Wilhelm Kaitel

Вилхелм Кајтел (нем. Wilhelm Bodewin Johann Gustav Keitel), немачки фелдмаршал, начелник немачке Врховне команде.

Кајтел је рођен 22. септембра 1882. године у селу Хелмшроде, као најстарији син Карла Кајтела, земљопоседника средње класе. Након завршетка гимназије, његов план да преузме имање наилази на очев отпор, те се млади Кајтел окреће војсци. Ступа у војну школу Пруске армије 1901. године. Прво место службовања, након завршетка школе, било му је у 46. артиљеријском пуку у Волфенбутелу. Годину дана након почетка професионалне каријере, Вилхелм се жени Лисом Фонтен, ћерком добростојећег земљопоседника. У браку са Лисом изродиће шесторо деце.

По избијању Првог светског рата, Кајтел с својим артиљеријским пуком бива послат на Западни фронт, бори се у Фландрији, где је шрапнелом рањен у подлактицу. По повратку у јединицу, у чину капетана, Кајтел 1915. добија постављење у штабу 19. пешадијске дивизије; касније ће учествовати у првој бици на Марни, бици за Верден и бици код Пашендала, за шта бива одликован Гвозденим крстом прве и друге класе.

Након рата, Кајтел остаје у новоформираној војсци Вајмарске Републике, Рајхсверу; учествује у организовању граничних јединица на граници са Пољском, након чега службује у штабу 6. пруског артиљеријског пука. Касније одлази на двогодишњу Коњичку школу у Хановеру. Крајем 1924, мајор Кајтел је премештен у Берлин, у Министарство рата. Након трогодишње службе у немачком Генералштабу, Кајтел се враћа у 6. прски артиљеријски пук, као начелник Другог одељења.

У Министарство рата се враћа 1929, сада у чину потпуковника, и ускоро постаје начелник Одељења за организацију и на том положају ће се задржати све до Хитлеровог доласка на власт 1933. године. Играјући важну улогу у немачком поновном наоружавању, путовао је у Совјетски Савез, где је вршио контролу тајних центара за обуку Рајхсвера. У јесен 1932. је доживео срчани удар и двоструку упалу плућа, што га је приморало на дужи боравак у санаторијуму. Убрзо по оздрављењу, октобра 1939, бива постављен за заменика команданта 3. пешадијске дивизије. Након смрти оца у пролеће 1934, Кајтел подноси оставку како би се могао посветити породичном имању, али га постављењем на дужност команданта 22. пешадијске дивизије у Бремену одвраћају од напуштања војске.

На препоруку генерала Вернера фон Фрича, Кајтел је 1935. унапређен у чин генерал мајора и постављен на дужност начелника Одељења за оружане снаге Министарства рата (Oberkommando der Wehrmacht). Након ступања на дужност Кајтел 1. јануара 1936. бива унапређен и у чин генерал потпуковника, да би непуне две године касније, тачније 1. августа 1937. био унапређен у чин генерала (General der Artillerie).

Јануара 1938. године Кајтел долази до доказа да је супруга његовог претпостављеног, министра рата Вернера фо Бломберга, бивша проститутка; постарао се да ти докази дођу до Хитлеровог заменика, Хермана Геринга, који их је користио у свом обрачуну са Бломбергом.

Након отпуштања Бломберга, Министарство рата је замењено Врховном командом оружаних снага (Oberkommando der Wehrmacht), а Кајтел је постао њен начелник. Као резултат овог постављења, Кајтел је преузео све дотадашње надлежности Министарства рата и сходно томе је добио и место у Хитлеровом кабинету. Убрзо је убедио Хитлера да на место команданта копнене војске постави Кајтеловог пријатеља, Валтера фон Браушица. Кајтел на кратко, од октобра 1938, обавља дужности војног гувернера Судета, али се фебруара наредне године враћа на свој претходни положај, где ће остати до краја рата.

Иако се налазио на дужности начелника врховне команде оружаних снага, Кајтел у суштини није имао пуно утицаја на војне операције, сем што је био Хитлеров курир до осталих чланова немачке врховне команде.

Док је Геринг у међувремену задржао команду над ратним ваздухопловством кроз министарство авијације, адмирал Ерих Редер није успео да убеди Хитлера да му да аутономију у командовању ратном морнарицом.

Током Другог светског рата, Кајтел је био један од планера свих операција немачких снага. Према мемоарима Алберта Шпера, скоро сви немачки генерали и фелдмаршали су презирали Кајтела због његове подложности Хитлеровом утицају и његове трнсформације из часног и поштованог генерала у немоћног климоглава, чија је једина дужност била да омогући Хитлеру контролу над немачком војском. Фелдмаршал Фон Клајст га је описивао као „глупог Хитлеровог следбеника“, а већина команданата је током времена развила способност да игнорише његова наређења. У војсци је стекао надимак произведен из његовог презимена, „Lakeitel“ („Lakei“ – лакеј).

Ипак, Кајтел је саветовао Хитлеру да не напада Француску; противио се и нападу на Совјетски Савез. Након неуспешног убеђивања Хитлера да одустане од похода, понудио је своју оставку коју Хитлер није прихватио. Шта више, Хитлер га 1940, након успешне инвазије Француске унапређује у чин фелдмаршала; добио је и Витешки крст за ангажовање око капитулације Француске.

Првобитни успеси у операцији Барбароса учинили су да Кајтелов ауторитет у Хитлеровим очима спласне, с обзиром да га је овај саветовао да не нападне на Совјетски Савез.

Након што је Група армија А заустављена у борбама за Кавказ 1942, Кајтел ступа у одбрану фелдмаршала Листа, али безуспешно – Хитлер је ипак уклонио Листа са дужности команданта Групе армија А. То ће бити и последње супротстављање Хитлеру; на даље, Кајтел ће слепо слушати сва Хитлерова наређења.

Кајтел је током свог бивствовања на месту начелника немачке врховне команде потписао бројна наређења која су била у супротности са ратним правом. Најпознатије је било „Комесарско наређење“ из јуна 1941, којим се немачким војницима наређује да заробљене совјетске политичке комесаре убијају на лицу места, као и наређење „Ноћ и магла“ из децембра 1941, којим се наређује „нестанак“ бораца покрета отпора и осталих политичких затвореника у окупираним територијама (између осталог, стрељање 50 до 100 становника за једног убијеног немачког војника). Такође, једно од таквих наређења се односило на стрељање припадника сквадрона Normandie-Niemen.

Генерал Лудвиг Бек се вајкао да је Кајтел неспособан да Хитлеру објасни реалност ситуације, те да је изузетно лош тактичар, чије су одлуке мотивисане више обезбеђењем сопственог преживљавања него јединица на терену. Кајтел је 1943. прихватио Хитлерово наређење за операцију Цитадела, упркос снажном противљењу неколико високих официра са терена који су тврдили да нису спремне ни јединице, нити нови тенкови.

Након атентата 20. јуна 1944, Хитлер одлучује да Кајтела постави за председавајућег суда части на суђењу учесницима завере, рачунајући да овај неће показати милости, с обзиром да је и он могао настрадати у атентату. Суд части је многе немачке официре изопштио из војске и као грађане их предао немачком Народном суду, којим је председавао озлоглашени нациста Роланд Фрејзлер.

Кајтел ускоро постаје заменик врховног команданта немачких оружаних снага, са широким овлашћењима у погледу наоружавања, опремања и дисциплиновања војника. У то време је под војском била и милицијска организација Volkssturm, те је самим тим Кајтел имао команду и над њима, иако је командант Фолксштурма био Хитлеров министар пропаганде Гебелс.

Априла и маја 1945, током битке за Берлин, Кајтел је позивао на противнапад којим ће се одбацити совјетске снаге и ослободити Берлин. Ипак, Немци више нису располагали снагама које би извеле тај противнапад. Након Хитлеровог самоубиства 30. априла, Кајтел остаје члан краткотрајне Фленсбуршке владе под адмиралом Деницом. Сам Дениц ће 8. маја 1945. овластити Кајтела да потпише безусловну предају Немачке. Иако се Немачка предала Савезницима дан раније, Стаљин је инсистирао на церемонији немачке предаје у Берлину.

Фелдмаршал Кајтел потписује немачку капитулацију.

Након предаје, Кајтел бива ухапшен заједно са осталим члановима Владе. Убрзо се суочио са Међународним војним судом који га је прогласио кривим по све четири тачке оптужнице: завера за чињење злочина против мира, планирање, покретање и вођење рата, ратни злочини и злочини против човечности. Највећи део доказног поступка вођен је на основу наређења које је сам Кајтел потписивао, а који су се односили на поступање са ратним заробљеницима и политичким затвореницима.

Током суђења, Кајтел је признао да је знао да су многа Хитлерова наређења у супротности са законима. Покушао је да се оправда тиме да је извршавао наређења старијег од себе, али је таква одбрана била одбијена.

Суд је осудио Кајтела на смрт; одбијен је његов захтев да смртна казна буде извршена стрељањем. Уместо тога, обешен је као и остали нацисти, а тело је касније кремирано у Минхену, а пепео просут у реку.

Хозенфелд, Вилхелм Адалберт

Вилхелм Хозенфелд (Wilhelm Adalbert Hosenfeld), капетан немачких оружаних снага у Другом светском рату. Помогао је у сакривању и спашавању неколико Пољака и Јевреја, међу којима се нашао и пијаниста и композитор Владислав Шпилман (Władysław Szpilman). Преминуо је у совјетском заробљеништву неколико година након завршетка Другог светског рата. Јуна 2009. је проглашен за „Праведника међу нацијама“.

Вилхелм је рођен 2. маја 1895. у селу у области Есен, у католичкој породици. Након повратка из Првог светског рата, Вилхелм постаје учитељ и предаје у локалној школи. До избијања Другог светског рата, жени се и добија петоро деце.

Крајем августа 1939, пред напад Немачке на Пољску, 43-годишњи Хозенфелд је регрутован у немачке оружане снаге. Добио је распоред у Пољској, прво у месту Пабјањице (где његова јединица учествује у изградњи логора за ратне заробљенике), а од јула 1940. у Варшави, где ће дочекати и крај рата. Већину времена проводи на дужности официра задуженог за организовање спортских и културних активности, временом дошавши до чина капетана. Иако је био члан Нацистичке партије од 1935, временом је изгубио илузије о партији и њеној политици, посебно због тога што је видео третман према Пољацима и Јеврејима. Он и неколико колега, немачких официра, понудило им је помоћ. Против правила је дозвољавао пољским ратним заробљеницима контакт са породицама. Временом се спријатељио са Пољацима и чак одлазио у пољске цркве, што је наређењима Нацистичке партије било строго забрањено.

Током службовања у Варшави, Хозенфелд користи свој положај за прибављање докумената и обезбеђење посла на изградњи локалног спортског стадиона, а који је он надгледао. Међу њиа се нашао и Леон Варм, који је побегао из транспорта за логор Треблинку. Можда је најпознатији међу њима композитор и пијаниста Владислав Шпилман, који је након што су му Немци побили целу породицу, успео да побегне из Гетоа. Након устанка, Пољаци су исељени из Варшаве, а Шпилман је остао препуштен сам себи, без пријатеља који су му помагали у скривању. Ипак, средином новембра 1944. га проналази Хозенфелд и помаже му да преживи последње недеље пред ослобођење Пољске.

Хозенфелда су јануара 1945. заробили припадници Црвене армије. Пет година касније, 7. маја 1950. је на војном суду у Минску осуђен на 25 година затвора. Суђење је одржано без одбране оптуженог. У оптужници је стајало да је Хозенфелд лично испитивао заробљенике током Варшавског устанка и слао их у притвор. Хозенфлед је у писму супрузи навео имена Јевреја којима је помогао да преживе Други светски рат, замоливши је да их контактира како би му помогли у ослобађању из заробљеништва. Шест месеци након суђења, новембра 1950, Леон Варм долази у посету Хозенфелдовој супрузи.

Варм, који се спремао да емигрира из Европе, написао је писмо Шпилману. Два човека нису могла да учине ништа. Шпилман је посетио и Јакуба Бермана, шефа пољске тајне полиције и тражио од њега да му помогне у спашавању Хозенфелда. Неколико дана касније Берман долази код Шпилмана и саопштава му да не може ништа да учини. Хозенфелдово здравље било је лоше, као последица испитивања и мучења од стране совјетске тајне службе, која га је сматрала за члана Абвера. Хозенфелд је умро у затвору 13. августа 1952. године, нешто након 2200 часа, услед  пуцања грудне аорте.

Шпилман се 1998. обратио Јад Вашему, са захтевом да се призна његов спасиоц. Леон Варм је већ преминуо, али је писмо које је послао Шпилману било ту. Стигла је и потврда Леонове сестре из Аустралије, која је потврдила наводе о његовом спашавању. Пре него је комисија могла да одлучи о додели титуле Праведника, било је потребно прикупити доказе да Хозенфелд није био умешан у ратни злочин. Након што су објављени Хозенфелдови дневници и писма, поново су поднети захтеви комисији. Јад Вашем је добио и потврду Пољске комисије за истраживање нацистичких злочина да Хозенфелд није био умешан у никакве злочине.

За Праведника је проглашен 16. фебруара 2009. године. Титула је уручена Хозенфелдовом сину, 19. јуна 2009. године у Берлину. Две године раније, октобра 2007, постхумно га одликује и председник Пољске Лех Качињски. Децембра 2011, на згради у којој је Хозенфелд пронашао Шпилмана, постављена је спомен плоча.

2002. године је снимљен филм Пијаниста (The Pianist), екранизована прича о животу пијанисте Владислава Шпилмана у поробљеној Варшави, где је описан и његов сусрет са капетаном Вермахта Вилхелмом Хозенфелдом.

Син капетана Хозенфелда у Врту праведника међу нацијама, пред зидом на коме је и име његовог оца

Вилхелм фон Леб

Wilhelm Josef Franz Ritter von Leeb (5. септембар 1876. – 29. април 1956.), немачки фелдмаршал током Другог светског рата.

Хитлер му због антинацистичких ставова није био наклоњен, тако да га је након унапређења у чин генерал пуковника 1938. и пензионисао. Јула исте године га активира и поставља за команданта 12. армије, која је учествовала у окупацији Судетске области. Након тога га поново пензионише.

У лето 1939. га поново активира, и поставља на дужност команданта Групе армија Ц. Пре напада на Француску, фон Леб је био једини немачки генерал који се противио нападу кроз неутралне земље. Писао је „да ће се цео свет окренути против Немачке, која по други пут у последњих 25 година, напада неутралну Белгију!“. Током напада на Француску, фон Лебове јединице су пробиле Мажино линију. За његову улогу у томе, фон Леб је унапређен у чин фелдмаршала и одликован Витешким крстом.

Како је придобио Хитлерово поверење, фон Леб бива постављен за команданта Групе армија Север и постаје одговоран за северни сектор у операцији Барбароса. Фон Лебов задатак је био да уништи совјетске јединице у Балтичком региону и заузме све совјетске поморске базе на Балтичком мору. До краја септембра, његове јединице су напредовале 900 км у територију Совјетског Савеза и опколиле Лењинград, али нису успели да га заузму.

Јануара 1942, фон Леб је затражио од Хитлера да га смени са дужности, са чиме се овај сложио. Званично је објављено да је Леб напустио дужност због здравственог стања, а не због неуспеха. Команду над Групом армија Север предао је генерал пуковнику Георгу фон Кухлеру.

Након рата, фон Лебу је суђено у Нирнбергу. Фон Леб је осуђен кривим за једну од четири тачке оптужнице и осуђен на три године затвора, које је већ био одлежао до тада. Умро је 29. априла 1956. услед срчаног удара.