Иван Васиљевич Панфилов

Иван Васиљевич Панфилов (рус. Иван Васильевич Панфилов) совјетски генерал, Херој Совјетског Савеза, познат по командовању 316. стрељачком дивизијом током одбране Москве.

Панфилов је рођен 20. децембра 1893. у Петровску, Саратовска губернија. Након смрти мајке 1904, приморан је да напусти школовање и запосли се. Отац му умире 1912. Три године касније, Панфилов је регрутован у редове Царске руске армије. Убрзо бива пребачен на Југозападни фронт. Током 1917, а након Фебруарске револуције, Панфилов је изабран за члана Пуковског савета.

Након Октобарске револуције и почетка Руског грађанског рата, Панфилов добровољно приступа Црвеној армији, где постаје командир вода у 25. стрељачкој дивизији Чапајева. Марта 1919. је послат на Урал, у борбу против козачке Беле армије коју је предводио Дутов, следбеник адмирала Колчака. У јесен исте године пук се пребацује у Царичин (днашњи Волгоград), где се бори против снага Дењикина. Током ових борби, Панфилов се разбољева од тифуса.

Априла 1920, након опоравка, добровољно се враћа у активну службу. као командир вода у 100. пешадијском пуку; учествује у борбеним дејствима у Пољској, а у септембру постаје члан Комунистичке партије. За показану хрброст у борбама, Панфилов 1921. бива одликован Орденом Црвене заставе. Након тога бива распоређен у 183. гранични батаљон (Украјина), где учествује у противпобуњеничким операцијама. Новембра 1921. одлази у Пешадијску школу у Кијеву. Након завршетка школе, септембра 1932. бива постављен за командира чете у 52. јарославском пешадијском пуку.

Панфилов марта 1924. одлази у Туркменски војни округ, а већ априла преузима команду над 1. туркменским стрељачким пуком. Од октобра месеца исте године се налази на челу Пуковске школе. Августа 1925. се враћа у трупу, у предстражу на Памиру. Учешће у гушењу побуне Басмачија му обезбеђује и други по реду Орден Црвене заставе. Командант 8. самосталног стрељачког батаљона постаје јуна 1931, а децембра наредне године је прекомандован у 9. брдски пешадијски пук. Од 1935. до 1937. предаје на Војној академији у Ташкенту, након чега постаје начелник штаба Централноазијског војног округа. Већ октобра 1938. постаје војни комесар Киргиске ССР, а комбриг 26. јануара 1939. Почетком јуна 1940. је унапређен у чин генерал мајора.

Након напада Немачке на Совјетски Савез, Панфилов ради на мобилисању и упућивању резерве. Јула 1941. бива постављен на место команданта 316. стрељачке дивизије, нове јединице формиране у Алма-Ати. Дивизија је била попуњена углавном резервистима из Казашке и Киргиске ССР.

Дивизија 27. августа 1941. пристиже у Боровичи, надомак Лењинграда и улази у састав совјетске 52. армије. Како је била армијска резерва, дивизија септембар проводи у позадини армије.

Након отпочињања немачке операције Тајфун, дивизија је послата у московски регион, где стиже 10. октобра. Постављена је на лево крило 16. армије Рокосовског, са задатком организовања одбране на 41 километара дугом сектору јужно од Волоколамска, дела Можајске линије. Овај сектор је нападнут 15. октобра. Након двонедељних борби, 316. дивизија је напустила Волоколамск. Заједно са остатком 16. армије, дивизија се повлачила ка Москви. Иако је претрпела тешке губитке, 316. дивизија је успела да знатно одложи напредовање непријатеља ка Москви, купујући време за браниоце града. Панфилов 11. новембра добија и свој трећи Орден Црвене заставе.

Нова линија одбране 316. дивизије, близу села Добосеково, била је прегажена од стране Немаца 15-16. новембра. Претња по крило Рокосовског била је тако велика да је Ставка ангажовала 78. сибирску стрељачку дивизију из резерве. Војници 78. дивизије су се повукли након три дана, али је напредовање Немаца ипак било успорено.

Народни комесар одбране је 17. новембра написао наредбу којом 316. дивизија добија статус гардијске јединице, истовремено је преименујући у 8. гардијску стрељачку дивизију. Група дописника 18. новембра долази у посету командном месту Панфилова у селу Гусењово. У току информисања дописника, дошло је до минобацачког напада на село, у коме гине сам Панфилов.

Осма гардијска стрељачка дивизија је 23. новембра, у част погинулог команданта, добила право да имену јединице придружи и придев „Панфиловска“, а сами припадници јединице се називају “Панфиловцима“. Панфиловска ће касније учествовати у противнападу совјетских снага, којим ће немачке снаге бити одбачене од Москве.

Панфилов је 12. априла 1942. постхумно одликован орденом Хероја Совјетског Савеза. Сахрањен је на гробљу Новодевичје, уз још два хероја Совјетског Савеза, Лева Доватора и Виктора Талалихина.

Споменик Панфилову, Талалихину и Доватору

Александар Васиљевич Горбатов

Александар Васиљевич Горбатов (рус. Алекса́ндр Васи́льевич Горба́тов; 9. јуна 1892. – 7. децембра 1973.), руски и совјетски официр који је службовао као официр у руској царској војсци током Првог светског рата и генерал пуковник Црвене Армије током Другог светског рата.

Александар Горбатов се током Првог светског рата борио у бројним биткама дуж Источног фронта, укључујући битку код Таненберга, Галиције, Пшемисла, на Мазурском језеру… Након комунистичке револуције и контрареволуције наредне године, Горбатов 1919. приступа Црвеној Армији. Крајем Грађанског рата Горбатов постаје командант једног од коњичких дивизиона Црвене Армије. Априла 1920. командује 58. коњичким пуком, а августа исте године постаје командант коњичке бригаде. Касније командује и 4. туркестанском коњичком дивизијом, а потом и 2. коњичком дивизијом у Украјини.

Током Велике чистке, Горбатов бива проглашен непријатељем народа и као такав бива послат у рудник злата у Сибиру. Mарта 1941. је рехабилитован и поново примљен у редове Црвене Армије, у свом чину. Након првих дана напада Немачке на Совјетски Савез, Горбатов је постављен за команданта 226. стрељачке дивизије. Након успешног обављања ове дужности, јуна 1943. Горбатов постаје командант 3. армије. На тој дужности ће бити све до краја рата.

Након рата, обављао је дужност команданта у совјетској зони окупиране Немачке. Пензионисан је у чину генерала армије. Написао је аутобиографију под називом „Године мог живота“, која је објављена 1964.

Дужности
1920. командант 1. коњичког пука, Пољска
1921. командант коњичке бригаде, Пољска
1921 – 1925. командант 7. коњичког пука
1925 – 1927. похађа Коњичку школу у Новочеркаску
1927 – 1933. командант коњичке бригаде
1933 – 1936. командант 4. планинске коњичке дивизије
1936 – 1937. командант 2. коњичке дивизије
1937 – 1938. ухапшен и осуђен
1938. рехабилитован
1938 – 1940. заменик команданта 6. коњичког корпуса
1941. заменик команданта 25. стрељачког корпуса
1941 – 1942. командант 226. стрељачке дивизије
1942. инспектор коњице на југозападном ратишту
1942 – 1943. заменик команданта 24. армије
1943 командант 20. гардијског стрељачког корпуса
1943 – 1945. командант 3. армије
1945. командант Берлина
1945. командант Мекленбурга
1945 – 1946. командант 5. ударне армије
1946 – 1950. командант 11. гардијске армије
1950 – 1953. командант гардијске ваздушнодесантне армије
1953  – 1954. командант ваздушнодесантних снага
1954 – 1958. командант Балтичког војног округа
1958 – 1973. инспектор – саветник у групи инспектората Министарства одбране