18 јуришника Тyре 97. Након извештаја који је приспео у 0822 часова, покренут је напад под командом капетана корвете Такахашија. Супротно америчкој доктрини, авиони су летели у једној формацији.

TF-17, са два носача авиона, пет крстарица и седам разарача, чекао је на напад. Очекујући јутарњи напад, Фич је урадио све што је могао на формирању робустне ваздухопловне патроле. Осам авиона Wildcat је већ било у ваздуху, подржавани од стране 18 SBD на противторпедној патроли. У 1055 часова, радари на Лексингтон и Јорктаун, јавили су о великој формацији која им се приближава. Група је откривена на 68 миља, у смеру 020. Одмах је подигнуто још девет авиона Wildcat и 5 авиона SBD. Новопридошли авиони Wildcat имали су задатак да пресретну јапанске авионе што је могуће даље од америчког пловног састава.

Резултат ове, спољне, битке није био повољан за Американце. Авиони који су имали задатак да пресретну јапанске авионе пропустили су да обаве задатак све док јапански нису извршили свој задатак. Као додатак, авиони Wildcat који су имал изадатак да униште нисколетеће торпедне бомбардере пропустили су јапанске авионе због облачности. Такахаши је успео да доведе својих 33 обрушавајућих бомбардера на позицију уз ветар од TF-17 док је 18 торпедних бомбардера добило задатак да одмах нападну.

Лексингтон током напада торпедних бомбардера 8. маја.

Од 18 јуришника који су нападали, 14 је одређено за напад на Лексингтон, док је преосталих 4 требало да нападне Јорктаун. Упркос напорима авиона Wildcat у одбрани и великог броја авиона SDB Dauntless против споријих торпедних бомбардера, 15 од укупно 18 авиона Тyре 97 се пробило и дошло у позицију за напад. Четири авиона су напала Јорктаун и испромашивала, уз губитак два авиона. Са 14 авиона Тyре 97, колико их је било на располагању за напад на  Лексингтон, постигнути су бољи резултати. Командант брода није могао да маневром избегне свих девет торпеда која су лансирана на њега. Након избегнутих првих пет торпеда лансираних са две групе авиона које су нападале и по левом и по десном боку брода, последња група од четири авиона Тyре 97 је имала јасну ситуацију. Два торпеда су прошла дубоко испод кобилице носача, док су преостала два погодила носач у леви бок. Први, у 1120 часова, је ударио у прамчани део и избацио из употребе два лифта у горњој позицији. Што је важније, искривио је танк за смештај авионског горива и проузроковао мање пукотине. Самим тим су се раширила испарења горива. Други погодак је био испод острва, близу просторија са котловима. Три простора су се напунила водом, што је приморало посаду да искључи три котла. Неколико танкова горива је пробијено, тако да је гориво исцурело у море и образовало велику нафтну мрљу. Други погодак је изазвао нагиб од 6 – 7 степени, али је тримовањем танкова брзо доведен на равну кобилицу.

Извршавањем Такахашијевог наређења да заузму позицију уз ветар поставила је обрушавајуће бомбардере неколико минута иза напада торпедних бомбардера. Наредио је да се 19 обрушавајућих бомбардера са носача авиона Шокаку обрачуна са носачем Лексингтон, док је остатак авиона са носача Зуикаку требао да нападне носач авиона Јорктаун. Борбено осигурање било је поверено ловачким авионима Тyре 0, који су успешно обављали свој задатак, тако да је свих 33 авиона стигло у зону циља. Упркос храбрим нападима на своје циљеве у условима јаке противавионске ватре, резултати су били врло разочаравајући за Јапанце. Оба америчка носача су засута водом у серији блиских промашаја, уз претрпљена три поготка од бомби. Против Лексингтона, два обрушавајућа бомбардера са носача Шокаку постигли су директне поготке. Оба су проузроковала мању штету. Прва бомба је погодила прамчани угао летне палубе, избацујући из употребе један спонсон. Друга бомба је погодила леву страну масивног димњака изазивајући мало материјалне штете, али са људским жртвама на борбеним станицама – оруђима противавионске артиљерије у близини димњака. У нападу су оборена два јапанска авиона Тyре 99.

У случају другог америчког носача, комбинација напада два авиона Wildcat који су се налазили у одбрани носача, вештог маневра носача и бочног ветра, учинила је да 14 обрушавајућих бомбардера са носача авиона Зуикаку постигне један погодак. Једна од бомби, масе 550 фунти, погодила је у центар летне палубе. Пробила је четири палубе док није експлодирала и усмртила чланове посаде који су вршили оправке и начинила оштећења на структуралним деловима брода. Пожар који је изазвала, направио је густ дим који је излазио кроз отвор у летној палуби. Због нанете штете, уследила је евакуација из три котловнице, што је условило пад брзине пловљења на 25 чворова. Блиски промашаји бомби су такође изазивали оштећења. Једна од њих је пала по левом боку, у висини средине бока. Пала је довољно близу да оштети неколико танкова горива и изазове изливање горива у море. Јапански напад није био толико разарајући колико су Американци очекивали да буде. Посада Јорктауна је брзо угасила пожар и поново ставила котлове у погон, тако да је убрзо и носач запловио брзином од 28 чворова. Чак је и Лексингтон, који је претрпео већу штету, изгледао способан за борбу и није било опасности да потоне.

Након напада, Такахаши је радиом у 1125 часова јавио да је потопљен амерички носач класе Саратога, поготцима девет торпеда и десет бомби, те да је Јорктаун оштећен поготцима два торпеда и осам до десет бомби.

Упркос напорима 20 авиона Wildcat и 23 авиона Dauntless у ваздухопловним патролама, јапански губици су били лаки. Изгубили су пет обрушавајућих бомбардера и осам торпедних бомбардера. Сличне губитке у авионима имали су и сами Американци: три ловачка и пет обрушавајућих бомбардера. Међутим, многи јапански авиони су били оштећени што је узроковало рушење у море још седам авиона на путу ка носачима, а још дванаест авиона је бачено у море, након што су се тешко оштетили приликом слетања на носаче.

Пратња из ескадриле VF-42 је у повратку пријавила обарање још два јапанска авиона. Један је био јуришник који је уочио TF-17 и пратио америчке носаче преко сат времена, а да је остао непримећен од стране америчких ваздухопловних патрола, док је други авион био авион вође напада, Такахашија.

Након напада

Ваздухопловне групе обеју страна биле су сломљене дејствима 8. маја. Након што су се у рано после подне вратиле из напада, нити једна од њих није била у стању да одмах настави са борбом. Талас напада који је упутио Јорктаун вратио се у 1300 часова, али је свега 12 авиона SBD и 8 авиона TBD било оперативно. Проблем је био и број торпеда који је остао на располагању – свега седам комада. Напад са Лексингтона се вратио у 1322 часова, али је након експлозије у прамчаном делу брода у 1247 часова, његово стање изгледало неизвесно.

Узевши у обзир неизвесно стање носача авиона Лексингтон, стање ваздухопловне групе са Јорктауна (посебно стање ловачке авијације) и нарастајућу забринутост по питању снабдевања горивом након потапања танкера Неошо, Флечер је у 1315 часова предложио да се TF-17 повуче на југ. Фич се сложио са предлогом у 1324 часова.

У овом тренутку, битка у Коралном мору већ је била завршена, али рачун за Американце још није био готов. Штета коју су носачу авиона Лексингтон нанела торпеда показаће се као фатална.

Први торпедо је погодио спољне танкове горива који су пренели снагу удара на танкове и изазвале пукотине у варовима лимова, што је пак омогућило да у бродске просторе исцуре  испарења горива. До 1247 часова, испарења су дошла у простор са генераторима, што је проузроковало експлозију и пожар у прамчаном делу брода. Екипе за контролу и санирање оштећења нису могле да контролишу ширење пожара и наредне експлозије су се зачуле у 1442 и 1525 часова. У 1707 часова, командант брода одлучује да напусти брод пре него што би мрак отежао спашавање посаде. Лексингтон је након евакуације потопљен торпедима са разарача и коначно потонуо у 1952 часова.

Стање јапанских носача авиона било је само делимично боље. Оштећени Шокаку је испраћен ван зоне операције, док је Зуикаку добио задатак да прихвате све авионе који су пристизали из напада. Између 1310 и 1410 часова, прихваћено је 46 авиона. У 1430 часова, укупно девет јуришника, оперативно спремних, налазило се на палуби носача Зуикаку. Сходно томе, Такаги је известио Иноја да је други талас напада немогућ. Јапански носачи авиона су у 1500 часова запловили на север, како би изашли из зоне операције и извршили попуну горивом која је била очајна (неки од разарача имали су још свега 20% залиха горива на располагању).

Неуспех јапанских носача авиона да униште америчке носаче значила је крај операције МО. У јутро 8. маја Иноје је наредио да све јединице које не учествују у бици носача авиона напусте зону пловећи на североисток. Тог јутра је извиђачки авион који је полетео из Рабаула јавио присуство снага Савезника јачине један бојни брод, две крстарице и четири разарача на позицији између Луисиадеса и Порт Морезбија. Инојев план да нападне ове снаге бомбардерима који су базирали у Рабаулу, био је повучен због јаке кише која је онемогућила дејство авијације. Иако су Савезничке снаге са тешким јединицама блокирале пут ка Порт Морезбију, Иноје је после подне добио још гору вест: добио је извештај о бици носача авиона. Са носачем Шокаку ван строја и тешким губицима у авионима који онемогућавају покретање другог таласа напада, Иноје је знао да  су изгледи за заузимање Порт Морезбија слаби, готово никакви. У 1545 часова наредио је покрет свих јапанских снага на север; у 1620 часова је одложио операцију МО и наредио евакуацију базе хидроавиона на острву Дибоyн.

Када је команда Комбиноване флоте сазнала за Инојеву одлуку о одлагању операције, Јамамото је преузео иницијативу. У 2200 часова је наредио Иноју да настави са гоњењем  америчких снага и доврши њихово уништење. Као одговор, Иноје је наредио поновно поседање базе на острву Дибоyн и пребаци остатак Готоових најмоћнијих бродова – укључујући две преостале тешке крстарице и већи део 6. флотиле разарача, у састав ударне групе носача авиона. Тако ојачана, ударна група носача авиона је 9. мај провела у попуњавању погонским горивом а дан касније се вратила у Корално море како би наставила започету битку. Број исправних авиона на носачу Зуикаку подигнут је на 45 авиона – 24 ловаца, 13 бомбардера и 8 јуришника. У зору 10. маја, Такаги је био удаљен 340 миља југозападно од острва Тулаги. са те позиције је започето извиђање, али без резултата. Дан касније, 11. маја узалудност продужетка операције је била очигледна и ударна група носача авиона је кренула око острва Сан Кристобал и даље на север.

Носач авиона Јорктаун у доку на поправци

Слично Такагију, Флечер је одлучио да је најбољи курс акције – одустајање од ње. Мекартурови авиони су већ пријавили покрет десантног конвоја, тко да је Флечер претпоставио да је претња од инвазије на Порт Морезби отклоњена. Наког потапања Лексингтона, није могао да ризикује губитак још једног од Нимицових драгоцених носача, који би битку претворили у стратегијску пропаст за америчку морнарицу. Преостали део 8. маја Флечер је пловио ка југу. Плашећи се гоњења 9. маја, одлучио је да се повуче пловећи великом брзином. Када су Такагијеви преостали носачи покушали да поново успоставе контакт 10. маја, Флечер је већ био на сигурном, изван зоне операције. На дан 15. маја, TF-17 се усидрила код острва Тонга, да би Јорктаун одатле продужио ка Перл Харбуру ради извршења преко потребних оправки. Истог дна, Холсијева TF-16 са носачима Ентерпрајз и Хорнет је уочена од стране јапанског хидроавиона Тyре 97, око 450 миља источно од Тулагија. Ови последњи потези у бици у Коралном мору у ствари су били увод у битку код Мидвеја, која се одиграла три недеље касније.

Битка у Баренцовом мору

На последњи дан 1942, немачке тешке крстарице Lützow и Admiral Hipper са групом од девет разарача, напале су савезнички конвој ознаке JW-51B. Конвој је кренуо девет дана раније из Лох Ива у Шкотској и пловио је за совјетску луку Мурманск. У конвоју се налазило 14 теретних бродова и танкера, са укрцаним 2500 камиона, 125 авиона, 18 000 тона горива, 13 000 тона авионског горива и 54 000 тона различитих залиха; у пратњи се налазило шест разарача. У пратњи конвоја су се налазили разарачи HMS Achates, Orwell, Oribi, Onslow, Obedient и Obdurate, корвете класе Flower:  HMS Rhododendron и Hyderabad, миноловац HMS Bramble и тролери Vizalma и Northern Gem.

Немци су испланирали да тешку крстарицу Admiral Hipper са три разарача (Friedrich Eckoldt, Richard Beitzenи Тheodor Riedel) пошаљу у напад на британски састав са севера, док ће тешка крстарица Lützow са три разарача (Z29, Z30 и Z31) чекати јужније на трговачке бродове који ће, како су Немци претпоставили, кренути на југ да се извлаче из окршаја и тако ући у замку и бити уништени. Немачки бродови су базирали у Алтафјорду, у северној Норвешкој.

Конвој JW-51Bје испловио 22. децембра 1942, а 25. децембра се у водама Исланда сусрео са пратњом. Одатле се састав кретао ка северозападу; тешко море 28. и 29. децембра утицало је на пловни поредак пошто су бродови изгубили совје место у конвоју. Након што се море смирило, установљено је да недостаје пет теретних бродова и два брода из пратње (разарач Oribi и тролер Vizalma). Британци су деташовали миноловац Bramble да тражи бродове. Три трговачка брода су током сутрашњег дана пристигла конвој, док су остали самостално наставили ка Кољском заливу.


Тешка крстарица Admiral Hipper у норвешким водама, 1942. године

Разарач Z16 – Friedrich Eckoldt (фото: bismarck-class.dk)

Први контакт са конвојем остварила је немачка подморница U-354, 30. децембра. Након што су Немци примили извештај са подморнице, Кумец је добио наређење за испловљење и пресретање конвоја.

До сукоба је дошло усред дуге поларне ноћи, тако да ни немачке ни британске снаге нису биле посве сигурне где им се налазе сопствени бродови, док о познавању положаја непријатеља није могло бити ни говора. Цела битка је била прилично конфузна. Током целе битке није било јасно ко на кога отвара ватру или колико бродова учествује у бици.

Главнина конвоја, 12 теретних и осам ратних бродова, се у 08,00 часова 31. децембра налазила неких 120 наутичких миља северно од обале Финмарка (северна Норвешка), пловећи ка истоку. Миноловац Bramble, који је раније деташован како би пронашао у невремену изгубљене бродове, налазио се неких 15 наутичких миља североисточно од конвоја. Северно од конвоја, на даљини од 45 наутичких миља, налазио се тролер Vizalma, док су се 30 миља јужно налазиле Барнетове крстарице. Са севера, конвоју су се приближавали немачка тешка крстарица Admiral Hipper са три разарача, док су јужније, на 50 миља, у заседи чекали тешка крстарица Lützow са три разарача. Са немачког разарача Friedrich Eckoldtу 08,00 часова уочавају конвој и извештавају команданта састава.

Двадесет минута касније, немачки састав је уочен од стране посаде британског разарача HMS Obdurate. Након њега, са разарача HMS Onslow уочавају тешку крстарицу Admiral Hipper. Разарач HMS Onslow, заједно са разарачима Orwell, Obedient и Obdurateкреће у пресретање, док разарач Achatesостаје како би димном завесом отежао гађање бродова у конвоју. како је Шербрук био свестан да су торпеда његово најснажније оружје, и да их након извршеног торпедног напада више неће имати, наређује разарачима да изврше лажан торпедни напад. План је успео, пошто се тешка крстарица привремено повукла (немачки командант је имао наређења да не ризикује бродове). Приликом поновног немачког напада, тешка крстарица Admiral Hipper погађа разарач HMS Onslow, који је био и британски командни брод, и наноси му тешка оштећења, док је 17 чланова посаде погинуло. Том приликом шрапнелом је погођен и тешко рањен и сам командант британског састава кбб Шербрук (енг. Robert St Vincent Sherbrooke).

Након тога, Admiral Hipper се повлaчи ка северу и наилази на миноловац HMS Bramble. У размени ватре долази до тешког оштећења миноловца; разарач Eckholdt добија задатак да га докрајчи торпедом, а Hipper узима за циљ разараче Obedient и Achates који су се налазили јужније. Achates бива тешко оштећен, али наставља да полаже димну завесу све до свог потонућа. За разлику од миноловца HMS Bramble, овде је било преживелих чланова посаде које спашава тролер Northern Gem.

Разарач HMS Achates

Оно што Немцима није било познато, било је то да се у близини налазила група контраадмирала Барнета (енг. Sir Robert Lindsay Burnett), коју су сачињавале две крстарице: HMS Sheffield (C24) и HMS Jamaica (44) и два разарача (Force R).

Барнет је информацију о нападу на конвој примио у 09,30 часова и убрзо је био на месту догађаја, што је изненадило немачке бродове. Како је на снази била Хитлерова наредба о неприхватању борбе против снажнијег пловног састава, командант немачког састава вицеадмирал Кумец (нем. Oskar Kummetz), након што је увидео да пристижу две британске крстарице, наређује повлачење.

Force R: британске крстарице HMS Sheffield (лево) и HMS Jamaica (десно)

Барнет је кренуо у потеру за немачким бродовима  и успео да у 11,35 часова погоди немачку крстарицу три пута. Да би ствари постале још горе по Немце, разарачи Friedrich Eckholdt и Richard Beitzen су грешком заменили британску за немачку крстарицу и кренули ка њој. Но, убрзо је на њих отворена ватра и разарач Friedrich Eckholdt бива потопљен. Ипак, када се све узме у обзир, група немачких бродова на челу са тешком крстарицом Admiral Hipper је извршила свој задатак: привукла је пажњу британских ратних бродова, док су трговачки бродови и танкери кренули ка југу. Слаба видљивост и млака реакција немачких бродова, учинили су да конвој прође неоштећен и достави Совјетима преко потребну опрему и залихе. Пловећи на северозапад, како би се спојио са првом групом, тешка крстарица Lützow je такође наишла на британске крстарице, које су одмах отвориле ватру. Негде у исто време су обе стране одлучиле да прекину сукоб и повуку се свако на своју страну, плашећи се торпедних напада са разарача којих је било на обе стране. Тако је Барнет са својим бродовима наставио да прати немачке бродове све док није постало посве сигурно да се враћају у своју луку и да немају намере за даљим акцијама.

Ова битка није имала тактички значај. Међутим, овај сукоб је заинтересовао историчаре након Другог светског рата. Иако је била тактичка победа немачких снага, у погледу нанетих губитака у бродовима, она је ипак приказала слабости врха немачке морнарице, које су оличене у једној личности: самом Адолфу Хитлеру. Мешајући се у употребу бродова ратне морнарице, што је за њега била потпуна непознаница, везивао је руке командантима што је у даљем имало велики утицај на слабљење морала људи. Директна последица је била немогућност немачке морнарице да затвори северну руту снабдевања Совјетског Савеза. У немогућности да увиди сопствене грешке, Хитлер је кривицу пребацивао на командни кадар морнарице, замењујући Редера Деницом. највећи део површинских бродова је добио наредбе за распремање, при чему су демонтирани топови бродске артиљерије уграђивани у обалске батерије. Акценат на дејствима немачке морнарице дат је на подморнице, док је утицај површинских бродова био умањен до незнатности.

Амедео од Аосте

Амедео од Аосте (Amedeo Umberto Isabella Luigi Filippo Maria Giuseppe Giovanni, 1898-1942), италијански племић, командант италијанских снага у Африци.

Након италијанских освајања у Етиопији 1937. године, војвода од Аосте замењује маршала Грацијанија као вицекраљ и генерални гувернер Италијанске Источне Африке. Генерално се сматрало да је он много боље решење од Грацијанија. Као вицекраљ и генерални гувернер, војвода од Аосте је био и командант свих италијанских снага у Еритреји, Етиопији и Италијанској Сомалији.

Након што је Италија објавила рат Великој Британији и Француској, војвода од Аосте је постао командант италијанских снага ангажованих у Источноафричкој кампањи, те је тако руководио почетним напредовањем италијанских снага у Судан и Кенију, и августа месеца нападом на Британску Сомалију.

Јануара 1941. Британци покрећу контранапад, тако да су Италијани морали да пређу у одбрану. Након што је битка код Керена завршила италијанским поразом, брзо су пали и Еритреја са луком Масава. Војвода је 31. јануара известио да располаже са 67 авиона и ограниченим резервама горива. Након утрошка свих залиха, без наде за дотуром нових, војвода од Аосте је сконцентрисао снаге у неколико упоришта. Сам је командовао са 7 000 војника у утврђењу у планини Амба Алаги. Након што је остаои без воде, под опсадом 9 000 британских и 20 000 припадника нерегуларних формација из Еритреје, војвода од Аосте се 18. маја 1941. предао.

Војвода убрзо након предаје бива интерниран у заробљенички логор у Најробију. Умире убрзо након заробљавања, 3. марта 1943. У званичним документима је заведена смрт услед компликација изазваних туберкулозом и маларијом.