Ваздушни напад на Бари, децембар 1943.

Ваздушни напад на Бари је име за напад немачких авиона на савезничке бродове у италијанској луци Бари, 2. децембра 1943. Напад је извело 105 немачких бомбардера типа Јункерс Ју-88 из састава 2. ваздухопловне флоте. Постигли су потпуно изненађење, успевши да притом потопе 27 транспортних бродова.

Напад, који је трајао нешто мање од сат времена, избацио је луку Бари из употребе све до фебруара 1944. Постаје познат под именом „Мали Перл Харбор“. Ослобађање бојног отрова, гаса иперита, из једног од потопљених бродова је додатно допринео броју жртава. Америчке и британске власти су прикриле присуство иперита и његове ефекте на жртве напада.

Јункерс Ју-88

Позадина

Лука Бари је током борбених дејстава 1943. у Италији имала велики значај за логистичку подршку Савезника. Преко потребна муниција и залихе су искрцаване са бродова у луци и потом транспортоване у јединице Монтгомеријеве 8. армије које су настојале да заузму Рим и потисну немачке снаге са полуострва.

Бари је имао неадекватну противавионску заштиту. Нити једна британска ескадрила није базирала у овој зони, а ловачки авиони који су имали Бари у долету су били упућивани на офанзивне задатке и задатке пратње. Противавионска артиљерија, као елемент противваздушне заштите је такође била неадекватна.

Разлог за овако слабу заштиту луке свакако лежи у проценама да је луци претила мала опасност од напада из ваздуха, јер је немачко ваздухопловство, по њима, било преслабо и развучено широм фронта тако да нису у могућности да организују један такав напад на луку. Британци су ишли толико далеко у својим проценама, да је ваздухопловни маршал сер Артур Канингам 2. децембра 1943. на конференцији за новинаре изјавио да су Немци изгубили рат у ваздуху. „Сматрам личном увредом“ рекао је Канингем, „ако непријатељ покуша неку значајнију акцију у овом подручју.“ Ова изјава је изречена упркос чињеници да је немачки 54. ваздухопловни винг „Totenkopf“ у протеклом месецу четири пута бомбардовао Напуљ, као и остале циљеве на Медитерану.

У време конференције за новинаре, на везу у луци се налазило 30 бродова са америчким, британским, пољским, норвешким и холандским заставама. У граду је живело око 250 000 становника. Лука је у ноћи напада била осветљена како би се убрзао искрцај средстава.

Напад

Може се рећи да је идеја за напад на Бари дошла након извиђачког лета Вернера Хана (Werner Hahn) у свом авиону Месершмит Ме-210. Његов извештај о уоченом је потакао Алберта Kеселринга да нареди напад. Кеселринг и његови планери су још раније разматрали напад на савезнички аеродром у Фођи, али на жалост Немаца, они нису располагали са довољно ресурса за напад на тако важан и велики објекат. Фон Рихтхофен – који је командовао 2. ваздухопловном флотом – је предложио Бари као алтернативни циљ. Веровао је да ће уништењем луке успорити напредовање британске 8. армије. Рекао је Кеселрингу да су једини расположиви авиони за напад Јункерси Ју-88 А-4, те да ће моћи да за напад обезбеди 150 авиона овог типа. У вече истог дана, цифра је смањена на свега 105 авиона.

Месершмит Ме-210

Већи део авиона је у напад требао да полети са италијанских аеродрома, али је Рихтхофен желео да употреби и неколико авиона са југословенских аеродрома, у нади да ће заварaти Савезнике. Пилотима је наређено да лете источно до Јадранског мора и да потом окрену на југ и запад, јер су Савезници очекивали нападе са севера.

Напад је почео у 1925 часова, када су два од три немачка авиона кружила изнад луке на висини од 3 000 метара и избацивала алуминијумске траке којима су ометали савезничке радаре. Избацили су и осветљавајуће ракете, које нису ни биле толико потребне јер је лука већ била осветљена са земље.

Немачки бомбардери су постигли потпуно изненађење, тако да су могли да гађају луку са великом прецизношћу. Погоци у два брода за транспорт муниције су изазвали толико јаку експлозију да су попуцала стакла на кућама која су од места експлозије била удаљена неких 11 км. Покидана је инсталација за гориво која је била развучена преко мола и убрзо је дошло до паљења источеног горива. Пожар се брзо ширио и кренуо да захвата бродове који би иначе у овом нападу прошли неоштећено.

Бродови горе након немачког напада

Двадесетосам теретних бродова са више од 31 000 тона терета је потопљено или уништено; три брода са још 6 800 т су касније спашени. Још дванаест бродова је оштећено. Лука је била затворена наредне три недеље, а у употребу је поново ушла фебруара 1944. Све подморнице које су базирале у Барију прошле су без оштећења.

Један од уништених бродова је био транспортни брод класе Либерти – USS John Harvey, који је носио тајни товар – бомбе пуњене иперитом. У товарном простору се налазило 2000 бомби М47А1, свака са по 27-32 кг иперита. Овај товар је био намењен европском ратишту. Савезници су намеравали, према каснијем признању, да га употребе у случају употребе бојних отрова од стране немачких снага у Италији. Уништење брода је за последицу имало ослобађање иперита у лучком акваторију која је већ била загађена просутим погонским материјалом са осталих бродова.  Многи чланови посаде погођених бродова, који су спас потражили у скоку у воду, били су контаминирани иперитом који се лепио за замашћене униформе. Део иперита се ослободио у атмосфери и направио облак пара бојног отрова. Рањеници су извлачени и з воде и слати на медицинску обраду у болницу, не знајући да се заправо ради о бојном отрову. Медицинско особље је првенствено збрињавало људство са повредама од експлозија и опекотинама. Мало, готово нимало пажње није обраћано на оне који су били прекривени уљем. Многе повреде које су настале продуженим излагањем ипериту би биле умањене пресвлачењем и испирањем, до чега тада није дошло.

USS John Harvey, главни „кривац“ за несрећу

Први симптоми тровања иперитом су се појавили за мање од једног дана, и то код 628 чланова посаде и медицинског особља. Симптоми су се односили на слепило и опекотине. Развој догађаја је додатно закомпликован пристизањем стотина цивила које је такође требало медицински збринути. Америчка војна команда је желела да прикрије присуство муниције са иперитом од Немаца, тако да је било мало тачних информација о узрочницима повреда. Скоро цела посада америчког транспортног брода USS John Harvey је погинула, так ода није било никога ко би могао да објасни присуство укуса белог лука, које је примећено од стране спасиоца.

Прве податке о стварном узрочнику тешког стања код повређених дао је потпуковник Стјуарт Френсис, специјалиста за хемијско ратовање. Проучавајући позиције на којима су се налазили повређени у време напада Немаца на луку, тачно је утврдио позицију опасног товара на броду USS John Harvey,  а након проналасака фрагмента бомбе M47A1 је потврдио и податке о постојању иперита.

Гашење пожара

До краја месеца, 83 од укупно 628 хоспитализованих је подлегло повредама. Број цивилних жртава није било могуће тачно утврдити, јер је већина избегла рођацима, склањајући се из града.

Амерички разарач USS Bistera, лако оштећен, је део преживелог људства извезао из луке али је током ноћи примећено слепило и хемијске опекотине, тако да је морао да уплови у луку Таранто.

Прикривање

У почетку, америчка команда је покушала да прикрије несрећу, страхујући да ће Немци кад то чују пожелети да употребе бојне отрове. Ипак, било је превише сведока који би сачували тајну, тако да су Американци у фебруару издали саопштење у коме су признали да САД нису имале намере да користе хемијско оружје, сем у случају да Немци први употребе слично оружје.

Генерал Ајзенхауер је одобрио извештај пуковника Френсиса. Черчил је, међутим, наредио да се униште сва британска документа, када је као узрок смрти људства наведен „опекотине услед дејства непријатеља“.

Ознака тајности са америчких извештаја о нападу Немаца уклоњена је 1959, али су подаци били оскудни све до 1967. Британска влада је тек 1986. коначно признала преживелима да су били изложени отровном гасу и одобрили исплату њихових пензија сходно томе.

Иван Никитович Кожедуб

Маршал авијације Иван Никитович Кожедуб (8. јун 1920 – 8. август 1991), совјетски ваздушни ас. Оборио је 62 непријатељска авиона, углавном летећи на Лавочкину Ла-5. Један је од свега пар пилота који је оборио немачки млазни ловачки авион Messerschmitt Me 262. Три пута је одликован орденом Хероја Совјетског Савеза.

Рођен је у селу Обрежејевска, у Украјини, као најмлађе о петоро деце. Почетком 1940. је завршио хемијску техничку школу. У шосткинском аероклубу је направио прве пилотске кораке. У току 1940. је приступио Црвеној армији. Годину дана касније завршава војну ваздухопловну школу, где остаје у функцији инструктора летења. Дужност инструктора летења обавља две године, до марта 1943, када одлази у борбену јединицу – 240. ловачки авијацијски пук (240-й истребительный авиационный полк). Ова јединица је била једна од првих која је наоружана авионима Лавочкин Ла-5.

Први борбени лет изводи 26. марта 1943. Први авион оји обара је Junkers Ju 87, који обара 6. јула 1943. код места Покрова. До 16. августа је убележио осам ваздушних победа. Јединица ускоро пребазира за Харков. У то време Кожедуб је обично извршавао задатке ловачке пратње двомоторним бомбардерима типа Петљаков Пе-2. Током Другог светског рата, Кожедуб је летео у неколико подручја (Степски фронт, 2. украјински и 1. белоруски фронт), на дужностима до команданта ваздухопловног пука. Последње авионе које је оборио у Другом светском рату – оборио је 16. априла 1945. изнад Берлина.

Кожедубова статистика ангажовања у Другом светском рату говори да је извео 330 борбених летова, имао 120 ваздушних борби и оборио 62 непријатељска авиона (17 авиона  Ju-87, 2 авиона Ju-88, 3 авиона Hs-129, 2 авиона He-111, 16 авиона Bf-109, 21 авиона Fw-190 и један Ме-262).

Након рата, Кожедуб завршава Ваздухопловну војну академију (1949), а априла 1951. постаје пуковник, командант 324. ловачке авијацијске дивизије, са којом учествује у подршци севернокорејским снагама током рата у Кореји.

Високу командно-штабну академију завршава 1956, након чега бива унапређен у чин генерала. Ваздухопловни маршал постаје 1985, након чега убрзо бива пензионисан. Преминуо је 8. августа 1991. Сахрањен је у Москви, на гробљу Новодевичје.

Носилац је високих совјетских војних одликовања (три ордена Хероја Совјетског Савеза, три Ордена Лењина, седам Ордена Црвене заставе, два Ордена Александра Невског, два Ордена Црвене звезде) и бројних медаља.

За Кожедуба је везана и једна контроверза, која се односи на обарање два америчка ловца типа P-51 Mustang. Наиме, Кожедуб је наишао на групу америчких бомбардера типа B-17 који су били нападнути од стране немачких ловаца. Амерички ловци, који су се налазили у пратњи бомбардера – заменили су Кожедубов авион за немачки и напали га. Кожедуб, немјући другог излаза, улази у ваздушни дуел са Американцима и обара им два ловца. Ова прича до данашњих дана није потврђена.

Лавочкин Ла-5ФН „Бели 14“, на коме је летео Кожедуб док је службовао у 240. ловачком авијацијском пуку.

Лавочкин Ла-5 „Бели 75“ Кожедуба из састава 240. ловачког авијацијског пука

Ловац Лавочкин Ла-7 Кожедуба, из састава 176. гардијског ловачког авијацијског пука, 1945. године

Герхард Баркхорн

Герхард „Герд“ Баркхорн (нем. Gerhard Barkhorn), генерал потпуковник немачког ратног ваздухопловства, други најуспешнији ваздушни ас.

Баркхорн је рођен 20. марта 1919. у Кенигсбергу, данашњем Калињинграду. Немачком ратном ваздухопловству се прикључио 1937. као кадет, а марта наредне године је започео летачку обуку. Почетком 1940, након завршетка обуке, у чину поручника добија постављење у Jagdgeschwader 2 Richthofen, јединици са традицијом из Првог светског рата.

У прве мисије лети ловцем Messerschmitt Bf 109E изнад Белгије и Француске током напада немачких снага на Француску, а касније лети и над јужном Енглеском у бици за Британију. Првог дана августа 1940. прекомандован је у 6./Jagdgeschwader 52 (JG 52). У првих двадесетак летова није успео да обори ни један авион. Штавише, 29. октобра је оборен изнад Ламанша. Ускоро након обарања бива одликован Гвозденим крстом првог реда.

Bf 109 са Баркхорновим личним ознакама

JG 52 је 1941. пребазирала на исток и учествовала у операцији Барбароса. Прву ваздушну победу односи 2. јула, летећи у својој 120. мисији, када је оборио совјетски бомбардер ДБ-3. До новембра достиже цифру од 10 ваздушних победа, а средином истог месеца бива унапређен у чин поручника.

21. маја 1942. Баркхорн постаје командир 4./JG 52. Наставља да обара непријатељске авионе, а 19. јула постиже и свој рекорд – оборивши шест авиона у једном дану. Током јула 1942. је оборио 30 совјетских авиона. Пред крај јула бива рањен, што га до октобра држи ван кокпита. Крајем августа за обарање 59 авиона бива одликован Витешким крстом. Летењу се враћа почетком октобра. До 19. децембра постиже своју 101. ваздушну победу. 105. победу односи 9. јануара 1942. Међу његовим жртвама су се нашли и поручник Васиљев, као и херој Совјетског Савеза потпуковник Лев Шестаков из 236. ловачког пука. Баркхорн је митраљирао њихове ловце Јак-1 све док се нису запалили. Оба пилота су преживела обарање. 11. јануара 1943. је Витешком крсту додао Храстово лишће.

Почетком септембра 1943. Баркхорн, сада капетан, обара другог хероја Совјетског Савеза и ваздушног аса – Николаја Клепикова. 200. победу односи 30. новембра 1943. Главна немачка ваздухопловна јединица која је подржавала дејства на Криму и Кубану била је Баркхорнова II./JG 52, која је од децембра 1943. до фебруара 1944. оборила 350 авиона, од којих само Баркхорн педесет. Баркхорн половином фебруара постиже своју 250. ваздушну победу, што је Совјете натерало да му уцене главу. Септембра је оборио још 15, новембра 23 и децембра 28 авиона, од чега јеседам авиона оборио само 28. децембра.

Баркхорн је 2. марта 1944. Витешком крсту додао и мачеве. У чин мајора бива унапређен 1. маја 1944. У међувремену је стигао да кумује на венчању свог колеге, ловачког аса  Ериха Хартмана. Совјети га обарају последњег дана маја. На свом шестом авио полетању, Баркхорн уочава совјетске бомбардере, али не и њихову ловачку заштиту. Совјетски P-39 тешко оштећује Баркхорнов Bf 109G-6. Упркос ранама у десном рамену и нози, Баркхорн успева да принудно слети иза линија сопствених снага. Остаје у болници наредна четири месеца. Неки извори говоре да га је оборио сам совјетски ас Покришкин, што пак не може бити тачно, јер је Покришкин тог дана био далеко изван тог рејона. По повратку са лечења, Баркхорн ће извесно време осећати анксиозност и нелагодност при уласку у кокпит и летењу, чак и унутар сопствене формације. Ово стање ће потрејати неколико недеља.

14. новембра Баркхорн односи и 275. ваздушну победу. У наредних пар недеља обара још 26 авиона, одневши тиме и своју последњу 301. ваздушну победу, 5. јануара 1945.

Средином јануара 1945. Баркхорн бива премештен у Jagdgeschwader 6 (JG 6), као командант ове јединице. Ова јединица је била намењена одбрани Рајха, наоружана авионима Focke-Wulf Fw 190D. Јединица JG 6 је била попуњена углавном младим пилотима и пилотима који су летели на Bf-110. Баркхорн није дуго остао на овом положају, јер је морао да услед великих физичких и психичких оптерећења оде на лечење.

FW 190D са Баркхорновим личним ознакама

Након изласка из болнице, Галанд га позива да се придружи елитној јединици немачког ратног ваздухопловства – Jagdverband 44 (JV 44), наоружаној млазним авионима Messerschmitt Me 262. Баркхорн ће летење на млазним авионима изнад Западног фронта сматрати тешким; неће постићи ни једну ваздушну победу. 21. априла 1945. ће летети своју 1104, уједно и последњу мисију. Један од мотора се запалио током приласка формацији бомбардера, а сам је нападнут од стране америчих ловаца P-51. Баркхорн успева да спусти свој запаљени авион, уз повреду на врату изазване поклопцем кабине који је отворио пред слетање. У заробљеништво пада док је лежао у болници, да би из заробљеништва био ослобођен септембра 1945.

Од 301 оборених авиона, Баркхорн је оборио 110 Јаковљева, 87 Лавочкина, 21 Иљушина и 12 средњих бомбардера – двомотораца. Оборен је девет, а рањен три пута.

Након рата, Баркхорн се прикључује ратном ваздухопловству Западне Немачке. Напредовачће до места команданта Jagdbombergeschwader 31 (JaboG 31) Boelcke. Касније ће службовати у трипартитној пробној ескадрили, у којој су се налазили амерички, британски и немачки пилоти. Пензионисан је 1976. у чину генерал потпуковника.

Преминуо је услед повреда задобијених у аутомобилској несрећи 6. јануара 1983.