AMR 33, лаки тенк

Иза званичне ознаке Automitrailleuse de Reconnaissance Renault Modèle 1933 (AMR 33 или Renault VM) крије се француски лаки тенк, развијен током периода између два светска рата.

Развијен у компанији Рено 1932, овај тип тенка је већ наредне године наручен за потребе опремања француских коњичких јединица. До 1935. је произведено 123 комада. AMR 33 је био лако наоружан и лако оклопљен тенк; иако је био брз за своје време, показао се као механички непоуздано средство, посебно због квалитета вешања. Замењен је нешто модернијим типом тенка, ознаке Р 35.

Мада званична ознака сугерише другачије, AMR 33 није био извиђачко возило и највећи број њих није био опремљен радио уређајем. Намера француског војног врха била је да се наоружа великим бројем лаких тенкова AMR 33, који би представљали претходницу средњим тенковима. У стварности, лаки тенкови нису никада имали такву улогу. Када су произвели средње тенкове у довољним количинама да од њих формирају оклопне дивизије, AMR 33 је већ био замењен новијим моделом тенка, AMR 35, који је имао задатак ватрене подршке моторизоване пешадије и коњичких јединица. У бици за Француску 1940, француске оружане снаге су брзо остале без тенкова AMR 33. Немци су неке од заробљених примерака користили сво време рата.

Развој

Француска влада је 4. јула 1930, у циљу супротстављања нарастајућој совјетској војној моћи, донела план да формира снаге способне да пруже помоћ савезницима у прављењу „санитарног кордона“ од комунизма. Ове снаге би се састојале од пет моторизованих и пет постојећих коњичких дивизија, из које би по једна бригада морала да буде моторизована. Према плановима, 1934. би 4. коњичка дивизија требала да буде трансформисана у оклопну дивизију. План је захтевао увођење многих специјалних возила, међу којима се нашао и Automitrailleuse de Cavalerie type Reconnaissance (AMR). дефинисан као возило масе 3 т, наоружано лаким митраљезом, радијуса кретања од 200 км. „Automitrailleuse“ је тада био генерални термин за било које лако оклопљено борбено возило наоружано митраљезом, а коришћено је и да означи коњички тенк, јер су по тадашњим правилима тенкови били део пешадије. Иако име сугерише другачије, AMR није било специјализовано извиђачко возило, већ стрелац без радио уређаја. Прикупљање и слање података био је задатак возила AMD (Automitrailleuse de Découverte).

Ишчекујући потезе француске владе, Луис Рено је почетком новембра 1931. започео радове на пројекту „лаког коњичког трактора“ (tracteur léger de cavalerie type VM), заснованог на возилу Renault UE. Средином новембра, први цртежи волзила су прегледани и одбачени јер је возило које су предлагали било превише тесно. Било је посве јасно да је потребно тело возила већих димензија, али је Рено оклевао да уложи у такав пројекат без гаранције да ће исто бити наручено. Од компаније Рено је крајем истог месеца затражена верзија танкете, израђене на основу модела Renault UE, како би могли тестирати изводљивост концепта возила гусеничара. Рено је 22. децембра послао свог представника код генерала Вејганда (Maxime Weygand) како би покушао да лобира за усвајање Реноовог предлога. Међутим, Вејганд је могао само да га обавести да су Французи за опремање својих оружаних снага изабрали Цитроенов модел полугусеничара Kégresse P 28. Након опсежног разматрања, генерал је ипак преузео обавезу да у разматрање узме и Реноов модел.

Рено је, након добијене гаранције, ужурбано започео рад на већем моделу, дрвеној макети, коју је представио марта 1932. На основу овог моедла потписана је наруџба за 5 прототипова, по цени од 171 250 франака по возилу. За рок испоруке узет је септембар, нешто пре јесењих маневара. Француска коњица је желела да формира вод који би користила за испитивање. Рено је одлучио да на сваки прототип угради другачији тип вешања, како би смањио ризик од одбијања модела. Свих пет прототипова је било засновано на Карден Лојд танкети, који је Рено просто ископирао за свој Renault UE – без плаћања права на лиценцу – са стандардним мотором Renault Reinastella. Септембра месеца, тенкови су обједињени у једну, прву механизовану јединицу француске коњице. Искуство је показало да су били врло агилни, али и бучни, лоше избалансирани и без адекватног радијуса кретања.

Након вежбе, тенкови су послати назад Реноу, који је убрзо потом комисији француских оружаних снага предложио за испитивање три типа тенка: прототип 79758 са оригиналним вешањем, 79759 са додатним унутрашњим хидрауличним амортизерима и 79760 са новим системом вешања који се састојао од централног носача гусеница са лиснатом опругом и точковима напред и назад, повезаним са две хоризонталне опруге. Новембра и децембра 1932, Комисија је извршила тестирање тенкова, узевши за референцу спецификације од 10. јуна 1932. Тестирања су показала да тенкови постижу потребну брзину кретања (56,25 до 60 км/ч), али да имају недовољни радијус кретања (166 до 188 км), као и да су претешки (4,8 тона). Почетком децембра је одлучено да се одустане од нереалног захтева за масом тенка од свега 3 т, те да се на тенк уграде додатни резервоари горива и јачи оклоп.

Прототип тенка, бр. 79758

Прототип тенка, бр. 79760

Рено је априла 1933. предложио два типа тенка, са додатих 0,5 т масе (еквивалент повећању дебљине оклопа са 9 на 13 мм); тенк 79758 је имао вешање са хоризонталним опругама, док је тенк 79757 имао вешање изведено са тенка 79760, али са централном веертикалном опругом и кућиштем за хоризоналне опруге испуњеним уљем како би се понашали као амортизери. Тестови су потрајали до јуна 1933, након чега су наручени тенкови по узору на прототип 79757. Тенк добија и званичну ознаку:  AMR Renault modèle 1933 или скраћено AMR 33.

Прототип тенка, бр. 79757

Производња

Француска коњица је 8. марта 1933. наручила 45 тенкова. Поруџбина је потврђена 22. јуна, када је наручена и друга серија од 20 тенкова. Почетак испоруке је уговорен за 1. јул. У јесен је стигла и трећа наруџба и она је обухватала набавку још 50 тенкова. Први тенк је испоручен 1. јуна 1934, а последњи у септембру исте године. Производња Цитроенових полугусеничара је лимитирана на 50 примерака. Одлучено је и да се оригинални прототипи прераде у стандардне веерзије тенкова; два прототипа су употребљена за развој новог тенка, ознаке AMR 35, јер је AMR 33 имао превише слабо вешање, а бука мотора је била несносна. Прототип 79758 је коришћен за тестирање неколико модернијих конфигурација тенка. Као компензација, у пролеће 1935. су произведена још три тенка AMR 33, чиме се број произведених тенкова попео на 123.

Опис

AMR 33 је генерално гледано, врло мало возило; дуго 3,5 м, широко 1,64 м и 1,73 м високо. Тежило је свега 5,5 тона. Осмоцилиндрични мотор Renault Nervasport 24 CV, снаге 84 КС, обезбеђивао је максималну брзину кретања од 54 км/ч, мада је званична брошура компаније Рено тврдила да се тенк креће максималном брзином од 60 км/ч. Резервоар горива, капацитета 128 литара, обезбеђивао је радијус кретања од 200 км. Гусенице су биле широке 22 цм. Када је реч о савлађивању препрека, тенк је могао успешно да савлада ров широк 1,4 м зид висине 45 цм, односно нагиб од 50%.

Дебљина свих вертикалних плоча била је 13мм, а закошених 9 мм. Оклоп горњих површина био је дебео 6 мм, док је под био оклопљен плочама дебљине 5 мм. Плоче су међусобно спајане заковицама.

Посада је бројала два члана: возач, који је седео лево, до мотора и командир тенка, уједно и нишанџија, који је био смештен иза возача у куполи, наоружаној митраљезом Reibel калибра 7,5 мм. У тенку се налазио и резервни митраљез кооји се могао опционално ставити на постоље на крову куполе. Његова примарна намена била је одбрана од напада из ваздуха.

Први предлог наоружавања ових тенкова предвиђао је уградњу скупе Шнајдерове куполе; прототипови су имали врло високу октагоналну Реноову куполу, постављену у задњем делу корпуса тенка. То се показало незгодним, те су серијски тенкови добили нижу куполу са возила AVIS-1, која је уз то и мало померена ка напред. Тиме је знатно повећана прегледност. AVIS је произвођен у Реноу и имао је, тада необично за француске тенкове тридесетих година, отвор на врху куполе кроз који се осматрало бојиште. У тен ксе улазило кроз дупли отвор на задњем делу тела тенка.

Оперативна употреба

Французи су 115 тенкова, колико су имали на располагању те 1934, расоредили у пет коњичких дивизија, у сквадронима по петнаест тенкова (три вода по четири тенка, два резервна тенка и тенк командира), сем 5. дивизије која је имала десет  и 4. дивизије која је примила 40 тенкова; по сквадрон за 4. групу оклопних аутомобила и 18. батаљон и још десет у 4. батаљону. Годину дана касније, 5. дивизија је примила и три прерађена прототипа, так ода је коначно бројно стаање износило 13 тенкова. Тенови AMR 33 су се налазили и у два самостална коњичка пука: 9. који је примио 8 тенкова из прве, и 11. пук који је примио 12 тенкова из друге серије. Улога ових тенкова у коњичким дивизијама углавном је била директна подршка коњаника у кретању пешице.

Французи су 1935. одлучили да у случају рата трансформишу 4. коњаничку дивизију у оклопну. Ова дивизија је требала да има шест сквадрона наоружаних са AMR 33. Борбена моћ дивизије би тиме била врло ограничена. Међутим, 1934. и 1935. су формиране праве оклопне дивизије, прво од 4. коњичке а након тога и од 5. коњичке дивизије. Ове дивизије, 1. и 2. лака механизована дивизија (Division Légère Mécanique), имале су по три батаљона тенкова и пратећу пешадију. Механичка непоузданост тенкова AMR 33 је постала очигледна и одлучено је да се у коњичке – оклопне дивизије наоружавају искључиво теновима типа AMR 35, а да се тенкови AMR 33 концентришу у преосталим коњичким дивизијама. Свака од ових дивизија је сада имала већи пук оклопних аутомобила, са два сквадрона тенкова, који су сада бројали по четири вода од по пет тенкова, плус два резервна тенка и тенк командира. Укупна јачина дивизије, када су у питању били тенкови, била је 46 тенкова AMR 33. Како је овим тенковима требало наоружати три дивизије, било је потребно обезбедити 138 тенкова, што није било могуће. Стога је 1. коњичка дивизија морала бити наоружана тенковима AMR 35, а самим тим су једине јединице наоружане тенковима AMR 33 биле 2. и 3. коњичка дивизија. У врме избијања Другог светског рата, Француска је располагала са укупно 92 тенкова AMR 33.

Међутим, у циљу формирања већег броја моторизованих јединица, од 1. децембра 1939. до 15. фебруара 1940. расформиране су последње две коњичке дивизије. Људство и материјал из ових дивизија, заједно са старијим материјалом из бивших коњичких дивизија, распоређен је у пет новоформираних лаких коњичких дивизија (Divisions Légères de Cavalerie).

Французи су прво донели одлуку да унутар сваког од два батаљона у моторизованом пуку убаце два вода тенкова AMR 33 (половина сквадрона). За извршење ове замисли би им требало 115 тенкова, што је нешто мање од расположивих 118 тенкова. У погледу лошег стања одржавања ових тенкова, одлука је морала бити промењена, те су неке од јединица морале бити наоружане тенковима AMR 35, а Французима је тиме на крају остла и рзерва од 14 тенкова AMR 33.

На дан немачког напада на Француску, показало се да наређене мере нису дале очекивајући резултат. Само је 5. дивизија достигла формацијом прописану јачину. Остале три дивизије још увек нису учиниле ништа на постизању наређеног нивоа. Сам тип тенка се у борби показао врло лоше. У Арденима су могли само да успоре напредовање немачких оклопних снага, без наде да им нанесу пораз. AMR 33 је био слабо наоружан и оклопљен – и врло непоуздан. Једино је био бржи од немачких тенкова. Овај тип тенка је понео и неславну титулу првог уништеног француског тенка у Другом светском рату. Токомо прве недеље борби је изгубљено 75 % бројног стања овог типа тенкова, најчешће због механичких неисправности.

Седма дивизија је формирана 7. јуна 1940. У њој су се нашли и тенкови AMR 33 из резерве, њих четрнаест. И они су изгубљени пре пада Француске.

Немци су неке од заробљених тенкова увели у своје наоружање, под ознаком Panzerspähwagen VM 701 (f), и они су углавном коришћени на територији Француске.

ТТ карактеристике AMR 33
Маса 5,5 т
Дужина 3,5 м
Ширина 1,64 м
Висина 1,73 м
Посада 2 члана
Наоружање 2 х 7,5 мм (један у резерви)
Оклопна заштита 13 мм
Погон бензински мотор снаге 84 КС
Аутономија 200 км
Брзина 54 км/ч

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *