Подморнички рат

Битка за Атлантик

Британска морнарица је 1939. годинe почела борбу на традиционални начин. Кад год је била суочена са неким противником у Европи (а и у сукобима са побуњеним колонијама у Северној Америци) увек се у последњих неколико векова користила моћним оружјем блокаде.

И сада је то одмах применила. Још много пре избијања непријатељстава састављене су и раздељене листе роба које је у случају рата требало сматрати стратешким и чији се транспорти не би смели пропустити на непријатељско подручје. Ту није спадао само ратни материјал у строгом значењу те речи, него све што је могло да одржи војни потенцијал противника, као, на пример, текстил и готово сви прехрамбени производи. Прве товаре, у којима су претпостављали да има такве робе намењене Немачкој, претражили су већ 4. септембра, дакле један дан после проглашења ратног стања.

И слика британских поморских операција подударала се на почетку са ситуацијом из Првог светског рата. Конкретну блокаду углавном је спроводила Северна патрола, састављена од крстарица, а касније помоћних крстарица (трговачки бродови преправљени у ратне) и рибарских бродова, који су патролирали између Шетлендских острва, Фарери острва и Исланда. Њихову активност су допуњавале патроле авиона и подморница између шкотске и норвешке обале, што је у поређењу са ситуацијом 1914-1918. ипак била новина. Непријатељски бродови, које је Северна патрола хватала, конфисковани су (уколико нису успевали да сами себе потопе); бродове под неутралном заставом одводили су углавном у Керквал на Оркнијским острвима, где су у контролној бази за забрањену робу подробније контролисали бродске папире, а евентуално и робу. Друге контролне станице налазиле су се у Вејмуту и Реасгејту на северном излазу из Ламанша, између осталог и у Гибралтару и Суецу. Тежиште блокаде било је у граничном подручју Северног мора и северног Атлантика, углавном зато што је онај који је хтео да пробије блокаду ту имао најбоље шансе, поготово у дугим зимским ноћима.

Као и у Првом светском рату, Северна патрола извршавала је свој задатак под штитом ратне флоте чија је база била у Скапа Флоу код Оркнијских острва у Северном мору.

Насупрот томе су операције немачке ратне морнарице одударале од почетка у важним тачкама од акција какве су немачке поморске снаге изводиле током Првог светског рата. У ситуацији каква је била 1939. године за Немце би имало мало смисла да се јаве са „хармонично састављеном флотом“, дакле бојном силом састављеном од бродова са тешком артиљеријом и са крстарицама и разарачима као заштитом. Такву флоту раније или касније уништила би Домовинска флота, коју би Британци, евентуално уз помоћ француских савезника, тако учинили јачом од немачке ратне флоте која би онда сигурно обухватала и бојне бродове. Први немачки бојни брод, Граф Цепелин још је био у изградњи, а ионако никад није испловио. Једини пут кад су Немци у првим месецима рата морали да на доста ограниченом простору конфронтирају свој потенцијал тешких бродова, крсташа и разарача са Домовинском флотом (за време инвазије на Норвешку), претрпели су заиста тешке губитке. Немачка морнарица је већ пре почетка рата одлучила да своје тешке бродове употреби првенствено у офанзиви против непријатељске трговачке морнарице. Радијус кретања им је био велики: три велика бојна брода могла су да без узимања горива превале растојање и до 20 000 морских миља, а и лаке и тешке крстарице могле су да превале веома дугачке релације без потребе за снабдевањем. Тако су могли да оперишу у пространствима трију океана, што је веома отежавало трагање за њима. Немци су, иначе, имали у плану да се што више оријентишу на „трговачки рат“. Немачка морнарица није заборавила како је 1917. године тоталном подморничком офанзивом бацила противника готово на колена. И сада су хтели да употребе што више подморница (при избијању рата их је седамдесет и пет било спремно за акцију) у борби против поморских комуникација, а поготово против трговачке флоте непријатеља. Намеравали су да против трговачке флоте употребе још два ратна средства, једно традиционално и једно ново. Као што су у Првом светском рату тако успешно радили „Меве“ и „Волт“, тако би и сада по океанским рутама оперисале помоћне крстарице, што боље маскиране као савезнички или неутрални трговачки бродови до тренутка кад би отворили ватру. Даље су намеравали да употребе нову врсту мина. Ова мина није реаговала на додир него је до експлозије долазило приликом промене магнетског поља у њеној околини, на пример, кад би неки (гвоздени) брод прошао изнад ње. Те мине могли су да поставе било бродови било авиони, с тим што су из авиона спуштане помоћу падобрана.

Изградња носача авиона Graf Zeppelin, не бојног брода како стоји у тексту.

Британију и Француску није изненадила офанзива против њихове трговачке флоте. Можда их је једино изненадила употреба магнетске мине, иако су Британци, всћ 1939. године поседовали такво оружје, које се, међутим, по конструкцији битно разликовало од немачког. Било је у почетку, додуше, за њих неизвесно како ће Немци да користе своје подморнице. Током Првог светског рата су постепено прешли на праксу да торпедују трговачке бродове (у извесним подручјима чак и бродове под неутралном заставом) без икаквог претходног упозорења, не остављајући посади могућност да се спасе. Крајем 1936. је, међутим, немачка влада потписала Лондонски протокол, којим је такво поступање било изричито забрањено. У почетку су Немци заиста намеравали да се придржавају овог Протокола и команданти подморница су у складу с тиме добили и инструкције. Страх од британских ваздушних напада, спојен са сазнањем да је сваки британски трговачки брод добио наређење да одмах емитује сигнале чим наиђе на подморницу, довео је до тога да су многи команданти касније одступили од постављених правила. Ускоро је и формално отпадало једно по једно ограничење, од којих је вероватно најчудније било забрана да се нападају француски бродови. Овај поступак је требало да допринесе одвајању Француске од свог главног савезника. Тако је већ у јесен 1939, само неколико месеци после објављивања ратног стања, почео неограничени подморнички рат.

Које су мере предузели Савезници против ове офанзиве? Као прво, прешли су на увођење конвојног система. Највећи проблем био је недостатак ескортних бродова. Приликом избијања рата, Британска краљевска морнарица располагала је са нешто мање од двеста бродова који су били опремљени системом ASDIC, тј. поседовали су ефикасна средства за проналажење позиције подморница испод воде.

Био је, међутим, потребан велики број бродова за заштиту других ратних бродова, поготово тешких ратних бродова и носача авиона. Зато је већ пре септембра почела изградња двадесет бродова за блиску пратњу (после избијања рата су означени као ескортни разарачи, име које првобитно нису сматрали погодним с обзиром на Парламент којему је, можда, могло да се чини да је ово сувише агресивно и да због тога забрани градњу оваквог типа бродова) и педесет „ескортних бродова типа китоловац“. Ови последњи, касније означени као корвете, играли су веома важну улогу за време најузбудљивије фазе битке за Атлантик. Не би, дакле, било на одмет да се мало ближе упознамо с историјом настанка овог типа брода.

Праћење конвоја са командног моста ескортног брода

Корвета је настала из потребе за ескортним бродом који је могао да се гради брзо и у великом броју. Није, дакле, смео да буде компликован брод, а изградња је такође требало да буде могућа у бродоградилиштима која су имала оскудна или никаква искуства у изградњи ратних бродова. Требало је, надаље, да се испуни неколико услова у вези са наоружањем, брзином итд. Адмиралитет је великом броју бродоградилишта саопштио те своје услове, на основу којих је требало да направе нацрт. Избор је најзад пао на пројекат базиран на нацрту китоловца са којим су купци били веома задовољни. Корветама је као и китоловцима била додуше заједничка изванредна пловност, али идеални пратиоци сигурно нису били, поготово не за Атлантски океан. При лошем времену су се толико њихали да је боравак на њима био испод прихватљивог нивоа, а по невремену је било готово немогуће ефикасно се служити наоружањем и апаратима за осматрање. Специјална машина омогућавала је тим бродовима брзину од 16 морских миља на час, што је значило да нису могли да стигну већину подморница када су пловиле на површини воде. Веома добре услуге које су корвете пружиле упркос тим својим недостацима датирају, углавном, из периода после овог о којем је сада реч, јер се првим корветама располагало тек у пролеће 1940. Током првих месеци рата, Британци су морали да се сналазе са оним што им је од поменутих двеста ескортних бродова за праћење конвоја било на располагању.

У почетку је направљена грешка што је део бродова опремљених системом ASDIC, који није био потребан за праћење бојних бродова, носача авиона и крстарица, био подељен у такозване ловачке групе: формација бродова које су, „ослобођене бриге за конвој“, трагале по мору за подморницама. Приликом формирања ових ловачких група пошло се од искуства стечених за време вежби када се дошло до закључка да групе од четири брода опремљених ASDIC системом имају, отприлике, четрдесет одсто шансе да униште подморницу откривену у радијусу од 20 морских миља. Ови резултати су, додуше, постигнути за време вежби које су, углавном, трајале мање од једног дана и када се располагало веома добро увежбаним ASDIC операторима. Другим речима: под условима који су битно одударали од оног што је сада пракса показивала. Уз то се битка сада одвијала на много већим пространствима од оних који су ма када коришћени приликом вежби. Сада знамо да је ове бродове пре требало употребити за пратњу конвоја, јер су ови морали да се задовоље веома мршавим обезбеђењем, које их је, углавном, само донекле пратило по океану, после чега је највише неколико бродова (махом крстарице или помоћне крстарице, а само код веома важних конвоја – бојни брод или носач авиона) остајало у близини да би заштитили конвој од гусарских бродова који су често неочекивано брзо искрсавали.

Веома брзо се одустало од употребе одређеног типа ловачких група: формације чије су језгро сачињавали ретки, и зато веома драгоцени, носачи авиона Краљевске морнарице. Већ 17. септембра 1939. је брод Courageous постао жртва два торпеда испаљених са подморнице У-29. После тога је обустављена употреба носача за противподморничке патроле. Интензивно је међутим, настављено коришћење авиона стационираних на обали за заштиту трговачке морнарице – не само од подморница него и од немачке авијације која је нарочито ометала поморски саобраћај дуж британске источне обале. И приликом употребе авиона са обале долазило је у почетку до озбиљних проблема. Тако је британска противподморничка бомба била ефикасна само против подморница на малој дубини. Тек много касније је у употребу дошла дубинска бомба која је била подесна за бацање из авиона.

Потонуће британског носача авиона Courageous.

Осим тога су акциони радијус и корисни товар морнаричког патролног авиона, који су Британци највише користили на почетку рата (Авров „ансон“), имали такве недостатке, да се жељно очекивала замена. Локидовим „хадсоном“ је при избијању рата била опремљена само једна ескадрила Обалске команде, када је код Шуберивеса, ка ушћу Темзе, примећен немачки авион који је избацио предмет за који се одмах претпоставило да је магнетска мина, а пао је на место, суво за време осеке, тако да су га одмах могли испитати. Тада се могло прећи на конструкцију ефикасног противсредства и на демагнетизацију бродова. Око бродског трупа стављао се кабл који је био стално под електричним напоном. Тиме, додуше, још није била потпуно уклоњена опасност од магнетске мине, али су овом оружју ипак „ишчупани отровни зуби“. И даље је било озбиљних губитака. Тако је последњих месеци 1939. изгубљено више тонаже због експлозија мина него због акција подморница.

Немачка магнетна мина, пронађена на ушћу Темзе.

О немачким површинским бродовима може се рећи да су између септембра 1939. и јуна 1940. више сметали него задавали бриге. Бојни брод „Адмирал Граф Шпе“ је за време свог првог (и последњег) похода потопио девет бродова; његов брод-близњак „Дојчланд“, који је такође био испловио пре избијања непријатељстава, уништио је само два. Тешке крстарице „Шарнхорст“ и „Гнајзенау“ пробиле су се крајем новембра 1939. у северни део Атлантског океана. „Шарнхорст“ се 23. новембра поподне срео са помоћном крстарицом „Равалпинди“ из Северне патроле, која упркос свом слабом наоружању није хтела да избегне борбу него је чак имала погодак. После краће артиљеријске борбе је, међутим, ипак нестала у дубинама. Убрзо после тога је лака крстарица „Њукасл“ дошла у контакт са ова два непријатељска брода, али су они, захваљујући лошој видљивости, успели да умакну и стигну у Вилхелмсхафен.

Од немачких помоћних крстарица је прва група од пет бродова успела да између марта и јуна 1940. напусти Немачку и избије на отворени океан. Они су савезничкој трговачкој морнарици задали знатну штету и били повод за дуготрајне и компликоване мере трагања.

У том периоду Немци нису били нимало пасивни у „трговачком рату“, али њихова активност ипак није фатално угрожавала савезничке поморске комуникације. Савезници су за то време потопили двадесет и четири подморнице, отприлике онолико колико је нових могло да се порине у море. Почетком јуна 1940. је, међутим, под британском заставом пловила већа тонажа него септембра 1939. (тачност података поремећује донекле чињеница да јс у међувремену под британску заставу стављен и известан број бивших данских бродова). Ситуација је, међутим, после јуна 1940. убрзо постала суморнија, пре свега због успеха немачког муњевитог рата. Тиме је, наиме, за Британију – барем великим делом – отпала помоћ француске морнарице, а западна обала Европе између Нарвика и Бајона дошла је под немачку власт – са свим лукама и аеродромима.

На крају још нешто о британској блокади. Она у овом периоду није била баш потпуно непробојна. Разлог је, једним делом, било држање неких неутралних држава, а другим делом, што је већ на почетку велики број немачких бродова успео да се са Атлантског океана врати у земљу.

 

 

„Ослобађање“ слободног града

Битка за Данциг

Немачки бојни брод Шлезвиг-Холштајна упловио је 25. августа у луку Данциг. Било је. додуше, више посета немачке ратне морнарице Данцигу. Али ни један брод није добио прецизнија наређења од овога. У оперативном наређењу стајало је да један сат после почетка напада на Пољску отвори ватру на пољске положаје на отоку Вестерплате. И у самом Данцигу су у међувремену предузете потребне мере да се град при избијању непријатељства што брже преда у немачке руке. Два дана пре доласка немачког брода. Алберт Форстер, вођа националсоцијалистичке секције Gaua Danzig, сам је себе прозвао вођом Данцига. У својој новој функцији примио је посаду брода на свечану вечеру у градској скупштини. „Ваша посета, господине команданте, баш у овим данима пуним напетости за становништво Данцига, јасна је потврда неопозиве одлуке нашег Фирера. Адолфа Хитлера, да се немачком Данцигу помогне, поготово у овом тренутку.“ Форстер је говорио у име готово целокупног становништва. Од избора 1938. скоро сва места у Сенату су била у рукама нациста. Форстерове трупе, SS-Heirmvehr, такође су већ биле стављене у стање приправности. Од 18. августа су наоружане; униформисане су марширале кроз град под властитом заставом. Сада се само још чекао почетак напада на Пољску. У Данцигу напад почиње увече 31. августа. Тога дана у једанаест сати упали су полицијски агенти код високог комесара Друштва народа за слободни град Данциг, Карлу Буркхарту и саопштили му да више не сме напуштати свој стан, да му је телефон искључен те да се спреми да још исте ноћи прими Форстера. Буркхарт је то одбио. Рекао је да је, међутим, спреман да сутрадан ујутро у осам сати разговара са Форстером. Сутрадан, тачно у осам, Форстер је с великом пратњом дошао код високог комесара. Саопштио му је да ће за два сата на његовој кући бити извешена застава с кукастим крстом, тако да је боље за њега да одмах напусти град.

Бојни брод Шлезвиг Холштајн отвара ватру на пољско складиште ратног материјала

Битка за град Данциг почела је тог јутра у 4,45 бомбардирањем Вестерплате с брода Шлезвиг-Холштајн. У самом граду су SS-Heirmvehr и полиција савладали малобројно пољско особље радио-станице и заузели зграду пољског представништва у граду. По немачком плану напада, требало је да испуне још један задатак: да заузму понтонски мост преко Висле код Каземарка. То је било нешто северније од моста код пољског града Гдиње. Циљ ове акције био је да се у сваком случају држи отворена могућност контакта између Треће армије у Источној Пруској и Четврте у Поморју. Када су 4. септембра прве немачке јединице 207. пешадијске дивизије ушле у град, цело подручје слободног града Данцига. осим Вестерплате, било је у рукама нациста. Само полуострво Вестерплате заузето је 7. септембра. Од 265 пољских браниоца, остало их је само педесет. Форстер је већ 1. септембра укинуо државни устав. У његовој управи била су само четири члана. Сва законодавна и извршна власт прешла је у Форстерове руке. И, наравно, град је проглашен делом немачког Рајха. Истовремено се Форстер обратио становништву Данцига прокламацијом. „Дошао је тренутак за којим сте жудели двадесет година Данциг се данас вратио у велики немачки Рајх. Наш Фирер, Адолф Хитлер, ослободио нас је. На јавним зградама се данас први пут вијори застава с кукастим крстом, застава немачког Рајха. С торњева старе општине и достојанствене Маријине цркве звона означавају час ослобођења Данцига. Пресретни смо што и ми сад можемо бити грађани Рајха.“

Припадници SS-Heimwehr у борбеним дејствима у Данцигу.

Кад је Хитлер 19. септембра посетио Данциг. Форстер је још једном имао прилику да изрази своју захвалност. Своју добродошлицу завршио је овим речима: „Обећавамо вам, мој Фиреру, у овом историјском тренутку, да ћемо своју захвалност потврдити непоколебљивом верношћу, свестраним испуњавањем наших дужности и оданошћу.“ Хитлер је на то, између осталог, одговорио: „Овај тренутак не доживљавате само ви дубоко ганути, него га тако доживљава цео немачки народ. И ја сам свестан величине овог тренутка. Први пут крочим по земљи коју су немачки колонисти заузели пола века пре него што су први белци настанили садашњи Њујорк… Желео сам доћи овамо као ослободилац. Данас ми је припала та срећа. У овој срећи је обилна награда за бројне сате, дане, недеље и месеце пуне брига… Данциг је био немачки. Данциг је остао немачки и Данциг ће од овог тренутка бити немачки докле год постоји немачки народ и немачки Рајха.. Рајх који је сва немачка племена ујединио у једну целину и за који смо се заузели до последњег даха.“

Хитлер улази у „ослобођени“ Данциг.

Тог истог дана заузете су и последње пољске утврде код Гдиње. Тиме је за Данциг отклоњена и последња пољска опасност од акција пољске војске. Град је тек тада био ослобођен. Барем је тако осећала већина његовог становништва.

Хитлерова наредба за напад

Немачки поход против Пољске, који је Хитлер наредио у подне 25. августа, одложен је исте вечери, али није опозван. Дане који су следили Хитлер је желео да искористи да тај рат добије што повољнији дипломатски положај. Западноевропске силе Британија и Француска, те фашистичка Италија добиле су још једну могућност да на овај или онај начин спасу мир, без обзира на то шта је свака од тих земаља подразумевала под тим. За Лондон и Париз простор за маневрисање није био велики: нови Минхен више нису могли прихватити, јер су одлучили да испуне обавезе према Пољској. Поставило се питање: постоји ли још нека могућност да Хитлер постане мало попустљивији и да се Пољска наговори на уступке? За Италију су карте биле јасне: Мусолини није видео могућности да одмах учествује у рату. Својом мировном улогом могао је само стећи већи углед.

Oкупљање француских резервиста у Паризу

Француски премијер Даладије први је одговорио на Хитлерову „мировну понуду“ од 25. августа. Француска се чашћу обавезала да ће испунити своје гаранције према Пољској, али Француска такође јамчи и да је Пољска спремна на слободне преговоре. „Ако поновно почне тећи француска и немачка крв као пре двадесет и пет година“, поручио је Даладије, „онда ће се оба народа борити с великим поверењем у своју побједу, али најсигурнију победу однеће разарање и варваризам.“ Увече 26. августа у Канцеларију Рајха дошао је амбасадор Кулондре, носећи писмо. „Писмо је племенито“, рекао је Хитлер, „али Пољаци су глуви за мирољубиве опомене јер имају пуну подршку Британаца. Бескорисно је преговарати с Варшавом. Пољаци ће искористити време за мобилизацију и држаће Данциг у својим рукама.“ Разговор између Берлина и Лондона није се водио само службеним каналима. Као посредник деловао је и шведски индустријалац Биргер Дахлерус, који је у неку руку био Герингов специјални изасланик. Његовим посредовањем је „велика понуда“ била више прецизирана и дат је неслужбени предодговор британске стране. Хитлерова понуда имала је шест тачака: споразум између Немачке и Британије, враћање Данцига, немачка гаранција пољских граница („нових“), остварење колонијалних захтева без одуговлачења, гаранције немачкој мањини у Пољској и изјава о подршци Британској Империји. Потез унапред срачунат на неуспех.

Лондон је одмах ставио на знање да се о Данцигу и немачкој мањини мора преговарати с Пољском и да је уместо немачке гаранције пољских граница потребна међународна гаранција Немачке, Италије, Француске, Велике Британије и Совјетског Савеза. О колонијалним захтевима може се говорити тек када се слегне тренутна напетост. Немачку подршку Британској Империји Британија је одбила, јер је у супротности с угледом и интересима Империје.

Хендерсон се вратио у Берлин 28. августа са службеним одговором. Британци су ставили нагласак на независност Пољске, с којом је требало директно преговарати. Хитлер се, по Хендерсону, није понео неразумно. Да ли је спреман директно преговарати с Пољском, то још није могао рећи, али ће проучити одговор на ноту.

У европским главним градовима завладао је одређени оптимизам. Хитлер ће можда преговарати. Мусолини га је наговарао. Када је пољска влада дала на знање да ће 29. августа објавити општу мобилизацију, британски и француски амбасадор у Варшави залагали су се код владе да одложи тај акт. Пре свега, није требало изазивати Хитлера.

Хендерсон је увече 29. августа дошао Хитлеру да чује његов одговор на британску ноту. Хитлер је заиста био спреман на преговоре, али тако да се 30. августа појави у Берлину опуномоћени пољски изасланик који ће предложити Немачкој прихватљива решења. То је био диктат, ултиматум. захтев с позиције силе.

Хендерсон и Кулондре су уграбили прилику за преговарање и покушавали уверити пољског посланика Липског. Париз и Лондон су опоменули Варшаву да учини све како би се избегли сукоби те да се лепо поступа с немачком мањином. Реаговање пољског главног града било је да се тешко може удовољити Хитлеровим захтевима. Цео 30. август прошао је без одговора британске владе. У поноћ Хендерсон се појавио код Рибентропа, који га је примио стиснутих усана и укоченог погледа. Британски одговор свео се на то да Немачка дипломатским каналима треба започети преговоре с Пољском и да се приликом контаката уздржава од војних агресивних подухвата.

Рибентропове су реакције на тренутке биле толико пуне беса да је не само он него и хладнокрвни Хендерсон губио самоконтролу. На крају разговора Рибентроп је из торбе извадио документ у којем је била формулисана „велика понуда“ Пољској. Читао га је наглас. али је, супротно свим дипломатским обичајима, одбио да га преда Хендерсону. „Пољски преговарач се није појавио“, рекао је. „Термин за преговоре је прошао.“ Хендерсон се од шеснаест тачака могао сетити само шест или седам. „Тог момента“, пише преводилац Шмит у својим мемоарима, „постао сам свестан да се Хитлер и Рибентроп само поигравају и да је велика понуда била само обмана.“ И заиста, Хитлер је сутрадан, 31. августа, у тринаест и тридесет наредио да се Пољска нападне у рано јутро 1. септембра. Целог тог последњег дана мира Лондон и Париз су још покушавали да наговоре Пољску да ипак пошаље изасланика. Париз је хтео да иде тако далеко да амбасадор Липски добије пуномоћ какву је Хитлер захтевао. Поподне је Липски добио из Варшаве упутства да затражи пријем код Рибентропа не као специјални изасланик, него као амбасадор. Липски је морао чекати до шест и тридесет пре него што га је Рибентроп примио. Одмах га је упитао о пуномоћи и одговору на немачке захтеве. Кад му је Липски саопштио да нити има пуномоћ нити су му службено познати захтеви, Рибентроп је завршио разговор. То је био последњи дипломатски контакт између Пољске и Немачке.

Касно увече, припреме за напад биле су у пуном јеку. Амбасадори Француске и Британије сазнали су шта се тачно налазило у шеснаест тачака „велике понуде“, јер су мало раније биле објављене на немачком радију. Према немачким наводима, пољски специјални изасланик није се уопште појавио да о томе разговара. Националсоцијалистичка пропаганда хтела је приказати јавности како је Немачка била спремна прихватити британски предлог о мировном разговору, али да Пољска то није била.

Задњег дана августа за мир су се заузели папа, државници Сједињених Америчких Држава, Холандије, Белгије и скандинавских земаља. Њихови позиви остали су без одговора. У Риму се, пошто је ујутро 1. септембра стигла вест о рату, грозничаво форсирала италијанска идеја о новој минхенској конференцији. Дипломатске припреме требале су се наставити у првим данима рата. Још у ноћи између 31. августа и 1. септембра Лондон је покушао да наговори Пољску на већу дипломатску попустљивост према Берлину. Зашто Липски не би могао примити један документ? Требало је да Хендерсон јави немачкој влади у Берлину да Варшава тражи нове контакте с њом. Међутим, у четврт до пет ујутро почео је рат.

Битка за Мидвеј

Свега неколико битака је познато попут битке за Мидвеј, вођене јуна 1942. између носача авиона Јапанске царске морнарице и америчке морнарице. Победа Американаца је окарактерисана као одлучујућа поморска битка. Од почетка рата, Јапанци су низали успехе. Дефанзива још увек није постојала у њиховој стратегији, али су зато постојале две варијанте напада. Прва је предвиђала заузимање острва у јужном Пацифику са циљем пресецања комуникација између САД и Аустралије, док је друга предвиђала напредовање у централном Пацифику, са циљем заузимања Хаваја. Прву варијанту је подржавао Генералштаб морнарице, док је друга варијанта налазила упориште у команди Комбиноване флоте. Командант Комбиноване флоте, адмирал Јамамото, подржавао је другу опцију јер је сматрао да може извући корист из приморавања преосталог дела америчке Пацифичке флоте на битку. Био је уверен да би у тој одлучујућој бици превагу имало бројно стање и обученост јапанске флоте.

адмирал Исороку Јамамото

Оно што је представљао резултат дебате између јапанског Адмиралитета и Комбиноване флоте био је фатални компромис. Маја месеца су планиране операције ограниченог обима у јужном Пацифику са циљем заузимања стратешки важних аеродрома у Порт Морезбију на Новој Гвинеји, што је требало да буде камен темељац за даљу експанзију против поморских комуникација између САД и Аустралије. Ова операција би у јуну месецу била пропраћена снажним нападом на Мидвеј у централном Пацифику, неких 1300 миља далеко од Хаваја и против изабраних циљева у Алеутском архипелагу. Приморана да брани Мидвеј, америчка Пацифичка флота би морала да се сукоби са Комбинованом флотом.

На несрећу по Јапанце, амерички командант Пацифичке флоте адмирал Честер Нимиц – није прочитао Јамамотов сценарио. Јамамото је исправно веровао да ће се Американци борити за Мидвеј, али под условима које је контролисао Нимиц. Више од свега, Нимиц је био одлучан да се сукоби са Јапанцима чим услови дозволе. Под повољним условима, Нимиц је сматрао постизање изненађења својим носачима авиона, иако би бројчана надмоћ била на страни Јапанаца.

адмирал Честер Нимиц

Први ефекат Нимицове политике јурења битке против Јапанца резултирао је битком у Коралном мору. Ова битка је скупо коштала обе стране. Јапанци су изгубили на тактичком, али и на стратегијском нивоу. Стратегијски гледано, доживели су први пораз у овом рату. Док су успели да заузму Тулаги, Порт Морезби као главни циљ – остао је у рукама Американаца. У погледу предстојеће битке код Мидвеја, пораз је утолико већи што су Јапанци изгубили три носача авиона: Шохо је потопљен, а два носача из састава Комбиноване флоте (Шокаку и Зуикаку), избачени су из оперативе за дуже времена. Тиме је Јапанцима избијен из руке адут поседовања шест снажних носача авиона у једној јединици, који су у сукобу против било какве комбинације америчких бродова представљали изузетну снагу и предност.

Американци су у Коралном мору изгубили носач авиона Лексингтон, док је Јорктаун претрпео значајна оштећења, тако да су у даљем располагали са два носача авиона: Ентерпрајзом и Хорнетом, који су у време битке у Коралном мору били ангажовани у Дулитловом нападу. Носач авиона Саратога је торпедован од стране јапанске подморнице јануара 1942. и налазио се на поправци у САД. Повратак Саратоге у строј није се очекивао пре краја маја. Стога је требало поправити Јорктаун и тиме смањити тренутни однос у носачима авиона који је износи 2:1 у корист Јапанаца.

Носач авиона Јорктаун у доку на поправци

Како су Јапанци планирали, операција заузимања Мидвеја и битка са преосталим делом Пацифичке флоте представљала је најважнији задатак јапанске морнарице. Стога је за извршење овог задатка планирана употреба свих осам носача авиона, као и 11 бојних бродова. Од 18 тешких крстарица, за ову операцију је дато њих 14. Операцијом је руководило 28 адмирала. Јапанци су знали да ће се, када једном униште Пацифичку флоту, поново окренути пресецању комуникација између САД и Аустралије. Сами Хаваји, лишени заштите америчке морнарице, такође би постали лака мета.

Нимиц је имао предност у виду расположивих обавештајних података о снази и намерама непријатеља. Ови подаци нису били свезнајући, али су у комбинацији са Нимицовом агресивношћу и његовим схватањем ситуације, гарантовали да су америчке снаге распоређене тако да обезбеђују наношење што већих губитака непријатељу. Нимиц је све капацитете ангажовао за одбрану Мидвеја, укључујући и три носача авиона. Перл Харбур није био гробље свих америчких бојних бродова на Пацифику, иако је кружила таква прича – тако да је Нимиц за битку на располагању имао седам бојних бродова. Узевши у обзир лекцију о Перл Харбуру, Нимиц је одолео притисцима да агресивно употреби бојне бродове. Уместо тога, склонио их је са бојишта. За разлику од Јамамотоа, Нимицов план се скоро у потпуности ослањао на носаче Пацифичке флоте. Са Јамамотовим снагама усмереним на Мидвеј и Нимицом решеним да брани и сачува Мидвеј, позорница за појединачно најдраматичнију и најважнију битку у рату на Пацифику била је постављена. Представа је могла да почне.

Мидвеј, фотографисан новембра 1941. године

Снаге

Јапанске снаге

Јапанске снаге су биле подељене у два дела: снаге за Мидвеј и снаге за Алеутска острва.

Снаге за Мидвеј су се састојале из:

  • Кидо Бутаиа (тактичка ознака Комибиноване флоте за састав носача авиона) под командом вицеадмирала Нагумо Ћуићија (1. дивизон носача са носачима авиона Акаги и Кага са укупно 117 авиона; 2. дивизион носача авиона са носачима авиона Хирју и Сорју са укупно 108 авиона; 3. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Харуна и Киришима; 8. дивизион крстарица са тешким крстарицама Тоне и Чикума са по 5 извиђачких авиона; 10. сквадрон разарача са лаком крстарицом Нагара (командни брод), три дивизиона разарача са укупно 11 разарача и групом за снабдевање – један разарач и пет танкера),
  • главнине снага под командом адмирала Исороку Јамамотоа (1. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Јамато, Муцу и Нагато; лаки носач Хошо са 8 авиона; 3. сквадрон разарача са лаком крстарицом Сендаи и 8 разарача; 1. група за снабдевање са два танкера),
  • заштитнице под командом вицеадмирала Такасу Широа (2. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Исе, Хјуга, Фусо, Јамаширо; 9. дивизион крстарица са лаким крстарицама Ои и Китаками; три дивизиона разарача са укупно 12 разарача; 2. група за снабдевање са два танкера),
  • десантне снаге за Мидвеј под командом вицеадмирала Кондо Нобутакеа (лаки носач авиона Зуихо са 24 авиона; 3. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Конго и Хиеи; 4. дивизион крстарица са тешким крстарицама Атаго и Чокаи; 5. дивизион крстарица са тешким крстарицама Мијоко и Хагуро; 4. сквадрон разарача са укупно 7 разарача; група за снабдевање са четири танкера и бродом за поправке),
  • снага блиске подршке под командом вицеадмирала Курита Такеа (7. дивизион крстарица са тешким крстарицама Кумано, Сузуја, Могами, Микума; 8. дивизион разарача са 2 разарача; танкер),
  • групе транспортних бродова под командом контраадмирала Танака Раизоа (2. сквадрон разарача са лаком крстарицом Јинцу и 10 разарача; 12 транспортних бродова; разарачи бр. 1, 2 и 34 конвертовани у бродове за транспорт људства; танкер),
  • групе тендера за хидроавионе под командом контраадмирала Фуџито Рујутароа (тендери за хидроавионе Читозе са 20 авиона и Камикаво Мору са 12 авиона; разарача Хаyашио; разарач бр. 35 конвертован у брод за транспорт Људства),
  • групе миноловаца (4 миноловаца, 3 ловца подморница, 3 брода за снабдевање),
  • подморничких снага под командом вице адмирала Комацу Терухишија (3. сквадрон подморница са подморницама 1-168,1-169,1-171,1-174 и 5. сквадрон подморница са  10 подморница) и
  • ваздухопловних снага са копна.

Снаге за Алеутска острва су се састојале из

  • 2. Кидо Бутаиа под командом контраадмирала Какута Какуђија (4. дивизион носача авиона са носачима Рјујо и Јунyо са укупно 63 авиона; 4. крстарички дивизион са крстарицама Маyа и Такао; 7. дивизион разарача са три разарача; танкер) ,
  • главнине снага под командом вицеадмирала Хосогаја Мошироа (тешка крстарица Нацхи; разарачи Иказуцхи и Иназума; 2 танкера и три теретна брода),
  • десантних снага “Ату-Адак” под командом контраадмирала Омори Сентароа (лака крстарица Абукума; 21. дивизион разарача са 4 разарача; минополагач; транспортни брод),
  • десантне снаге “Киска” под командом кбб Оно Такеђија (21. крстарички дивизион са 2 лаке и 2 помоћне крстарице; 6. дивизион разарача са 3 разарача; 2 транспортна брода; 3 конвертована миноловца),
  • групе тендера за хидроавионе под командом кбб Ујуку Кеичија (тендер Кимикава Мару са 8 авиона; разарач Шиоказе)   и
  • одреда подморница под командом контраадмирала Јамазаки Шигеакија (1. сквадрон подморница са 6 подморница: I-9, I-15, I-17, I-19, I-25, I-26).

Америчке снаге

Америчке снаге су се састојале од:

  • наменских снага бр. 17 (TF-17) под командом кадм Флечера (наменска група носача авиона бр. 17.5 са носачем Јорктаун  и 75 авиона; наменска група крстарица бр. 17.2 са тешким крстарицама Асториа и Портланд;  групом разарача бр. 17.4 са разарачима Морис, Андерсон, Хаман, Расел, Хјуџис и Гуин),
  • наменских снага бр. 16 (TF-16) под командом кадм Спруанса (наменска група носача авиона бр. 16.5 са носачима авиона Ентерпрајз и Хорнет са укупно 158 авиона; наменска група крстарица бр. 16.2 са тешким крстариацама Минеаполис, Њу Орлеанс, Винсенес, Нортхемптон, Пенсакола и лаком крстарицом Атланта; наменском групом разарача бр. 16.4 са 9 разарача; групом танкера са 3 танкера и два разарача),
  • подморничких снага под командом кадм Инглиша (укупно 19 подморница, два тендера за хидроавиона, 1 разарачем и 4 патролна чамца),
  • гарнизона на Мидвеју (3650 људи, 10 торпедних чамаца, 4 патролна чамца и 112 авиона различитих типова),
  • снага за Алеутска острва (наменска група бр. 8) под командом кадм Тиобалда (2 тешке крстарице, 3 лаке крстарице, 4 разарача, 5 подморница, 2 танкера и 1 транспортним бродом).

Битка

Јединице 1. Кидо Бутаиа испловиле су са сидришта Хаширајима 27. маја. Испловиле су са закашњењем од једног дана у односу на планирано испловљење. Дан искрцавања на Мидвеј био је одређен условима плиме и осеке, али целокупан план операције није био ажуриран у складу са изабраним даном. То је значило да је на располагању за уништење одбране Мидвеја пред искрцавање остао један дан мање.

Подморнице које су имале задатак да извиђају такође су касниле. Напустиле су острво Квајалеин између 26. и 30. маја. Неке су пристигле 3. јуна уместо 1. јуна како је планирано. До тог времена амерички носачи авиона су већ прошли кроз то подручје. Командант 6. флоте (састав из кога је дата већина подморница за операцију) није чак сматрао за сходно да Јамамотоу укаже на ову чињеницу. Операција “К” (извиђање кретања америчких носача авиона) је напуштена 31. маја када је подморница I-121 пришла острву севрозападно од Хаваја и установила присуство америчких бродова.

У међувремену, други знаци су указивали на то да су Американци свесни ситуације у којој се налазе. Подморница I-168 извршила је извиђање Мидвеја 2. јуна и јавила о обимним активностима америчких авиона са острва током дана, те да се активности настављају и ноћу. Јапански аналитичари су проучавањем радио саобраћаја забележили повећање радио саобраћаја између америчких бродова, од којих су многе поруке носиле ознаку “хитно”. На основу тога су аналитичари закључили да Пацифичка флота није беспослена у Перл Харбуру. Поново, овај развој догађаја није утицао на Јапанце да ажурирају планове.

Јапанска подморница I-168, фотографисана 1934, вероватно приликом поморских испитивања.

Носачи авиона Хорнет и Ентерпрајз упловили су у Перл Харбур 26. маја. Дан касније је упловио и Јорктаун и отишао у суви док како би се поправила оштећења задобијена у Коралном мору. Хорнет и Ентерпрајз испловљавају 28. маја, а два дана касније Перл напушта и Јорктаун.

Након испловљавања из Перл Харбура, TF-16 (наменска група 16) окреће на севрозапад како би заузела позицију 350 миља североисточно од Мидвеја. TF-16 се спаја са Јорктауном 2. јуна у 1600 часова, 325 миља североисточно од Мидвеја. На овој позицији, Флечер преузима команду. Снага Пацифичке флоте: 3 носача, 8 крстарица и 15 разарача – чекала је да се сукоби са комбинованим снагама јапанске царске морнарице.

Први амерички извиђачи, 20 авиона Даунтлес, узлетело је са Јорктауна у јутро 3. јуна. Флечер је померио своје носаче на нову позицију, неких 175 миља западно од Поинт Лака, јер је наслућивао јапански напад на Мидвеј. У међувремену, 1. Кидо Бутаи се приближио Мидвеју са севера, где су током 2. и 3. јуна владали лоши метео услови.

Иако је јапански план предвиђао битку која ће започети изненадним ваздушним ударом на Мидвеј, Нагумово касно испловљење је значило да ће прве јапанске снаге које ће бити уочене бити десантне снаге које су настављале да се приближавају Мидвеју према задатом плану. У 0843 часова у јутро 3. јуна авиони PBY са Мидвеја уочили су групу миноловаца. Мање од сата касније, PBY су уочили групу транспортних бродова, око 700 миља од Мидвеја. Ова група бродова је погрешно протумачена као главнина снага. Први напад у овој бици извела су девет авиона типа B-17 из 431. бомбардерске ескадриле који су полетели са Мидвеја нешто после 1200 часова и напали транспортне бродове. Иако нису постигли поготке, Јапанци више нису могли бити у илузији да је стратегијско изненађење још увек могуће.

Напад авионима B-17 пропраћен је другим ударом на групу транспортних бродова у јутарњим часовима 4. јуна. Четири авиона PBY, опремљени радарима, послати су у ноћни торпедни напад. Од њих четири, само је један авион постигао погодак. Погођен је танкер Акебоно Мару, при чему је страдало 23 чланова посаде, а брод је остао у строју.

Јапански танкер Akebono Maru, током Другог светског рата два пута потапан.

Јапанци нападају Мидвеј

У 0430, 4. јуна, Нагумо наређује полетање 108 авиона како би извршио напад на Мидвеј. Међу 108 авиона нашла су се 18 бомбардера са Акагија и Каге и 18 јуришних авиона са носача Сорју и Хирју. Сваки носач је упутио и по девет авиона у састав ловачке пратње. Нагумо није знао да није било шанси да постигне изненађење овим нападом. Командант морнаричке ваздухопловне јединице са Мидвеја, кбб Симард је одлучио да ништа не препушта случају. Стога је у 0350 наредио полетање патроле. Другу патролу, састава 22 авиона PBY упутио је у 0415.  Петнаест авиона типа B-17 са острва је полетело како би напало групу транспортних бродова, али са наређењем да наставе ка северу уколико би били откривени јапански носачи авиона. Остатак јуришних авиона са Мидвеја остали су у приправности, чекајући податке о откривању непријатеља.

Носач авиона Akagi

Маринци су са Мидвеја послали против Јапанаца све авионе којима је располагао 211. ловачка ескадрила Маринског корпуса: 6 авиона Wildcat и 18 F-2А Buffalo. До сусрета је дошло 30 миља од Мидвеја. Ваздушна битка, која је започела у 0620 часова, за резултат је имала пораз маринаца. Јапанци су успели да оборе 13 авиона F-2А Buffalo и 2 авиона Wildcat, истовремено изгубивши свега 2 ловца и 3 јуришника. Већи део преосталих авиона који су послати на Јапанце са Мидвеја били су оштећени: свега два авиона је успело да слети неоштећено.

Након обрачуна са Маринцима, јапански авиони су напали на острва Истерн и Санд, тежишно по инсталацијама подршке, које су успели да тешко оштете. Америчке авионе нису затекли на земљи, а противваздушна одбрана била је изузетно јака. Након бомбардовања Мидвеја, вођа јапанског напада, поручник Томонага са носача авиона Хирју јавио је Нагуму да је потребно послати други талас. Сем што нападом није постигнут циљ, Јапанци су платили високу цену. На повратку назад, ка носачима авиона, Јапанци су што од америчких ловаца, што од противавионске ватре, изгубили једанаест авиона: 8 јуришних палубних авиона, два ловца и један бомбардер. Још четрнаест авиона је тешко оштећено и као такви нису могли бити враћени у оперативу. Лакше је оштећено још 29 авиона. Највеће губитке је поднела ваздухопловна група укрцана на носач авиона Хирју. Након напада, свега осам авиона је остало употребљиво за даља дејства, што ће се показати као важно касније током дана.

Борба носача авиона 4. јуна

Током дана је дувао слаб ветар. То је приморало обе стране да плове у ветар (ка југоистоку) максималном брзином како би добили довољно ветра преко палубе за полетање авиона. То је значило да су амерички носачи авиона морали да се удаљавају од Јапанаца, што је повећавало растојање које ће њихови авиони морати да пређу да би напали своје циљеве. У другу руку, Јапанци су имали потенцијалну предност у томе што су се приближавали својим циљевима приликом маневра за полетање авиона са својих носача.

У 0430, амерички носачи су се налазили неких 200 миља северно – североисточно од Мидвеја. Флечер је због предострожности упутио 10 обрушавајућих бомбардера са Јорктауна у извиђање. Требали су да извиде 100 миља северно од Јорктауна. Главна Флечерова предност током дана била је што је могао да се ослони на Мидвеј у извођењу већег дела извиђања. Након што су извиђачи полетели, Флечер је запловио ка североистоку.

Упркос претпоставкама Нагума да су амерички носачи авиона присутни, у јутро 4. јуна Флечер се налазио неких 215 миља источно од Нагума, унутар радијуса јапанских извиђача. Сва америчка предност у прикупљању обавештајних података пала би у воду да су Јапанци успели да први примете непријатеља.

Нагумо је за извиђање одредио укупно седам авиона. Шест њих је требало да лети 300 миља далеко, а последњи, седми авион на 150 миља. Ангажовање свега седам авиона имало је за последицу да је велики део простора остао непокривен, чак и при добрим метео условима. При лошим метео условима, овај ионако велики непокривени простор попримао је још веће размере. Извиђање које није дало резултате утицало је да Јапанци поверују да нема америчких јединица у подручју.

Да би потенцијална ситуација била још неизвеснија постарало се неколико извиђачких авиона, који нису могли да полете у наређено време. Два авиона са крстарице Тоне полетели су са закашњењем од 12, односно 30 минута. Тиме је већ порозни план извиђања учињен још ризичнијим, од самог почетка.

За разлику од извиђања организованог од стране Јапанаца, Американци су извиђању посветили посебну пажњу. Обе стране, и Американци и Јапанци, веровали су да ће победу у бици носача авиона однети онај ко први нападне, чиме је извиђање добило на значају. Напори Американаца у организовању и спровођењу извиђања дали су прве резултате 4. јуна. У 0530 часова, Флечер је са авиона PBY примио поруку да су уочени непријатељски носачи. Након тога, у 1552 је пристигла друга порука са PBY у којој се каже да “мноштво авиона лети ка Мидвеју, смер 310, даљина 150.“

Извештај није био тачан, тако да када су подаци уцртани на карту испало је да су Јапанци у домету америчких авиона. Међутим, јапански носачи су се налазили 220 миља далеко од наменских снага бр. 17.

Након краћег размишљања, Флечер у 0607 часова наређује Спруансу да окрене на југ и нападне непријатеља. Флечер је поступио на основу података извиђачког авиона са Јорктауна. Спруанс и његов начелник штаба су одлучили да покрену напад у 0700 часова. Рачунали су да ће се Јапанци до тада наћи 155 миља од наменских снага бр. 16, у домету америчких ловаца и торпедних бомбардера. У 0638 заставни брод адмирала Спруанса сигнализирао је носачу авиона Хорнет да авиони крену у напад у 0700 часова. У том тренутку команданти ескадрила са Хорнета доносе судбоносну одлуку. Из до сада необјашњених разлога, одлучују да пошаљу ударну групу са Хорнета у смеру 265°, северније од позиције која је била јављена у извештају извиђачких авиона. Флечера је бринула цифра од свега два носача авиона који су се помињали у извештајима. Преостала два носача су могли бити било где. Стога је Флечер одлучио да авионе са Јорктауна чува у резерви. Око 0630 часова, свих десет извиђачких авиона са Јорктауна се вратило на палубу. Убрзо потом, Флечер окреће на југозапад како би пратио Спруанса.

Авиони у напад полећу са Хорнета у тачно наређено време. До 0742 сви авиони одређени за извршење напада били су у ваздуху, да би 13 минута касније кренули ка циљу. На носачу Ентерпрајз полетање није ишло баш глатко. Стога је Спруанс наредио да обрушавајући бомбардери који су полетели крену ка циљу без ловачке заштите. Ловци који су каснили са полетањем ушли су у пратњу торпедних бомбардера са Хорнета. У напад је полетело укупно 116 авиона: 20 ловаца, 67 обрушавајућих бомбардера и 29 торпедних авиона. Међутим, кохезија напада је већ доведена у питање. Уместо две групе које лете ка својим циљевима, амерички авиони су летели у три. Највећа је била група са Хорнета, коју су пратили ловци са носача Ентерпрајз. Закаснело полетање је значило да се бомбардери и торпедни авиони са Ентерпрајза крећу без ловачке заштите, те да ови авиони лете у две групе. Још важније, свака од три групе авиона је узела различити курс ка циљу.

Авиони са Мидвеја нападају 1. Кидо бутаи

Одмах по пријему извештаја о јапанским носачима авиона, са Мидвеја су упућени сви расположиви авиони. Ловачки авиони су остављени ради заштите самог острва, док је 51 авион полетео без ловачке заштите у напад на непријатеља.

Нешто после 0700 часова, први амерички авион долеће у подручје снага адмирала Нагумоа. Осматрачи са Акагија су га убрзо уочили. Изнад Акагије је патролирало 29 ловаца Зеро. Први талас нападача бројао је 6 авиона TBF Avenger и 4 средњих бомбардера B-26 Мараудер, који су се налазили у улози торпедних бомбардера. Без икакве пратње, ови авиони су били лаки плен за јапанске ловце. Два авиона TBF Avenger су успела да лансирају торпеда на носач авиона Хирју, док је један B-26 успео да лансира торпеда на Акаги – али без и једног поготка. На Мидвеј су се вратили један Авенџер и два Мараудера. Јапанци су изгубили два ловачка авиона.

Нешто након 0800 часа на бојиште пристиже 16 обрушавајућих бомбардера Даунтлес из састава 241. ескадриле Маринског корпуса. Командант ескадриле, мајор Лофтон Хендерсон, изабира лакши начин за напад, јер је у ескадрили имао неискусне пилоте. Хирју је био мета, али су морали прво да се изборе са 13 Зероа из патроле, којима се убрзо придружило још шест авиона. Није било поготка, осам америчких авиона је оборено, међу њима и авион команданта ескадриле, док су Јапанци изгубили свега један авион.

Следећи авиони који су кренули у напад били су авиони B-17, њих 14. Они су са велике висине напали носаче Сорју, Хирју и Акаги. Девет ловаца са носача Хирју и три са носача Кага напало је америчке бомбардере, али без успеха. До 0820 је завршен напад, поново без успеха.

Неуспешни напад на јапански носач авиона Hiryu

Последњи напад авионима са Мидвеја извршен је са 11 обрушавајућих бомбардера SB2U-3 из 241. ескадриле Маринског корпуса. Ови застарели авиони су напали бојни брод Харуна. Три авиона је изгубљено, а да није постигнут нити један погодак.

Дилема адмирала Нагума

Након што су авиони отишли ка Мидвеју, Нагумо је и даље држао велике снаге у резерви. Према наређењу које је добио од Јамамотоа током мајских ратних игара, Нагумо је требао да држи половину расположивих авиона у резерви, како би њима напао америчке бродове уколико би се појавили. На Акагију и Каги, 43 авиона је било у приправности, наоружано торпедима, са 34 бомбардера на Хирју и Сорју, који још увек нису били наоружани.

Након препоруке Томонаге у 0715, који је саветовао да се упути други талас на Мидвеј, Нагумо одлучује да се оглуши о наређење адмирала Јамамотоа да половину авиона задржи у резерви и наређује да се авиони из резерве припреме за напад циљева на копну. То је значило да се торпеда замене класичним бомбама од 800 кг, чиме авиони постају неподесни за напад на циљеве на мору. Нагумо је сматрао да чини исправну ствар јер извиђачки авиони нису извештавали о присуству америчких бродова.

Нагумо прима узнемирујућу вест одмах по почетку пренаоружавања авиона. У 0740 извиђачки авион бр. 4 са крстарице Тоне известио је да је уочио групу од десет непријатељских површинских бродова на 250 миља од Мидвеја. Група је пловила у курсу 150°, брзином од преко 20 чв. Овај извештај је био чиста срећа за Нагумоа. Овај авион је полетео са закашњењем од 30 минута и из неког разлога је скратио своју руту и раније кренуо да прави псећу путању ка северу. Тиме се поставио на позицију са које је уочио америчке бродове. Иако се у првом извештају о непријатељу не помињу носачи авиона, ипак, из њега је проистекло да су амерички бродови присутни – што је било и најбитније у том тренутку. У 0745 Нагумо отказује пренаоружавање авиона из резерве. Наређује извиђачу да открије који су бродови у питању и да одржава контакт. Коначно, у 0830, извиђач јавља да је у саставу “нешто што личи на носач авиона”.

Нагумо је и даље задржао велики број авиона наоружаних бомбама за напад на циљеве на копну. Његов проблем је био тај што је веровао да располаже са свега шест Зероа за пратњу авиона које би упутио у напад. Проблем се усложио повратком авиона из напада на Мидвеј, који су трошили задње количине горива, а било је и оштећених авиона. Агресивни Јамагучи је саветовао Нагумоа да упути авионе у напад на амерички носач, чак и без адекватне пратње.

У овом тренутку, Нагумо је заиста био у великој дилеми. Његове основне претпоставке да Американци неће доћи пре него што се заузме Мидвеј показале су се као нетачне. Његов план извиђања се показао као неадекватан, али су барем успели да лоцирају Американце. Авиони су се вратили из напада на Мидвеј у 0815 часова. Сада је требало донети одлуку да ли се оглушити о Јамамотово наређење о држању знатног броја авиона у резерви? Извештај извиђача са крстарице Тоне требао је бити посве јасан, чак и без идентификације типова бродова. Шта је 10 бродова радило 240 миља северо-североисточно од Мидвеја (на Нагумовом крилу), у курсу 150° (у ветар)? Да је Нагумо одмах послао авионе у напад, скоро сви авиони би још увек били наоружани за напад на бродове. Имао би и довољно ловаца за заштиту. Међутим, како није предузета никаква акција, иницијатива је прешла у руке Американаца. У 0753 бојни брод Киришима је уочила другу групу америчких авиона у доласку. За следећих 40 минута, 1. Кидо Бутаи је нападнут са још три групе америчких авиона. Како су палубе сва три носача авиона биле заузете опслуживањем ваздухопловних патрола, то је значило да нема шансе за полетање авиона из резерве.

Јапански бојни брод Kirishima (у позадини је носач авиона Akagi).

Након процене опција које су му биле на располагању, Нагумо одлучује да предузме обазриву акцију. Намеравао је да прихвати авионе који су извршили напад на Мидвеј и да потом настави на североисток и приближи се Американцима, истовремено припремајући напад за 1030 часова. За напад би одредио 34 бомбардера, 43 јуришних  авиона наоружаних торпедима и 12 ловаца. До тренутка покретања напада, ваздухопловне патроле би пружале заштиту од напада из ваздуха. У 0837 часова, 1. Кидо Бутаи је окренуо у ветар како би прихватио авионе. Прихват је завршен у 0918 часова, тако да је Нагумо окренуо на североисток и повећао брзину на 30 чв како би се приближио Американцима. Да је имао времена да припреми планирани напад у 1030, његови искусни пилоти би се успешно обрачунали са америчким носачем авиона. У стварности, којим год курсом да је пловио, Нагумо би вероватно закаснио за предузимање успешне акције. Амерички носачи авиони који су полетели у 0700 часова су већ били на свом путу ка јапанским носачима.

Флечерова ситуација

У 0815 часова, радар на носачу авиона Ентерпрајз је открио неидентификовани авион око 30 миља јужно. Иако су авиони из ваздухопловне патроле били упућени у пресретање, контакт са уљезом није остварен. Уљез је био извиђачки авион бр. 4 са крстарице Тоне који је ускоро јавио о сусрету са Флечеровим носачима. Американци су ухватили јапанску радио поруку тако да је Флечеру било посве јасно да је откривен. Још увек је бринуо о јутарњем извештају о два јапанска носача авиона тако да су тамо негде на мору била још два, неоткривена, која су можда у том тренутку припремали напад. Сачекао је још мало да се разјасни ситуација и сходно томе је закаснио са упућивањем авиона са носача Јорктаун у напад. Сада, претпостављајући да је уочен и не желећи да га ухвате са авионима пуним горива и бомби на палуби, одлучује да покрене део авиона са Јорктауна у напад. Између 0830 и 0905 часова, са носача је полетело 17 обрушавајућих бомбардера, 12 торпедних и 6 ловачких авиона.

Одлучујућа фаза

Авиони са три америчка носача летели су ка Нагумовим носачима. Поред ескадриле која је остала на Јорктауну, Флечер је све авионе послао у напад. Све до тада, ваздухопловна патрола изнад јапанских носача је одлично одрадила свој посао. Међутим, нападачи са којима су се сусретали до тада нису били баш умешни у нападу на бродове. Да су којим случајем авиони са америчких носача пронашли своје циљеве, ПВО јапанских бродова би била стављана на пробу као никада до тада.

Оно што је уследило у наредних сат и по времена, од 0951 часова па до 1040 када је задњи амерички бомбардер одлетео – одлучило је исход битке. Током тог времена, 1. Кидо Бутаи је прошао пут од наизглед непобедиве па до поражених снага. Америчка неспособност синхронизације била је у пуном замаху када је ратна срећа умешала прсте и довела најпрецизније и најснажније америчко наоружање изнад три небрањена носача авиона јапанске царске морнарице, у време када су били најрањивији.

Прва је у напад кренула ескадрила торпедних бомбардера са Хорнета. Командир ескадриле је летео са својих 15 Девастатора у курсу 265°, на висини од непуних 500 метара. У 0825 је изашао из формације и повео ескадрилу на југозапад где се очекивало појављивање непријатеља. Био је у праву. У почетку је уочен дим, да би у 0915 били уочени и сами носачи авиона. Крстарица Чикума је уочила торпедне бомбардере на даљини од око 20 наутичких миља. Кренувши у напад, ескадрила је напала на 1. Кидо Бутаи који се кретао ка њој. Командир ескадриле је одабрао за циљ најближи носач авиона, Сорју. У ваздухопловној патроли се налазило 18 ловачких авиона, а са развојем напада са Акагија и Каге је полетело још 11 ловаца. Једини облик одбране који су Девастатори могли применити био је летење на малој висини. То их није спасло од јапанских Зероа који су их немилице нападали и обарали. Између 0920 и 0937 часова свих 15 Девастатора је оборено а да је само један авион успео да лансира торпедо, безуспешно. Жртвовање ескадриле VT-8 било је важно, не зато што је одвукла јапанску ваздухопловну патролу на мале висине, већ зато што су тиме спречили Јапанце да правовремено уоче још нападача.

 На бојишту су се потом појавили Девастатори из ескадриле VT-6 са Ентерпрајза, њих четрнаест. Након полетања, командир ескадриле је ушао у наређени курс 240°, да би након 0930 часова уочио дим на северозападу, на даљини од неких 30 миља. Дим се ускоро претворио у 1. Кидо Бутаи који је пуном паром пловио ка североистоку. Одлучио је да нападне најближи носач, Кагу, те да за напад раздвоји снаге. Јапанску ваздухопловну патролу је сада чинило 27 ловаца. Осматрачи су уочили америчке авионе како долазе са југа у 0938 часова. Два минута касније Тоне отвара ватру из главног наоружања како би својој ваздухопловној патроли означила локацију нападача.  У међувремену, Акаги и Сорју су подигли још седам ловаца. Четрнаест Девастатора је започело напад под тешком ватром, само што је сада бар пет успело да лансира торпеда. Ипак, због велике даљине до циља и лошег угла, није дошло до поготка. Девастатори који су успели да преживе напад извукли су се кроз средину јапанског пловног састава, одлетевши ка истоку. Од пет преживелих авиона, један се срушио у море пре него што је доспео до Ентерпрајза. Кружећи на висини од око 6700 метара, покољу америчких торпедних бомбардера је присуствовала ловачка ескадрила VF-6 са 10 авиона Вајлдкет. Јапанци нису успели да уоче ову ескадрилу за сво време њеног приближавања. Након што је известио о контакту у 0956, командир ескадриле враћа јединицу на Ентерпрајз.

Судбина јуришника са Хорнета је један од најконтроверзнијих аспеката битке. Упркос чињеници да су Јапанци били у курсу 240° у односу на TF-16 када је примљен извештај о контакту са PBY, ваздухопловној групи са Хорнета је наређено да лети у курсу 265°. Ескадрила торедних бомбардера бр. 8 кренула је у наређени курс али је променила курс ка југозападу у око 0825 часова и није имала проблем са проналажењем циља, уз већ наведене резултате. Авиони Даунтлес из састава VB-8 и VS-8, њих 34, праћени са 10 ловаца из VF-8, су летели у курсу 265° на 4500 метара висине, и прошли далеко северније од јапанског састава. Након 150-160 миља лета, VF-8 се због стања горива одвојила од групе и вратила на Хорнет. Сви авиони из ескадриле су се срушили пре него што су успели да пронађу носач. Сви пилоти, сем двојице, су спашени. Формација авиона се након 225 миља растурила, тако да је VS-8 летела на исток ка Хорнету, поново прошавши северно од 1. Кидо Бутаија, а VB-8 је наставила на југ, настојавши да пронађе циљ. Када су коначно скренули на исток, налазили су се јужно од Јапанаца. Четири авиона из ескадриле је наставило ка Хорнету, док је остатак групе окренуо на југоисток како би слетео на Мидвеј. Највећа борбена компонента Наменске групе бр. 16 је извршила лет, а да није ни видела непријатеља. На срећу по Американце, судбина обрушавајућих бомбардера са Ентерпрајза била је посве другачија. Авиони из састава ескадрила VB-6 и VS-6, њих 33, летело је у курсу 231°, планирајући да наиђе на Јапанце на неких 140 миља. Након што су дошли на очекивану позицију, не нашавши јапанске бродове, амерички авиони у 0935 часова окрећу на северозапад. Планирао је да тако лете до 1000 часова, када би окренули на североисток. Скоро на самом крају деонице, уочен је јапански разарач. Командир групе, МекКласки, је правилно проценио да се ради о јапанском разарачу који се враћа у главнину пловног састава. Био је у праву, јер је уочени разарач био Араши, који је пловио ка Нагумовом саставу након што је извршио напад дубинским бомбама на америчку подморницу Наутилус. У 1002 командир групе извештава да је уочио Нагумоа 35 миља североисточно.

МекКласки је тако ишао индиректно ка својој, док је талас са Јорктауна ишао директно на 1. Кидо Бутаи. Авијација са Јорктауна се до тада показала као најсинхронизованија. Погодило се да су авиони из тог таласа кренули у напад истовремено са доласком авиона МекКласкија у зону циља.

Након полетања, три ваздухопловне јединице са Јорктауна су се спојиле у 0945 часова. VB-3 је летела на висини од 15000 стопа, док су торпедни авиони из VT-3 летели на висини од 1500 стопа, под заштитом две групе ловаца изнад њих. У 1003 часова, и VT-3 и VB-3 су уочиле јапанске снаге на северозападу. VT-3 се попела на 2600 стопа ради извршења напада са веће висине.

У време доласка америчких авиона на циљ, у ваздуху се у оквиру ваздухопловне патроле налазило 41 јапанских ловачких авиона Зеро. Као резултат обрачунавања са америчким авионима са Хорнета и Ентерпрајза, јапански авиони су били на малим висинама.

У 1010 часова крстарица Чикума је дала почетно упозорење о надолазећем нападу. Са крстарице Чикума су уочени авиони из ескадриле VT-3, на даљини од око 14 миља. У циљу узбуњивања ваздухопловне патроле, испалила је плотун из главних батерија у правцу опасности.

Долазак нове групе авиона присилила је јапанске ловце да напусте гоњење авиона из VT -6 и окретање ка авионима из VT-3. Међутим, за разлику од претходних напада торпедних бомбардера, VT-3 је имала предност присуства ловачке заштите. Велики број јапанских ловаца је на себе привукла мала формација авиона из ловачке заштите америчких торпедних бомбардера. Двадесет јапанских ловаца је континуирано нападала авионе из заштите, обарајући их једног по једног. Преосталих три авиона Вајлдкет је прешло у одбрамбену формацију и успешно одолело нападима Јапанаца, успевши да обори три Зероа.

Како би окренуо крму ка надолазећим торпедним бомбардерима из VT -3, Нагумо је одлучио да окрене на северозапад. Командир ескадриле је одлучио да нападне последњи носач авиона у групи, Хирју. То је приморало авионе из VT -3 да паралелно пролете 1. Кидо Бутаи, омогућивши јапанској ваздухопловној патроли додатну прилику за напад.

Јапански осматрачи нису приметили наилазак авиона из VB-3, који су летели на висини од 15 000 стопа. Није био примећен ни долазак МекКласкијевих бомбардера. Седамнаест обрушавајућих бомбардера из VB-3 изабрало је за циљ носач авиона Сорју. Од њих 17, свега 13 је било наоружано са бомбама. Почевши напад у 1025 часова, три авиона из VB-3 је успело да постигне поготке. На америчкој страни није било губитака.

Од МекКласкијевих 32 обрушавајућих бомбардера, 30 је извршило напад. МцКласки је наредио да VS-6 нападне њему најближи носач, Кагу, а да VB-6 нападне удаљенији носач, Акаги. Међутим, то је било у супротности са тада важећом доктрином употребе, тако да су у насталој конфузији обе ескадриле напале носач Кага. У 1022 часова МекКласки и његови крилни пратиоци, VS-6 и највећи део авиона из ескадриле VB-6 су напали носач Кагу. Без ваздушне заштите, и без противавионске ватре, резултат је био потпуно уништење носача. Четири бомбе су погодине носач, након чега је овај дефинитивно био осуђен на пропаст.

Док су се носачи Сорју и Кага суочавали са смртном опасношћу, дотле се чинило да ће Акаги у овој бици проћи неогребан. Међутим, у једном од најбитнијих момената битке, поручник Ричард Бест, командир ескадриле VB-6 је схватио да обе ескадриле са Ентерпрајза нападају Кагу, а да би Акаги могао проћи без напада. Стога су Бест и још два авиона из састава VB-6 обуставили напад на Кагу и кренули на север, ка Акагију. Нападнувши га са левог бока, постигли су потпуно изненађење. Један од авиона је постигао блиски промашај, док је Бест успео да погоди крмену ивицу средњег лифта. Ова бомба је експлодирала у хангару, међу наоружаним авионима. Цео талас који је послат са носача авиона Ентерпрајза, претрпео је губитке од два авиона из састава ескадриле VB-6.

Последњи напад тог јутра на 1. Кидо Бутаи завршен је између 1035 и 1040 часова. Након довођења својих Девастатора у бољи положај за напад, Маси је намеравао да подељено нападне носач Хирју. Пет авиона је кренуло у напад на десни бок носача, али без погодака. Десет од укупно дванаест авиона је оборено.

Овим је амерички напад био завршен. Са укупно осам бомби су погођена три носача. Хирју је остао нетакнут, иако су га нападали и обрушавајући и торпедни бомбардери. У поређењу са штетом коју су претрпела три јапанска носача, губици авиона нису ни били битни. Међутим, губици обеју страна били су тешки. Од 41 авиона ваздухопловне патроле за заштиту пловног састава, 11 је оборено, а још три је оштећено при слетању. Они су успели да нанесу губитке Американцима у првим нападима, али нису успели да одбране своје носаче.

Авиони који су се враћали на носаче Ентерпрајз и Хорнет имали су проблем у проналажењу TF-16, јер носачи нису били на предвиђеним позицијама. Ваздухопловна група са Хорнета је најтеже прошла. VF-8 је у потпуности промашила TF-16 тако да је свих 10 авиона изгубљено. Већи део авиона из VB-8 је кренуло ка Мидвеју, да би се три авиона срушила на путу ка острву а још три је оштећено од пријатељске противавионске ватре током приласка. VS-8 се вратила на Хорнет. Иако су претрпели велике губитке (15 торпедних, 10 ловачких и 20 обрушавајућих бомбардера), ваздухопловна група са Хорнета није нанела никакву штету јапанском саставу. Напад са Ентерпрајза је био далеко ефикаснији, али такође са тешким губицима. Ловци из VF-6 су се сви вратили, али је било губитака међу торпедним бомбардерима (10 од 14 авиона) и обрушавајућих бомбардера (17 од 33 авиона). Ескадрила VB-3 се на Јорктаун вратила у 1115 часова. Још увек забринут око могућности појављивања до тада неоткривених јапанских носача авиона, Флечер је одлучио да упути патролу са 10 авиона из VS-5 како би покрио северозападни сектор на даљини до 200 миља. Последњих седам авиона Даунтлес је наоружано и чекало је у резерви.

Јапански одговор

Стање сва три, у нападу оштећена носача авиона, било је врло ризично. Сва три су зависила од правовремене и ефикасне акције на отклањању последица напада. Упркос миту да су на палубама носача били авиони, права истина је да су авиони, са горивом и муницијом били у хангарима испод летне палубе. Додатно, у хангару су се налазила и убојна средства која су скинута са авиона током пренаоружавања услед промене задатка авиона. У овим условима, једна бомба је могла да се покаже као катастрофална.

Судбина носача авиона Сорју је прва запечаћена, сходно његовој величини. Три поготка у око 1025 часова изазвали су велики пожар који се брзо проширио на палубу другог хангара. Ускоро је ватра прекрила брод, од прамца до крма. У 1045 часова је постало јасно да је је битка за носач изгубљена тако да је командант наредио напуштање брода. Сорју је потонуо исте вечери у 1913 часова, уз губитак од 711 чланова посаде, међу којима се налазио и сам командант, који је одбио да напусти брод.

Бомба која је погодила носач авиона Кага, продрла је у хангар и изазвала пожар међу авионима и убојним средствима, који су ускоро почели да експлодирају. Једна од укупно четири бомби је погодила мост, при чему су страдали командант броад и официр задужен за борбену отпорност брода. На тај начин је свака борба за очување брода постала конфузна и дезоријентисана. Пожар на тај начин није било могуће контролисати и ускоро је брод остао без погона. У 1410, америчка подморница Наутилус торпедује носач, али безуспешно –торпедо није експлодирало. Неуспевши да угасе пожар, сви преживели чланови посаде прекрцавају се на разараче, да би у 1925 носач био потопљен торпедима са разарача. Људски губици износили су 811 чланова посаде.

Агонија носача авиона Акаги трајала је најдуже. Бомба која га је погодила у 1026 не би била фатална за њега да није продрла у хангар и експлодирала међу авионима попуњеним горивом и наоружањем. Посада није могла да угаси пожар који се ускоро проширио на летну палубу. У 1024 је отказао сyстем кормиларења, вероватно због блиског промашаја авио бомбе. Нагумо није могао да командује саставом са пламтећег носача авиона са заглављеним кормилом тако да је у 1046 напустио брод. Командни мост се, да би избегао пламен, евакуисао конопима. Упркос највећим напорима посаде, брод је у 1350 изгубио погон, самим тим и способност да се даље бори. Команда за напуштање брода дата је у 1700 часова. Сам адмирал Јамамото следећег јутра наређује потапање носача. Губици посаде износили су 263 чланова.

Јутарњу катастрофу преживео је само један носач – Хирју. Како Нагумо није могао да командује са горућег Акагија, командовање 1. Кидо Бутаијем је привремено дато у надлежност контраадмирала Хироакија, команданта 8. крстаричког дивизиона. Он је деташовао лаку крстарицу Нагара и 6 разарача уз три горућа носача авиона а остатак бродова: ескортни брод, два бојна брода, две тешке крстарице и пет разарача оставио око носача авиона Хирју.

На носачу Хирју, Јамагучи прима наређење од Хироакија да покрене напад на америчке носаче авиона. Јамагучи одлучује да ангажује ескадрилу бомбардера  а да сат времена касније упути у напад и преостале јуришне авионе. За ловачку заштиту су одређена шест ловачка авиона. На самом носачу је остало 10 ловачких авиона, 16 обрушавајућих бомбардера и 8 торпедних бомбардера. Овај састав је било могуће ојачати са 27 авиона из ваздухопловне патроле.

Од првог таласа напада са Хирјуа, вођеног поручником Кобајаши Мичијом, очекивало се много. У посадама осамнаест бомбардера налазили су се пилоти-ветерани, а сама ескадрила је сматрана елитном јединицом. Сада су добили прилику да то и докажу. Након брифинга команданта Хирјуа, у 1050 часова је полетело још 24 авиона, а већ осам минута касније група је летела ка западу. У том тренутку, амерички носачи су били удаљени 100 наутичких миља.

Иако су се Јапанци одлучили за тренутни напад, јачина непријатеља била је потпуна непознаница. Делу Јапанаца је било посве јасно да је величина напада која је уништила 1. Кидо Бутаи морала доћи са висе носача авиона. Већи део конфузије био је приписан некомплетном извештају извиђачког авиона са крстарице Тоне. У 0855 часова, авион са крстарице Чикума је упућен ради потврђивања раније прикупљених података о TF-16. У извиђање је упућен и експериментални бомбардер D4Y1 Type 2, који је овог пута употребљен као брзи извиђачки авион. Он је у зону стигао после 1100 часова, када је могао да потврди присуство три америчка носача авиона. Извештај због неисправности радио уређаја није стигао до јапанских бродова. Командант 4. дивизиона разарача је у око 1300 часова јавио о резултатима испитивања заробљеног пилота из ескадриле VT -3. Пилот је касније убијен од стране посаде разарача Араши. заробљени пилот је потврдио индентификацију три америчка носача авиона, а одао је и да носача авиона Јорктаун делује самостално. Информацију је потврдио и пилот авиона Д4Y1 по повратку на Хирју.

Након евакуације Акагија, Нагумо се укрцао на лаку крстарицу Нагара. Почетком поподнева је преузео команду над главнином 1. Кидо Бутаија. Одлучан да се освети за преподневне догађаје, Нагумо наређује да остатак 1. Кидо Бутаија плови ка америчком саставу, за који је веровао да се налази удаљен 90 наутичких миља. Нагумо је био оптимиста, верујући да може да зада ударац Американцима употребом јапанских тешких пловних јединица и преосталих авиона са Хирјуа. Нестварна жеља да ће Американци удовољити Нагумовој жељи за битку површинских бродова развејана је у 1240, када је авион са крстарице Чикума донео нове податке. Наиме, амерички бродови су пловили ка северу, удаљавајући се од јапанских бродова. Као одговор, Нагумо је окренуо ка северу. Први индикатор да неће ићи све по замисли јапанског адмирала била је вест о пожару на три носача авиона и да је једини оперативни носач – носач Хирју. Ова вест је резултирала поплавом наређења адмирала Јамамотоа, у циљу стављања ситуације под контролу. У 1220 часова, Јамамото упућује главнину снага на југ како би помогао Нагумоу. Док су транспортни бродови Инвазијских снага пловили ка северозападу и чекали рразвој догађаја, борбене јединице Кондоа су хитале ка истоку, такође у помоћ Нагумоу. Другом Кидо Бутаију је било наређено да крене на југ. У 1310 часова Кондо добија наређење да бомбардује и уништи аеродроме на Мидвеју. Са уништеним аеродромом на Мидвеју, као претња би остали само амерички носачи. Уништење аеродрома било је могуће извести или нападом авиона са Хирјуа или нападом површинских јединица.

Хирју се свети

Удаљени свега неких 90 миља, и уз помоћ јапанских авиона који су их пратили, Кобајашију није било тешко да пронађе своју мету. Шест америчких носача авиона је уочено у око 1130 часова. Ловци из заштите америчких носача напали су јапанске авионе и успели да оборе два Зероа. Тиме је ионако оскудна ловачка заштита јапанских бомбардера постала још слабија и бројала свега четири ловачка авиона.

Први индикатор Американцима да је у току одговор Јапанаца потврђен је у 1151 часова када је радар са Јорктауна открио групу неиндентификованих летелица 32 миље југозападно од њих. Овај податак је дошао у лоше време по Американце. Дванаест Вајлдкета само што је било подигнуто у ваздух, како би се ослободио простор на палуби за прихват авиона из ваздухопловне патроле. Ваздухопловна патрола која је упућена није још увек постигла потребну висину и самим тим била је на лошој позицији. У 1155 часова, формација јапанских авиона је осмотрила TF-17 на даљини од неких 25 миља. Кобајаши је са својих 18 бомбардера кренуо у пењање како би постигао висину повољну за извођење напада. Четири Зероа из ловачке пратње налазили су се миљама иза њих, као резултат лоше одлуке да нападну групу америчких авиона, и сада су покушавали да сустигну бомбардере. Они су уочили америчке ловце како очајнички покушавају да постигну висину на којој би пресрели јапанске бомбардере.

Када су амерички авиони достигли висину од 3000 метара, осамнаест јапанских бомбардера се налазило у две групе, једна нешто изнад друге. Изненадни напад шест Вајлдкета на једну групу бомбардера, и одмах потом чеони напад на другу, потпуно је збунио Јапанце. Друга фаза ваздушног сукоба била је још збуњујућа и у њу је укључена и заостала ловачка пратња јапанских бомбардера. Пресретање је преживело десет бомбардера, од тога су два била без бомби. Наоружани авиони су се поделили у две групе. Једна група од три авиона наставила је на исток ка Јорктауну, док је друга група од пет бомбардера отишла на југозапад како би при извршењу напада имала Сунце иза леђа. Ових пет бомбардера је преживело два потенцијално разарајућа пресретања, изгубивши свега један бомбардер пре него што су напали на Јорктаун. Бродови који су се налазили у пратњи Јоркатуна, две крстарице и пет разарача, налазили су се у кругу на даљини 1300 до 1800 метара од носача. Цела група бродова је променила курс окренувши на југоисток како би се удаљила од јапанских авиона. У 1209 часова са Јорктауна су уочени јапански авиони. Искусни Јапанци су нападали из правца Сунца, подељени у групе које су прилазиле из различитих праваца како би збунили артиљерце на Јорктауну.

Напад који је уследио представља један од најпрецизнијих напада целог рата и у потпуности је потврдио бомбардерску ескадрилу са Хирјуа као елитну јединицу. Од седам авиона, три су постигла директне поготке, док су два постигла блиске промашаје, који су такође изазвали оштећења. Од њих седам, који су бомбе одбацили са висине од 300 м, пет је успело да се врати на матични носач. Прва бомба је пала поред лифта бр. 2, иза острва. Продрла је у хангаре и изазвала мањи пожар. Други погодак, постигнут у 1214 часова, изазвао је највећа разарања. Бомба је пала у димњак, изазвала експлозију у котларницама и смањила брзину брода на свега 6 чворова. Трећа бомба је погодила лифт број 1, пробила га,  експлодирала у унутрашњости брода и изазвала пожар. По свим мерилима, три поготка и два блиска промашаја од стране седам авиона представља имресивно постигнуће, о ма чијим авионима се ради.

На крају напада, бомбардерска ескадрила са Хирјуа је могла да забележи статистику да је изгубила 13 од укупно 18 бомбардера којима је располгала. Изгубљена су и три Зероа. Ваздухопловна патрола која је бранила циљ имала је губитак од свега једног ловачког авиона. Међутим, на крају напада, Јорктаун се зауставио, а кроз рупу у палуби извијао се густ, црни дим. У 1323 часова, Флечер пребацује командно место на крстарицу Асторија, док Спруанс шаље две крстарице о два разарача из сасатав TF-16 да помажу Јорктауну.

Томонага напада Јорктаун

Јамагучи се суздржавао од напада јуришним авионима са Хирјуа све док се ситуација не разјасни. Знао је да се операција може вратити у колосек само ако се три америчка носача потопе или оштете толико да морају да се повуку. Брза и ефикасна акција са Хирјуа била је шанса да се ситуација спаси. У 1245 часова, један од бомбардера који су се враћали после извршеног напада на Јорктаун, јавио је радио везом да је бомбардерска ескаддрила оставила један амерички носач у пламену. Јамагући је увиђао да ће се Хирју морати суочити са још два америчка носача. При том, схватао је и да нема неке нарочите ресурсе које би могао у потребити у борби. Јуришници са Хирјуа су учествовали у јутарњем нападу на Мидвеј и у то нападу су лоше прошли. Од осамнаест авиона, свега осам је остало оперативно. Јамагучи је мало поправио расположење када је у 1130 на Хирју слетео јуришник који је тог јутра био упућен са Акагија у извиђање. Сат времена касније, авиони су били спремни да крену у напад. Напад је чинило 16 авиона: 9 јуришника са Хирјуа, један са Акагија и шест Зероа као пратња.  Напад је водио Томонага, исти онај који је предводио и напад на острво. Томонагин авион је био оштећен у том нападу, а није било времена да се у потпуности поправи. Крила су закрпљена, али су резервоари горива и даље пуштали. Како год, Томонага је примио наређење да нападне један од два нетакнута носача и у око 1330 часова полетео на задатак. Група је кренула на исток, а TF-17 се налазила свега 83 миља далеко. TF-16 је била нешто даље, на 112 миља.

У међувремену, посада Јорктауна је успела да угаси пожар и да оспособи котлове. У 1430 часова, када је Токунага уочио амерички пловни састав на неких 35 миља даљине, могао је да види носач авиона који је изгледао нетакнут, 5 крстарица и 12 разарача како плове на исток брзином од 24 чворова. Јапанци су одмах кренули у напад.

Американци су били свесни наиласка Токунагиних авиона. Крстарица Пенсакола, која је била упућена из TF-16 као појачањ, остварила је радарски контакт у 1427 часова. Неколико минута касније и Јорктаун је остварио радарски контакт. У ваздуху се налазило свега шест Вајлдкета. У 1429, четири од њих је упућено на северозапад како би пресрели јапанске авионе. Два минута касније послата су и преостала два ловца из групе. Са свим расположивим ловачким авионима упућеним у пресретање, Американци су морали да затраже 15 ловаца од TF-16. Као помоћ им је упућено осам ловаца.

У поређењу са пресретањем обрушавајућих бомбардера са Хирјуа, ваздушна битка против торпедних бомбардера са Хирјуа није прошла тако добро по Американце. Неколико фактора је утицало на то да је већина авиона успела да лансира своје оружје на Јорктаун. Неки од тих фактора су недовољан број ловаца на одговарајућим висинама, као и ефикаснија блиска заштита јапанских ловаца.

У 1436 часова четири ловачка авиона добија наређење да се врати на Јорктаун. Они су промашили јапанске јуришнике који су летели у облацима. Међутим, два ловца која су летела на висини од 2100 метара успевају да пронађу јапанске авионе и да и хизненаде. Успевају да униште једног јуришника пре него што их је обојицу оборио један Зеро из ловачке пратње.

Пилоти из ескадриле VF-3, који су се налазили на палуби Јорктауна, били су спремни да узлете и да бране свој носач. У 1440 им се испунила жеља: полетели су у сред јапанског напада, без допуњавања горивом, безвремена да постигну потребну висину. Истовремено, Томонага је јавио својим преосталим авионима да изврше напад.

Томонага је са својом групом од 4 авиона (пошто је претходно поделио групу на два дела) прошао по крми Пенсаколе. Јорктаун је успео да окрене десни бок даље од нападача. Као одговор, Томонагина група се раздвојила како би дошла у повољну позицију за лансирање. Први јапански авион који је оборен био је Томонагин. Ипак, Томонага је успео да лансира торпедо, које је на крају промашило циљ. Томонагин крини је такође успеода лансира торпедо и – такође промашио. Након лансирања је оборен од стране ловаца који су пристигли у помоћ са TF-16. Преостала два авиона из Томонагине групе су покушала напад на леви бок Јорктауна. Оба су оборена а да нису постигли нити један погодак.

Жртвовање Томонаге и нејгових четири авиона омогућило је успешан напад другом делу групе, коју су сачињавала 5 јуришника. Ова група је успела да се пробије између крстарице Портланд и разарача Балч и да крене ка прамцу носача, на левом боку. Јорктаун је покушао да окрене крму ка нападачу, али без успеха – велики брод није могуће тако лако и брзо окренути. Зерои из ловачке пратње су на себе преузели сав бес браниоца, успевши да заштити пет јуришника који су изводили напад. Од четири лансираних торпеда (авион са Акагија је имао квар и није успео да лансира торпедо), два су пронашла своју мету. Оба поготка у леви бок носача су имала разарајући учинак. Три стројарнице и прамчана просторија са генераторима биле су поплављене и сви котлови избачени из строја. Јорктаун се зауставио и нагнуо за 23°.

Погођени Јорктаун

Свих пет јуришника, заједно са четири ловаца, успело је да се врати а Хирју. Уз цену од пет јуришника и два ловца, Јамагучи је успео да онеспособи оно за шта је мислио да је други амерички носач. Американци су изгубили четири Вајлдкета, али само једног пилота.

Смрт Хирјуа

Флечерова промишљеност у упућивању извиђача сада се исплатила. У 1445 часова, авион са Јорктауна је јавио позицију јапанског носача Хирју. Подаци су били резултат још једног примера личне инцијативе, овог пута инцијативе два пилота ескадриле VS-5 који су самоницијативно проширили зону извиђања, док је на другој страни Нагумо на несрећу одлучио да се флотом приближи непријатељу уместо да искористи предност долета својих авиона који су омогућавали да удари Американце а да им не дође у домет авијације.

Извештај из VS-5 поставио је Хирју на неких 160 миља северозападно од TF-16. На палуби Ентерпрајза, 25 Даунтлеса је чекало на полетање, наоружани бомбама од по 500 и 1000 фунти. Спруанс је одлучио да их упути у 1530 часова. Дванаест минута касније авиони су били у ваздуху. Упркос чињеници да су очекивали јак отпор Јапанаца, Вајлдкети нису могли бити ангажовани због долета.  Овде је примећен још један разултат аљкавог рада Спруансовог штаба, који није укључио носач авиона Хорнет у планирање напада и није му јавио све до тренутка када је само лансирање авиона већ почело. Још једном се показала неспособност Американаца да организују велики и сложен напад. Тридесет минута након што је упућен напад са Ентерпрајза, Хорнет је послао 16 обрушавајућих бомбардера. Још петнаест их је остало на палуби, након што је Мичер наредио промену курса, чиме је носач изашао из ветра и завршио са лансирањем авиона.

У тренутку полетања авиона са Ентерпрајза, други талас са Хирјуа се враћао из напада на Јорктаун. Преостали авиони, пет јуришних и три ловачка, слетели су у 1540 часова. Упркос тешким губицима, извештаји преживелих пилота дали су Јамагучију дозу охрабрења. Са два потопљена или оштећена носача авиона, Хирју испред себе има свега један оперативни амерички носач авиона.

како би ударио по „трећем и последњем“ америчком носачу, Јамагући је испланирао да упути напад у 1800 часова. Време напада је било кључно, јер је у време сумрака мала група авиона могла неопажено да се провуче и изврш задатак. За овај напад, Хирyу је располагао са свега четири бомбардера и пет јуришника. Девет ловачких авиона би чинило заштиту. Како би нападаче спровео до мете, Јамагучи је планирао да упути извиђачки авион D4Y1 сат времена пре самог напада.

Ситуација која је до малопре била охрабрујућа у Јамагучијевој свести, почела је да поприма посве другачији облик захваљујући извештајима ивиђачких авиона који су били упућени раног послеподнева. Један од њих је јавио о присуству пловног састава са сва носча авиона на позицији 120 миља северозападно од Јамагучиевог састава.

Чињеница да су два америчка носача остала оперативна ускоро је потврђена када је пристигла велика група америчких обрушавајучих бомбардреа. Група са Ентерпрајза, смањена на 24 авиона пошто је један авион у лету одустао због квара, била је спремна да заврши започети посао разарања јапанских носача авиона. Поручник Галахер, вођа напада, повео је своје авионе да изврше напад из правца југозапада. Успели су да постигну изненађење. Галахер наређује авионима са Ентерпрајза да нападну Хирју, а да 14 обрушавајућих бомбардера са Јорктауна нападне њима најближи бојни брод.

На носачу Хирју су вршене припреме за лансирање извиђачког авиона. Укупно 13 Зероа је било ангажовано у ваздухопловној патроли. Јапанци су дефинитивно били затечени. У 1705, четири минута након што су примећени, почео је напад. Ловци су очајнички нападали Даунтлесе док су се обрушавали, али са врло малом шансом за успешно пресретање. Командант Хирјуа је започео оштар окрет преко левог бока. Видевши да су прва два авиона из VS-6 промашила циљ, командир ескадриле VB-3 наређује својим авионима да нападају Хирју. Постигнута су четири поготка у зони испред острва, који су изазвали велики пожар и разнели прамчани лифт.

Петнаест минута касније је пристигла група авиона са Хорнета. Хирју је био у пожару, тако да је преосталих 14 обрушавајућих бомбардера напало бродове из пратње носача. Напад је био безуспешан. Сат времена касније, 12 бомбардера B-17 извело је коначни напад 4. јуна на 1. Кидо Бутаи, поново без погодака.

Четири поготка бомбама у Хирју било је сасвим довољно да се запали брод. Бомбе су пробиле у хангар где је у току било припремање авиона за напад. Пожар се појачао и у 2123 часова остао без погона. Јамагучи је одлучио да остане на носачу. До јутра 05. јуна у 0430 часова, посада носача је искрцана. У 0510 јапански разарач је кренуо да потопи носал, гађајући га торпедом. То није било довољно за потапање носача, јер је авион са носача Хошо прелетео зону у 0630 часова и фотографисао носач који је још увек био на површини, горући. Примећени су и чланови посаде који се из неког разлога нису искрцали. Послат је други разарач да спаси ове људе, али је у 0912 часова Хирју потонуо прамцем. Од 70 људи, колико их је било на носачу у тренутку потонућа, 35 је касније спашено од стране Американаца. Без њих, заробљеника, губици посаде су бројали 383 чланова.

Носач авиона Hiryu у пламену

Дилема адмирала Јамамотоа

Носачи авиона одређени за напад на Алеутска острва нису примили Јамамотово наређење да крену ка југу све до 1500 часова дана 4. јуна, када су се налазили у сред напада на Дач Харбор. Како су требали да сачекају повратак авиона из напада и да их попуне горивом и убојним средствима, нису могли да крену ка југу све до јутра следећег дана. Током вечери 4. јуна, Јамамото је још увек био у уверењу да може да напдне и постигне успех. Његово ноћно наређење издато у 1915 часова јасно је показало да није био свестан озбиљности ситуације. Још увек је разматрао заузимање Мидвеја и уништење америчке флоте у боју површинских бродова. Наређење је издато и подморници И-168 да бомбардује аеродром на Мидвеју, након чега би уследило бомбардовање аеродрома са тешких крстарица из Групе за блиску подршку. Јамамото није видео Нагумову тежњу за борбу површинских бродова као довољно агресивну, тако да је 4. јуна у 2255 часова одузео право командовања Нагуму, сем у делу командовања осакаћеним носачима авиона Акаги и Хирју са њиховом пратњом. Пред ноћну битку, команда је предата Кондоу.

Како напредујуће јапанске снаге нису оствариле контакт до 2330 часова, постало је јасно да до битке површинских бродова неће ни доћи. Наставак напредовања на исток довело би до тога да бродови дођу под удар америчких авиона. Стога је у 0015 часова Јамамото издао наређење Кондоу и Нагуму да прекину напредовање на исток и да се повуку и придруже главнини снага. У 0020 часова Куритиним крстарицама је било наређено да прекину планирано бомбардовање аеродрома на Мидвеју. Коначно, у 0225 часова, Јамамото је приморан да прихвати реалност. Пренео је командовање Комбинованој флоти и отказао операцију Мидвеј.

Јорктауново тешко искушење

У поређењу са очајничким али неефикасним покушајима да сачувају јапанске носаче авиона који су се нашли под ударом 4. јуна, напори на супротној страни, у спашавању Јоркатуна скоро да су могли имати успеха. У 1455 часова дато је наређење за напуштање брода. Брод је био већ опасно нагнут, тако да је постојала реална опасност да посада страда при превртању брода. Бродови из пратње су до 1639 прекрцали сву посаду са Јорктауна, уз помоћ мирног времена. Након преласка посаде на крстарицу Асторија, Флечер је у 1712 часова наредио TF-17 да се придружи Спруансу, а да Јорктаун остави. Касније је променио мишљење и оставио један разарач да чува носач. Флечер је планирао да се врати наредног јутра и да процени да ли је могуће спасити Јорктаун. Два јапанска извиђачка авиона су уочила Јорктаун, како плута нагнут у једну страну током истог поподнева.

Командант Јорктауна је 5. јуна формирао групу од 170 људи, укрцао их на три разарача и послао да се укрцају на Јорктаун. Напори за спашавање брода започети су 6. јуна контраплављењем просторија и одбацивањем непотребног терета. на тренутак се учинило да ће се ови напори исплатити, када се појавио реморкер Вирео и започео тегљење за Перл Харбур. Међутим, Јамамото је већ упутио подморницу И-168 да потопи носач. У умешно изведеном нападу у 1336 часова, И-168 је испалила целу салву торпеда на Јорктаун, са даљине од свега 1200 метара. Два торпеда су погодила носач, док је треће торпедо погодило разарач Хаман, који се налазио уз сам носач и преполовило га. Након овог напада, Јорктаун је напуштен у 1555 часова, овај пут заувек. Потонуо је у 0501 часова наредног јутра.

USS Yorktown (CV-5) тоне, 7. јун 1942.

Спруансова битка

Чак и након преласка на крстарицу Асторија, Флечер је задржао команду над двема америчким наменским снагама. У 1811 часова 4. јуна, Спруанс је тражио од надређених инструкције за даље деловање. Како је одговор био негативан, Спруанс је задржао тактичку команду и даље командовање снагама у бици, без консултације са Флечером. Ово се сматра несебичним актом Флечера који је гарантовао континуитет командовања над TF-16, али је послужио и за мнимизирање Флечерове улоге код Мидвеја. Спруансова примарна брига била је избегавање сукоба површинских бродова, истовремено користећи преостале ваздухопловне капацитете за наношење удара на погодне циљеве, уз одбрану Мидвеја од још увек могуће инвазије. У 1915 часова, Спруанс наређује TF-16 да плови на исток како би избегла јапанске снаге које би могле пловити на исток. У поноћ, Спруанс је повео TF-16 на север али је био принуђен да све до 0200 часа плови на исток, јер је имао лажни радарски одраз површинског објекта. У 0420 часа на дан 5. јуна, TF-16 је запловила на југозапад како би у јутро имала острво Мидвеј у домету.

Јутро 5. јуна је донело погоршање времена. Исто као и Флечер дан раније, Спруанс одлучује да сачека извештаје са извиђања Мидвеја, како би одлучио шта му је чинити. Међутим, серија извештаја са Каталина унела је забуну и чак наслућивала присуство петог јапанског носача авиона.

Спруанс је био убеђен да нема опасности по Мидвеј тако да је у 1100 часова повео TF-16 северозападно, брзином од 25 чв, како би истражио јутрошње извештаје о носачу авиона. Планирао је поподневни напад са велике дистанце преосталим обрушавајућим бомбaрдерима.

Са Хорнета је у 1512 упућен напад, јачине 12 обрушавајућих бомбардера, на циљ удаљен 240 миља. Други напад је сачињавало 14 обрушавајућих бомбардера из ескадриле VS-8. Упућен је 30 минута после првог таласа. Командир прве групе је летео 315 миља, а да није наишао на циљ. На повратку, прелетео је преко јапанске „лаке крстарице“ коју је напао без успеха. Мета је у ствари била разарач Таниказе коју је Нагумо деташовао како би се уверио да је Хирју потонуо. Други талас са Хорнета није остварио никакав контакт.

Јапански разарач Tanikaze

Допринос Ентерпрајза узалудним америчким напорима од 5. јуна огледао се у ангажовању 32 авиона Даунтлес из четири различите бомбардерске ескадриле које су се сада налазиле на Ентерпрајзу. Овај напад је упућен у 1530 часова и летео неких 265 миља на северозапад. Притом није успео да уочи никакав циљ. Када је вођа групе чуо извештај претходне групе о наиласку на „лаку крстарицу“, повео је свих 32 авиона у напад на исту мету. Ни ови авиони нису били ништа успешнији у нападу на маневришући разарач. Током поподнева исти брод је напало и 18 бомбардера Б-17, распоређених у две групе. Таниказе није претрпео ни један директни погодак, али је шест чланова посаде настрадало у нападима. Заузврат, на америчкој страни избројани су губици од једног обореног Даунтлеса и два бомбардера B-17 који су се срушили у повратку.

Фаза гоњења

Када је отказана операција Мидвеј, наизложеније јапанске јединице биле су четири тешке крстарице из Групе за блиску подршку. На несрећу по њиховог команданта, наређења за престанак бомбардовања Мидвеја била су погрешно упућена, тако да их оне нису примиле све до 0230 часова 5. јуна. У том тренутку су се налазиле на свега 50 миља далеко од Мидвеја. Јапанске крстарице су тада окренуле, али током промене курса је уочена америчка подморница. Током маневра избегавања подморнице, тешка крстарица Могами је ударила у Микуму. Микума је тада претрпела лака оштећења, али је прамац крстарице Могами био разбијен и могла је да настави вожњу брзином од свега 12 чворова. Како је била близу аеродрома на Мидвеју, њено преживљавање на бојишту било је под великим знаком питања. Стога је Курита наредио да остале две крстарице одржавају велику брзину, а да Микуму оставе да прати тешко оштећену крстарицу Могами.

Прамац крстарице Mogami након удеса са крстарицом Mikuma

Како су Спруансови носачи трагали за фантомским носаче, авионима са Мидвеја је дат задатак да се обрачунају са два “бојна брода” уочена близу острва. “Бојни бродови” су у ствари биле две тешке крстарице које су пловиле малом брзином на запад. На крстарице је упућено у напад 12 обрушавајућих бомбардера и осам бомбардера Б-17, који су извршили напад, али без последица по јапанске бродове.

Јутро 6. јуна је затекло TF-16 у пловљењу на запад. У 0500 часова Спруансови разарачи су се налазили 350 миља северозападно од Мидвеја. Са Ентерпрајза је полетело 18 Даунтлеса како би извели јутарње извиђање у сектору од 180º ка западу, на даљини до 200 миља. Један од извиђача је у 0645 изтвестио о пловном саставу јачине бојни брод, крстарица и три разарача на позицији 130 миља југозападно од TF-16. Извештај је погрешно примљен, тако да је Спруанс извештен о саставу јачине носач авиона и пет разарача. У 0730 часова, исти авион извештава о две крстарице и два разарача, али на позицији југоисточно од позиције из претходног извештаја. Спруанс је ово схватио као две посебне групе бродова и сматрао је да су циљеви вредни извршења напада. Оно што су пилоти уочили у ствари су биле крстарице Микума и Могами, праћени са два разарача, како плове на запад.

У напад је у 0800 часова кренуло 26 обрушавајућих бомбардера са Хорнета. Пратњу је сачињавало 8 ловачких авиона. Хитност акције је умањена донекле након слетања извиђачког авиона који је послао јутарњи извештај. Пилот је потврдио да нема носача авиона у извиђаној зони.

Напад је водио исти онај кмандир који је претходно безуспешно нападао „лаку крстарицу“. Нешто пре 1000 часова, његови авиони успевају да постигну два поготка на крстарици Могами. Јапанци успевају да оборе два Даунтлеса. Ватрено крштење две јапанске крстарице било је далеко од завршетка. Са Ентерпрајза је у 1045 полетела група од 31 обрушавајућих бомбардера и 12 Вајлдкета. Даунтлеси су сконцентрисали напад на Микуму коју су индентификовали као бојни брод. У нападу задобија пет директних погодака и два блиска промашаја, што за последицу има избијање пожара и квар на погону. У 1358 часова пожар се шири на крмену просторију са торпедима, а убрзо након тога долази до велике експлозије, што за последицу има велика оштећења и деформације на крми. Преживела посада је почела да напушта брод када се појавио и трећи талас америчких авиона. То је био други напад са Хорнета, са 24 обрушавајућих бомбардера. У том тренутку, TF-16 се налазила свега 90 миља далеко. Разарач Арашио бива погођен бомбом у крму, при чему гине 37 чланова посаде, међу којима се нашло и преживелих чланова посаде са Микуме. Могами је добила још један погодак, али је успела да одржи брзину и да се спаси са бојишта. Њени губици у посади износили су 90 мртвих и 101 рањених. Микума се није могла спасити, потонула је у око 1930 часова.

У вече 6. јуна TF-16 се налазила 700 миља далеко од острва Вејк. Нешто после 1900 часова, Спруанс је повео TF-16 на севроисток ради попуне горивом. Битка је била завршена.

Епилог

Упркос напорима јапанске царске морнарице да сакрије размере пораза од свог становништва и копнене војске, није се могла сакрити чињеница да су Јапанци претрпели велики пораз. 1.Кидо Бутаи се борио без подршке и поднео највећи терет губитака. Свих четири носача авиона је потонуло, изгубљени су и сви авиони из припадајућих ваздухопловних група – њих 248. Подједнако тешки губици су били и у посадама авиона, али ипак не тако катастрофални како се веровало. Погинуло је 110 пилота, највише међу ваздухопловном групом са Хирјуа. Поређења ради, у бици за Соломонова острва погинуло је такође 110 пилота, док је у бици за Санта Круз изгубљено 145 пилота, међу којима доста искусних пилота.

Јапанци су укупно изгубили 3057 људи, већином чланова посаде ових четири носача авиона. Међу жртвама се налазило и 721 припадника летачког техничког особља, што је представљао најзначајнији губитак у овој бици. Поред носача авиона, потопљена је и тешка крстарица Микума, док је тешка крстарица Могами била тешко оштећена и остала ван строја све до 1943. године. Неколико мањих бродова је такође оштећено, али ниједан од њих није остао ван строја дуже време. До искрцавања на Мидвеј није никада дошло. Једини успех ове операције било је заузимање острва Ату и Киска до чега је дошло 7. јуна.

За Американце, цена наношења стратегијског пораза Јапанцима била је релативно мала. најважнији губитак Пацифичке флоте био је губитак носача авиона Јорктаун. Поред њега, изгубљен је и разарач Хаман. Изгубљено је и 144 авиона, док су људске жртве бројале 362 морнара, маринаца и пилота.

Битка за Атлантик: 3.септембар 1939 – 22. јун 1941.

Значај атлантског ратишта

За Велику Британију, као острвску државу, Атлантик је био од великог економско-стратегијског значаја. Од сигурности атлантских поморских комуникација зависила је егзистенција и слобода Велике Британије, јер је она преко Атлантика одржавала везу са прекоморским доминионима и колонијама, снабдевала се производима, индустријским и стратегијским сировинама. Зато је Велика Британија обраћала нарочиту пажњу развоју своје морнарице, а у последње време и развоју авијације, које су имале задатак да обезбеде заштиту њених помор­ских комуникација и одбрану њених обала.

За Француску Атлантик није имао толики значај као за Британију; она је преко њега одржавала везу са својим коло­нијама у западној Африци, западном Атлантику, са САД и другим прекоморским државама.

Немачку је Атлантик интересовао првенствено као ратиште на коме се једном од њених противника, Великој Британији, могао задати смртни ударац. Због британске надмоћности на мору, Немачка није могла да рачуна на неко значајније снабдевање стратегијским сировинама из прекоморских земаља. Осим тога, излаз на Атлантик био је за њу могућ само преко Северног мора и кроз Ламанш, али је ове путеве контролисала британска и француска ратна флота. Неповољан страте­гијски положај Немачке, и њена изложеност савезничкој поморској блокади, смањивали су оперативне могућности њене ратне морнарице. Због тога су Немци тежили да освајањем нових обала отворе својој флоти излаз на Атлантик и тиме јој створе повољније услове за деловање. Да би поправила свој положај и избегла теже последице поморске блокаде, Немачка је и у предратном периоду предузела неке мере: реорганизовала је своју привреду у циљу смањења увоза, а уговорима са СССР, Италијом, скандинавским и балканским земљама, обезбедила је увоз потребних сировина и разних других артикала. Међутим, кључни стратегијски положаји у бици за Атлантик били су или у британско-француским или у рукама земаља наклоњених Савезницима, са изузетком Канарских острва која су припадала Шпанији. То је за Немачку имало неповољан утицај на ток и крајњи резултат битке за Атлантик.

Ратне припреме, планови, организација и снаге

Немачка морнарица је почела интензивну припрему за рат тек 1935, после отказивања Версајског уговора и закључења британско-немачког поморског уговора. Крајем маја 1938. Хитлер је наредио команданту морнарице, адмиралу Редеру, да убрза изградњу бојних бродова Tirpitz и Bismarck и да изради план за развој немачке морнарице, како би се постигао паритет са Великом Британијом. Према тзв.“Плану Z“, који је израђен у фебруару 1939, немачка флота би до почетка 1948. имала: 10 бојних бродова, 12 бојних крсташа, 3 џепна бојна брода, 4 носача авиона, 5 тешких крстарица, 44 лаке крстарице, 68 разарача, 90 торпиљарки и торпедних чамаца и 249 подморница разних типова. 28. априла 1939. Немачка је отказала британско-немачки поморски уговор од 1935, и тиме отклонила сметње за развој своје морнарице. Међутим, због избијања рата, овај дугорочни програм изградње бродова морао је бити замењен новим скраћеним програмом у коме је тежиште стављено на изградњу подморница.

Бојни брод Bismarck

Тек пред рат, из јединица добивених из састава немачког ваздухопловства, немачка ратна морнарица је образовала морнаричку авијацију (око 220 авиона и хидроавиона). Сем тога, за полагање мина и за напад на британски поморски саобраћај било је предвиђено 6 бомбардерских група Heinkel He-111. Носаче авиона немачка ратна морнарица није имала.

На основу Хитлеровог наређења од 10.маја 1939, Немци су почели да разрађују план за евентуалну употребу морнарице у рату. Због недовољне јачине, морнарица је добила претежно дефанзивне задатке: да штити немачке обале; да брани сопствене а напада савезничке поморске комуникације; да повремено врши испаде у Северно море ради ометања помор­ске блокаде и везивања британске Домовинске флоте; да поставља дефанзивна и офанзивна минска поља и да подржава копнене и ваздухопловне операције дуж обале. Задаци авијације су били: извиђање и контрола британских острва и данских мореуза; напади на противничке поморске снаге на мору и у поморским базама; постављање мина испред британских обала; ваздушна одбрана немачких територијалних вода и поморских база.

Британски и француски поморски саобраћај требало је ометати појединачним или групним препадима подморница, ратних бродова, помоћних крстарица и авиона, као и полагањем мина. При томе су подморнице имале најважнију улогу – вођење подморничког рата против противничких трговачких бродова, док су ратни бродови, а нарочито помоћне крстарице, имали задатак да врше диверзије, да би изазвали поделу и растурање британско-француских поморских снага и олакшавали рад немачким подморницама. За извршење овог задатка предвиђена су 2 џепна бојна брода (Deutschland и Graf Spee) и три флотиле са 22 подморнице. Напади на пристаништа и поморске базе препуштени су авијацији.

Џепни бојни брод Deutschland

Ратна организација немачке морнарице била је прилагођена потребама вођења борбе на два фронта, западном и источном. Поморске снаге биле су подељене на западну флоту у Северном мору и источну флоту у Балтичком мору чији су команданти имали седиште у Вилхелмсхафену (Wilhelmshaven) и Свинеминду (Swinemunde), касније у Килу.

Британска морнарица је, као и немачка, започела припрему за рат са знатним закашњењем. Према новом програму од 1936. предвиђена је изградња 5 бојних бродова, 6 носача авиона, 19 крстарица, 32 разарача, 20 ескортних раза­рача, 11 подморница, 40 миноловаца и 4 брза минополагача. Већи део ових бродова завршен је тек по избијању рата, што је за Велику Британију имало неугодне последице, нарочито због недостатка ескортних бродова. Поред тога, морнарица није била довољно припремљена за одбрану од напада из ваздуха, али је у односу на немачку морнарицу, имала два значајна техничко-тактичка преимућства: савршенији радар и ASDIC.

1.јуна 1939. године британска ратна морнарица формирала је специјалну секцију која је имала задатак да планира и организује наоружавање целокупне британске трговачке морнарице. Она је, у сарадњи са Министарством поморства и сопственицима трговачких бродова, поделила расположиво противподморничко и противавионско наоружање трговачким бродовима чија је посада обучена за употребу овог наоружања. 26. августа је британски Адмиралитет преузео контролу над свим британским трговачким бродовима и старао се о организацији конвоја и њиховој заштити, али је наоружање трговачких бродова отпочело тек 4. септембра 1939, када су почеле акције немачких подморница. За борбу против подморница у обалским водама предвиђен је велики број рибарских бродова који су после избијања рата мобилисани.

На командном мосту разарача, у пратњи конвоја

Морнаричка авијација бројала је око 300 авиона и хидроавиона; њу су сачињавали апарати укрцани на носачима авиона и хидроавиони на бродовима. За садејство са морнарицом било је предвиђено 194 авиона који су припадали тзв. Обалској команди; половином априла 1941, ова команда, дотад подређена РАФ-у, ушла је у састав морнарице.

Британски ратни план почивао је на претпоставци да ће британска морнарица имати одмах као противнике и немачку и италијанску флоту, док се улазак Јапана у рат очекивао касније. На основу плана који је одобрен 30. јануара 1939, британска морнарица је добила следеће задатке: заштита британских острва и поморских комуникација; пребацивање експедиционих снага у Француску; поморска блокада Немачке; повремене тактичке офанзивне акције; постављање дефанзивних и офанзивних минских поља и садејство копненим и ваздухопловним снагама.

Британско ваздухопловство имало је задатак: да обалском авијацијом врши извиђање на мору; да напада немачке под­морнице и површинске бродове; да полаже мине; да садејствује морнарици у заштити британских територијалних вода и обале; да штити британске конвоје у границама свог рејона дејства; да ловачком авијацијом штити поморске базе, пристаништа и обалску пловидбу, а бомбардерском авијацијом врши нападе на немачку ратну флоту, поморске базе и бродоградилишта.

Британска морнарица није имала довољно снага да обезбеди пловидбу великог броја (око 3 000) бродова на свим комуникацијама.Због тога је Адмиралитет одлучио да обезбеђује конвоје само у обалским водама и тзв. жаришним зонама где се стицало неколико комуникација и где је саобраћај био веома жив. Конвоји који су пловили дужисточне обале били би заштићени минским пољима; канал Ламанш и улаз у Ирско море са запада штитила би тзв. Каналска ескадра (ChannelForce — 2 бојна брода, 2 носача авиона, 3 крстарице) која је базирала у Портланду, док би источни улаз у Ламанш био затворен минским пољем положеним код Довера. За борбу са лаким немачким снагама које би покушале да оперишу у јужном делу Северног мора издвојено је из састава Домовинске флоте 2 крстарице и 9 разарача и пребазирано у Хамбер (Humber); ове снаге су биле под непосредном командом Адмиралитета. Северне улазе у Атлантик, између Фарских острва и Исланда и Дански пролаз (између Исланда и Гренланда), контролисала би тзв. Северна патрола која се састојала од крстарица и тролера (trawlers).Обезбеђење обалске пловидбе у Ламаншу и дуж источне обале поверено је поморским командама у Нору (Nore, ушће Темзе), Портсмауту и Розајту. За бродове који би долазили са запада (ако не возе у конвоју) одређивали би се правци за приближавање домаћим водама. Њих је контролисала авијацијом и поморским снагама Команда западних прилаза са седиштем у Плимуту. Неколико поморских команди – за северни Атлантик (Фритаун), за Западну Индију (Бермуда), Индију (Цејлон) и Кину (СингапуриХонг Конг) сходно својој јачини, преузело је и део одговорности за обезбеђење саобраћаја. Сви трговачки бродови требало је да буду наоружани противавионским и противподморничким наоружањем.

Блокада Немачке спроводила би се контролом улаза у Северно и Средоземно море. Предвиђено је да се контролне базе успоставе на Оркнијским острвима, Даунсу (Downs), Гибралтару, Малти, Хаифи и Адену. У блокади је требало да учествују и подморнице, ближе немачкој обали, и авијација која би стално патролирала између Шкотске и Норвешке, с тим што би последњих 60 миља уз норвешку обалу, због недовољног акционог радијуса авијације, контролисало пет подморница.

Британска ратна морнарица била је подељена на Домовинску флоту (Home Fleet) у базама на британским острвима, Средоземну флоту у базама на Средоземљу, и Флоту Далеког Истока, у базама на Далеком Истоку. Захваљујући повољном војно-географском положају, Домовинска флота је била у могућности да с британских острва контролише све немачке поморске путеве и да примени стратегију ишчекивања (wait and see), не упуштајући се у одлучну поморску битку у близини немачке обале.

Француска морнарица, која је тек 1939. године отпочела пренаоружавање, ступила је у рат са знатним бројем старијих бродова. Поред тога, закаснила је и с применом радара и апарата за откривање подморница. У флоти се осећао недостатак носача авиона. Француска је свог главног будућег противника гледала у Италији, па се и у изградњи своје морнарице равнала према јачини италијанске флоте која није имала носаче авиона.

Морнаричка авијација је имала 353 авиона и хидроавиона, а било је предвиђено да и око 80 авиона из састава ваздухопловства, али већим делом застарелих, дејствује за потребе морнарице.

Ратна морнарица добила је следеће задатке: да брани француску атлантску обалу, да садејствује британској морнарици у блокади Немачке у Северном мору и Ламаншу; да штити комуникације у зони источног Атлантика, као и дуж обала јужне Европе и западне Африке; и да осигурава француске војне конвоје од северне и западне Африке. Према споразуму са Британцима, Французи су преузели контролу и над западним басеном Средоземног мора. У складу са постављеним задацима биле су формиране 3 посебне флоте: Атлантска – са базама у Ламаншу, западној Француској, западној Африци и западном Атлантику; Средоземна – са базама у Средоземљу и Флота Далеког Истока са базама на Далеком Истоку. Поред тога, предвиђено је да се образује и неколико поморских команди (у Денкерку, Бресту, Фор де Франсу на Мартинику и у Казабланци), са задатком да бране обалу, да организују заштиту конвоја и да одговарају за општу сигурност у својој зони операције. Свака од ових команди располагала је лаким поморским, ваздухопловним и обалским јединицама. За офанзивне акције на Атлантику, ради проналаска и уништења немачких крстарица, била је предвиђена и једна офанзивна група (са базом у Бресту) од 2 бојна брода, 1 носача авиона, 3 крстарице и 10 разарача.

Међународна политичка ситуација у августу 1939. јасно је наговештавала да је оружани сукоб у Европи неизбежан. Немачка је извршила тајну мобилизацију својих поморских снага и у времену од 19. до 25. августа пребацила у Атлантик џепне бојне бродове Deutschland и Graf Spee, као и 11 океанских под­морница. Бојни брод Deutschland са помоћним бродом Westerwald заузео је очекујући положај у северном, а брод Graf Spee са помоћним бродом Altmark у јужном Атлантику, док су подморнице распоређене на западним прилазима британских острва. Истовремено су 22 обалске подморнице испловиле у Северно море.

Западне силе су такође извршиле тајну мобилизацију својих поморских снага и предузеле припреме за осигурање комуни­кација, блокаду Немачке и за одбрану својих обала.

Ток операција до капитулације Француске
(3. септембар 1939 – 25. јун 1940)

Одмах по избијању рата немачке подморнице су започеле нападе против британског саобраћаја, а Велика Британија је објавила поморску блокаду Немачке и предузела прве мере за заштиту поморских комуникација и одбрану својих обала. У том циљу, подморничке патроле заузеле су одређене положаје испред немачких обала и база, као и пред норвешком обалом. Авијација је започела извиђање, а поморске снаге из базе у Хамберу отпочеле су крстарење у јужном делу Северног мора, док је главнина Домовинске флоте предузела крстарење између британских острва и Исланда да би пресретала немачке бродове, контролисала северне пролазе у Атлантик и давала подршку лаким патролним снагама. 6. септембра ступила је у дејство Северна патрола, јачине 7 старих крстарица, па се Домовинска флота повукла у базу.

Важан и хитан задатак који је британска морнарица обавила на почетку рата био је пребацивање експедиционих снага у Француску, а касније и његово снабдевање; задатак је обављен без икаквих губитака, јер Немци нису ничим ометали ње­гово извршење, сем полагањем мина код Довера и у Вејмутском заливу, где се укрцавање трупа није ни вршило.

5. септембра 1939. САД су образовале тзв. „Неутралну патролу“ (Neutrality patrol) која би спречавала зараћене стране да воде поморске операције у водама западне хемисфере. 2. октобра 1939, на Панамеричкој конференцији у Панами, издата је декларација о неутралности америчких држава и опоменуте су зараћене стране да не воде ратне операције у зони око 300 миља (555 км) поред обале Северне и Јужне Америке. Хитлер је издао наређење да се поштује ова зона неутралности јер није хтео да изазива САД, али су команданти немачких бродова и подморница ипак продирали у њу и тамо нападали трговачке бродове.

У циљу заштите поморских комуникација, Савезници су одмах, после објаве рата, наредили да се поморски саобраћај преко Атлантика врши само северним правцем: британска острва – Канада или САД, и јужним правцем: Гибралтар – Фритаун – Јужна Америка или Јужни Атлантик. Сем тога, трговачки бродови су наоружани и кретали су се у заштићеним конвојима. Блиска противподморничка заштита конвоја састојала се од једног или више ратних бродова (ескортни разарачи и др.), док су посредну заштиту вршиле јаче поморске јединице (бојни бродови, крстарице и носачи авиона), које су патролирале у осетљивим подручјима и указивале помоћ нападнутим конвојима. Противавионску одбрану конвоја вршила је британска авијација у границама свог радијуса дејства, а сем тога сви ескортни и трговачки бродови добили су противавионско наоружање.

На западним прилазима британских острва била су одређена два поморска пута за бродове који долазе из Атлантика (и обратно): северно од Ирске (северозападни прилаз), и јужно од Ирске (југозападни прилаз). На овим прилазним путевима предузета је пратња долазећих и одлазећих конвоја.

Немачке подморнице отпочеле су нападе 3. септембра 1938. када је подморница U-30 потопила британски путнички брод Athenia. После овога Хитлер је забранио потапање трговачких бродова и наредио да се подморнички рат води по одредбама међународног ратног права, вероватно с намером да Велику Британију и Француску, после освајања Пољске, приволи на мир. Истовремено је наредио да се ниједан француски ратни и путнички брод не напада, чак и онда када плови у конвоју, али је накнадно, 24. септембра, одобрио да се напади врше и на француске ратне, путничке и трговачке бродове, и да се сви бродови који плове дуж француске обале могу торпедовати без опомене. У времену од 23. септембра до 17. новембра 1939. Немачка је знатно пооштрила мере у погледу потапања противничких бро­дова и отпочела да води неограничени подморнички рат, нападајући чак и трговачке бродове неутралних држава који плове у правцу британских и француских пристаништа или транспортују материјал намењен Британцима и Французима, изузимајући само бродове Италије, Шпаније, Совјетског Савеза и Јапана.

У периоду септембар-децембар 1939. немачке подмор­нице су ограничиле своја дејства на обалске воде и западне прилазе британским острвима. 12. септембра, на 199 миља западно од Ирске, потопљен је британски носач авиона HMS Courageous са 518 чланова  посаде. Највећи успех постигла је подморница U-47 која је продрла у британску луку Скапа Флоу и 14.октобра потопила стари бојни брод HMS Royal Oak, а потом се неометано вратила у Немачку.

Подморница U-47

У овом периоду подморнице су дејствовале дању из зароњеног стања, али су већ у новембру биле принуђене да пређу на ноћне нападе са површине да би на тај начин умањиле ефикасност уређаја за откривање подморница, а с друге стране ноћу није било опасности од британске авијације.

Почетком 1940. немачке подморнице су продужиле неограничени подморнички рат (само су били поштеђени бродови САД, Италије, Шпаније, Совјетског Савеза и Јапана). У јануару и фебруару зона неограниченог подморничког рата проширивана је неколико пута, тако да је крајем фебруара обухватила целокупну линију источне обале британских острва и југозападне прилазе до 10° 30’ западне дужине и цело Ирско море. Истовремено је зона дејства немачких подморница проширена на Северно море, ради напада на конвоје за Норвешку и на југ до португалске обале, ради дејства против конвоја на правцу Гибралтара. Стога је у ја­нуару и фебруару повећан број потопљених бродова. Међутим, захваљујући томе што је помоћу патрола обалске авијације стално пратио кретање немачких подморница, британски Адмиралитет је био у могућности да организује лов на подморнице за време њиховог пролаза у Атлантик. Ове патроле проналазиле су и пратиле оне немачке бродове и подморнице који су покушавали да се пробију из Северног мора у Атлантик. Њихов се број стално повећавао, тако да је најзад 18. група обалске авијације добила једини задатак да проналази и напада дубинским бомбама немачке подморнице при њиховом пролазу кроз Северно море, док је 15. група ове авијације служила искључиво за пратњу конвоја. Дејство немачких подморница на поморске комуникације у периоду март-мај знатно је било смањено ради припрема и извођења напада на Норвешку. У току маја Савезници су ојачали противподморничку одбрану јер су увели нове корвете за пратњу конвоја и продужили заштитну зону до 15° западне дужине односно 200 миља западно од Ирске.

У току јуна немачке подморнице ангажоване су у циљу ометања евакуације британско-француских снага из Денкерка и других француских лука. С друге стране, због концентрације британских лаких поморских снага у Ламаншу, знатно је ослабљена заштита њихових конвоја у западним прилазима, тако да је у овом месецу потопљено 58 бродова са 284 113 тона.

Напади немачких подморница у првој етапи рата (септембар 1939 – јун 1940) нису дали очекиване резултате. Главни разлози за то били су: недовољан број подморница (нарочито оних с већим радијусом дејства) и ефикасна противничка противподморничка одбрана (организација конвоја, појачана заштита кон­воја јединицама ратне морнарице и авијације). Од почетка рата до капитулације Француске, немачке подморнице потопиле су 300 трговачких бродова са 1 136 926 тона, уз губитак 24 подморнице.

Употреба мина отпочела је 3. септембра 1939.године. Немци су објавили да су поставили минско поље у Северном мору испред Хелголандског залива, дужине 180 миља и ширине 60 миља. Сутрадан су и Британци објавили своје минско поље у Хелголандском заливу, које се делимично поклапало са немачким минским пољем. На тај начин, излаз из Хелголандског залива знатно је померен на север.

Од 3. – 10. септембра пролаз код Довера био је затворен минском препреком, с циљем да се немачким подморницама и површинским бродовима онемогући продор у Ламанш и тиме заштити транспортовање британских експедиционих снага и материјала у Француску, као и трговачки конвоји дуж обале и на југозападним прилазима британским острвима. 23. септембра је британска влада издала обавештење о постављању минског поља дуж источне британске обале, између ушћа р. Хамбера и Таине (Tyne). У децембру је то поље продужено дуж читаве источне обале острва.

У октобру су Немци испред британских острва, поред контактних мина, постављали и магнетске мине, које су потопиле 19 разних бродова са 59 027 тона. У новембру је број положених магнетских мина знатно повећан, тако да је скоро затворен пролаз Темзом и онемогућен поморски саобраћај с Лондоном, док је поморски саобраћај на Северном мору био отежан због великог броја лутајућих мина које су нанеле велике губитке бродовима, нарочито у јужном делу Северног мора. У децембру је тежиште полагања мина пренето са ушћа Темзе на уске канале испред источне обале, али је ефекат напада био нешто мањи због недостатка магнетских мина. 4.децембра је британски бојни брод Nelson при улазу у базу Лох Ив (LochEve) наишао на магнетску мину и услед оштећења остао ван употребе више месеци. Ноћу 12/13. децембра 5 немачких разарача, подржаваних с 3 лаке крстарице, положило је контактне мине испред ушћа р. Тајне.

Почетком 1940. Године немачки површински бродови, под­морнице и авиони продужили су да постављају магнетске и контактне мине. Тако су немачки разарачи у јануару поставили широка минска поља испред источне обале и на прилазима Темзи, док су подморнице полагале мине испред важнијих британских поморских база. И у току следећа 4 месеца Немци су полагали мине испред британских обала и база, а нарочито у току јуна, у каналу Ламаншу, где је вршена евакуација снага из Денкерка и других француских лука, тако да су у овом месецу потопљена 22 брода са 86 076 тона. Чишћење магнетских мина ишло је врло споро због недостатка ефикасних средстава. Тек 28. марта 1940. успешно су употребљена 4 противминска брода (преправљени рибарски бродови), а затим је издат налог да се опреми још 70 бродова за ове задатке. Истовремено је на прилазима Темзи предузето чишћење мина помоћу авиона, које је дало добре резултате. На тај начин знатно је смањена опасност од магнет­ских мина.

Поред положеног минског поља у Хелголандском заливу Британци су 8. априла 1940. положили и два минска поља у норвешким водама, ради спречавања транспорта шведске гвоздене руде преко Нарвика у Немачку. Полагање мина вршиле су углавном лаке поморске јединице (разарачи и подморнице). Тек у априлу 1940. неколико сквадрона бомбардерске авијације по­ложило је мине на ушћу Елбе, у Категату, Белту, Килском ка­налу и западном делу Балтика. Почев од априла, и обалска авијација је полагала мине на ушћу р. Везера (Weser) и Емса. Тако су у априлу и мају положене из авиона 263 мине и потопљена су 24 брода са 33 635 тона, док је у исто време изгубљено само 10 авиона. Полагање мина из авиона обустављено је после немачког напада на Западном фронту.

Немачка авијација отпочела је да извиђа и напада савезничке поморске комуникације тек у октобру, сходно директиви немачке Врховне команде од 9. октобра 1939. године. Захваљујући ваздушном извиђању Немци су могли пратити кретање конвоја и стање у савезничким поморским базама. Поред тога немачка авијација је постављала минска поља (магнетске мине) испред лука на британској обали и у каналу Ламаншу. Најзад, она је успешно бомбардовала британске поморске базе и пристаништа.

У циљу смањења дејства немачке авијације, Савезници су организовали противавионску заштиту својих конвоја у територијалним водама и на прилазима британским острвима до даљине 200 миља (радијус дејства ловачких авиона обалске авијације). Поред тога, сви ескортни и трговачки бродови добили су пав оруђе. Међутим, противавионска заштита конвоја наишла је у почетку на знатне тешкоће: врло мали радијус дејства ловачке авијације, недовољно искуство, тешкоће око одржавања везе између ловачких авиона и конвоја, тако да су авиони најчешће стизали касноу угрожену зону или уопште нису могли дејствовати услед ограниченог радијуса дејства. Због тога је крајем фебруара 1940. одлучено да ловачка авијација обезбеди сталну пратњу конвоја у обалским водама, што је дало добре резултате и отежало немачке нападе на конвоје. Да би се колико-толико отклонио недостатак у противавионским оруђима на трговачким бродовима, командни мост је заштићен пластичним оклопом, подизани су запречни балони и змајеви, паљене су лажне ватре, итд.

Од почетка рата до капитулације Француске, немачка ави­јација успела је да уништи 107 трговачких бродова са 313 139 тона.Овај успех постигнут је захваљујући слабој организацији противваздушне одбране савезничких конвоја, поморских база и пристаништа и недовољном учешћу савезничке ловачке авијације; сем тога бри­тански Адмиралитет је пре рата сматрао да ће противавионска оруђа на бродовима и на обали бити довољна да одбију све нападе из ваздуха, тако да су тек у августу 1939. предузете мере за организацију ПВО поморских циљева помоћу ловачке авијације (али те мере нису потпуно спроведене ни до јуна 1940).

Немачки ратни бродови ступили су у дејство 26. септембра 1939. када је Хитлер наредио да џепни бојни бродови Deutschland и Graf Spee (који су пред рат послати на Атлантик) предузму крстарење по Атлантику и нападају савезничке конвоје.

Дејство ових немачких бродова по Атлантику принудило је Савезнике да одреде осам гонећих група од укупно 20 бродова (1 бојни брод, 3 носача авиона и 16 крстарица), док је британска Домовинска флота за посредну заштиту важнијих кон­воја на северном Атлантику употребила неколико бојних бро­дова и крстарица и 1 носач авиона.

Пошто је у току октобра на северном Атлантику, између Азорских острва и америчке обале, потопио два брода, Немачки брод Deutschland је 15. новембра 1939. враћен у Немачку и тамо преименован у Lutzow, док је Graf Spee који је око 2 месеца крстарио по јужном Атлантику и Индијском океану, потопио 9 бродова са 50000 тона. 13.децембра 1939. код залива Ла Плата, одиграла се прва већа битка у рату на мору, када се Graf Spee  сукобио са британским крстарицама Exeter, Ajax и Achilles. После борбе, у којој је британска крстарица Exeter била озбиљно оштећена, немачки брод Graf Spee (такође оштећен) био је принуђен да се склони у уругвајску луку Монтевидео, где је остао 72 часа, а потом, 17. децембра, испловио. Верујући да га очекују знатно надмоћније снаге, командант је дигао брод у ваздух а потом извршио самоубиство.

На краткотрајном крстарењу од 21. до 27. новембра 1939. немачки бојни бродови Scharnhorst и Gneisenau потопили су 23. новембра у северном Атлантику, британску помоћну крстарицу Rawalpindi, а затим се вратили у своју базу, избегавши сукоб с британском Домовинском флотом.

У времену од 4. до 9. јуна 1940. немачки бојни бродови Scharnhorst и Gneisenau извршили су поново крстарење по северном делу Норвешког мора (операција Juno) с циљем да нападну британску флоту у области Нарвика и конвоје који су вршили евакуацију непријатељских трупа. Они су том приликом по­топили британски носач авиона Glorious, 2 разарача и 2 теретна брода.Од почетка рата до капитулације Француске, немачке крстарице и ратни бродови потопили су у Атлантику 18 бродова са 88 604 тона.

У пролеће 1940. Немци су упутили у Атлантик 5 помоћних крстарица (наоружаних трговачких бродова) ради напада на противничке конвоје. Ове крстарице потопиле су (до капитулације Француске) само 6 трговачких бродова са 40 631 тона.

Закључак

Напади подморницама, крстарицама, авионима и минама на поморске комуникације дали су најбоље резултате у првим месецима рата, када још нису били потпуно организовани конвоји и њихова одбрана од напада са мора и из ваздуха. Уколико се побољшавала заштита конвоја утолико је и ефикасност немачких напада смањивана, а тиме и губици противничких бродова.

Међутим, у пролеће 1940. Немци су употребили већи број подморница, авиона и мина и отпочели нападе торпедним чамцима, те су постигли још веће успехе и поред побољшања савезничке противподморничке одбране, што је свакако последица савезничких неуспеха у Норвешкој и на Западном фронту и евакуације британских снага из Француске. И поред великих губитака у трговачком бродовљу Савезници су успели да одрже поморски саобраћај на Атлантику и тиме осигурају дотур потребних материјалних средстава неопходних за вођење рата и снабдевање становништва.

Авијација је у току ове етапе имала знатан утицај на ток и резултат битке за Атлантик. Авијација је била незаменљива не само при извиђању (нарочито за проналажење и праћење конвоја и подморница) него и при нападу на конвоје, површинске бродове, подморнице, подморничке базе и пристаништа. Авион се показао као најопаснији противник конвоја. Међутим, учешће авијације на Атлантику било је знатно ограничено услед малог радијуса дејства расположивих авиона. У току ових операција утврђено је да је ПВО ратних бродова, поморских база и кон­воја била недовољна, тако да се за то морала ангажовати и авијација са носача и база на копну. Ово је изазвало потребу за повећањем броја носача авиона и ПВО бродова (крстарица и других) у саставу ратне морнарице.

Ток операција од капитулације Француске до Немачког напада на СССР
(25. јун 1940 – 22. јун 1941)

После капитулације Француске стратегијска ситуација изменила се у корист Немачке. Из борбе су били избачени скоро сви дотадашњи немачки противници у Европи, а Италија је ступила у рат на њену страну. Према Немачкој је остала још само Велика Британија, ослабљена поразом у Француској. Окупацијом Француске, немачке снаге су избиле на атлантску обалу и на Ламанш; тиме су добиле шире могућности за угрожавање комуникација на Атлантику и за неутралисање британске блокаде у Северном мору. Немачка је сада била у могућности да на западној француској обали организује своје базе за подморнице, површинске бродове и бомбардере и да знатно повећа њихову зону дејства на Атлантику. Овим је нарочито била угрожена комуникација британска острва – Гибралтар – западна Африка. Поред тога, Немачка је сада била у могућности да својом авијацијом и лаким поморским јединицама контролише сав поморски саобраћај на Ламаншу и на југозападним и источним прилазима британским острвима. Одмах по овладавању француском обалом немачке подморнице су прешле у француске базе у Бресту, Сен Назеру, Лоријану и Палису, док је база у Бордоу одређена за смештај италијанских подморница, чије је учешће у операцијама на Атлантику такође било предвиђено. Истовремено су немачки торпедни чамци и лаке поморске јединице пребачени у поморске базе Холандије, Белгије и Француске и тиме угрозили британски поморски саобраћај у Ламаншу.

С друге стране, Велика Британија је била у врло тешкој стратегијској ситуацији, нарочито стога што није могла да користи поморске и ваздухопловне базе Ирске, које су јој биле неопходне за одбрану јужних и западних прилаза британским острвима.Поред тога, британска морнарица је била знатно ослабљена растурањем својих снага ради заштите прекоморских територија и путева (јужни и западни Атлантик, Средоземље и Далеки Исток), као и губицима приликом евакуације из Денкерка. Најзад, британске поморске снаге на Атлантику биле су знатно смањене ангажовањем извесних ратних бродова за одбрану британских острва од немачке инвазије. Поред тога, услед губитка француске флоте и њених поморских база у западној Европи, Атлантику, Средоземљу и Далеком Истоку, задаци бри­танске ратне морнарице у заштити поморских комуникација знатно су се повећали. Иако је британска ратна морнарица још била надмоћнија, ипак се налазила у неповољном положају услед надмоћности немачке авијације. Због тога је природно што је између Британије и Немачке настала борба око француске флоте.

Британска влада је успела да на своју страну привуче француске поморске јединице које су се налазиле у Великој Британији, док је ескадра у Александрији, према споразуму са Британцима, остала неутрална до 1943. када је пришла снагама де Гола. Међутим, француске флотне јединице из Орана (Мерс ел Кебир) и из Дакара остале су верне француској влади из Вишија, па су их Британци напали, потопили један, а оштетили три бојна брода. У вези с тим, француска вишијска влада прекинула је дипломатске односе с Великом Британијом. Пошто француске поморске снаге на Мартинику, Гијани и Антилима нису хтеле да се прикључе Великој Британији и покрету генерала де Гола, то је постигнута сагласност између САД и команданта ових француских поморских снага да ове снаге остану неутралне. Са овом одлуком сложили су се и представници Панамеричке конференције, која је одржана у Хавани јуна 1940.

Због непосредне опасности од инвазије, заштита британских острва дошла је на прво место у оперативном плану британске морнарице, заштита поморског саобраћаја на друго, а поморска блокада Немачке на треће место.

Заштита поморског саобраћаја имала се продужити на дотадашњи начин, али са знатно смањеним снагама, посто је већи део разарача и других ескортних бродова био ангажован за од­брану британских острва. Поред тога, било је предвиђено да Команда западних прилаза, кад почне инвазија, одмах упути све расположиве ескортне бродове у Ламанш, који би тамо могли стићи у року 1-2 дана.

У циљу заштите поморског саобраћаја, Велика Британија је била принуђена да промени правце својих поморских путева: комуникација Британија – Гибралтар померена је више према западу; саобраћај кроз југозападне прилазе у Ламанш обустављен је, с тим да бродови плове кроз северозападни прилаз, тј. између Северне Ирске и западне Шкотске, а конвоји за источна пристаништа упућивани су северно од Шкотске. Касније, када су конвоји претрпели велике губитке од немачких подморница и бомбардера западно од Рокола (Rockall) и у водама северозападне Ирске, овај атлантски пут померен је још више на север, док је кроз Ламанш обављан само локални обалски саобраћај. Поморски путеви за Лондон и пристаништа источне обале такође су помердни северно од Шкотске и заштићени минским пољима.

У циљу заштите јако изложених комуникација на северном, јужном и западном Атлантику, британска флота је била принуђена да појача своје прекоморске команде у Гибралтару, Фритауну и на Бермудима. Нарочито је појачана поморска ко­манда на јужном Атлантику (у Фритауну) због губитка француских база у Дакару и Казабланци, а у северном Атлантику организована је ваздухопловна база на Исланду. Конвоји који су долазили из Америке пратили су канадски разарачи 300-400 миља у правцу истока, а затим их је само једна помоћна крстарица пратила све до зоне где је вршена заштита са британских острва (300 миља западно од Ирске). Конвоји за Гибралтар и јужну Африку имали су у првој етапи локалну пратњу, а даље пратњу од 1-2 ескортна брода, до сусрета са разарачима из Гибралтара, који су конвој преузимали и даље пратили, док су ескортни бродови са британских острва преузимали заштиту конвоја који је пловио из Гибралтара и пратили га до Велике Британије.

Пошто британска ратна морнарица није имала довољно бродова за пратњу конвоја у западним прилазима, то је обалска авијација добила задатак да конвоје штити од напада из ваздуха и да напада немачке подморнице. Ова заштита вршена је ескортним патролама, које су пратиле конвоје и офанзивним патролама, које су тражиле и нападале немачке подморнице. Зона дејства ових патрола над западним прилазима британских острва износила је 500 морских миља (926 км) од обале.

Поморска блокада Немачке имала се продужити смањеним снагама, пошто је знатан број крстарица, рибарских бродова, подморница и авиона био ангажован за одбрану британских острва. Поред тога, обалска авијација је осматрала и контролисала око 2 000 км непријатељске обале.За поморску блокаду западне Европе и северне Африке образована је Западна патрола, која је ослабила и иначе недовољне снаге за блокаду северних пролаза (поморски путеви између Енглеске, Норвешке и Исланда).

Немачка морнарица је, у вези Хитлерове одлуке да се изврши десант на британска острва, добила одређене задатке, али ни дејства против британског саобраћаја нису била занемарена.

Операцијске зоне на Атлантском океану и у британским обалским водама Немци су поделили на следећи начин: у Ламаншу и Северном мору авиони, торпедни чамци и мине; западни прилази британских острва – подморнице и авиони; даље према западу – подморнице и бомбардери великог радијуса дејства FW 200; на Атлантском океану – бојни бродови, крстарице и помоћне крстарице.

Немачке подморнице појачале су нападе на британске конвоје, почев од јула 1940, јер су имале погодније базе у Француској и Норвешкој, тако да су од јула до августа 1940. потопиле врло велик број трговачких бродова. Из француских база, подморнице су прошириле своје дејство на запад до 25° западне дужине, тј. ван зоне конвојске заштите са британских острва, а немачки авиони FW 200 са база у Бордоу, трагајући за британским конвојима, крстарили су изнад Атлантика до 15° западне дужине, ван зоне дејства британских ловаца базираних на копну. Кад би открили конвоје, авиони би обавештавали најближе подморнице, а затим и сами нападали. Међутим, британске противподморничке снаге, иако малобројне, постале су много опасније, јер су помоћу подводног електричног локатора откривале присуство подморница. Сем тога, британска авијација ефикасније је штитила конвоје у обалским водама, тако да су немачке подморнице биле приморане да нападају само ноћу.

Хитлер је 17. августа 1940. објавио тоталну блокаду британских острва и изјавио да ће се сваки неутрални брод који би се појавио у Северном мору, Ламаншу и у зони 250 миља западно од Велике Британије и Ирске бити потопљен без опомене. Зато је Велика Британија, према уговору од 2. септембра 1940. позајмила од САД 50 разарача, уступивши им зато право да 99 година искоришћавају британске базе у Њуфаундленду, Бермудима, западно-индијским острвима и Британској Гијани, и убрзала изградњу нових бродова за пратњу конвоја (фрегате, корвете и слупови). Поред тога, положена су минска поља испред источне обале Енглеске и Шкотске, затим између Шкотске и Оркнијских, Шетландских и Фарских острва, Исланда и Гренланда.

У септембру је зона дејства немачких подморница проширена даље на запад, али је тежисте њихових, претежно ноћних напада остало на северозападним прилазима британским острвима, мада су истовремено дејствовале и у португалским во­дама и испред западне Африке.

Ноћни напади подморница на конвоје дали су врло добре резултате, јер противподморничка одбрана није могла да се служи апаратима ASDIC за откривање подморница на површини мора и да користи обалску авијацију. У то време још није била довољно развијена примена радара за откривање подморница.

У октобру су немачке подморнице отпочеле примену групних напада на конвоје, који су дали добре резултате. Овога месеца британска заштитна зона конвоја продужена је 400 миља на запад захваљујући организацији базе у Северној Ирској. У новембру су Италијани употребили 26 подморница за нападе на Атлантику, док су немачке подморнице прошириле своја дејства и на јужни Атлантик, где су потопиле 4 брода и 2 помоћне крстарице. У периоду новембар-децембар акције немачких подморница нису дале очекиване резултате, јер су Британци повећали ескортну пратњу конвоја.Поред тога, рђаво време отежавало је дејство подморница на северном Атлантику, тако да су пренеле тежисте рада у зону испред Португалије и на јужни Атлантик.

Од октобра 1940. године, захваљујући повећању броја подморница, Немци су почели да примењују нову тактику, тзв. „тактику напада у чопору“ (Rudeltaktik). Ова тактика састојала се у концентричном нападу групе (5-9) подморница, које су, дириговане путем радија ка откривеном конвоју, изводиле узастопне ноћне нападе са морске површине, с тим што би се дању држале даље од конвоја. Ови напади извођени су нормално у зони средњег Атлантика, где није било британских извиђачких авиона. Иако су ови напади били врло опасни, тим пре што британ­ска морнарица још није располагала тактичким и техничким противмерама, они ипак нису дали одлучујуће резултате, зато сто су Немци дејствовали са малим бројем (око 30) подморница.

За време главне битке за Велику Британију (август-октобар) тежиште напада немачких подморница и авијације било је усмерено на поморску зону британских острва. Почев од новембра, Немци су тежисте напада пренели на Атлантик, при чему је авијација нападала британске поморске луке и обалску пловидбу, а подморнице – атлантске поморске комуникације. Поред тога, Немци су предузели дипломатску акцију ради увлачења Шпаније у рат. У том циљу они су 12. новембра 1940. издали директиву бр. 18, којом је била предвиђена немачка интервенција на Пиринејском полуострву (план „Felix“), с циљем да се заузме Гибралтар и спречи Велику Британију да заузме Пиринејско полуострво, као и острва у Источном Атлантику (Азори, Мадера, Канарска и Зеленортска острва).Припреме за ову операцију обустављене су 11. децембра 1940. због отпора Шпаније да уђе у рат и због италијанског напада на Грчку.

Почетком 1941. године, због рђавог времена, немачке подморнице су смањиле број напада. Немци су увели у службу два побољшана типа подморница (од 500 тона са радијусом дејства од 11 000 миља и од 800 тона са радијусом дејства од 15 000 миља). И поред тога, ове подморнице нису постигле очекиване успехе, јер је британска флота знатно појачала заштиту поморских комуникација. Наиме, ескортни бродови и авиони добили су радаре за откривање подморница и површинских бродова, као и радиостанице за међусобну везу. Пратња кон­воја била је појачана формирањем ескортних група (око 8 бродова), с тим што су у састав сваке групе сразмерно улазиле све расположиве врсте ескортних бродова (разарачи, корвете и рибарски бродови). Заштита од напада подморница побољшана је и ангажовањем авиона већег радијуса дејства, снабдевених радаром, радиоуређајима и већом количином дубинских бомби.

Директивом бр. 23 од 6. фебруара 1941. немачка Врховна команда је наредила да морнарица и авијација појачају и прошире нападе на британске комуникације (при чему је морнарица имала да напада бродове на мору, а авијација – британска пристаништа, поморске базе и бродоградилишта). Хитлер је 24. фебруара изјавио да ће битка за Атлантик бити готова за 60 дана. Међутим, ни Велика Британија није седела скрштених руку. Она је 6. марта издала директиву којом је предвидела концентрацију свих поморских и ваздухопловних снага ради учешћа у бици за Атлантик, као и офанзиву против немачких подморница и авиона FW200 како на мору и у ваздуху, тако и у њиховим ба­зама, у западној Француској. У вези с тим, обалска авијација знатно је појачана авионима Blenheim, уведени су ескортни бродови са ловцима, а трговачки бродови су добили већи број противавионских топова.

Почетком марта 1941. Немци су предузели појачану офанзиву на конвоје новим подморницама (800 тона), великог радијуса дејства, уз подршку авиона FW200 и Heinkel He-111, примењујући и даље тактику групних напада, која је постала страх и трепет за споре британске конвоје.

Heinkel He-111

На основу закључака британско-америчке конференције од 27. марта 1941. године, САД су одлучиле да, поред својих, штите конвоје Велике Британије, Норвешке, Данске, Холандије, Пољске и Француске. За ову заштиту, оне су, поред постојећих неутралних патрола, образовале специјалне снаге за подршку: 3 групе разарача и 4 сквадрона хидроавиона Catalina. Сем тога, оне су, на основу Закона о зајму и најму (Lend – Lease) дале Британији 10 мањих ескортних бродова.

У мају су, Британци, после успостављања базе на Исланду, знатно појачали ескортну заштиту конвоја у источном делу северног Атлантика и на правцу Гибралтара, што је принудило немачке подморнице да оперишу испред западне Африке или на централном Атлантику. Канадска морнарица је на својој обали образовала истакнуте базе за заштиту конвоја у западном делу Атлантика, а САД су успоставиле базе на Гренланду, Бермудима и Њуфаундленду. Тако је план о непрекидној поморској заштити конвоја кроз северни Атлантик остварен крајем маја, захваљујући новоуспостављеним базама, али је то било доста компликовано, пошто је конвој пролазио кроз зоне четири ескортне групе. Поред тога, побољшана је заштита из ваздуха, јер се пратња авионима са британских острва проширила на запад до 700 миља, са канадске обале 600 миља у правцу истока и са Исланда 400 миља у правцу југа, али је у средини Атлантика остала још једна незаштићена зона ширине 300 миља (555 км). Стална заштита конвоја од напада из ваздуха на правцу Гибралтар – Јужна Африка такође није била осигурана, мада су прекоморске команде у Гибралтару и Фритауну биле појачане хидроавионима.

Иако су им британске противподморничке мере знатно отежале активност и ноћне нападе на северном Атлантику, немачке подморнице су у периоду јануар – јун постигле врло велике успехе, нарочито у водама јужног Атлантика, зато што тамо још није била довољно организована заштита конвоја: потопљена су 263 трговачка брода са 1 451 595 тона. Међутим, већ од јуна, успех подморница се смањује због знатног појачања одбране британских конвоја, као и због немачког напада на СССР, који је изазвао пребацивање извесног броја подморница у Фински залив и Баренцово море. Од капитулације Француске до напада на СССР немачке подморнице су потопиле 548 трговачких бро­дова са 2 921 983 тоне, уз губитак 18 подморница.

Британске подморнице, које су на почетку ове етапе продужиле патролну службу у Северном мору и испред западне обале Европе, претрпеле су велике губитке, пошто су их Немци брзо откривали, а затим нападали из ваздуха специјалним дубинским бомбама. Када је престала опасност од инвазије, британске подморнице су напустиле патролну службу и добиле задатак да пресрећу немачке подморнице у Бискајском заливу, на Северном мору и на Атлантику и да нападају на немачке ратне и трговачке бродове. Иако су ове подморнице знатно угрозиле обалску пловидбу у Бискајском заливу и Скагераку, оне ипак нису постигле очекиване резултате у борби против немачких подморница.

Употреба мина – Немци су од септембра 1940, поред контактних и магнетских мина, употребљавали и акустичке мине, а затим и магнетске мине са успореним дејством. Пошто су Немци постављали комбиновано све врсте мина, искрсле су велике тешкоће при њиховом чишћењу, зато што миноловци нису били опремљени за чићење свих врста мина, и што Британци нису имали велике брзе миноловце који би пратили конвоје при улазу у обалске воде.

Немачка мина на плажи, обала Шкотске 1941.

У септембру је полагање мина у Темзи и пред Лондоном предузела 6. ваздухопловна дивизија, специјализована за ову врсту операција. Почетком новембра, у вези са преласком на ваздушни рат изнуравања, немачка авијација је појачала минирање, спуштајући сваке ноћи 50-60 мина дуж источне британске обале, док су разарачи полагали мине у западном, торпедни чамци у централном и источном делу Ламанша. Примена акустичких мина и магнетских мина са успорачем знатно је повећала потапање бродова у периоду октобар-децембар 1940, када су укупно уништена 72 брода са 133 641 тоном. Почетком 1941. губици бродова знатно су смањени захваљујући успешном откривању и уништењу мина, али су Немци у марту опет појачали нападе, употребивши авионе за полагање мина у Темзу, Хамбер и Мерзи. У периоду април-јун 1941. Немци су послали велик број авиона на Балкан и на Источни фронт, те су били приморани да ограниче употребу мина, тако да је број уништених бродова знатно опао. Од капитулације Француске до напада на СССР од немачких мина страдала су 162 брода са 309 548 тона.

У току ове етапе британски бродови и авиони продужили су да полазу минска поља за затварање северних пролаза (Шкотска – Гренланд). У циљу спречавања инвазије, британски разарачи, подморнице и авиони допунили су минска поља дуж источних британских обала, и почев од јула, полагали су офанзивна минска поља испред холандске, белгијске и северне француске обале, а у августу испред Бреста и подморничких база у Бискајском заливу. Како су разарачи и подморнице претрпели знатне губитке при вршењу ових задатака, то је даље полагање мина препуштено углавном авионима обалске и бомбардерске авијације, који су од јула 1940. до јуна 1941. полагали нова офанзивна минска поља испред холандске, белгијске и француске обале. У међувремену је британска бомбардерска авијација поставила мине испред поморских база у Немачкој (нарочито испред Кила и ушћа Елбе). У пролеће 1941. појачано је полагање мина испред немачких поморских база у Бресту и Бискајском заливу у коме су учествовале поред авиона и британске подморнице. Поред тога, бомбардерска авијација постављала је мине у за­падном делу Балтика, где су постигнути врло добри резултати.

У овој фази Британци су применили нову тактику – уместо полагања нових минских поља, мењали су састав постојећих комбиновањем разних врста мина, чиме су Немцима знатно отежали чишћење.

Немачки ратни бродови и помоћне крстарице продужили су и у овој фази нападе на поморски саобраћај на Антлантику, због чега је британска морнарица била принуђена да за пратњу сваког конвоја, кад год је то могуће, одређује по један бојни брод или крстарицу из састава Домовинске флоте, која због тога није могла да успешно врши блокаду између британских острва и Гренланда. Поред тога, највећи део лаких поморских јединица и обалске авијације и известан број крстарица и рибарских бродова из састава Северне патроле били су упућени на југ ради појачања снага у Ламаншу и дуж југоисточне обале. Због тога британска ратна морнарица није била у стању да спречава продоре немачких ратних бродова у Атлантик.

Немачки бојни бродови и крстарице су од октобра 1940. до јуна 1941. у неколико махова продирали у Атлантик и тамо успешно нападали британске конвоје и бродове. Крстарица Admiral Scheer, која се од 23. до 30. октобра неопажено пробила кроз Северно море и Дански пролаз (између Исланда и Гренланда), крстарила је по северном и јужном Атлантику и Индијском океану до 1. априла 1941; пошто је потопила 16 бродова са 99 059 тона, вратила се неометано у Немачку. Крстарица Hipper такође се пробила кроз Дански пролаз ноћу 6/7. децембра 1940, крстарила три недеље у рејону Азорских острва и потом се 27. децембра 1940. вратила у Брест. 1. фебруара 1941. поново је испловила у рејон Азорских острва, потопила 7 бродова са 32 806 тона и вратила се у Брест 14. марта 1941.

Бојни бродови Scharnhorst и Gneisenau прошли су неопажено 23. јануара 1941. кроз Дански пролаз и затим по северном Атлантику заједно крстарили два месеца, избегавајући сукоб с британским ратним бродовима; потопивши 22 брода са 115 622 т, упловили су 22. марта 1941. у Брест. Да би спречили продор ових бродова из Бреста у Атлантик или њихов одлазак за Немачку, Британци су морали да ангажују знатне снаге Домовинске флоте и својих подморница за поморску блокаду Бреста и Бискајског залива. Истовремено је британска авијација нападала ове бродове у Бресту и оштетила их тако да нису могли предузети операције све до фебруара 1942.

У пролеће 1941. Немци су планирали снажну офанзиву бојних бродова и крстарица у којој би, поред Шарнхорста, Гнајзенауа и Хипера, учествовали нови бојни брод Bismarck и нова крстарица Prinz Eugen. Међутим, до ове велике офанзиве није дошло, зато што су бродови Шарнхорст и Гнајзенау били блокирани у Бресту, тако да је напад предузет само са бродовима Bismarck и Prinz Eugen.

18 маја испловили су из Гдиње Bismarck и Prinz Eugen. Британци су преко агентурне службе, били благовремено обавештени, па су 21. маја појачаним аероизвиђањем, открили немачке бродове у Корсфјорду, јужно од Бергена, а сутрадан су установили да су немачки бродови напустили Норвешку. Подузете су многобројне мере да се немачки бродови открију и нападну. У Данском пролазу, у ноћи 23/24. маја британска крстарица Suffolk открила је помоћу радара групу Bismarck, и затим је редовно слала податке о њеном кретању. У зору 24. маја на излазу из Данског пролаза, групу Bismarck су напали британски бојни крсташ Hood и бојни брод Prince of Wales. После краће борбе (од 05.53 – 06.13), Bismarck је успео да потопи британски бојни крсташ Hood и да оштети брод Prince of Wales, који се под заштитом димне завесе повукао из борбе. После тога, Bismarck, лакше оштећен, кренуо је смањеном брзином ка француској поморској бази Сен Назер, док је крстарица Prinz Eugen продужила покрет у Атлантик, одакле се 1. јуна неометано вратила у поморску базу Брест. Британски бојни брод Prince of Wales, крстарице Suffolk и Norfolk и бродови Домовинске флоте King George V, Repulse, носач авиона Victorious, 4 крстарице и 9 разарача кренули су у гоњење бојног брода Bismarck, док је ескадра „H“ из Гибралтара (бојни брод Renown, носач авиона Ark Royal, крстарица Shefild) упућена да пресретне бојни брод Bismarck и да му спречи повратак у француске базе. Поред тога, позвана су у помоћ из конвојске пратње 3 бојна брода (Rodney, Ramillies и Revenge). Иако је Bismarck у ноћи 24/25. маја био погођен торпедом једног авиона са носача Victorious, ипак је тај напад остао без тежих последица. Услед велике магле, упркос употреби радара, Британци су изгубили контакт с њим. Они су га поново открили тек 26. маја у 10,30 часова, 690 миља северозападно од Бреста. Убрзо затим у 17,30 часова стигла је крстарица Shefild и преузела одржавање контакта са бб Bismarck. Авиони са носача авиона Ark Royal успели су да у времену од 20,47 – 21,25 часова погоде бб Bismarck са 2 торпеда и да тешко оштете његов уређај за кормиларење. У 22,30 часова стигло је 5 британских разарача, који су у току ноћи вршили торпедне нападе, али без већег успеха. Изјутра 27. маја ватром британских бродова King George V и Rodney, Bismarck је тешко оштећен, а потом потопљен торпедима британске крстарице Dorsetshire око 400 миља западно од Бреста; спасено је само 110 људи.

Крстарењем бб Bismarck завршена је офанзива немачких ратних бродова на Атлантику која није дала очекиване резултате, пошто је од капитулације Француске до напада на СССР потопљен само 51 трговачки брод са 257 381 т.

Немачке помоћне крстарице, појачане са још 2 брода, постигле су веће успехе у овом периоду, јер су потопиле 86 трговачких бродова са 516 636 тона, уз губитак 4 помоћне крстарице.

У току јуна 1941. британска морнарица успешно је извршила чишћење Атлантика од немачких помоћних бродова, који су тамо били раније упућени ради снабдевања ратних бродова и помоћних крстарица. Том приликом је уништено или заплењено 9 оваквих бродова, а тиме су уништене базе за даље офанзивне акције немачких површинских бродова на Атлантику.

Немачки торпедни чамци из поморских база у Холандији, Белгији и Француској продужили су и у овом периоду смеле нападе (нарочито ноћу) на британске бродове на Ламаншу и дуж источне обале. Благодарећи својој великој брзини и малој површини, они су представљали врло погодно средство за заседе и извођење торпедних напада, као и за полагање мина, тако да су стално угрожавали британску обалску пловидбу и конвоје за све време од јула 1940. до марта 1941, када британска ратна морнарица није располагала одговарајућим противсредством, нарочито брзим ескортним и обалским бродовима. Међутим, почев од априла 1941, дејство ових чамаца знатно је умањено ступањем у акцију британских моторних бродова и моторних чамаца. Од капитулације Француске до напада на СССР немачки торпедни чамци потопили су укупно 33 брода са 67 923 тоне.

Немачка авијација продужила је у овом периоду појачано дејство против британских поморских комуникација и база. Бомбардерска авијација је вршила нападе на конвоје, поморске луке и пристаништа у зони британских острва и на Ламаншу, док су бомбардери FW200 (са база код Бордоа) крстарили према западу до крајњих граница радијуса дејства, садејствујући немачким подморницама на западним прилазима британским острвима и даље према западу. Специјална група авиона Junkers Ju-88 и Heinkel полагала је мине у обалским водама британских острва и у зони Ламанша. Немачки авиони су у јулу 1940. главним снагама нападали конвоје на Ламаншу и на источној обали Енглеске. Да би појачали противваздушну одбрану обалских конвоја, Британци су предузели низ мера: увели су покретне балонске запреке (балони издигнути на малим бродовима); сваком трговачком броду за време проласка кроз Ламанш додељивали су по 2-3 екипе морнара са противавионским оружјем; смањили су конвоје од 25 на 12 бродова; за пратњу конвоја увели су нове разараче типа Hunt са бољим противавионским наоружањем и појачали су заштиту конвоја како с мора тако и из ваздуха.

Немачки бомбардери великог радијуса дејства FW200 отпочели су у августу нападе на конвоје у Ирском мору, као и западно и северозападно од Ирске, док су немачки хидроавиони у исто време вршили торпедне нападе на британске обалске конвоје. Ови напади продужени су са већом или мањом жестином и у току следећих месеци 1940. и првих месеци 1941. године. У периоду април-јун 1941. немачки бомбардери су нападали и конвоје који су пловили у правцу Гибралтара. Услед овога конвоји су били приморани да плове нешто западније, али су тада изашли из заштитне зоне британских авиона са база на Гибралтару и на британским острвима.

У периоду новембар 1940-јун 1941. немачка авијација је у британским обалским водама извршила 9 553 дневна и 4 020 ноћних полетања (потопила је 30 бродова дању и 47 бродова ноћу), док је британска ловачка авијација за то време имала 27  296 дневних и 56 ноћних полетања. Од капитулације Француске до напада на СССР немачка авијација је потопила 389 британских бродова са 1 082 270 тона. Овако велик успех, немачка авијација постигла је зато што Велика Британија у прво време није имала довољно ловачких авиона и противавионских оруђа, нити погодну организацију противваздушне одбране у територијалним водама и на поморским комуникацијама. Међутим, велики британски напори у организовању ПВО ипак су уродили плодом, тако да је почетком јуна 1941. опасност од немачких напада из ваздуха била знатно умањена – ловачка авијација је успешно штитила конвоје у обалским водама, док се сваком океанском конвоју давао по један ескортни брод са катапултом за избацивање ловачког авиона типа Hurricane. Поред тога, сваки прекоокеански конвој добио је непосредну ловачку пратњу од двомоторних ловаца (већег радијуса дејства) из састава обалске авијације, који су штитили конвоје испред западних прилаза у границама свог рејона дејства. Најзад, приликом напада на СССР, Немци су највећи део авијације упутили на Источни фронт, тако да су због тога губици британских бродова били знатно смањени.

Sea Hurricane на катапулту

Британска обалска авијација наставила је нападе на немачки поморски саобраћај и поморске базе, али без већих резултата. Половином јула 1940. Британија је одобрила потапање немачких трговачких бродова на Северном мору и испред норвешке обале, а 20. октобра и на Ламаншу и у Бискајском заливу, док је тек у марту 1941. дата општа дозвола да се у свако доба и на сваком месту могу нападати немачки или од Немаца контролисани бродови. Међутим, када је, у складу с британском директивом од 6. марта 1941, већи део обалске авијације пребачен на северозападне британске базе, тада је смањен број напада на немачку обалску пловидбу. Британска бомбардерска авијација продужила је нападе на немачке поморске базе и бродоградилишта, али је у циљу спречавања немачке инвазије у току септембра и октобра 1940. тежиште напада пренела на немачку десантну флоту у пристаништима Француске, Белгије, Холандије и северне Немачке. Када је опасност од инвазије отклоњена, бомбардери су наставили да нападају базе и бродоградилишта. У пролеће 1941. извршили су више напада на поморску базу Брест, где су се налазили немачки бојни бродови Scharnhorst и Gneisenau, али без већег успеха. Једино је 6. априла један британски авион торпедовао брод Gneisenau и толико га оштетио да је 8 месеци морао остати на оправци. Главни разлози за овај слаб успех британске авијације били су недостатак погодних авиона и бомби за нападе, недовољно искоришћавање торпеда, ангажовање бомбардерске авијације за друге задатке и недовољна обученост посада за напад на бродове.

Закључак

И поред максималног залагања у нападу на савезнички поморски саобраћај, Немци нису постигли одлучујуће резултате, иако су до 1. јула 1941. уништили 848 бродова (7 631 340 БРТ).

Подморнице су у потапању бродова постигле већи успех него сва остала средства заједно, премда је број ангажованих подморница био релативно мали, а њихове техничке особине остале непромењене (у односу на подморнице из Првог светског рата), док је, напротив, британска морнарица ушла у рат с новим средствима за борбу против подморница. Том британском преимућству Немци су вешто парирали изменом дотадашње тактике и усавршавањем средстава за напад. Међутим, Немци ипак нису успели да подморницама реше битку за Атлантик у року од 60 дана, како је Хитлер очекивао, јер су Британци располагали и средством за детекцију при слабој видљивости, па је, упоредо са порастом потопљене тонаже, растао и број потопљених подморница. Смањењу губитака у трговачким бродовима допринело је и увођење система сталне конвојске пратње после успостављања нових база на Исланду и Гренланду, повећање броја ескортних бродова и побољшање ПВО британских обалских вода и конвоја. Ситуација је, међутим, за Британију била још увек критична, јер је само једна петина потопљене тонаже била надокнађена новоградњама у британским и америчким бродоградилиштима; увоз је због тога морао бити ограничен на најнеопходније животне и ратне потребе, а расподела у земљи строго рационирана.

У току јуна 1941. ситуација на Атлантику знатно се побољшала за Велику Британију. Услед напада на СССР ослабљене су немачке поморске и ваздухопловне снаге које су биле ангажоване у бици за Атлантик, јер је највећи део ваздухопловних снага упућен на Источни фронт, а известан број подморница упућен је у Фински залив и Баренцово море.

Авијација је у рату на мору, упоредо са повећањем свог радијуса дејства и побољшањем средстава за извиђање и напад, играла све већу улогу. Извиђање, напад на флоту при вожњи и у базама, полагање мина и разминирање неконтактних мина, тактичко садејство са бродовима и подморницама и, најзад, ПВО заштита флотних састава и јединица створили су од авијације неопходног савезника, али уједно и најопаснијег противника ратне морнарице. Због свега тога порастао је значај носача авиона, који ће се током рата развити у језгро великих ратних морнарица. Лоше последице недовољног броја ових бродова осетила је британска морнарица за време кампање у Норвешкој, док је немачка морнарица, која уопште није имала носаче авиона, постала свесна тог недостатка годину дана касније, када је за време гоњења бб Bismarck била немоћна да му помогне авијацијом.

Применом магнетских мина, и поред тога што су прве такве мине произвели Британци још крајем Првог светског рата, Немци су постигли изненађење које је могло имати веома тешке последице за Велику Британију. Магнетске мине су нанеле осетне губитке британском саобраћају. Британска морнарица је морала да ангажује огромна средства ради сузбијања опасности од мина. Али су Немци при употреби тог новог оружја учинили две озбиљне погрешке: прво – почели су да полажу мине пре но што су их произвели у довољном броју, и друго – полагали су мине не водећи довољно рачуна о потреби да се сачува тајност њиховог деловања. Тако се и могло догодити да Британци пронађу једну неоштећену мину на муљевитој обали Темзе, упознају се с њеним механизмом и предузму заштитне мере.

Крстарички рат био је успешан захваљујући добро организованом систему снабдевања на отвореном мору. Тиме је немачким бродовима омогућено да месецима крстаре по океанима и нападају савезнички саобраћај. То је изазвало издвајање флотних снага за борбу против крстарећих бродова и пружило повољније услове за дејство подморница. Британци су, међутим, успели да у знатној мери сузе оквире тог начина ратовања, када су, после потапања бб Bismarck, у опсежним акцијама чишћења, уништили већи број бродова за снабдевање. Тако се и у овом рату поновило искуство из Првог светског рата: крстарице су имале успеха у почетку рата, док противник није стигао да се њирна озбиљније позабави.

Од нових техничких пронаиазака у морнарици, највећи тактички значај имао је радар. Британска морнарица, која је имала усавршенији радар од немачког и ту предност задржала током читавог рата, била је у бољем положају од немачке морнарице, што је нарочито дошло до изражаја за време гоњења бб Bismarck. Радар је флоти одузео могућност да сачува тајност марша ноћу или при слабој видљивости, а тиме је створио и услове за ноћне сукобе, који нису више, као у Првом светском рату, били случајни, краткотрајни и малобројни, него су претстављали нормални вид борбе између ратних бродова.

Битка за Велику Британију 1940-1941.

Политичка и војна ситуација

Освајањем Норвешке, Данске, Холандије, Белгије и северне и западне Француске, немачка армија је добила нове – много погодније и ближе – поморске и ваздухопловне базе за напад на Велику Британију, за ометање њеног саобраћаја на Ламаншу и за угрожавање њених комуникација на Атлантику. Ступањем Италије у рат на страну Немачке знатно су угрожене британске базе и комуникације на Средоземљу и отежане везе са колонијама на Средњем и Далеком Истоку. Велика Британија сваког момента је могла очекивати напад Немачке, тим пре што је Немачка имала врло јаке снаге: око 157 дивизија (139 пешадијских, 1 коњичку, 7 моторизованих и 10 оклопних и око 3 500 авиона прве линије, од којих је око 75% било способно за операције.

Велика Британија није била спремна за одбрану. Њена копнена војска имала је само око 360 000 обучених војника (али без савременог наоружања и опреме) и око милион обвезника који су се тек обучавали. На дан 10. јула, од укупно 2 591 авиона на британским острвима, за операције су била способна само 1 423 авиона (656 ловаца, 467 бомбардера и око 300 авиона обалске авијације. Противавионска одбрана није била потпуно организована, а обалски фронт није био утврђен, нити довољно поседнут.

Немачком нападу могле су се у првом моменту супротставити једино надмоћна британска ратна флота и бројно слабије британско ваздухопловство (РАФ). Поред тога, тај напад је знатно отежавала и широка водена препрека (Канал Ламанш), која одваја британска острва од европског континента – немачког полазног положаја. Према томе, пре поморског десанта на британска острва требало је уништити или неутралисати британску ратну флоту и авијацију. Међутим, Немци нису предузели напад на Велику Британију одмах после избијања својих армија на Канал Ламанш (20 маја 1940), већ су наставили операције у циљу потпуног уништења француских оружаних снага. Изгледа да Немци уопште нису имали разрађен план за инвазију и да због тога нису ни припремили одговарајућа средства за њено извођење. Штавише, Немачка није била спремна да предузме инвазију ни после завршетка операција у Француској, с обзиром да је за то била потребна детаљна припрема сва три вида оружаних снага. Пре свега, ратна морнарица би морала да припреми и прикупи десантне бродове у лукама Холандије, Белгије и Француске, а авијација да уреди аеродроме. С друге стране, копнена војска имала би да концентрише десантне трупе и изврши неопходне вежбе укрцавања и искрцавања. За све ове припреме требало је најмање 1 – 2 месеца. Међутим, иако је постојала могућност да се у овом времену предузме бомбардовање Велике Британије, као што је то предлагао маршал Кеселринг, ипак то Хитлер није дозволио, већ је покушао да дипломатским путем реши спор с Великом Британијом. Но, и поред критичне ситуације у којој се налазила у то време, Велика Британија није хтела да прихвати немачке предлоге за мир, као ни Хитлеров последњи апел, који јој је упутио у говору у Рајхстагу, 19. јула 1940, већ је одлучила да продужи борбу до коначне победе. Због тога су обе стране предузеле обимне војне и политичке припреме, тражећи савезнике за продужење рата.

Немачке победе у Пољској, Норвешкој и Француској знатно су импресионирале неутралне државе Европе, тако да су све више попуштале немачким захтевима. Румунија је 4. јула пришла силама Осовине и образовала пронемачку владу. 5. јула Шведска је одобрила транзит ратног материјала за Немачку. Грчка и Турска, упркос својим везама с Великом Британијом, изјавиле су да не желе да учествују у овом сукобу. Шпанија је пришла силама Осовине и 14. јуна окупирала међународну зону Тангер, постављајући захтеве да јој се уступе Гибралтар, Мароко и западни Алжир. 30. августа Немачка је, путем Бечке арбитраже, приморала Румунију да Мађарској уступи већи део Трансилваније. Но, и поред тога, Румунија је 7. септембра била приморана да Бугарској уступи територију јужне Добруџе, сходно уговору у Крајови. 27. септембра 1940. у Берлину су Немачка, Италија и Јапан склопили Тројни пакт. Хитлер је покушао да у Западној и Јужној Европи створи заштитни појас, тежећи да придобије Шпанију, Француску и балканске државе за такозвани „нови поредак“. Немачка је, с обзиром на своје освајачке планове према СССР-у, желела да рат с Великом Британијом што пре заврши.

С друге стране, Велика Британија је тежила да избегне евентуални рат с Јапаном, да се приближи СССР-у и да на своју страну привуче снаге неокупиране Француске, француску флоту и колоније. Генерал де Гол се ставио на британску страну и већ 18. јуна 1940. упутио позив француском народу да се прикључи Великој Британији и да продужи борбу до победе.

Сједињене Америчке Државе су на почетку рата изјавиле да не желе да учествују у европском сукобу, и да би ушле у рат само онда ако би се напад проширио и на британске поседе на западној хемисфери. Иако су, у вези с тим, 5. септембра 1939. прокламовале акт о неутралности, оне су 4. новембра исте године дозволиле продају ратног материјала зараћеним државама, по начелу „плати па носи“ (cash and carry). Међутим, после капитулације Француске, САД су уочиле опасност од немачког ширења према западу, пошто би појачаном акцијом немачких подморница била доведена у питање и сигурност америчког континента. Због тога су 2. септембра 1940. потписале споразум с Великом Британијом, према коме јој ова уступа на 99 година ваздухопловне и поморске базе на Њуфаундленду, Бермудским, Бахамским и Западноиндијским Острвима и у Британској Гијани, с тим да у накнаду за то САД ставе Великој Британији на расположење 50 разарача. 16. септембра 1940. САД су донеле одлуку о увођењу обавезне војне службе и одобриле су војни буџет од 16 милијарди долара. Истовремено је председнику САД дато овлашћење да у случају потребе може искористити све приватне фабрике за производњу ратног материјала. Конгрес је 27. марта 1941. године изгласао Закон о зајму и најму (Lend – Lease), којим је одобрена испорука ратног материјала свим државама које су у рату с Немачком и Италијом. Овај закон увелико је искористила Велика Британија да би убрзала и побољшала снабдевање својих армија потребним количинама наоружања и остале ратне опреме.

Идеја за десант на британска острва датира од 15. новембра 1939, када је командант немачке ратне морнарице адмирал Редер, без знања Хитлера, формирао специјални штаб за израду пројекта плана за инвазију. Тек 20. маја 1940, када су немачке трупе избиле на обалу Ламанша, Редер је упознао Хитлера са својим пројектом и обавестио га да по њему нису предузете никакве припреме. Хитлер је сматрао да је сада најважнији задатак да се освоји Француска и тиме створи база за ваздушне и поморске нападе на поморске комуникације Велике Британије, надајући се да ће поморска блокада и ваздушни напади приморати усамљену Британију да тражи мир. У вези с тим, 14. јуна је генерал Кајтел (Keitel) издао директиву у којој је истакао да ће немачке армије завршити своју улогу, углавном, после слома Француске, а рат против Велике Британије продужиће само морнарица и авијација. Редер је 20. јуна поново изложио Хитлеру свој пројекат за инвазију британских острва и могућности за његово остварење, напомињући да је превласт у ваздуху неопходан предуслов за предузимање десанта. Али Хитлер овом питању није посветио већу пажњу, јер је, занет победом у Француској, веровао да ће се лако споразумети с Британцима.

Пошто Британци нису прихватили његове понуде за мир, Хитлер је био принуђен да продужи рат. Како се поморском блокадом нису могли постићи брзи и одлучујући резултати, који су били неопходни да би се у 1941. години имале слободне руке за напад на СССР, то је одлучено да се предузме инвазија британских острва, иако многи немачки виши команданти, па чак ни сам Хитлер, нису били одушевљени овом операцијом, због великих тешкоћа и ризика око њеног извођења. У вези с тим, Хитлер је крајем јуна прихватио предлог адмирала Редера и одобрио да Врховна команда 2. јула изда претходну директиву командантима копнене војске, ваздухопловства и морнарице ради предузимања студија за евентуално извођење десанта.

Немајући никакво друго средство да Британију брзо присили на мир Хитлер је издао директиву бр. 16 од 16. јула 1940.) за извођење десанта (операција „Морски лав“ – Seelowe). У овој директиви изнето је, између осталог, следеће: „Пошто Енглеска, упркос своме безизлазном војном положају, не показује вољу за споразум, то сам одлучио да се предузму припреме за извршење десанта. Ова операција има за циљ да се искључи британска матична територија као база за продужење рата против Немачке и, ако то буде потребно, да се окупирају британска острва. Десант треба да буде једна изненадна операција на широком фронту од Рамсгејта (Ramsgate) до острва Вајт (Wight). Све припреме имају бити извршене до половине августа 1940, с тим што ће се почетак напада одредити накнадно“. Ваздухопловство је требало да осигура превласт у ваздуху у зони Ламанша, да врши подршку армија, да спречава интервенцију британске ратне морнарице и покрете британских резерви и да планира ваздушно-десантне операције и ваздушне транспорте. Ратна морнарица је имала задатак да припреми средства и врши превоз армија, да обезбеди бокове десантне зоне (минама, површинским јединицама и подморницама) и да даје подршку десанту. У првом ешелону требало је пребацити 90 000 људи и 650 тенкова, а у другом 170 000 људи, 34 000 моторних возила и 57 000 коња.

Организација и припрема ове операције поверене су командантима копнене војске, морнарице и ваздухопловства. Међутим, време за припрему тако велике комбиноване операције било је сувише кратко. Сем тога, у почетку се није могла постићи сагласност између планова команданата копнене војске с једне и команданата морнарице и ваздухопловства с друге стране. Наиме, копнена војска је тражила инвазију на 300 км широком фронту од Рамсгејта до Вејмута (Weymouth), да би се једновремено искрцале три армије, док је морнарица желела да се десант, због недостатка транспортних средстава, изврши на знатно ужем фронту од Фоукстона до Истбома (Eastboume), тј. на ширини од 80 км, где би чишћење мина било лакше и заштита и подршка биле успешније; с друге стране, копнена војска је тражила да се ваздушнодесантне трупе ангажују при самом извршењу десанта, док је ваздухопловство хтело да их, као покретну резерву, употреби тек после образовања десантне основице (мостобрана).

У предлогу од 19. јула адмирал Редер је упозорио Врховну команду: да морнарица нема довољно средстава за успешно извршење постављених задатака, с обзиром на присуство надмоћне британске флоте; да се прикупљање десантних бродова не може извршити ако се од самог почетка не осигура превласт у ваздуху; да се десант не може вршити у британским лукама које ће бити упорно брањене и заштићене минским пољима; да се због тога први ешелон мора искрцати на отвореној обали (што ће бити врло тешко с обзиром на неповољне климатске прилике и на стање мора); и да чишћење британског обалског појаса не може отпочети док британска флота не буде протерана из Ламанша.

Хитлер је 21. јула одржао састанак с командантима копнене војске, ваздухопловства и морнарице ради расправљања спорних питања у вези са инвазијом. Том приликом он је нарочито истакао да је инвазија најефикасније средство за што бржи завршетак рата и напоменуо да је то веома дрзак и смео подвиг, и да је превласт у ваздуху главни предуслов за успех операције. Затим је инсистирао да се операција мора завршити до 15. септембра 1940, јер би касније лоше време (а нарочито магла над Ламаншом) онемогућило успешну подршку авијације и артиљерије; да инвазију не треба одлагати за пролеће 1941, јер ће Британци тада имати 30 – 35 наоружаних дивизија; да операцију „Морски лав“ треба извести следећим редом: извојевати превласт у ваздуху, неутралисати британску флоту, извршити десант. Хитлер је тада наредио немачкој морнарици да појача напоре око мобилизације и преправке речних барки, моторних чамаца, реморкера и бродова за обалску пловидбу, како би се створила потребна десантна флота.

У циљу обмане британске одбране, 30. јула је немачка Врховна команда издала директиву за извођење диверзионих напада (операција „Herbstreise“) са три правца: из Норвешке на источну обалу Енглеске, из Холандије у област Лондона и из западне Француске у правцу Ирске. Међутим, касније се одустало од овог плана.

У току поморске конференције, 31. јула, Редер је обавестио Хитлера: да су припреме у пуном току, али се не могу завршити пре 15. септембра, да ће и тај рок бити постигнут само у случају ако авијација крајем августа постигне превласт у ваздуху, и да би било најбоље да се десант одложи до маја 1941.

Хитлер је остао упоран у својој намери и 1. августа 1940. издао је директиву бр. 17 за извођење појачаног ваздушног и поморског рата, у циљу стварања повољних услова за извршење инвазије британских острва, у којој је, између осталог, предвидео следеће: немачко ваздухопловство има у најкраћем времену свим расположивим снагама да уништи британску авијацију. Нападе првенствено усмерити против ловачке авијације, њених земаљских постројења и логистике, а затим против фабрика авиона и ПВО средстава. Пошто избори превласт у ваздуху, предузети нападе на британска пристаништа, нарочито она где се налазе складишта животних намирница – пре свега у Лондону. Нападе на луке јужне Енглеске ограничити на најмању меру, с обзиром на предвиђене десантне операције. Британске ратне и трговачке бродове треба нападати једино приликом бомбардовања лука или кад нема важнијих циљева. Напади из ваздуха треба да почну 5. августа 1940., али команда ваздухопловства може овај рок померити с обзиром на завршетак припрема и метеоролошке услове. Истовремено ће и немачка ратна морнарица предузети потребне мере за појачање поморског рата. Све припреме за десант требало би завршити до 15. септембра, а Хитлер би на основу резултата бомбардовања одлучио да ли ће се десант извршити у септембру 1940. или ће се одложити за идућу годину.

Поводом ове директиве, маршал Геринг је 6. августа одржао састанак с командантима ваздухопловних флота и том приликом одредио авијацији задатке: најпре уништење британске авијације и њених земаљских база, а затим дејство на поморске луке и саобраћај. Операцијским планом, под називом „Adlerangriff“ (Напад орлова), били су предвиђени концентрични напади све три немачке ваздухопловне флоте (2, 3. и 5.) на британску авијацију и на поморске и обалске циљеве, како би се осигурала превласт у ваздуху и припремила инвазија. Напад је требало отпочети 8. августа и до 5. септембра 1940. извршити га у две етапе: у првој – за 4 дана масовним и непрекидним нападима на аеродроме и земаљска постројења уништити ловачку одбрану јужно од линије Челмсфорд (Chelmsford) – Глостер (Gloucester), а у другој – у току 4 недеље – постепено преносити нападе према северу, све док британска ловачка авијација не буде уништена или протерана са своје последње базе у Енглеској. Поред тога, у међувремену је требало даноноћним нападима разорити британске фабрике авиона.

За извршење десанта, немачка Врховна команда је предвидела следеће груписање својих снага:

Група армија „А“ (16. и 9. армија), под командом маршала Рундштета, укупне јачине 25 дивизија (од којих 9 у првом ешелону), требало је да искрца своје снаге у јужној Француској, потуче британску армију и окупира Лондон. Први задатак ове групе армија био је: да заузме јужну обалу Енглеске између Фоукстона и Вортинга (Worthing) и образује почетни мостобран дубине 20 – 30 км, а затим – пошто добије појачања – да предузме одлучну офанзиву ради заузећа линије: ушће Темзе – висови јужно од Лондона – Портсмут (први оперативни циљ) и да потом покретним снагама надире западно од Лондона, одсецајући град са југа и запада, ради избијања на линију: Колчестер (Colchester) – ушће р. Северн (други оперативни циљ). Даље је било предвиђено да покретне снаге окупирају област средње Енглеске (Midland) и Лондона. 16. армија, под командом генерала Буша, имала је да крене из пристаништа између Ротердама и Калеа и да се искрца на британској обали између Фоукстона и Истборна, а 9. армија, под командом генерала Страуса, из Булоња и Авра и да се искрца с обе стране Брајтона (Brightona). Дивизије 1. ешелона прикупљене су у времену од 28. јула до 3. августа 1940. Сем тога било је предвиђено да у десанту учествују 4 батаљона амфибијских тенкова (око 250) који су груписани тек почетком септембра.

Група армија „Б“ (у чији састав улази само 6. армија са 14 дивизија), под командом маршала Бока, имала је да се групише у Нормандији са задатком да појача Групу армија „А“, или, ако то ситуација дозволи, да из области Шербура (Cherbourg) изврши десант у рејону Вејмута (Weymouth) ради проширења фронта и извођења обухватног маневра општим правцем Бристол – Глостер.

Немачка морнарица, знатно ослабљена после претрпљених губитака у Норвешкој и због потребе да изврши нужне поправке на неким бродовима, имала је на располагању само 2 крстарице, 7 – 10 разарача, 40 – 50 подморница, исто толико торпедних чамаца, 16 торпиљарки и 8 ескортних бродова. Њен је задатак био да прикупи десантна средства, штити десант, а расположиве бродове упути за диверзије у Северном Мору. Она је до 15. септембра у пристаништима западне Немачке, Холандије, Белгије и Француске прикупила предвиђени број десантних бродова (155 транспортних бродова, 1 722 пенише, 471 реморкер и 1 160 моторних чамаца).

Немачка авијација, састављена од 2, 3. и 5. ваздухопловне флоте, са 2 669 авиона способних за операције (1 015 бомбардера, 933 једномоторних ловаца, 375 двомоторних ловаца и 346 обрушавајућих бомбардера), била је груписана половином јула на 400 аеродрома Норвешке, Данске, Холандије, Белгије и Француске. Ако се овоме броју дода и око 140 авиона за даљно извиђање, онда је бројни однос био 2:1 (2809 : 1323) у корист немачког ваздухопловства.

Друга ваздухопловна флота, под командом маршала Кеселринга (штаб у Бриселу), имала је аеродроме на простору Кале – Булоњ; иза њих, на појасу ширине око 40 км, били су аеродроми са обрушавајућим бомбардерма, а даље, у дубини Белгије и североисточне Француске, налазили су се аеродроми бомбардерске авијације.

Трећа ваздухопловна флота, под командом маршала Сперлеа (штаб у Паризу), имала је аеродроме за ловачку авијацију најпре у рејону Сербура, али је у августу пребазирана на аеродроме бомбардера за обрушавање код Авра, када су ови бомбардери повучени на аеродроме 20—30 км дубље у унутрашњост. Аеродроми даљних бомбардера били су још даље у унутрашњости — северно и североисточно од Париза.

Пета ваздухопловна флота, под командом генерала Стумпфа (штаб у Ослу), имала је своје базе у Норвешкој и Данској.

Немачка авијација (која је у свом саставу имала: лаке бомбардере Хе-111, До-17, До-215 и Ју-88, обрушавајуће бомбардере Ју-87, једномоторне ловце Ме-109 и двомоторне ловце Ме-110) била је првенствено намењена за подршку копненим снагама, што је одговарало доктрини муњевитог рата. Немачке ваздухопловне флоте у ствари су представљале тактичку авијацију, пошто нису имале бомбардере велике брзине, носивости и радијуса дејства, а лаки бомбардери имали су малу носивост (1 000 – 1 500 кг) и слабо наоружање. Поред тога, Немци нису имали ни ловачких авиона с већим радијусом дејства, који би могли пратити бомбардере, јер су ловачки авиони Ме-109 имали исувише мали радијус дејства (само до линије Бристол – Хал), а двомоторни ловци Ме-110 због недовољне покретљивости у борби, такође нису били погодни за те задатке. Услед тога су немачки авиони могли да бомбардују углавном само део Енглеске јужно од линије Сванси (Swansea) – Хамбер (Humber), где је пратња ловаца Ме-109 могла бити осигурана. Најзад, немачка авијација није била тактички и технички спремна за извођење ноћних бомбардовања.

Ескадрила авиона Heinkel He-111 прелеће Канал

За службу ваздушног осматрања и јављања (ВОЈ) Немци су имали око 15 – 20 радара типа „Фреја“ (Freya), домета око 120 – 140 км, који су 1940. године били у стању да одреде само даљину и приближну јачину, али не и висину ваздушних формација, нити да идентификују осмотрене авионе.

Захваљујући обухватном положају аеродрома, услови за рад немачке авијације били су врло повољни, јер је она могла да врши концентричне нападе, нарочито на циљеве у јужној Енглеској. Она је са аеродрома у Норвешкој и Бретањи могла да заобилази британску ПВО, која је била организована само у јужној и југоисточној Енглеској. Ширина нападног фронта олакшавала је примену разних тактичких поступака и диверзионих акција, у близина циљева (100 – 200 км) омогућавала је не само да се повећа број излазака и тежина бачених бомби, него и то да у нападу узму учешћа и обрушавајући бомбардери Штуке и ловци Ме-109, који су према своме радијусу дејства и осталим особинама спадали искључиво у тактичку авијацију.

Британске припреме, планови и снаге

Пошто је одбила Хитлерове предлоге за мир, Велика Британија је приступила мобилизацији свих снага и средстава за одбрану земље. 26. априла, на састанку начелника штабова, одређени су општи задаци и улоге сва три вида оружаних снага (копнене војске, морнарице и авијације) у одбрани британских острва.

Британска авијација добила је следеће задатке: да штити британска острва и територијалне воде; да врши нападе на немачке поморске јединице, инвазиона пристаништа, десантне конвоје, поморске базе, бродоградилишта и поморске комуникације; и да подржава трупе и ратну флоту у одбрани обале. Ратна морнарица имала је задатак: да спречава дејства немачке флоте у зони Канала и на Северном Мору; да осигурава британске поморске комуникације (битка за Атлантик); да поставља мине испред инвазионих пристаништа на обалама Француске, Белгије, Холандије и Немачке и да садејствује у одбрани од инвазије нападом на немачке укрцне луке, десантне конвоје и поморске комуникације. Копнене снаге добиле су задатак: да спрече десант и врше противударе на искрцане немачке трупе и ваздушне десанте. Целокупном одбраном требало је да руководи генерал Алан Брук (Alan Brooke), један од најбољих виших команданата, учесник у борбама у Француској.

Организација одбране британских острва

Британска копнена војска налазила се у току реорганизације, без довољно тенкова, артиљерије, пешадијског наоружања, муниције и возила. Остаци британских експедиционих снага које су евакуисане из Денкерка (око 360 000 људи) послужили су као језгро за организацију нових копнених снага. Пошто су од 8. априла до 22. јуна 1940. на одслужење рока позвани обвезници од 22 – 28 године, то се бројно стање британских оружаних снага повећало за 1 250 000 људи. Према плану, који је влада одобрила 10. јуна, британска армија требало је да има 26 дивизија (24 пешадијске и 2 оклопне) не рачунајући снаге Доминиона. Захваљујући убрзаној обуци и сопственој производњи наоружања као и пријему 900 топова 75 мм, 80 000 митраљеза, 500 000 пушака, 1 милион артиљеријских и 130 милиона пушчаних зрна из САД, Британија је почетком јула 1940. имала 14 дивизија (13 пешадијских и 1 оклопна), а већ половином августа 26 недовољно наоружаних дивизија: 8 и по на источној обали до залива Вош (Wash), 7 од залива Вош до Довера, 5 на јужној и 2 и по на западној обали Енглеске и 3 као резерву у Лондону. На дан 11. септембра било је 29 дивизија (27 пешадијских и 2 оклопне), организованих у 10 корпуса, спремних за одбрану од немачке инвазије. Од ових снага било је у јужној и југоисточној Енглеској 16 дивизија са 800 тенкова, али без довољно пт оруђа. Међутим, с обзиром на велику ширину обалског фронта и на јачину, обуку, наоружање и недовољну покретљивост дивизија, командант копнених снага генерал Ајронсајд (Ironside) сматрао је да би проблем одбране британских острва могао бити решен са 4 оклопне дивизије. Исто тако, нови командант одбране генерал Алан Брук био је мишљења да су за успешну одбрану острва много корисније покретљиве (моторизоване) снаге него статична одбрана са линијским утврђењем и недовољно покретним и општим резервама.

Британска ратна морнарица, поред ангажовања у бици за Атлантик, била је спремна да учествује у одбрани британских острва. Око 1 000 лаких поморских јединица добило је задатак: да врши службу извиђања и обезбеђења, да напада немачке поморске јединице, инвазиона пристаништа, десантне конвоје и поморски саобраћај у зони Ламанша и да поставља минска поља испред пристаништа на обалама Француске, Белгије, Холандије и Немачке. За напад на немачку десантну флоту за време прелаза Ламанша предвиђене су 4 флотиле (укупно 36) разарача, уз подршку извесног броја крстарица, док је Домовинска флота (Home fleet), била у поморским базама Шкотске и северне Ирске и у Скапа Флоу (Scapa Flow) као стратегијска резерва за извођење противудара на десантну флоту и за спречавање офанзивних акција осталих снага немачке флоте на Северном Мору.

Британска авијација предузела је хитне мере за организацију, попуну и обуку својих јединица. Да би се убрзала производња авиона, образовано је посебно министарство и донета је одлука да се убудуће производи само 5 врста авиона (бомбардери Wellington, Whitley и Blenheim, ловци Hurricane и Spitfire), У периоду јун – август британска производња ловачких авиона знатно је премашивала немачку производњу (472 : 140 – 180 месечно). Истовремено је убрзана обука летачког особља и израда што већег броја аеродрома.

Авиони типа Boulton Paul Defiant из састава 264. сквадрона РАФ-а, на небу изнад Британије, август 1940.

Велика Британија је 10. јула имала 54 оперативна ловачка сквадрона са 656 авиона и 35 бомбардерских (20 тешких и 15 лаких) сквадрона са 467 авиона, не рачунајући 19 сквадрона Обалске команде (око 300 авиона), која је, поред учешћа у бици за Атлантик, стално извиђала обале Немачке, Холандије, Белгије и Француске и вршила ноћне нападе на концентрацију немачких десантних бродова у инвазионим пристаништима. Поред тога било је у припреми још неколико бомбардерских и ловачких сквадрона.

Британски ловачки авиони Spitfire и Hurricane претстављали су врло јаког противника за немачку авијацију, док тешки бомбардери Hampden, Wellington и Whitley, због слабог одбрамбеног наоружања (4 – 6 митраљеза) и мале брзине (300 – 350 км), нису били погодни за дневно бомбардовање, а пошто нису имали ловачку пратњу, били су принуђени да највећи део операција изводе ноћу.

Целокупном ваздушном одбраном британских острва руководила је Ловачка команда са седиштем у Стенмору. Ова одбрана била је у почетку организована само у јужној и југоисточној Енглеској, али су убрзо предузете мере (паралелно са набавком ловачких авиона и других средстава) да се ова одбрана прошири на западну Енглеску и северну Шкотску. Територија британских острва (изузев северозападне Енглеске и северне Шкотске) подељена је на 4 ваздушне зоне, с тим што је за одбрану сваке зоне била предвиђена по једна група ловачке авијације (бр. 10, 11, 12. и 13.): 11. група, јачине 23 сквадрона, бранила је југоисточну,10. група са 4 сквадрона – југозападну, 12. група са 13. сквадрона – централну и 13. група са 12 сквадрона – северну зону Енглеске. Ваздушне зоне биле су подељене на секторе, који су обухватали групу аеродрома. Тежиште одбране било је на 11. ловачкој групи, која је штитила Лондон и области Есекс, Кент, Сасекс и Хемпшир. Поред тога, за одбрану северозападне Енглеске и северне Шкотске (које нису улазиле у састав ваздушних зона) биле су још у формирању две (бр. 9. и 14.) ловачке групе.

Детаљ из бункера-оперативног центра команде 11. групе ловачке авијације

Британска ловачка авијација имала је у саставу Ловачке команде 4. јуна 446, 10. јула 656, а 11. августа 704 употребљива авиона. Од укупно 52 оперативна ловачка сквадрона за ноћне борбе било је оспособљено свега 8 сквадрона. За попуну јединица ловачке авијације недостајало је око 200 пилота. Већи део аеродрома ловачке авијације имао је потребне уређаје за живот и рад, радионице и склоништа за авионе.

На почетку рата ПВО се састојала од Противавионске команде са седиштем у Стенмору, 7 противавионских дивизија (1. до 7.) и ПВО Оркнијских и Шетландских Острва. Крајем 1940. формирано је још пет пав дивизија (8. до 12.), а од укупно дванаест дивизија формирана су три пав корпуса: Јужни пав корпус, од пет пав дивизија, у зони 10. и 11. ловачке групе, Централни пав корпус, од четири пав дивизије, у зони 12. ловачке групе и Северни пав корпус, од три пав дивизије, у зони 13. ловачке групе.

Противавионска команда имала је: у јулу 1940. године 1 200 тешких и 587 лаких пав топова и 3 932 пав рефлектора; у децембру исте године – 1 450 тешких и 650 лаких пав оруђа; а у мају 1941 године – 1 687 тешких и 790 лаких пав оруђа, 40 ракетних батерија и 4 500 пав рефлектора. Пав топови и рефлектори били су на почетку рата већином старијег модела и непогодни за успешно дејство против брзих авиона и циљева на већим висинама.

Ловачка авијација имала је задатак да дању и ноћу (уз садејство рефлектора) спречава продор немачких авиона ка унутрашњости Енглеске и ка Лондону. Важнији градови добили су ПАА и рефлекторе за борбу против оних авиона који би ипак продрли кроз ову запречну зону ловачке авијације, док су за заштиту важних изолованих тачака, као што су аеродроми и фабрике, предвиђена лака пав оруђа (топови 20 – 40 мм, пав митраљези), као и ниске балонске и жичане запреке. Док је противавионска одбрана важних аеродрома била знатно појачана митраљезима и топовима у току три месеца главне битке (када је број пав митраљеза повећан за 40%, а број пав топова 20 мм за 100%, као и додељивањем посебних пав јединица), дотле је одбрана аеродрома од ваздушнодесантних напада била прилично слаба, пошто су најспособније трупе биле ангажоване за одбрану обале.

Балонске запреке су биле предвиђене за спречавање напада са малих висина (из бришућег лета) и обрушавања на важније објекте (фабрике, аеродроме итд.). Државна територија је била подељена на 4 балонске зоне (30, 31, 32. и 33.) које су стајале под Командом балонских запрека, а ова је била непосредно потчињена Команди ловачке авијације. Свака балонска запречна зона имала је неколико балонских група. Лондонска запречна зона имала је 500 балона. ПВО Велике Британије имала је 1. новембра 1940. године 1 741, а у пролеће 1941. године 2 115 запречних балона.

Непосредно пре почетка рата, на јужној обали Енглеске било је постављено 20 радарских станица (просечног домета око 150 км и на растојањима од око 46 км), које су при повољном времену могле да открију немачке авионе на даљини до 200 км и на висини од 350 до 3 500 метара. Касније су уведене специјалне међурадарске станице (домета 50 км) за откривање авиона који лете на малим висинама (испод 350 м), затим специјални електронски уређаји за идентификацију пријатељских и непријатељских авиона, уређаји за аутоматско јављање положаја ловачких авиона и високофреквентни радиотелефони за директни разговор између пилота у ваздуху и контролора на земљи. Радарска мрежа је најпре изграђена само на јужној и источној обали, од маја 1940. проширена је према северу и западу, тако да је уочи битке за Велику Британију било 60 – 80 радарских станица. Ове станице су чиниле скелет службе ваздушног осматрања и јављања (ВОЈ) и своје извештаје су достављале непосредно Команди ловачке авијације, која је, захваљујући примени радарских станица и доброј вези (радио и телефон), била у могућности да благовремено даје знак за узбуну и упућује ловачке јединице на пресретање немачких ваздушних формација.

Осматрачке станице (са добровољним осматрачима) у почетку су биле организоване само на фронту јужне и источне Енглеске, а касније и на северном и западном фронту британских острва. Оне су у прво време биле једино средство за откривање и праћење немачких ваздушних формација изнад унутрашњости британских острва, где још није било радарских станица. Више стотина ових станица (са укупно око 30 000 осматрача) телефоном је достављало своје извештаје командантима ловачких група и пав сектора (зона).

Осматрач на крову зграде у Лондону

Цивилна пав заштита (у којој је јуна 1940. било ангажовано 341 000 жена и 1 401 000 мушкараца, а у јуну 1941. године 347 000 жена и 1 487 000 мушкараца) имала је више задатака (израда склоништа, указивање помоћи, ватрогасна служба, рашчишћавање рушевина итд.) и знатно је допринела одбрани насељених места.

Питање одбране британских острва било је врло деликатно с обзиром на дужину обале (3 200 км, од којих је најмање 1 280 км било погодно за поморски десант) и на врло слабе снаге (26 недовољно наоружаних и обучених дивизија). Да би се појачала одбрана обала и унутрашњости британских острва предузето је: утврђивање обала јужне и југоисточне Енглеске (израда обалских утврђења и торпедних станица и постављање минских поља и обалских бетонских и жичаних препрека); запречавање свих комуникација у јужној Енглеској; покретне резерве постављене су ближе обали са задатком да брзим противнападом одбаце искрцане трупе у море пре него што буду консолидовале своју десантну основицу (мостобран); за осигурање Лондона и индустријских области средње Енглеске израђена је једна запречна пт линија на којој се нападач имао задржати док не стигну главне резерве за извршење противудара; запречавање аеродрома и свих равних површина, да би се спречило слетање немачких авиона, односно извођење ваздушних десаната; образовање локалне добровољачке одбране (касније назване Домаћа гарда) са задатком да се првенствено бори против ваздушних десаната, да садејствује војним јединицама при одбрани британских острва и да штити важне тачке до доласка регуларних трупа итд.

Истовремено је у Великој Британији предузета мобилизација индустрије и радне снаге (нарочито жена за ратну индустрију и помоћне војне службе); затим је извршена контрола сировина и стратегијског материјала, као и рационирање хране, одеће и других животних потреба.

У времену од 9. маја до 9. јула 1940. немачко ваздухопловство вршило је повремено извиђање, нарочито над јужном, југоисточном и југозападном обалом Енглеске, с циљем да се испита јачина британске одбране и да се пронађу њена слаба места, затим слабије ноћне нападе (30 – 100 авиона) на аеродроме, пристаништа, обалске и индустријске градове у јужној Енглеској и полагање мина у обалским водама.

У вези с одлуком за инвазију, немачка авијација је отпочела почетком јула 1940. да напада британска острва. Према циљевима, времену и начину вршења, ови напади се могу поделити у три изразито одвојена периода: период припремних напада, период главних напада и период изнуравајућих ноћних напада.

У периоду припремних напада (од 10. јула до 7. августа) немачка авијација је, сходно директивама Врховне команде од 2. и 16. јула, поред извиђања јужне и југоисточне британске обале (којим је успела да прикупи драгоцене податке о циљевима, нарочито о распореду аеродрома), нападала британске конвоје и ратне поморске јединице на Каналу Ламаншу и обалским водама, затим пристаништа, обалске циљеве (обалске батерије, утврђења, радарске станице итд.), аеродроме и ваздухопловну и ратну индустрију у југоисточној Енглеској (само у току јула је извршен 271 такав напад). У исто време немачка ловачка авијација је предузимала слободан лов над територијом југоисточне Енглеске, с циљем да британску ловачку авијацију изнурава или да ие принуди на борбу и уништи и тиме извојује превласт у ваздуху. Иако су немачки ловци узлетали више пута дневно, мењајући јачину и правац напада, ипак је британска ловачка авијација, сходно добивеним инструкцијама, избегавала борбу и узлетала само у циљу пресретања немачких бомбардера или извиђача. У овом периоду Немци су вршили и слабије ноћне нападе на разне циљеве на Каналу, у обалској зони и у унутрашњости британских острва и полагали мине испред британских лука. Уколико се приближавао дан почетка главних напада, они су утолико појачавали своја дејства на Каналу и у обалској зони јужне Енглеске, вршећи слабије (дневне и ноћне) нападе и на циљеве у североисточној Шкотској и у источној, јужној и западној Енглеској.

У току ваздушних борби немачка ловачка авијација је била не само бројно јача него и тактички искуснија од британске. Наиме, док су немачки ловци примењивали растресите нападне формације, дотле су британски летели у смакнутим формацијама, које су биле уочљиве и мање погодне за борбу у ваздуху. Међутим, и британска ловачка авијација је при крају овог периода постала ефикаснија захваљујући побољшаној примени радара, погоднијим формацијама и повлачењу авиона са истакнутих аеродрома дубље у унутрашњост, чиме су немачки ловци били принуђени да један део снага одређују за заштиту бомбардера.

Како је британска ПВО била тек у току организације и без довољно пав оруђа, то је борбу с немачким ваздухопловством примила на себе углавном британска ловачка авијација, која је сем тога вршила успешна аерофотографска извиђања француске, белгијске и холандске обале.

С обзиром на релативно мале губитке у току дневних напада (од 10. јула до 10. августа Немци су изгубили 227 авиона, а Британци 96 ловаца) Немци су одлучили да у следећој етапи предузму масовне дневне нападе из ваздуха.

Главни напади требало је да отпочну 8. августа 1940, у духу директиве Врховне команде бр. 17 од 1. августа и операцијског плана („Adlerangriff“) немачког ваздухопловства од 6. августа, концентричним дејствима око 2 700 авиона (1 400 бомбардера и 1 300 ловаца) из 2, 3. и 5. немачке ваздушне флоте. Према циљевима, ови се напади могу поделити у четири етапе:

У првој етапи (од 8. до 18. августа) требало је изборити превласт у ваздуху изнад Ламанша и створити услове за предузимање инвазије на британска острва. У вези с тим, немачка авијација је нападала конвоје на Ламаншу, пристаништа, обалске циљеве, аеродроме, радарске станице и авионску индустрију у јужној и југоисточној Енглеској, с циљем да се британска авијација изазове на борбу и уништи у ваздуху. Бомбардери за обрушавање нападали су конвоје и обалске циљеве, а остали бомбардери – аеродроме и индустријске циљеве у унутрашњости, док су веће ловачке формације повремено вршиле самосталне задатке (слободан лов и нападе са малих висина на британске аеродроме) у југоисточној Енглеској.

Услед лошег времена, у току 8. и 11. августа немачка авијација је извршила слабије нападе на конвоје и обалске циљеве у јужној и југоисточној Енглеској, којом приликом су Немци изгубили 63, а Британци 52 авиона. Ноћу 11/12. августа нападнути су циљеви у градовима југозападне Енглеске. Тек када се време побољшало 12. августа, Немци су ангажовали 400 – 500 бомбардера, уз пратњу ловаца, који су, поред пристаништа, бродова и конвоја у Ламаншу, снажно напали аеродроме и радарске станице у јужној и југоисточној Eнглеској. Том приликом је онеспособљено 5 радарских станица и 1 аеродром, док су 2 аеродрома и неколико бродова оштећени, а конвојима нанете знатне штете. Немци су изгубили 36, а Британци 22 авиона.

13. августа Немци су стварно отпочели ваздушну офанзиву. Око 1 000 ловаца и 500 бомбардера напало је аеродроме у јужној и југоисточној Eнглеској. Циљ је био: уништити британску ловачку авијацију и изборити превласт у ваздуху. Британци су пружили још јачи отпор и оборили 47 немачких авиона, а изгубили 13 својих авиона. Овог дана, приликом дискусије о припремама и тешкоћама за извођење десанта, Хитлер је поново истакао: да десант треба да почне 15. септембра 1940, ако немачка авијација до тог времена постигне превласт у ваздуху и ако морнарица припреми десантна средства; да ваздухопловство треба да потпомогне десант спуштањем слабијих ваздушнодесантних снага северно од Довера и јачих у области Брајтона (Brighton).

На дан 15. августа (од 11301830 часова) око 1 800 немачких авиона (520 бомбардера и 1 270 ловаца) извршило је највећи напад, и то: 3. флота је нападала циљеве у јужном делу, 2. флота у југоисточном, а 5. флота у североисточном делу Eнглеске. У току пет великих ваздушних бојева, на фронту од 800 км, 30 британских ловачких сквадрона (22 на југу и 8 на северу) оборило је 76 немачких авиона и изгубило 34 авиона. Немачке бомбардерске формације претрпеле су највеће губитке (до 30%) северно од залива Вош, зато што нису имале ловачку пратњу. У овој највећој ваздушној бици учествовале су све четири британске ловачке групе (укупно 899 излазака). У току 16. – 18. августа немачка авијација продужила је дневне нападе на британске аеродроме – нарочито у југоисточној Eнглеској, пристаништа на јужној обали, авионске фабрике и саобраћајне циљеве у јужној Eнглеској, али без већих резултата, услед врло јаког отпора британске ловачке авијације. Пошто сви ови напади нису дали жељене резултате, маршал Геринг је 19. августа наредио да се убудуће искључиво напада британска ловачка авијација и индустрија ловачких авиона, и да сваку бомбардерску ескадрилу прате три ловачке ескадриле. У међувремену је немачка авијација извршила неколико ноћних напада на фабрике ловачке авијације, али без већег успеха.

У овом периоду Немци су тежили да дневним нападима ловаца на обалске циљеве и конвоје привуку британску ловачку авијацију, да би бомбардерским формацијама, после 30 – 40 минута, извршили главни напад на аеродроме, фабрике авиона и складишта горива на копну. Међутим, британска ловачка авијација није прихватила борбу с немачким ловцима, већ је чувала јаче снаге за пресретање немачких бомбардера и успела је да, и поред врло неповољног бројног односа, нанесе велике губитке немачкој авијацији (Немци су изгубили 367, а Британци 213 авиона). Немци су у овој етапи онеспособили само аеродром Манстон, оштетили 8 других аеродрома и нанели извесну штету пристаништима, саобраћају и ратној индустрији, али нису успели да униште ни британску ловачку авијацију, ни авионску индустрију, ни радарске станице. Међутим, ови напади на обалске аеродроме принудили су Bританце да пребаце 7 ловачких сквадрона на аеродроме северно од залива Вош и да евакуишу 3 обалска аеродрома. У овом периоду британска ловачка авијација изгубила је више авиона него што је добијала из производње. Сем тога, за попуну великих губитака у пилотима, Британци су били приморани да за ловачку авијацију узимају пилоте из других врста авијације.

У току ове прве етапе немачки бомбардери, нарочито Ју-87, услед слабог наоружања, претрпели су велике губитке. Због тога су Немци били приморани да за њихову пратњу све више ангажују једино погодне ловце Ме-109, тако да је ово имало за последицу велико растурање ловачких снага.

У другој етапи (од 19. августа до 5. септембра) Немци су изменили дотадашњу тактику: променили су однос ловачких авиона и бомбардера у корист ловаца (3:1) и пренели тежиште напада на аеродроме и фабрике британских ловачких авиона. Непосредну заштиту сачињавале су ловачке снаге јаче од бомбардера, које су летеле на приближно истој висини и са страна бомбардерске формације, док су даљну заштитну групу образовале ловачке снаге јачине групе или пука, које су летеле на већој висини и далеко испред бомбардерске формације, с циљем да слободним ловом ангажују британску ловачку авијацију и ослободе пролаз својим бомбардерима. Истовремено је мањи део ловачких снага образовао још једну заштитну групу с циљем да штити бомбардере од напада из позадине и са бокова.

Услед неповољних временских прилика, Немци су почели да бомбардују аеродроме тек 24. августа. У овој етапи они су извршили велики број дневних напада претежно на британске аеродроме, нарочито на 7 аеродрома 11. ловачке групе. У нападима је дневно учествовало скоро по 1 000 авиона (од којих 250 до 400 бомбардера), а 30. и 31. августа – и по више од 1 600 авиона (од којих су изгубили 37, односно 39 авиона). Ноћу 24/25. августа бачено је неколико бомби на Лондон. До краја августа Немци су извршили укупно 691 напад на британске аеродроме. Почетком септембра (1. – 5.) Немци су извели неколико напада на аеродроме око Лондона (где су изгубили 34 авиона) и, сем тога, неколико пута безуспешно бомбардовали слабијим снагама ратну индустрију у средњој и источној Eнглеској, у индустријском појасу око Лондона и у Бристолском Заливу.

Немци су планирали и очекивали да у овој фази нанесу одлучујући удар британској ловачкој авијацији и њеним постројењима на земљи. Међутим, иако су до краја августа извршили 691 напад, Немци су на земљи уништили мали број британских авиона (мање од 10%), јер су Британци, захваљујући примени радара благовремено давали знак узбуне, тако да је већи део њихове ловачке авијације имао времена да узлети за акцију или прелети на помоћне аеродроме. С друге стране, британска ловачка авијација пружила је веома снажан отпор захваљујући максималном напору, погодној тактици, вештим маневрима снага и коришћењу аеродрома дубље у унутрашњости, тако да је у овој етапи извршила 11 640 летова. Међутим, Немци су ипак успели да знатно оштете већи број аеродрома у јужној Eнглеској, што је отежало даље командовање и употребу британске ловачке авијације.

С обзиром на недостатак транспортних бродова и на тешкоће око поморског осигурања, Хитлер је 27. августа дефинитивно одлучио да се десант у Великој Британији изврши на ужем фронту: Фоукстон – Брајтон. Како немачка ратна морнарица, услед напада британске авијације на инвазиона пристаништа, није могла да припреми десантну флоту, а немачка авијација није успела да избори превласт у ваздуху, то је Хитлер 3. септембра донео одлуку о извођењу напада из ваздуха на Лондон и друге британске градове, а сутрадан (4. септембра) наговестио британском народу скору инвазију и запретио му да ће претходно сви британски градови бити сравњени са земљом.

Како и поред огромних напора нису успели да униште британску авијацију у ваздуху, на земљи и у фабрикама и изборе превласт у ваздуху, и пошто су у овој етапи изгубили 378 авиона (према 227 британских), Немци су били принуђени да смањују јачину нападних формација, да нападају једновремено више циљева, да појачавају заштиту бомбардера и да промене метод приближавања и напада.

Ова етапа претставља критичан период за Велику Британију, не само због велике материјалне штете које су Немци нанели аеродромима ловачке авијације, већ нарочито због тога што су британски губици у авионима и пилотима били већи од могућности попуне, тим пре што није било ни резервних јединица које би замениле истрошене сквадроне чије је бројно стање пилота пало на половину. Од почетка битке до 3. септембра Британци су изгубили око 480 пилота (од укупног броја 1 438). И баш у време када је криза достигла врхунац, Немци су 5. септембра обуставили нападе на аеродроме ловачке авијације и од 7. септембра почели да бомбардују Лондон. То је, према Черчиловом мишљењу, омогућило да британска ловачка авијација предахне и да изврши попуну својих јединица и реорганизацију аеродрома.

Поглед на Темзу и Tower Bridge током првог масовног бомбардовања Лондона 7. септембра 1940.

У трећој етапи (од 6. септембра до 5. октобра 1940.) Немци су вршили непрекидне даноноћне нападе на Лондон, као и повремене нападе на друге индустријске центре и пристаништа, с циљем да смање британски ратни потенцијал, сломе морал британског народа и Велику Британију принуде да тражи мир. Међутим, њихових 400 – 500 лаких бомбардера, уз пратњу 400 – 500 једномоторних и 200 двомоторних ловаца није представљало довољну снагу за извршење тако крупног задатка. Aвиони Ју-87, услед малог радијуса дејства, нису се могли употребити за продоре до Лондона, док ловци Ме-109, такође због недовољног радијуса дејства, нису могли дуго пратити бомбардере над територијом Лондона. Поред тога, за успешно дејство бомбардера недостајала су помоћна средства за навигацију, за проналажење циљева и за слепо бомбардовање ноћу и при лошем времену. Британска ловачка авијација је приликом одбране Лондона употребила 58 ловачких сквадрона (52 за дневну и 6 за ноћну борбу) са 706 авиона, чија је посада била млада и неискусна. ПВО Лондона имала је само 92 тешка пав оруђа.

Ноћу 5/6. и 6/7. септембра око 70 немачких бомбардера отпочело је бомбардовање инсталација у доковима Лондона и складишта горива на ушћу Темзе. Том приликом ПВО није дејствовала, да не би ометала дејство ноћних ловаца, али је ова забрана убрзо укинута због слабог дејства ноћних ловаца.

Битка за Лондон у ствари је отпочела 7. септембра по подне, када су 372 немачка бомбардера и 642 ловца извршили два узастопна напада на источне и западне делове Лондона и на ушће Темзе. Да би смањили губитке, поједини пукови су вршили нападе у таласима од 20 – 35 бомбардера, са краћим интервалима и на висини 5 – 6 000 м, док је временски интервал између напада пукова износио 20 – 30 минута. У току ова два дневна напада, на Лондон је бачено око 700 тона претежно експлозивних бомби, међу којима је први пут употребљена и бомба од 1 800 кг, која је проузроковала знатна рушења и велике пожаре у области докова и кеја. Док је први од ова два напада наишао на снажан отпор 28 сквадрона британске ловачке авијације (која је оборила 40 немачких авиона, а изгубила 28 ловаца), дотле се у току другог напада велики део немачких бомбардера пробио до Лондона (зато што се већина британских ловачких авиона била спустила ради узимања горива), тако да су их британски ловци напали тек при повратку. Пошто је овај напад на Лондон створио утисак да предстоји инвазија, Британци су истог дана издали наређење за приправност у јужним и источним обалским командама.

Огромни пожари, које је изазвао овај дневни напад на Лондон, послужили су немачким авионима као светионици за напад на Лондон следеће ноћи (7/8. септембра), када је од 20 до 4 часа око 250 бомбардера бацило 300 тона експлозива и 13 000 комада запаљивих бомби. Том приликом ПВО је оборила само један немачки авион, јер није била снабдевена радарима, а пав прислушне справе нису могле да открију немачке авионе на великој висини. Ни пав рефлектори нису били у стању да ухвате и држе у снопу брзе немачке авионе који су летели на висини од преко 4 000 метара, тако да је мали број пав оруђа отворио ватру. Сем тога и служба везе је била слаба.

После овог првог успешног напада Немци су донели одлуку да продуже непрекидно даноноћно бомбардовање Лондона, с тим да ноћне нападе врши претежни део тешких бомбардера, а дневне – мањи број бомбардера у пратњи јачих ловачких формација.

Поред ноћних напада на Лондон, које је непрекидно вршило по 150 – 300 авиона (бацајући просечно око 100 тона експлозива дневно), немачка авијација је у времену од 6-28. септембра извршила више успешних ноћних напада на индустријске градове у унутрашњости и на пристаништа јужне Eнглеске. С друге стране, Немци су вршили непрекидно дневне нападе из ваздуха на Лондон са циљем да се изазове и уништи британска ловачка авијација.

У најјачем нападу на Лондон (15. септембра) са немачке стране учествовало је преко 1 000 авиона (200 бомбардера и 800 ловаца) у 5 таласа, а са британске од 1100 до 1230 часова 24 сквадрона, а од 1400 до 1530 часова 29 сквадрона, при чему је 30 сквадрона имало по 2, а неколико сквадрона чак и по 3 изласка. Упркос бројној немачкој надмоћности, британска ловачка авијација је успешно одолевала и благовремено пресретала немачке формације, благодарећи примени радара за давање узбуне и навођењу ловачких ескадрила помоћу радија. У току овога дана Немци су изгубили 56, а Британци 26 авиона. То је био највећи пораз немачке авијације у време када се немачка Врховна команда надала да ће постићи одлучујућу победу у ваздуху, која је била главни услов за предузимање десанта на британска острва.

Од 16. – 19. септембра Немци су, због великих губитака при дневним нападима, морали поново да предузму нападе на аеродроме британске ловачке авијације. Они су потом од 20. септембра, смањили јачину дневних нападних формација, али су, поред Лондона, бомбардовали индустријске центре на територији јужне Eнглеске и обалске градове и пристаништа, да би крајем месеца поново појачали нападе на Лондон (нарочито у току 27. и 30. септембра, када су изгубили укупно 92 а Британци 48 авиона). Последњи дневни напад на Лондон извршен је 5. октобра 1940.

Пошто немачка авијација није постигла надмоћност ни у првој половини септембра, то је Хитлер био принуђен да почетак десанта најпре помери на 21. септембар, а затим да га одложи за неодређено време. Зато је 19. септембра наредио да се обустави даље прикупљање десантних бродова и да се већ прикупљени бродови растуре на сигурнија места.

Немачка авијација је у овим непрекидним даноноћним нападима на Лондон претрпела знатне губитке, тако да је 30. септембра, и поред сталне попуне, имала 2 177 авиона, односно 508 мање од почетног бројног стања: 2 669 авиона. Она је у септембру извршила 741 ваздушни напад, од којих 268 на Лондон (са 6 244 тоне експлозивних бомби и 8 546 сандука запаљивих бомби) и 473 напада на остале циљеве (са 1 097 тона експлозивних бомби и 1 723 сандука запаљивих бомби). Но без обзира на критично стање Лондона (у септембру је у њему било 5 730 мртвих и око 10 000 тешко рањених; закрчене улице; оштећене водоводне, гасоводне и електричне инсталације; порушене железничке линије и станице; оштећене болнице итд.), морал британског народа остао је на висини.

И у овој етапи су немачки бомбардери били праћени непосредном и даљном ловачком заштитом, која је била 2-4 пута јача од бомбардерских формација. Даљна ловачка заштита летела је испред бомбардера на 15-45 (а некад само 5) минута и на већој висини (8 – 10 000 м), са задатком да натера британске ловачке снаге да утроше муницију и гориво и да се спусте пре доласка немачких бомбардера. Aнгажовањем ловаца за пратњу бомбардера, Немци су напустили тактику крстарења офанзивним ловачким формацијама која је пружала најбоље могућности за постизање превласти у ваздуху. С друге стране, концентрација немачких напада на Лондон и на друге циљеве даље у унутрашњости створила је потребно време британској ловачкој авијацији за успешно пресретање немачких авиона и за садејство сквадрона Спитфајера и Харикена истакнуте 11. ловачке групе, с тим да су Спитфајери имали главни задатак да пресрећу немачку ловачку пратњу у зони између обале и Лондона, а сквадрони Харикена да нападају немачке бомбардере. Ловачки сквадрони осталих група (10, 12. и 13.) пресретали су и нападали оне немачке формације које би се пробиле кроз одбрану 11. ловачке групе, и гонили их при повратку.

Британска ловачка авијација примењивала је две различите тактике пресретања, зависно од распореда ловачких јединица, дужине територије и расположивог времена за извршење пресретања. 11. ловачка група, која је била на аеродромима јужно од Лондона и у његовој околини, није имала ни времена ни довољне дубине територије за груписање јачих снага, већ је пресретање вршила са снагама 1-2 сквадрона, који су нападали сукцесивно. 12. ловачка група била је у много бољем положају, јер је са аеродрома у северној Eнглеској могла да врши јаку концентрацију (по 3-5, а затим и по 7 сквадрона) не само за нападе него и за гоњење.

Британска ловачка авијација (која је дневно имала по 500 – 1 000 излазака) успешно је одбијала немачке нападе и у периоду од 7. – 21. септембра оборила је 262 немачка авиона, док је сама изгубила 144. Захваљујући предаху који је наступио почетком септембра када је немачка авијација пренела нападе са аеродрома на Лондон, британска ловачка авијација је успела да дефинитивно освоји превласт у ваздуху. Услед тога су Немци били приморани да своју бомбардерску авијацију ангажују првенствено ноћу, док су њихови ловци добили задатак да као ловци-бомбардери врше дневне нападе.

У четвртој етапи (од 6. октобра до 1. новембра 1940.) Немци су продужили ноћна бомбардовања Лондона и већих индустријских центара и пристаништа у јужној Eнглеској, као и дневне нападе ловцима-бомбардерима Ме-109 и Ме-110 на Лондон и циљеве у јужној Eнглеској ради везивања и трошења британских ловаца.

Поред снажних напада на Лондон (који су, због неповољних временских прилика, отпочели тек 10. октобра), у току октобра бомбардовани су и аеродроми у области Лондона и други циљеви, а често и незаштићени градови. 29. октобра је извршен напад на 15 аеродрома око Лондона, док је крајем октобра отпочело полагање мина из ваздуха на источној, јужној и западној обали Eнглеске. У току прве три недеље октобра Лондон су скоро искључиво бомбардовали ловци-бомбардери, а крајем октобра поново бомбардери, и то само ноћу. 12. октобра 1940. немачка Врховна команда издала је наређење да се десант одложи до пролећа 1941, с тим да се припреме продуже у циљу сталног војног и политичког притиска на Велику Британију. После овога извршено је дефинитивно растурање прикупљених десантних трупа и бродова.

Од 25. октобра, у ваздушним нападима на Велику Британију учествовало је око 100 италијанских авиона.

Употреба ловаца-бомбардера у бици за Велику Британију (у периоду од 6. – 31. октобра) имала је више морално него материјално дејство услед мале носивости. Поред тога, погодци малих бомби од 250 кг, бачених са великих висина, нису били тачни те нису ни могли да наносе озбиљнију штету индустријским објектима, док су ловачки авиони, због оптерећености бомбама, губили од својих позитивних тактичко-техничких особина. A пошто су ловци- бомбардери у почетку нападали у смакнутој формацији, јачине једне ескадриле, која је летела у саставу своје групе, односно пука, британски ловци су их брзо откривали, тако да су против њих упућиване специјалне јединице навођене помоћу радија. Због тога су Немци касније делили ескадриле ловаца-бомбардера на мање делове и убацивали их у састав других ловачких јединица, да би их заштитили од британских напада.

Британска ловачка авијација је у другој половини октобра постигла превласт у ваздуху над британским острвима и територијалним водама и отпочела да гони немачке авионе преко француске и белгијске обале, а крајем октобра постигла и одлучујућу победу. Она се максимално напрезала у периоду од 8. августа до 31. октобра (10 600 задатака са око 52 000 полетања, тј. просечно по 122 задатка дневно) и за то време изгубила 841 авион и имала 375 погинулих и 358 теже рањених пилота. Међутим, и поред ових губитака, британска ловачка авијација је крајем октобра имала 60 ловачких сквадрона, са месечном попуном од 400 – 500 авиона. С друге стране, немачка авијација (која је у времену од 10. јула до 31. октобра изгубила 1 733 авиона, или просечно преко 434 авиона месечно) била је знатно ослабљена (бомбардерска авијација имала је само 55% формацијом предвиђеног бројног стања), тако да је крајем октобра имала просечно дневно по 1 000 – 1 500 авиона спремних за операције. Она је приликом ових напада потопила неколико десетина британских бродова, онеспособила неколико аеродрома, а у Лондону убила 14 280 и ранила 20 235 људи и порушила неколико хиљада кућа. Пошто су на тај начин изгубили битку у ваздуху, Немци су прешли на ноћно бомбардовање Лондона и осталих градова, како би се тиме сломио морал и отпорност британског народа.

Немачки неуспех у овој бици наступио је из више узрока. Пре свега, немачка авијација (која је по својој организацији, тактичко-техничким особинама авиона и доктрини у ствари представљала тактичку авијацију) није била ни погодна ни способна за извршење стратегијских бомбардовања. Пошто напад на Велику Британију није предузет одмах после пада Француске, није било ни изненађења ни довољно времена за уништење британске авијације и освајање такве превласти у ваздуху, која би била неопходна за предузимање инвазије најдаље до 15. септембра. Поред тога, Немци су преценили своје могућности за напад на британске аеродроме (само 10% авиона је уништено на земљи) и потценили могућности британске ПВО, нарочито ловачке авијације, која је пружила снажан отпор и брзим концентрисањем снага успела не само да осујети већи број напада него и да немачкој авијацији нанесе велике губитке. С друге стране, и поред бројне надмоћности (2:1 у ловцима и 3:1 у бомбардерима), немачка авијација није постигла жељене успехе, поред осталог и зато што су бомбардери имали слабу носивост, наоружање и оклоп, а тадашње авионске бомбе нису имале довољну разорну снагу. Зато су бомбардери летели у већим формацијама (да би тиме повећали ударну снагу), које су трпеле веће губитке од дејства ловачке авијације и пав артиљерије. Пошто ни ловачки авиони (Ме-109), ангажовани за заштиту бомбардерских формација, нису имали тактичку предност над британским ловцима, нити потребан радијус дејства за дужу пратњу бомбардера, то је и зона дејства немачких бомбардера била ограничена само на један ближи део територије британских острва. Услед ангажовања немачке ловачке авијације за пратњу бомбардера, дошло је до растурања њених снага, а тиме и до губитка предности бројне надмоћности. Поред тога, немачка авијација је истовремено нападала више циљева и често мењала објекте напада пре него што би се постигли жељени успеси (напади на конвоје били су напуштени баш онда када су изазвали тешку кризу поморског саобраћаја, да би се напали и учинили неупотребљивим аеродроми ловачке авијације; напади на ове аеродроме обустављени су у моменту када је дошло у питање правилно функционисање британске секторске ловачке авијације, да би се вршили напади на Лондон; а напади на Лондон су обустављени баш у моменту када се он налазио у врло критичној ситуацији, да би се прешло на бомбардовање пристаништа и индустријских центара у унутрашњости). Немци су не само закаснили са применом радара у ваздухопловству (за навигацију, проналажење циљева, командовање формацијама у ваздуху), као и са применом средстава за неутрализацију британске радарске службе, него су и прилично занемарили бомбардовање британских радарских станица. Због великог губитка најбољих пилота, опао је квалитет немачке авијације. Сем тога, немачка индустрија није била у стању да надокнађује губитке великог броја авиона, што је имало за последицу стално слабљење немачке авијације.

Изнуравајући ноћни напади. После неуспешно завршеног главног периода битке за Велику Британију, немачка Врховна команда је одложила десант за 1941. годину и наредила да немачко ваздухопловство од 1. новембра 1940. отпочне изнуравајуће ноћне нападе на Лондон, пристаништа, индустријске центре и већа насељена места на британским острвима. Иако је немачка авијација од 7. септембра до 13. новембра извршила 12 000 ноћних летова и том приликом изгубила само 81 авион (што је било минимално с обзиром на месечну продукцију од 300 бомбардера), ипак се при извођењу ноћног бомбардовања појавило више проблема – нарочито проблем навигације и проналажења циљева. Зато је навигациона опрема у јесен 1940. допуњена новим радарским уређајима, али је за њихову успешну примену, због техничких недостатака, било потребно доста времена. Пошто немачки бомбардери нису имали радарске нишанске справе, то је специјално одељење бомбардера имало задатак да претходно проналази и светлећим бомбама обележава циљеве за ноћно бомбардовање. Већи део посада немачких и италијанских бомбардера није био обучен за ноћно бомбардовање, нити је имао искуства у ноћној навигацији.

Ноћно бомбардовање извођено је у виду узнемиравајућих или масовних напада. Узнемиравајуће ноћне нападе вршили су само поједини авиони, одељења или ескадриле у одређеним временским размацима, с циљем да узнемиравају становништво и отежавају ратну продукцију. Масовне нападе изводио је већи број бомбардера; у њима су каткада учествовала по 2-3 бомбардерска пука (200-270 бомбардера), који су у току једне ноћи обично вршили по два напада (400-500 полетања), у циљу разарања већих насеља и индустријских центара.

У почетку новембра 1940. Британци су могли да ангажују у ноћним борбама само 12 (од укупно 60) недовољно обучених ловачких сквадрона, од којих је само 6 сквадрона наоружана авионима Blenheim имало авионске радаре (остали су дејствовали на стари начин у вези са пав рефлекторима, који још нису имали радарске уређаје). Једино је ПВО Лондона имала нове радаре за управљање ватром пав оруђа ноћу, док су пав батерије осталих градова дејствовале само помоћу прислушних справа и рефлектора. Добро развијена британска противрадарска служба (тзв. „научна одбрана“ – Scientific defence) обухватила је радиопредајнике свих врста (на земљи и у ваздуху) за ометање немачког радио- саобраћаја, с циљем да се немачке бомбардерске формације скрену са предвиђеног курса летења и наведу да баце бомбе даље од циља или на лажне циљеве. Најзад, Британци су примењивали јединице и средства за извођење светлосне камуфлаже (лажни градови и ватре) ради обмане немачких бомбардера.

Повољно време почетком новембра омогућило је да се продужи снажно дневно и ноћно бомбардовање Лондона (од 1. до 11. новембра учествовало је укупно дању 1 053 бомбардера и 2 226 ловаца, а ноћу 1 957 бомбардера и 20 ноћних ловаца). Половином новембра тежиште напада је пренето на британске индустријске центре, а крајем новембра на главна пристаништа. У исто време вршени су напади на аеродроме, пристаништа и конвоје. До половине новембра на Лондон је бачено преко 13000 тона експлозива и скоро милион комада запаљивих бомби. Од 12. новембра 1940. па све до 14.  маја 1941. немачка авијација је вршила само ноћна бомбардовања Лондона и индустријских и обалских градова. Пре сваког ноћног напада, бомбардерска група бр. 100, специјализована за ноћна бомбардовања, имала је задатак да пронађе циљ и да га обележи запаљивим бомбама, како би га следећи таласи бомбардера могли брзо уочити и тући. Ноћу 14/15. новембра 437 немачких бомбардера бацило је на индустријски град Ковентри (Coventry) у року од 10 часова око 600 тона бомби (56 тона запаљивих, 394 експлозивних и 127 са падобраном). Овим нападом Ковентри је претворен у рушевине и поремећен је рад у 12 авионских и 9 других фабрика. Касније ће се сазнати да је Ковентри жртвован град, како Немци не би посумњали да су Британци разбили немачке шифре. У току новембра Немци су извршили 23 велика напада, од којих 13 на Лондон (на који је бачено 3 187 тона разорних бомби, а на све циљеве у Великој Bританији укупно 6747 тона.

Черчил у обиласку срушене катедрале у Ковентрију

У току децембра немачка авијација је вршила слабије нападе на Лондон, Саутемптон (Sauthampton), Шефилд (Sheffield) и друге индустријске и пристанишне градове. Ноћу 28/29. децембра, приликом напада на Сити (City), пословни део Лондона, изазвано је 1 500 мањих, 11 већих и 6 огромних пожара. Међутим, немачки ноћни напади у новембру и децембру нису успели да знатно поремете британску ратну продукцију.

Према томе, у периоду јул – децембар 1940. године немачка авијација је извршила око 130 великих напада (од којих 100 на Лондон), 80 већих и 325 мањих напада на индустријске градове средње Eнглеске, 350 напада на пристаништа и обалске градове и око 1 000 мањих напада на војне циљеве (логоре трупа, аеродроме, касарне, пав положаје, радарске станице, складишта погонског горива, базе за снабдевање, итд.). У том периоду је бачено 43 000 тона експлозивних и 1 600 тона запаљивих бомби.

Почетком 1941. године немачка авијација је продужила ноћна бомбардовања Лондона, индустријских центара и пристаништа, али је при томе трпела све веће губитке. Она је у фебруару, због неповољних временских прилика, имала само 1 200 излазака (према 6 000 у новембру и 4 000 у децембру), бомбардујући углавном обалске градове.

Британска ПВО оборила је у периоду новембар – фебруар мали број немачких авиона (у току 20 000 немачких ноћних излазака оборена су само 64 авиона), док су знатно већи резултати постигнути противрадарском службом, вештачким осветљавањем и лажним ватрама (например, велики ноћни напад 3. ваздухопловне флоте скренут је са Ливерпула на лажни град у његовој близини). Eфикасност ноћне одбране знатно се повећала у фебруару захваљујући примени радара код пав јединица (док је у септембру 1940. за обарање једног авиона било потребно око 20 000 зрна, дотле их је у фебруару 1941. било довољно 3 000) и увођењу пав ракетних батерија.

Видећи да дотадашњим начином бомбардовања неће уништити британску индустрију, Немци су створили план за појачање блокаде Велике Британије, који је изнет у директиви бр. 23 од 6. фебруара 1941. Према томе плану, подморнице су имале да дејствују против британских бродова на мору, а бомбардерска авијација да напада британска бродоградилишта и пристаништа, с тим да повремено врши и нападе на ваздухопловну индустрију. У складу с овим планом, немачка бомбардерска авијација пренела је тежиште напада на главна увозна пристаништа Британије и између 19. фебруара и 12. маја, поред мањих акција и полагања мина, извршила 46 напада на пристанишне градове, 7 великих напада на Лондон и 8 већих напада на градове у унутрашњости. Она је 19/20. фебруара почела да примењује нову тактику, тј. да бомбардује поједине објекте у неколико узастопних ноћи, с циљем да их потпуно онеспособи и да онемогући оправке и отклањање штете. Већ у марту и априлу почели су појачани ноћни напади на индустријске центре и на пристаништа, с тежиштем на Лондону и његовим доковима, и на пристанишне градове Ливерпул, Портсмут, Глазгов, Бристол, Хал и Плимут (Plymouth). Највећи резултати постигнути су ноћу 14/15. марта у нападу на велике скверове у луци Клајд, који су онеспособљени за употребу до јуна, а делом и до септембра 1941. У току два велика напада на Лондон (ноћу 16/17. и 19/20. априла) учествовало је 666, односно 776 бомбардера и бачено 876, односно 1 010 тона бомби. Захваљујући побољшаној радарској техници и повећаном броју ноћних ловаца (од 12 на 17 сквадрона) Британци су оборили у априлу 20 немачких бомбардера. У исто време Немци су пребацили део својих ваздухопловних снага на Средоземље и Балкан и према СССР-у, тако да су њихови појачани напади на Британију имали карактер обмане и диверзије. У току маја немачка авијација нападала је бродоградилишта, обалске градове и аеродроме и том приликом изгубила 142 авиона (100 од ловаца и 42 од пав јединица). Приликом последњег великог напада ноћу 10/11. маја, у коме је 500 бомбардера бацило на Лондон 400 тона експлозивних и 100 тона запаљивих бомби, погинуло је и рањено око 3 000 лица и изазвано око 2 000 пожара. Британска ПВО оборила је те ноћи 27 немачких авиона, односно 5% од броја ангажованих немачких бомбардера, и тиме постигла резултат који је дотада постизан само при дневним нападима. Последњим великим ноћним нападом на Лондон стварно је завршена ваздушна битка за Велику Британију, јер је од половине маја отпочело пребацивање немачких бомбардера на Источни фронт ради припрема за напад на СССР. На западу је остала знатно ослабљена 3. ваздухопловна флота, која је само минирала луке и нападала британске бродове и конвоје.

Иако је у току ових бомбардовања погинуло 40 000 и рањено 46 000 британских грађана, а оштећено више од милион стамбених кућа и порушено 24 500 индустријских зграда, ипак немачка ноћна бомбардерска офанзива није успела ни да поремети производњу британске ратне индустрије и појача поморску блокаду, а камоли да принуди Велику Британију на капитулацију. Штавише, Немачка је у овим нападима изгубила око 600 авиона, односно 1,5% од излазака.

Узроке за овај немачки неуспех пре свега треба тражити у томе што Немци нису имали довољно бомбардера, јер су за 8 месеци, од 6. септембра 1940. до 10. маја 1941, бацили свега 58 000 тона бомби (тј. приближно толико колико је савезничка авијација просечно месечно бацала у току последње 3 године рата, када је бачено укупно 1 500 000 тона или 41 667 тона месечно). Док су Немци приликом највећег напада на Ковентри, ноћу 14/15. новембра, бацили само око 40 тона на час, дотле су Британци 30/31. маја 1942, такође за један час, бацили на Келн 1 000 тона бомби, тј. 25 пута више. Ни однос експлозивних и запаљивих бомби није био повољан (1 запаљива према 4 експлозивне). Услед недостатка радарских средстава за навигацију и слепо бомбардовање, Немци нису имали могућности да врше тачна ноћна бомбардовања, тим пре што ни посаде њихових бомбардера нису биле довољно обучене. Неповољно време, нарочито у зимским месецима, ограничавало је ангажовање предвиђених снага, а често и онемогућавало извршење или понављање бомбардовања. Најзад, и британска ПВО је пружала значајан отпор, нарочито противрадарска служба, која је (од 2. јануара до 10. маја 1941.) успела да омете претежан део великих ноћних напада (49 од 54, колико их је било) и да их скрене ван одређених циљева, Међутим, пошто британски ноћни ловци и пав оруђа у почетку још нису били потпуно снабдевени радарима, нити довољно извежбани, то су и губици немачких авиона били мањи (око 16 авиона месечно), да би се касније, у мају 1941, повећали на 142 авиона (100 од ловаца и 42 од пав оруђа).

У пролеће 1941, услед припрема за напад на СССР, Немачка није била у могућности да предузме инвазију. Тако је 22. јуна 1941, после напада на СССР, операција „Seelowe“ била напуштена, у нади да ће се предузети у пролеће 1942, после победоносног рата на Истоку. Пошто је рат против СССР-а добио неповољан обрт, Хитлер је 13. фебруара 1942. дефинитивно напустио идеју о инвазији Велике Bританије.

Напади британске авијације на Немачку

Да би спречила немачку инвазију, британска бомбардерска авијација је 17. јуна 1940. почела дању да бомбардује аеродроме и луке у окупираним земљама, а ноћу ваздухопловну индустрију, рафинерије, луке и саобраћајне и привредне центре у Немачкој. Она је ноћу 17/18. јуна напала аеродроме, складишта горива, високе пећи и железничке центре у Хамбургу, Бремену, Рејту, Келну, Хановеру, Дизелдорфу и Франкфурту, а следећих дана: аеродроме у западној Немачкој и у окупираним земљама, фабрике авиона, горива и муниције, као и железничке и водене комуникације које везују Немачку и атлантску обалу, канал Дортмунд – Eмс и друге циљеве. Ови напади продужени су у току јула и августа, када је око 24% бомбардера нападало фабрике синтетичног бензина. У току ноћи 12/13. августа успешно је бомбардована брана на каналу Дортмунд – Eмс. Први напад на Берлин извела је британска авијација ноћу 25/26. августа, када је 81 авион бомбардовао Берлин ради одмазде што је претходне ноћи неколико немачких бомби пало на Лондон.

У периоду септембар-децембар 1940. британска Бомбардерска команда (која је крајем августа имала 482 бомбардера) била је у могућности да појача своје дејство као и број напада на Берлин (чија је ПВО у међувремену била појачана на 29 тешких и 14 лаких пав батерија и 11 рефлекторских чета) и на пристаништа на Каналу. У току септембра бомбардовани су јачим снагама циљеви у обалској зони Холандије, Белгије и Француске (пристаништа, концентрације трупа и бродова, поморске базе и аеродроми), док су слабије снаге продужиле бомбардовање циљева у западној Немачкој. Од 7. до 21. септембра 1940. око 12% немачке десантне флоте било је оштећено или уништено у инвазионим пристаништима, тако да је и због тога морало доћи до одлагања десанта.

Услед учесталих немачких напада на Лондон, почетком септембра се појавила потреба и за изменом британске стратегије бомбардовања. Док су политичари тражили да се предузму напади на Берлин ради одмазде, дотле су ваздухопловни стручњаци сматрали да треба бомбардовати ближе војне циљеве, нарочито зоне немачких десантних припрема. Овај спор је коначно решен директивом од 21. септембра, којом је предвиђено да највећи део бомбардерске авијације углавном спречава немачку инвазију, а да бомбардовање Берлина и других стратегијских циљева у Немачкој продужи само група Витли (Witley). Ова група је 25. септембра упутила на Берлин 119 бомбардера (на циљ их је стигло само 84) и том приликом успела да запили једну гасну станицу и да оштети квартове западног Берлина.

Према новој директиви од 30. октобра, тежиште напада поново је пренето на објекте у Немачкој, с тим да се првенствено бомбардују они циљеви (фабрике синтетичног горива, аеродроми и саобраћајни центри) који се налазе у великим градовима и индустријским центрима. Примењујући ову директиву Британци су у новембру вршили првенствено просторно бомбардовање („тепих“ бомбардовање) градских и индустријских зона у Берлину, Eмсу, Минхену и Келну, док је бомбардовање обалских циљева и полагање мина било од другостепеног значаја.

Услед лошег времена, британски авиони нису могли у децембру 1940. да наставе просторноо бомбардовање свих циљева у западној Немачкој, већ су били приморани да првенствено нападају немачке поморске базе, нарочито Кил (где су се налазили ратни бродови Шарнхорст и Гнајзенау), и аеродроме у Холандији, Белгији и Француској. Једино су ноћу 16/17. децембра 134 британска бомбардера извршила просторно бомбардовање (операција „Abigail“) Манхајма, на који је за 6 часова бачено 89 тона екпслозива и 14 000 запаљивих бомби. Од 103 бомбардера (колико их је стигло на циљ) било је 10 оборено. Мада је нападу претходило светлосно обележавање циљева, ипак резултати бомбардовања нису били задовољавајући.

На крају 1940. године британска авијација је нападала фабрике синтетичног бензина Лојна код Лајпцига, фабрике Шкода у Чехословачкој, фабрике Фијат у Италији, немачке подморничке базе у Норвешкој и Француској и немачка бродоградилишта. Половином децембра британски бомбардери су већ били у стању да врше концентричне нападе на велике немачке градове и индустријске центре и са снагама до 120 бомбардера.

Британска авијација је почетком 1941. наставила појачаним снагама да бомбардује циљеве у Немачкој, али је у првој половини јануара извршила само просторно бомбардовање Бремена. Одмах затим, 15. јануара, команда британске бомбардерске авијације издала је нову директиву, којом је предвиђено: да се убудуће првенствено бомбардују фабрике синтетичког горива; да се у другом реду хитности нападају индустријски градови и саобраћајни центри; да се врше диверзије на инвазиона пристаништа и немачке поморске снаге. Међутим, у прво време није се могло поступити по овој директиви, како због тадашњих неповољних атмосферских прилика и специјалних задатака (полагање мина, напади на поморске базе, аеродроме бомбардера FW-200 и бродоградилишта), тако и због слабљења британске бомбардерске авијације, која је морала да уступи све бомбардере типа Бленхајм Обалској команди ради учешћа у бици за Aтлантик.

У периоду јануар-фебруар 1941. извршена су три ноћна напада на фабрике синтетичног горива у Немачкој и 13 ноћних напада на поморске циљеве. У до тада највећем концентричном нападу, који је извршен 10. фебруара на Хановер (где су израђивани важни делови за немачке подморнице), учествовао је 221 бомбардер. Због појачане офанзиве немачких подморница на Aтлантику, Британци су, према директиви од 6. марта, у марту и априлу са више од половине бомбардера нападали поморске циљеве у Хамбургу, Бремену, Килу, Вилхелмсхафену и Бресту, док су остали бомбардовали циљеве у Рурској области, Берлин и фабрике синтетичког горива. Због слабог успеха приликом бомбардовања ратних бродова у Бресту, крајем априла је одобрено да се тежиште напада поново пренесе на циљеве у Немачкој, с тим да се ови ратни бродови нападну само ако предузму покрете из својих база. Напади на немачке северне поморске базе и обалске градове (Хамбург, Бремен, Кил и Вилхелмсхафен) били су много успешнији, јер су оштећени докови, бродоградилишта, поморске базе и фабрике авиона. Од средине марта до краја маја извршено је више од 900 излазака против Кила. У мају је повећан број напада на немачке луке, као и број авиона у нападу (ноћу 8. маја учествовало је преко 300 авиона) и тежина бачених бомби, а крајем месеца примењени су и нови тешки четворомоторни бомбардери: Manchester, Stirling и Halifax.

Британски бомбардери су у пролеће 1941, у циљу спречавања немачких припрема за пролећну инвазију, отпочели да врше дневна бомбардовања инвазионих пристаништа и артиљеријских положаја на обали Ламанша и да, уз пратњу ловаца, продиру у Француску, Белгију и Холандију нападајући тамо аеродроме и друге циљеве. Истовремено су бомбардери вршили дневне нападе на немачке бродове у Северном мору и полагали мине испред бискајских лука и Фризијских острва. Јака немачка ПВО принудила је британске бомбардере да врше претежно ноћна бомбардовања на територији Немачке, која су дала слабе резултате због старих метода навигације и технички несавршених бомбардерских уређаја и справа (тако да је 49% бомби бачених на југозападну Немачку у периоду мај 1940. – мај 1941. пало ван циља). С друге стране, лоше време није дозвољавало бомбардерима да извршавају већи број задатака над Немачком, већ су морали да бомбардују циљеве у обалској зони или су били принуђени да одустају од извршења задатака. Међутим, повећањем примене радарских уређаја постепено се смањивао утицај лошег времена и тамне ноћи на навигацију и бомбардовање, а почетком јуна 1941, када је добила нове четворомоторне бомбардере, британска бомбардерска авијација је постала јака ударна снага, способна и за снажније стратегијско бомбардовање Немачке.

Закључак

Мада је немачким планом било предвиђено да у бици за Велику Британију учествују сва три вида оружаних снага, ипак се ова битка углавном свела на обрачун немачког и британског ваздухопловства, тј. без учешћа копнених, па и поморских снага. Иако овом битком није окончан рат, – као што су то предвиђали поборници свемоћи ваздухопловства, као пресудног фактора у ратовима – ипак је она имала веома крупне последице: немачко ваздухопловство је претрпело такав пораз да се није могло опоравити до краја рата, док је британско ваздухопловство извојевало превласт у ваздуху, онемогућило инвазију на британска острва и тиме знатно допринело савезничкој победи на Aтлантику и у Eвропи.

Немачко ваздухопловство је у овој бици имало да решава три узастопна задатка:
1) да напада британску ловачку авијацију у ваздуху и на земљи,
2) да бомбардује Лондон и
3) да бомбардује индустријске и обалске градове у Великој Bританији.

У току тешких десетомесечних борби обе авијације су претрпеле осетне губитке. Из упоредног прегледа губитака види се да су Немци претрпели највеће губитке у августу, а Британци у септембру 1940.

У истом периоду Немачка је изгубила око 6 000, а Британија 733 пилота. Од 1 733 немачка авиона, британска ловачка авијација је оборила 1 437 или 83%, ПAA 273 или 15,7% и пав митраљези 23 или 1,3%. Поред наведених губитака у летачком особљу, Британија је имала преко 40 000 мртвих и 46 000 рањених становника, док су немачки губици у становништву свакако мањи, с обзиром на мањи број и јачину британских напада.

У одбрани Британије учествовали су и Пољаци. Пољски сквадрон је оборио 126 немачких авиона

 Битка за Велику Британију поново је показала да се решење рата може постићи само максималним залагањем и правилним садејством свих видова оружаних снага. Међутим, Немци су занемарили овај принцип, јер су у битку убацили углавном само своје ваздухопловне снаге. Тиме је у пракси била оповргнута Мичелова и Дуетова теорија о самосталном ваздушном рату, према којој се решење битке и рата може постићи само офанзивом у ваздуху.

Географски положај Британије био је идеалан за практичну примену стратегијске офанзиве из ваздуха. Међутим, иако је немачка офанзива из ваздуха извођена уз максимално залагање свих расположивих ваздухопловних снага, она није створила чак ни потребне услове за извршење предвиђене десантне операције, а још мање је могла да постигне решење читавог рата. Немци су претрпели неуспех углавном због тога што су потценили вољу и снагу противника, што нису припремили довољно јаку стратегијску авијацију, што нису обезбедили потребне тактичко-техничке услове за извођење ваздушног рата (тешке бомбардере, погодне бомбе, радарску службу, тактику бомбардовања, ловачке авионе који би на дужем одстојању пратили своје бомбардере) и што су често мењали план напада из ваздуха. Ова битка је показала да се немачка стратегија муњевитог рата није могла применити приликом поморског десанта, тим пре што таква операција захтева дужи временски рок за техничку припрему (прикупљање и припремање милионске тонаже бродског простора, прикупљање десантних трупа и њихово укрцавање и превоз); она је показала и то да извођење десантних операција неминовно захтева превласт у ваздуху и на мору. Мада су постојали повољни услови бар за превласт у ваздуху (врло добар обухватни положај, мала дубина циљева, надмоћне снаге, иницијатива и ратно искуство немачког командовања и летачког кадра), ипак је крајњи резултат био негативан, без обзира на то што су напади извођени плански и методично (извиђање, пробна бомбардовања, масовни дневни напади, комбинација дневних и ноћних напада и ноћни напади у циљу изнуравања). Муњевити ваздушни рат је био напуштен после три месеца максималних напора, зато што Немци нису успели да изборе такву превласт у ваздуху која је била неопходна за почетак десантних операција. A пошто ни прелаз на ноћна стратегијска бомбардовања није дао очекиване резултате, Немци су у мају 1941. потпуно престали да бомбардују Велику Британију.

У току ове битке се показало: да је за успешну борбу у ваздуху потребна не само јача ватрена снага авиона (која се могла постићи повећањем калибра и броја оруђа у њима), него и знатно већа брзина ловачке авијације, јаче одбрамбено наоружање бомбардера, заштитни оклоп код ловачких и бомбардерских авиона и специјално заштићени бензински резервоари да би се бензин заштитио од пожара или спречило цурење у случају поготка; да противавионска артиљерија, упркос својој бројности и доброј употреби, није била у могућности да спречи пролаз немачких авиона и да осујети бомбардовање одређених циљева; и да пав рефлектори и прислушне пав справе, услед високог лета и брзине немачких авиона, нису били довољно ефикасни све док нису снабдевени радарима. Иако су балонске запреке за заштиту виталних објеката у Великој Британији претстављале опасност за нисколетеће авионе, ипак је њихово постављање било исувише скупо, нарочито с обзиром на веома мали број оборених авиона. Мада су на овим запрекама понекад страдали и британски авиони, оне су биле од користи, јер су приморавале посаде немачких авиона да бомбардују циљеве с мање прецизности и ограничавали њихову слободу маневра. С друге стране, радиостанице немачких ловачких авиона биле су малог домета услед чега се ловачким формацијама није могло успешно командовати са земље. Поред тога, сусрети немачких ловаца и бомбардера у ваздуху, као и праћење бомбардера од стране ловаца, били су отежани, пошто радио веза између ловаца и бомбардера једне формације технички није била могућа.

Велика Британија је издржала немачке нападе и изборила превласт у ваздуху захваљујући изванредном залагању и еластичној тактици ловачке авијације и повољној организацији и тактици службе ПВО. Британска ловачка команда није растурала своје снаге, него их је концентрисала ради одбране важнијих циљева; њени ловачки авиони Спитфајер били су тактички и технички бољи од немачких ловаца Ме-109 и Ме-110, а ловци Харикен успешно су се борили против немачких бомбардера. Осим тога, правилно руковођење свим средствима ПВО (ловачком авијацијом, пав јединицама, радарским станицама, балонским запрекама, осматрачком службом и цивилном службом противавионске заштите) и сарадња ловачке и бомбардерске авијације такође су знатно допринели британским успесима. Британска ловачка авијација је постигла тако значајне успехе захваљујући храбрости својих пилота, квалитету авиона, правилној обуци, добром руководству, примени радара, погодној земаљској организацији и пожртвованом раду ваздухопловних база.

 

Enigma, машина за шифровање

Машина „Енигма“ била је напредна електромеханичка машина за шифровање порука развијена у Немачкој након Првог светског рата. Коришћена је у свим родовима немачких оружаних снага као сигуран уређај за бежичну комуникацију све до краја Другог светског рата. Неколико модела „Енигме“ је развијено у времену непосредно пре и током Другог светског рата, свака комплекснија од претходне и тежа за „разбијање“. Најкомплекснија „Енигма“ коришћена је у морнарици.

Као додатак сложености шифарске машине, саме процедуре за рад на њој су додатно отежавале разбијање коришћене шифре.

Током рата, различити обавештајни подаци настали обавештајним радом Абвера, учинили су да немачка војска спроведе неколико истрага у циљу стварног откривања могућег разбијања шифре. У међусобној сарадњи Абвера и експерата за везу и телекомуникације немачке војске дошло се до закључка да је „Енигма“ сигурна од савезничких криптолога. Закључак је био погрешан…

Процедура за употребу уређаја била је једноставна. Да би послао шифровану поруку, оператер би подесио роторе машине на комбинацију познату њему и примаоцу. Потом би на тастатури откуцао отворени текст поруке. За сваки откуцан знак поруке, на горњој плочи би се појављивао неки други знак. По завршетку уноса поруке, оператер би преписао ознаке са горње табле. Тако добијена шифрована порука би била слата примаоцу отвореним текстом, уобичајеним начинима преноса.

Ротори Енигме

Оператор који је на пријему би по пријему поруке, подешавао своју Енигму, и укуцавао примљену поруку. Како су обе, и предајна и пријемна Енигма, подешене на исту комбинацију, порука би се врло брзо и тачно дешифровала.

У ери пре дигиталне електронике и рачунара, дешифровање порука шифрованих преко „Енигме“ било је готово немогуће, чак и када би кроптолози имали исправну копију саме „Енигме“, све док не би знали праву комбинацију подешавања електричних и механичких компоненти уређаја, које су периодично мењане у оквиру мера криптозаштите.

Додатне сигурносне процедуре, као што су дупла енкрипција и шифровање самоготвореног текста поруике приликом слања Морзеовом азбуком чинили су да разбијање кода буде још теже. Тако и не чуди што су немачки криптолози били превише сигурни у „Енигму“.

Пре и током рата, вршени су константни притисци на криптотлоге да појачају рад на разбијању кода, како би дешифроване поруке биле корисне за даљи рад. Често се дешавало да дешифрована порука буде толико стара да је безвредна и нема никакву обавештајну вредност за крајњег корисника откривене поруке.

Енигма са осам ротора

Криптолошка унапређивања машине које су Немци редовно и педантно спроводили, чиниле су да су се на другој страни појављивали „мрачни“ периоди у разбијању шифара. Један од ових периода, најдужи, трајао је читаве 4 године (од 1937. до 1941. године) и везан је за морнаричку варијанту „Енигме“.

Велики напори на разбијању шифре уложени су од стране врхунских математичара, криптолога, обавештајаца и експерата за везу, вичних немачком језику и менталитету. Значајну помоћ су им пружале машине зване „Бомбе“, чија се помоћ огледала у великој моћи рачунања и мењања комбинација што је скраћивало време трајања процеса дешифровања појединих порука.

Прву британску „Бомбу“ је конструисао Алан Туринг, генијални математичар који је развио теоријски модел рачунара. Током рата, Алан је службовао као разбијач шифри у Центру за разбијање шифара у Блечли парку (Bletchley Park). Велику помоћ у даљем развијању британске „Бомбе“ пружио је увид у конструкцију пољског уређаја.

Рад криптоаналитичара у Блечли Парку

Један од проблема са којима су се сусретали Британци јесте и балансирана употреба информација добијених овим путем. Наиме, морало се водити рачуна да се претераном употребом информација Немци не доведу на закључак да им је шифра разбијена. Тако је жртвован град Ковентри, за чије се предстојеће бомбардовање сазнало на време, али није спроведена евакуација становништва. Град је сравњен са земљом, уз велике губитке међу локалним становништвом, све зарад даљег искоришћавања информација.

Први корак, који је довео до првих сазнања о шифарској машини, резултат је издаје са немачке стране. Ханс Шмит (Hans Schmidt), службеник у одсеку за шифре немачке Владе, водио је „компликован“ приватни живот који га је навео да контактира француске обавештајце 1931. године и понуди им на продају тајна документа. Он им није продао само упутство за рад на Енигми, већ и таблице подешавања машине.

Пољаци су закључили да је за разбијање шифре потребно да направе уређај сличан „Енигми“, а уз помоћ добијене документације. За разлику од Британаца и Француза, Пољаци су постигли резултате 1932. године. Пољаци су откривали немачке поруке све до 1938. године, а да о томе ни реч нису рекли Французима.

У склопу припрема за предстојећи рат, Немци су направили пар побољшања на машини. Пољаци су се читаву годину сопственим снагама борили против нове машине, али без значајних успеха. Тада су одлучили да поделе тајну са Французима и Британцима. То су учинили само месец дана пред напад Хитлера на Пољску. Било је већ касно за Пољску, али је знање Пољака било драгоцено Британцима.

До средине 1940. године, захваљујући Пољацима и британској „Бомби“, британски криптолози су успевали да прочитајупоједине немачке поруке у року од 24 часа. Међутим, нису могли да прочитају поруке које су биле од скоро највећег значаја за њих – поруке које су се тицале немачких подморница. За њихово разбијање, криптолозима је било потребно више података о морнаричкој верзији „Енигме“, процедуре за њену употребу, као и њена подешавања. Команда немачке морнарице била је свесна опасности да се њихови пловни објекти могу освојити абордажом и тако запленити „Енигма“. Стога је на уређајима уграђеним на бродове и подморнице постојала могућност да се најважнији делови уређаја брзо и ефикасно униште уколико дође до потребе. Иако су се ове мере у појединим случајевима показале као ефикасне, нису се доказале до краја. Тако је једном приликом заплењен комплетан уређај, са књигом шифара (на подморници U-505). То је омогућило криптолозима да лако прочитају немачке поруке, готово у реалном времену.

Тенк за подршку Type 2 Ho-I

Тенк за подршку Type 2 Ho-I, дериватив је средњег тенка Type 97 Chi-Ha. По концепту сличан раним верзијама немачког тенка Panzer IV, конструисан је као самоходна хаубица за блиску ватрену подршку за стандардне јапанске средње тенкове, са додатном ватреном моћи за уништавање непријатељских противтенковских фортификација.

Радови на конструисању овог тенка започети су 1937, након искуства у Манџурији, где су Јапанци закључили да би оклопно возило са снажним оружјем било врло корисно против утврђених непријатељских положаја – какви су били бункери. Стандардни тенковски топови калибра 47 и 57 мм показали су се као неефикасни за овај задатак. Пошто је возило морало да прати остатак оклопне формације, Јапанци су радове започели тако што су брдски топ Type 41 калибра 75 мм монтирали на шасију средњег тенка Chi-Ha. Модификација брдског топа, позната под ознаком Type 99 (тенковски топ 75 мм) завршена је 1940. Након почетка Другог светског рата, Јапанци се убрзо срећу са америчким тенковима M4 Sherman, са којима су се једва носили. Сходно томе, тактичко технички захтеви који се стављени пред новопројектовани тенк су измењени, како би тенк имао улогу и ловца тенкова

Основно наоружање тенка био је тенковски топ калибра 75 мм, док је секундарно наоружање чинио један митраљез калибра 7,7 мм, уграђен у тело тенка. Краткоцевни топ се налазио у двочланој куполи.

Производња тенка била је отежана недостатком материјала, као и бомбардовањима јапанских фабрика.  Свих тридесет тенкова је произведено конверзијом постојећих шасија тенкова Type 97 Chi-Ha. Мицубишијева фабрика у Токију није могла да успостави серијску производњу тенкова до краја 1944, када је дошло до отказивања програма. Произведени тенкови су остали на територији Јапана, где су требали да учествују у одбрани од очекиване савезничке инвазије. Како је до капитулације Јапана дошло пре инвазије, то тенкови Type 2 Ho-I нису никада доживели своје ватрено крштење.

ТТ карактеристике
Маса 16,1 т
Дужина 5,73 м
Ширина 2,33 м
Висина 2,58 м
Оклопна заштита 12-50 мм
Посада 5
Наоружање 1 х 75 мм Type 99
1 x 7,7 мм Type 97
Погон дизел мотор Mitsubishi Type 100 снаге 240 КС
Аутономија 100 км
Брзина 44 км/ч