Terrapin, амфибијско возило

Terrapin (барска корњача) представља британски еквивалетн америчког амфибијског возила DUKW. Иако никада није произведен у количини којој је произвођен амерички DUKW, „корњача“ је успела да постане корисни додатак британској амфибијској флоти, коришћеној у периоду 1944-45.

Амфибијско возило Terrapin је конструисано у компанији Thornycroft, али је произвођено у погонима Morris Commercial. Произведено је око 500 комада, а већи део њих је завршио у наоружању 79. оклопне дивизије. До прве употребе ових возила дошло је у јесен 1944, када су коришћени као допуна америчким амфибијским возилима током операција код Антверпена. Terrapin је било возило једноставне конструкције, али је имало и нека застарела решења. Један недостатак се односио на употребу два бензинска мотора, од којих је сваки покретао точкове на једној страни возила; по уласку возила у воду, мотори су покретали сваки свој пропелер. Замка оваквог техничког решења погона била је у томе да, уколико би један од мотора престао са радом у току кретања возила, долазило би до брзог окрета возила што би могло изазвати повреде људства у, и око возила. Стога је возаче овог типа возила било неопходно упозоравати на ту могућност, како би правилно одреаговали. Такође, мотори су се налазили у централном делу возила, чиме је транспортни простор био подељен на два дела, испред и иза мотора. Тиме је било спречено крцање неког већег терета, као што је артиљеријско оруђе или веће возило.

Са тестирања возила Terrapin Mark I

Свеукупне перформансе возила нису биле баш задовољавајуће. Било је споро, како при кретању по сувом, тако и у води. Приликом пуног оптерећења теретом и савлађивању тешког мора, могло је врло лако доћи до потонућа. Возило је са горње стране било у потпуности отворено. Возач се налазио на централној позицији возила, тако да није имао баш најбољи преглед ситуације ни испред, ни иза возила.

Отклањањем неких од ових недостатака је настао модел Mark II, док је почетни модел понео ознаку Mark I. Нови модел је имао донекле боље перформансе, возач је био померен доста напред. Облик трупа возила је побољшан, тако да је сада имао боље поморачке карактеритике. Ипак, овај модел је прекасно стигао: рат је завршен и пре него што је ушао у серијску производњу, а велики број америчких амфибијских возила је значио да нема потребе развијати свој модел возила. Убрзо је из наоружања повучен и први модел возила.

Прототип возила Terrapin Mark II

ТТ карактеристике Terrapin Mk 1
Маса 6 909 – 12 015 кг
Дужина 7,01 м
Ширина 2,67 м
Висина 2,92 м
Посада 1 + 2 (најмање)
Погон два бензинска мотора Ford V-8 снаге по 85 КС
Брзина по сувом: 24,14 км/ч
по води: 8 км/ч

Staghound T17E1

Иако је оклопни аутомобил Staghound био амерички производ, није употребљен само за наоружавање америчких оружаних снага, већ се нашао и у саставу осталих савезничких снага, пре свега британских и оружаних снага земаља Комонвелта.

Пројекат овог возила је започет захтевом америчке војске за тешко оклопљени аутомобил, који није произведен иако су постојали прототипови таквог возила, пошто су захтеви у међувремену измењени у корист средње оклопљеног возила. Према издатим спецификацијама, које су израђене под утицајем британских искустава из борбених дејстава, израђена су два прототипа: Фордов лако оклопљени аутомобил конфигурације 6х6, ознаке Т17 и лаки оклопљени аутомобил Т17Е1, конфигурације 4х4, компаније Шевролет.

Произведено је око 250 возила 6х6 Т17, која ће се на тестовима показати као лошија од Шевролетовог модела. Због оваквих резултата, од возила ће одустати и Британци, а произведена возила су прослеђена америчкој војној полицији која ће их користити на територији САД. Уместо Т17, кренуло се у серијску производњу мањег возила, 4х4 Т17Е1. Возило је ушло у серијску производњу иако америчке оружане снаге нису имале превелике потребе за таквим возилом. Британска мисија у САД је затражила испоруку прве серије возила од 300 примерака, а ускоро су уследиле и друге наруџбе. Први примерци силазе са производних линија крајем 1942. У састав британских оружаних снага уведени су под службеном ознаком Staghound Mk I.

Staghound је био велико и добро оклопљено возило, са куполом у којој су били смештени топ калибра 37 мм и спрегнути митраљез калибра 7,62 мм. Возило се у експлоатацији показало као поуздано, лако за употребу и одржавање, брзо и са великом аутономијом кретања. Први примерци возила су употребљени у Италији 1943, где су се показали као врло употребљиви. Након тога, улазе у састав оружаних снага Канаде, Новог Зеланда, Индије, Белгије.

Возило је било погоњено са два мотора, уграђених један поред другог, у задњем делу возила. Купола је била погоњена хидрауликом, а само возило је поред наоружања у куполи располагало са још два митраљеза калибра 7,62 мм, једним на луку куполе, а другим у предњем делу возила. Посада је бројала пет чланова: командира, нишанџију, пуниоца, возача и нишанџију митраљеза.

По увођењу у оперативу, појавило се неколико верзија возила:

Staghound Mk II: верзија возила за блиску ватрену подршку, наоружана хаубицом калибра 76 мм у куполи.

Staghound Mk III: верзија са куполом тенка Crusader, наоружана топом калибра 57 мм и митраљезом Besa калибра 7,92 мм. Неки од њих су касније пренаоружани топом 75 мм. На бојиште су стигли 1945, наручено их је између 100 и 300 комада; након Другог светског рата употребљавани су Либану.

Staghound Command: командна верзија возила, без куполе, са додaтним радио уређајима.

T17E2 (Staghound AA): T17E1 са Frazer-Nash куполом, наоружаном са два митраљеза М2 Browning. Купола је израђена у САД за потребе уградње на британске торпедне чамце. За потребе уградње на возила, извршена је реконструкција куполе. Купола је имала отворен кров, са електро хидрауличним системом покретања. Посада возила је смањена на три члана: командир/нишанџија, пунилац и возач. У периоду од октобра 1943. до априла 1944, произведено је 789 примерака.

T17E3: T17E1 са уграђеном куполом смоходне хаубице М8, наоружаном хаубицом калибра 75 мм. Ова верзија је испитивана децембра 1943, али никада није ушла у серијску производњу.

Верзије возила

ТТ карактеристике Staghound Mark I
Маса 14 т
Дужина 5,49 м
Ширина 2,69 м
Висина 2,36 м
Посада 5 чланова
Оклопна заштита 9 до 44 мм
Наоружање 1 х 37 мм М6
2 – 3 х 7,62 мм
Погон 2 х GMC 270 снаге по 97 КС
Однос снага/маса 13,9 КС/т
Аутономија 724 км
Брзина 89 км/ч

Средње оклопно возило Sd.Kfz. 251

SdKfz.251/1 ausf.A у Берлину, 1940.

Средње оклопно возило Sd.Kfz. 251 вуче исте корене као и Sd.Kfz. 250, тј. из захтева немачких оружаних снага за возилом које ће пратити тенкове у нападу. Sd.Kfz. 251 је био производ компаније Hanomag, али су шасија и надграђе возила произвођени у компанији Bussing-NAG. Возило Sd.Kfz. 251 је израђено на бази возила Sd.Kfz. 11, а први примерци су почетком 1939. испоручени 1. оклопној дивизији.

Sd.Kfz. 251 је првенствено оклопни транспортер способан да превезе до 12 војника (стрељачко одељење). Произвођен је у четири основне верзије, означене са Ausführung A до D, које су представљале основе за даље 22 модификације возила. Почетна идеја је била да се једно одељење војника, првенствено панцергренадира, превезе на бојиште, заштићене од стрељачке ватре непријатеља, а делимично и од артиљеријске ватре. Уградња митраљеза калибра 7,92 мм омогућила је да ово возило поред задатака транспорта војника, обавља и задатке ватрене подршке тих истих војника након што напусте возило. Отворени кров возила имао је одређених предности: бржи излазак војника из возила, као и могућност отварања ватре из возила, укључујући и употребу ручних бомби. Ипак, било је и негативних страна, од којих се издвајала рањивост на непријатељску ватру из горње полусфере, индиректне ватре минобацача и пољске артиљерије, митраљирање непријатељске авијације и слично.

Прва два модела возила су произвођена од 1939, у малим серијама. „А“ и „Б“ модели се разликују по структури оклопне заштите предњег дела возила, који се састојао из две трапезоидне оклопне плоче, од којих је она доња имала отвор за хлађење мотора. Модел „Б“, чија је производња започета 1940, разликује се по одсуству бочних пушкарница на оклопљеном телу. Следећи модел, ознаке „Ц“, чија је производња започела средином 1940, имао је поједностављену предњу оклопну плочу, хексагоналног облика. Задња врата код ова три модела возила су била избочена. „Ц“ модел се производио у великом броју, али је био компликован за производњу, са великим бројем закошених плоча. Почетком 1943. се кренуло у производњу модела „Д“, који је имао двоструко мањи број закошених плоча, поједностављујући дизајн возила, што је омогућило бржу производњу возила. Овај модел се препознаје по једној оклопној плочи на задњем делу возила, са равним вратима.

Стандардна верзија оклопног транспортера била је наоружана са митраљезом калибра 7,92 мм уграђеним на предњој страни отвореног надграђа возила, изнад и иза возача. Други митраљез се могао монтирати на задњој страни возила.

Sd.Kfz. 251 са ИЦ рефлектором

Sd.Kfz. 251 је послужио и као основа за специјална возила, међу којима су се нашле верзије наоружане противавионским топовима, лаким хаубицама, противтенковским топовима и минобацачима, невођеним ракетним пројектилима, као и верзија са ИЦ рефлектором, намењена да осмотри потенцијалне циљеве за тенкове опремљене ИЦ детекторима.

Sd.Kfz. 251 Ausf A

Sd.Kfz. 251 Ausf B

Sd.Kfz. 251 Ausf C

Sd.Kfz. 251 Ausf D

Извор приказаних профила возила: www.tanks-encyclopedia.com

ТТ карактеристике SdKfz 251
Маса 7800 кг
Дужина 5,8 м
Ширина 2,1 м
Висина 1,75 м
Посада 2 +10
Погон 1 х Maybach HL 42, снаге 100 КС
Брзина 52,5 км/ч
Радијус кретања 300 км

Верзија Sd.Kfz.251/7, носач моста

Верзија Sd.Kfz. 251/1 II, самоходни лансер ракета

Верзија Sd.Kfz. 251/9 – Schützenpanzerwagen (7.5 cm KwK37), наоружана топом калибра 75 мм

Верзија Sd.Kfz. 251/21 – Schützenpanzerwagen, наоружана са три ПАТ MG-151

Верзија Sd.Kfz. 251/22 – 7.5 cm PaK40 L/46 auf Mittlerer Schützenpanzerwagen, наоружана пт топом PaK 40 калибра 75 мм

Лако оклопљено возило SdKfz 250

SdKfz 250 (нем. Sonderkraftfahrzeug 250 – специјално моторно возило) је лако оклопљени полугусеничар, по изгледу врло сличан габаритнијем возилу – SdKfz 251. Највећи број варијанти возила био је са отвореним кровом, са вратима на задњој страни возила. У наоружање је усвојен 1939, као стандардно возило полугусеничар.

Возило је настало на основу потребе немачких оружаних снага за возилом које би пратило тенкове у нападу. Ову потребу је кроз захтеве формулисао немачки инспекторат за моторизоване јединице, а задатак за пројектовање потребног возила је поверен компанији Demag.

Први SdKfz 250 је произведен у Руру, у фабрици Demag AG, мада су касније у производњу овог возила укључени и други концерни. За основу возила је узет модел SdKfz 10 leichter Zugkraftwagen, коме је додата оклопна заштита (од 6 до 14,5 мм) са отвореним кровом. У возило се, поред возача, могло сместити још пет војника.

У поређењу са већим моделом, ознаке SdKfz 251, полугусеничар SdKfz 250 је произвођен и коришћен у мањем броју, али је број произведених примерака ипак импресиван; у периоду од 1942. до 1944. је произведено 5930 комада, у 14 званичних варијанти. Главним моделом ове серије возила се може назвати модел SdKfz 250/1, са шесточланом посадом, наоружан са два митраљеза. Након овог, произвођени су модели који су се међусобно разликовали по уграђеној радио станици (SdKfz 250/3), телефонским уређајима (SdKfz 250/2) и различитим комбинацијама наоружања. Возило је наоружавано широким спектром наоружања, од минобацача калибра 81 мм (SdKfz 250/7) до противавионског топа калибра 20 мм (SdKfz 250/9). Можда је најчудније наоружан био модел SdKfz 250/8, наоружан краткоцевним тенковским топом калибра 75 мм (са ране верзије тенка PzKpfw IV) и спрегнутим митраљезом калибра 7,92 мм.

SdKfz 250/7

Две верзије возила су се разликовале по ознаци од осталих. Једна верзија, ознаке SdKfz 252, је била транспортер муниције са приколицом и она се налазила у саставу батерија јуришних топова. Унутрашњост возила је била прилагођена задатку возила и израђено је свега неколико примерака пре него што су закључили да тај задатак могу извршавати и остале верзије овог возила, тако да је ускоро био замењен моделом SdKfz 250/6 који је крцао 70 граната калибра 75 мм. Друга специјална верзија је носила ознаку SdKfz 253 и она је, пошто је служила као осматрачница за потребе батерија јуришне артиљерије, имала сет радио уређаја који су је разликовали од осталих верзија. Од осталих верзија возила издвајале су се верзија SdKfz 250/9  – извиђачко возило са специјалном куполом, SdKfz 250/12 – артиљеријска осматрачница, лаки противоклопни модели наоружани пт топом 37 мм (SdKfz 250/10) или тешком пт пушком калибра 28 мм (SdKfz 250/11) и различити типови командних возила и возила везе.

SdKfz 252

Верзија SdKfz 250/9

Од незваничних верзија, издвајала се верзија наоружана противавионским топом калибра 20 мм и противтенковским топом калибра 50 мм.

Возила серије SdKfz 250 су била популарна возила и остала су у серијској производњи до самог краја рата. Били су скупи за производњу, али су употребљавани на свим ратиштима, где су се показали као поуздани.

ТТ карактеристике SdKfz 250
Маса 5380 кг
Дужина 4,56 м
Ширина 1,945 м
Висина 1,98 м
Посада 6
Погон 1 х бензински мотор Maybach HL 42 снаге 100 КС
Брзина 59,5 км/ч
Радијус кретања 299 км

Лако оклопљено возило Sd.Kfz. 222

Sd.Kfz. 222 у Северној Африци

Када су нацисти дошли на власт, војска је добила одрешене руке у погледу избора нове опреме за нарастајуће оружане снаге. Међу траженом опремом налазила се и серија лако оклопљених возила која би се градила надградњом већ постојећих шасија. Војска је била захтевна у погледу карактеристика возила, којима се није могло изаћи у сусрет простом надградњом комерцијалних модела. Сходно томе, 1935. за основу возила је узето лако оклопљено возило Sd.Kfz. 221, лако возило са малом куполом наоружаном једним митраљезом калибра 7,92 мм. Из овог модела је уградњом нешто веће оклопљене куполе са отвореним кровом и потенцијалом за уградњу тежег наоружања настао Sd.Kfz. 222. Први примерци су се појавили 1938. године и убрзо усвојени као стандардно оклопно возило извиђачких јединица. У почетку је ново возило означавано као Waffenwagen, с обзиром да је било наоружано топом KwK 30 калибра 20 мм, што је у суштини био противавионски топ адаптиран за уградњу у оклопна возила. Касније је уграђиван и топ KwK 38, такође калибра 20 мм. Са топом је био спрегнут митраљез MG 34, чиме је у куполи остало мало места за смештај командира – нишанџије и радио оператера. Возач се налазио на средини, у предњем делу оклопног тела, које је израђено од закошених плоча, што је обезбеђивало додатну оклопну заштиту.

Sd.Kfz. 222 је убрзо постао омиљено возило међу јединицама Вермахта. Коришћен је у Француској 1940. године, возећи далеко испред колона тенкова, док се у северној Африци показао као врло корисно извиђачко возило, мада га је донекле ограничавала запремина резервоара горива. Ово ограничење се показало као нарочито проблематично током напада на Совјетски Савез. Стога је замењено полугусеничаром Sd.Kfz. 250/9 који је имао исответну куполу и коришћен је за задатке. Sd.Kfz. 222  је на западу остао у наоружању све до краја рата, док се на територији Совјетског Савеза користио за патролирање иза сопствених линија.

Верзије

SdKfz. 221
Основни модел и први серијски произвођен модел. Наоружан је једним митраљезом 7,92 мм, да двочланом посадом и погоном на сва четири точка.

SdKfz. 221

SdKfz 221 mit 2.8cm
Модел наоружан противтенковском пушком sPzB41 калибра 28 мм у модификованој куполи.

SdKfz 221 mit 2.8cm

SdKfz. 222
Ова верзија је била наоружана аутоматксим топом калибра 20 мм, модела KwK 30 L/55 и митраљезом калибра 7,92 мм. Посада је бројала три члана. Неки примерци су имали противтенковски топ 28 мм

SdKfz. 223 Panzerfunkwagen
Верзија радио кола, наоружана као и основни модел. Ова верзија се разликује и по великој радио антени која се пружала преко целог возила. Произведено је преко 500 комада возила у овој верзији.

SdKfz. 223 Panzerfunkwagen

Kleiner Panzerfunkwagen SdKfz 260
Kleiner Panzerfunkwagen SdKfz 261

Ненаоружана возила везе. Имали су додатну радио опрему и велику радио антену. Иако су генерално гледано коришћена као возила везе, примерци извожени у Финску су били и наоружани.

Kleiner Panzerfunkwagen SdKfz 260

ТТ карактеристике Sd.Kfz. 222
Маса 4,8 т
Дужина 4,80 м
Ширина 1,95 м
Висина 2,00 м
Посада 3
Наоружање 1 х 20 мм
1 х 7,92 мм
Погон бензински мотор Horch/Auto-Union V8-108 снаге 81 КС
Аутономија 300 км
Брзина кретања – на путу: 80 км/ч
– ван путева: 40 км/ч

Schwimmwagen

Иако је за амфибијску, војну верзију Volkswagenа одомаћена ознака Schwimmwagen, она није посве тачна. Исправна ознака је Schwimmfahiger Gelandeng Typ 166. Возило је развијено током 1940. за потребе опремања падобранских јединица и требало је да има добре карактеристике за кретање ван путева, спојено са могућношћу савлађивања водених препрека пливањем. Приликом пројектовања возила употребљено је доста компоненти са већ постојећег Kübelwagen-а.

Највећи број произведених возила је коришћен на Источном фронту, а произведено их је 14 625 примерака.

Schwimmwagen је коришћен као замена за различите типове моторцикала које су употребљавале извиђачке и друге јединице. То је било возило малих димензија, са гломазним телом које му је пружало пловност и са пропелером на задњем крају возила за погоњење возила у води. У возило се могло сместити једва четири војника са опремом, пошто је унутрашњост возила била прилично скучена.

Производна линија се налазила у Волфсбургу, који је био честа мета савезничких бомбардера. Линија је током 1944. затворена, углавном због недостатка сировина. Немци су имали велике захтеве за овим возилом, пошто су га користили сви: од извиђача до команданата јединица који су увидели да је возило врло прикладно за обилазак јединица на терену.

За погон возила је употребљен бензински мотор од 1300 ццм, који је био нешто снажнији од оног у Kübelwagen-у. На возило су се монтирале посебне гуме за вожњу по свим врстама терена.

Пропелер за вожњу у води, био је уграђен на задњем делу возила. Пре уласка возила у воду, рука са пропелером је морала бити спуштена, како би се поравнали пропелер и погонски ланац. Након што би се укључио погон пропелером, остали део трансмисије би био искључен. Управљање возилом у води је вршено путем предњих точкова.

Потребу за возилом овог типа исказао је и Ромел, али се сматрало да ће возило са моторoм са ваздушним хлађењем и способност возила да савлађује водене препреке ипак бити потребније на Источном фронту него у пустињском пределу Африке; Ромел је уместо тога добио Kübelwagen.

ТТ карактеристике Schwimmfahiger Gelandeng Typ 166
Маса 903,5 кг
Дужина 3,825 м
Ширина 1,48 м
Висина 1,615 м
Посада l+3
Наоружање
Погон бензински мотор снаге 25 КС
Аутономија 400-450 кг
Брзина на путу 80 км/ч
на води 11 км/ч

M29C Weasel

M29C Weasel

Савезници су током 1943. развијали планове за заузимање Норвешке, која је тада била под немачком окупацијом. Током развијања планова постало је јасно да би савезничким војницима добро дошло теретно возило прилагођено за употребу у снежним пределима. Након низа испитивања, прихваћено је гусенично возило Т15 Weasel, које ће током даљег развоја бити прилагођено за вожњу по снегу и блату, непроходном и мочварном терену, када ће добити ознаку Т24 Weasel. Возило је временом стандардизовано као „M29 Cargo Carrier“, из кога ће касније еволуирати амфибијско лако транспортно возило M29C. Иако је ово возило добило и ново име – Ark, она ће остати у сенци старог имена Weasel.

M29C је била једноставна конверзија возила М29. Измене су се односиле на флексибилне гумене гусенице које су омогућавале погоњење возила кроз воду, коморе за узгон на предњем и задњем крају возила и листове кормила.

Детаљ гусеница

Копнена верзија, М29, је већ демонстрирала своје способности у савлађивању скоро сваког типа терена, укључујући и снежне и камените пределе, а M29C је задржао те квалитете. У савлађивању водених препрека био је донекле спор и могао се употребити само на унутрашњим водама. Ипак, када се правилно користио, доказивао се као врло употребљиво возило. Употребљавано је често, посебно током операција у Пацифику. По изласку на обалу, возила су употребаљавана за савлађивање терена које ни једно друго возило није могло да савлада, њима је вршен транспорт људства, залиха, чак и вуча артиљеријских оруђа. Често пута је коришћено као санитетско возило, возило за прелазак преко минских поља (притисак на тло био је врло мали, тако да не би активирао противтенковске мине). Возила су се током експлоатације показала као врло поуздана, са ретким кваровима. Касније су развијане и наоружане верзије возила, настале уградњом бестрзајних топова калибра 75 мм, односно противтенквоског топа калибра 37 мм.

До краја рата је произведено око 8 000 возила овог типа. Поред ових, наручено је још 10 000 возила, која су због завршетка рата отказана.

ТТ карактеристике
Маса 2 195 кг
Дужина са топом 4,794 м
Ширина 1,7 м
Висина 1,797 м
Посада 1+3
Погон бензински мотор Studebaker Model 6-170 снаге 75 КС
Брзина на путу 58,58 км/ч
на води 6,4 км/ч

Амфибијско возило DUKW

Амфибијско возило које ће постати познато под именом „Duck“ (Патак) први пут се појавило 1942. и било је верзија стандардног камиона комапније GMC CCKW, погона 6 х 6, са шасијом у облику чамца која му је тако осигуравала пловност. Ознака DUKW је означавала да је возило произведено 1942 (D), да је амфибијско (U), са погоном на свим точковима (K) и да има дуплу задњу осовину (W).

Ово возило је произведено у великим количинама. У време завршетка Другог светског рата, статистике су говориле да је са производних линија сишли укупно 21 147 возила. Она нису коришћена само у јединицама америчких оружаних снага, већ и у британским и многим другим савезничким армијама. Ово возило је било једнсотавно за одржавање и употребу. У води га је покретао један пропелер, погоњен главним мотором. За управљање возилом се користило кормило, са листом уграђеним иза самог пропелера, а додатно се могло кормиларити и предњим точковима. Возач се налазио напред, испред транспортног простора, који је био прилично простран. Могуће је било укрцати чак и лакша артиљеријска оруђа. Возач је био заштићен преклапајућим ветробранским стаклом, а сама кабина је имала платнени покривач. За вожњу по меканом земљишту, какве су биле пешчане плаже, возило је имало уграђен систем централне регулације притиска у гумама.

Иако су ова возила била намењена за транспорт залиха од бродова до искрцаних јединица, коришћени су за разне задатке. Једна од предности била је та да је ово возило могло да превози залихие не само до линије искрцавања јединица, већ и у дубљу територију. Многа воила су коришћена као средство за транспорт људства. На ова возила је уграђивано и специјално наоружање, међу којима и лансер ракета 114,3 мм. Ова верзија је била позната под именом Scorpion и користила се на Пацифику.

Поглед на задњи део возила

На задњој страни возила се налазила кука за вучу, а имала су и витло за самоизвлачење. Стандардна опрема су биле двоструке каљужне пумпе.

Један број возила послат је и Совјетски Савез. Совјети су били задовољни овим возилом, тако да су израдили и своју копију, под ознаком БАВ-485 (большой автомобиль водоплавающий). Совјетска копија се разликовала од оригинала по томе што је имао малу укрцну рампу на задњем делу возила.

Совјетска верзија, ознаке БАВ 485

ТТ карактеристике DUKW
Маса празног возила 6750 кг
носивост 2347 кг
Дужина 9,75 м
Ширина 2,51 м
Висина 2,69 м
Посада 1 +1
Погон 1 х GMC Model 270 снаге 91,5 КС
Брзина на копну 80 км/ч
на води 9,7 км/ч