Совјетске одбрамбене линије ка Западу, 1928-41.

 

Увод

Фортификације су кроз историју играле кључну улогу у заштити стратешких интереса Совјетског Савеза и његовог претходника, царске Русије. Прва утврђења се граде још у 18. веку, из ког датира на далеко чувена тврђава Кронштат, задужена за одбрану Санкт Петерсбурга. У исто време је била утврђена и обала Крима. Одбрана Севастопоља је играла битну улогу у борбама у Кримском рату, који је вођен од 1853. до 1856. године. Пола века касније, одбрана око Порт Артура, руске поморске базе у Манџурији, се показала као знатно јачи противник него што су Јапанци у почетку мислили. Међутим, Руси (и краљевства која су доминирала регионом пре него што су припојена царству) су имали далеко дужу традицију прављења замкова и тврђава дуж главних инвазионих рута које су водиле са запада.

Насеља и градови као што су Кингисеп, Псков и Себеж били су утврђени за одбрану од пољака, Швеђана и Тевтонских витезова. Ова традиција се наставила и током 19. века када је утврђена Варшава, слично Бресту, највећој тврђави руског царства тог доба. Ова велика утврђења су током Првог светског рата релативно лако заузета од стране Централних сила, јер су нападали на слабо опремљену и такође слабо вођену руску војску. Руси су касније током рата имали неке ограничене успехе, али се то показало као прекасно. Царски режим бива збачен од стране бољшевика, када се успоставља и нова бољшевичка власт која је затражила мир.  Овај преокрет догађаја је запањио западне државе и ускоро су „Бели Руси“, подржани бившим руским савезницима (Британцима и Французима) покушали да  отму власт од Лењина. У Грађанском рату који је уследио, Црвена армија Троцког је изградила низ утврђених рејона, како би заштитили нову власт у Москви и Санкт Петерсбургу. То су често биле фортификације, нешто јаче од пољских, али су играле важну улогу у осигуравању победе Црвене армије.

Тврђава Каменец Подолски у Украјини. Успешно је одолевала нападима Турака и Татара. Као препозната тачка стратегијске важности, у непосредној близини су изграђени фортификацијски елементи

Вредност ове одбране у руском Грађанском рату покренуо је дебату о облику будућих система одбране и искуствима главних зараћених страна у Првом светском рату, а све у склопу размишљања о фортификацијама у међуратном периоду. У Совјетском Савезу, исход тих расправа је била одлука да се изгради низ фортификација, од бункера, са циљем заштите стратешких интереса. Међутим, чак је и овако релативно конзервативан подухват био немогућ, јер је совјетска економија након рата била преслаба. Радови на утврђивању западне границе коначно су започети 1928. године, али су радови због ограниченог буџета били извођени на свега четири локације. Касније, када је економска ситуација дозволила, дуж границе је изграђено још девет утврђених рејона. Након тога је програм изградње успорен, али је успон нацизма и готово неумитно приближавање рату, ревитализовало програм изградње, тако да је 1938. године наручена изградња још 8 утврђених рејона, који су требали да попуне празнине у постојећем систему утврђења. Међутим, потписивање Пакта о ненападању са Немачком 1939. године и каснија подела Пољске учинили су Стаљинову линију застарелом. Заустављен је рад на већем броју локација, а сам систем овакве одбране одбачен је у корист изградње нове фортификације дуж ревидиране границе, дуж тзв. Молотовљеве линије.

Конструкција и развој

Стаљинова линија

Причати о одбрани Стаљинове и Молотовљеве линије није могуће без помињања физичких одлика западне границе тадашњег Совјетског Савеза. Можда је најочигледнија одлика енормна дужина границе, која се у време почетка радова на Стаљиновој линији крајем 1927. године протезала од Финског залива на северу до Црног мора на југу. Деценију касније, након анексије источне Пољске, граница се померила на запад и продужила, тако да је износила око 4500 км. На половини граничне зоне налазиле су се Припјатске мочваре, велики шумовит и мочварни предео. Кроз историју се овај предео показао као велика препрека за напредовање потенцијалног агресора, али је играла важну улогу и за Совјете који су вршили процене при организацији одбране земље. Овај део фронта је захтевао лаку одбрану. Мочварни део је захтевао од Совјета да подели своје јединице на два дела, са једном делом који ће покривати Москву и Лењинград на северу и други део који ће покривати одбрану региона који је био значајан за земљу са становишта материјалних ресурса и производње хране. Штавише, због лоших друмских и железничких веза кроз ово подручје, ове две целине Црвене армије морале су да делују самостално, независно једна од друге. Комуникације правцем исток-запад су биле боље, иако је било релативно мало главних путева, од туцаника. Гранична зона је, међутим, била добро покривена железничким комуникацијама које су након 1939. године биле проширене унутар пољске. То су биле пруге широког колосека и омогућавале су Совјетском Савезу вредну предност над било којим потенцијалним агресором, јер је непријатељ морао или да модификује целокупну своју железничку мрежу или ће морати да заробе довољан број локомотива и вагона од Совјета како би користили такав систем железнице.

Да би нападач повећао своје шансе за успех, морао би да обезбеди мостове преко многих река које су пресецале регион западне границе Совјетског Савеза. Како су реке биле и широке и брзе, представљале су корисну препреку око које се организовала одбрана Црвене армије, а многе фортификације су се налазиле непосредно уз речне токове.

Совјетски планери су све напред наведено имали на уму када су пројектовали систем утврђивања границе. Њихово размишљање, као и размишљање свих у Европи, било је под утиском дешавања из Првог светског рата, али за Совјете је ипак било значајније искуство из Грађанског рата. Постојало је доста разлога за то. Прво, за разлику од Западног фронта где су тврђаве Вердена биле кључне за француски систем одбране, тврђаве су играле релативно малу улогу у борбама на истоку. Аустроугарска утврђења око града Пшемисла била су заузета од стране Руса на самом почетку рата, а Немци су брзо заузели руске тврђаве у Варшави и Бресту. Друго, многи официри руске армије који су се борили у Првом светском рату били су или мртви или протерани јер су ратовали на страни Белих Руса против бољшевика, тако да Црвена армија није могла имати користи од њиховог искуства.

Руски грађански рат

Током борби против контрареволуционарних снага, Црвена армија радника и сељака, или Црвена армија је израдила низ утврђених рејона (ојачаних рејона). Ове фортификације нису биле намењене само за заштиту младе социјалистичке државе већ су биле и одскочна даска за нападне операције. Са мало сировина и без индустријске базе за градњучврстих утврђења, ове фортификације су биле изграђене на једини тада доступни  начин – људском снагом. До краја Грађанског рата, завршено је 45 утврђења, али је са престанком опасности од Беле гарде дошло до напуштања истих, а власт се сконцентрисала на индустријску и аграрну реформу. Међутим, оно што је најбитније у целој причи је то да су Совјети препознали вредност оваквих објеката.

Прва фаза градње – „ратна узбуна“

Након Грађанског рата односи са Западом постепено отопљавају, добрим делом вођени интересом за експлоатацију великог совјетског тржишта. Ипак, у западним круговима је још увек постојала бојазан од субверзивних делатности Совјета, који су подржавали политичке екстремисте у целом свету. Са опоравком совјетске економије, у Лондону и Паризу су порасла страховања да ће се ово снажење употребити за јачање Црвене армије – претње независности малих држава суседа.

Стога су западне државе покушале да ојачају балтичке земље како би могле да се супротставе могућој агресији. Ова интервенција је збунила бољшевичку владу, јер иако ни Британија ни Француска се нису граничиле са Совјетским Савезом, њихово мешање у овим земљама им је давало другу прилику да дестабилизују или чак збаце владу. У стварности, инвазија није имала перспективу, али је претња која је била на врхунцу 1927. године са тзв. „ратном узбуном“ (Москва је била убеђена да Британија охрабрује суседе Совјетског Савеза да изврше заједничку инвазију, уз подршку британске морнарице која ће обезбедити поморску блокаду) била довољна да убеди параноично совјетско вођство да повуче потезе који су били неопходни за припрему земље за одбрану.

Генералштаб је као први корак предложио градњу низа утврђених рејона сличних онима која су успешно коришћена у Грађанском рату. Идеја је вођена разним факторима. Прво, лоше комуникације су значиле да ће Црвеној армији требати више времена за мобилизацију, него што ће то требати суседима (неки од најразвијенијих делова железничке мреже је изгубљена са поновним цртањем граница након Првог светског рата, а упркос великој жељи и напорима – железничка мрежа је била далеко од реализације). Стога је било нужно поставити одбрану на позицији која ће успоравати наступање непријатеља и омогућити браниоцу „да дође до даха“. Друго,  Совјети су сматрали да ће напад доћи синхронизовано из балтичких држава, пољске, Финске и Румуније, подржане Британијом и Француском. Изградњом фортификацијских рејона у кључним подручјима, било би могуће држати фронт са смањеним бројним стањем, што би омогућило употребу јединица за противудар на одређеним секторима.

Тако је 1927. донета одлука о градњи четири утврђена рејона. Утврђени рејон Карелија је требало изградити у Лењинградској војној области, како би се штитио Лењинград – индустријски центар, али и симбол – родни град Револуције, од напада из Финске.

Следећа два рејона је требало градити у Белорусијској војној области. Утврђени рејон Полоцк је покривао реку Дугаву и стратешко железничко чвориште на граници са пољском и Летонијом,и уједно блокирао пут ка Смоленску и даље ка Москви. Утврђени рејон Мозир је штитио железничке, друмске и речне везе које су биле сконцентрисане око града и блокирале један од кључних прилаза при нападу из пољске. Утврђени рејон Кијев је требао да брани главни град Украјине уз наслањање крила одбране на реку Дњепар. Било је сугерисано да се утврђени рејони изграде у Пскову и лепелу (на путу између Витебска и Минска), али радови на овим фортификацијама никада нису били започети.

У лето 1928. нови начелник штаба Шапошњиков је затражио 40 милиона рубаља за програм изградње, али је Ворошилов, народни комесар за војску и морнарицу и председавајући Револуционарним војним комитетом СССР, могао да одобри свега 24 милиона рубаља. Како је цена митраљексог бункера износила 30 – 40 хиљада рубаља, одобрење средстава у износу од 24 милиона су значила да значајну редукцију у броју фортификацијских елемената који су се могли изградити. Међутим, на крају су попуштене узде и за потребе изградње система одбране је потрошено око 32 милиона рубаља.

Друга фаза изградње

Совјетска економија је кренула да јача и расте некон спроведених аграрних и индустријских реформи, што је направило места за увођење првог Петогодишњег плана 1928. године. Тако је донета одлука да се прошири програм фортификацијског уређења линија одбране. Требало је изградити још девет утврђених рејона, чиме би се укупан бројх утврђених рејона попео на тринаест.

Већина објеката је била концентрисана у Украјини. Седам утврђених рејона се налазило у Кијевској војној области, како би се заштитили витални индустријски и пољопривредни центри. Сам Кијев је већ био заштићен утврђеним положајима на западном ободу града, а сада је био боље заштићен утврђеним рејонима Коростен, Новоград-Волински и Летичев. Ови утврђени рејони су се пружали од Припјатских мочвара до реке Буг и тиме бранили град од напада из правца пољске. На другој страни ове војне области изграђене су линије одбране које су штитиле градове уз границу или на могућим правцима довођења непријатељских снага. На југу, утврђени рејони Могилев- Подолски, Рибница и Тираспол, пружајући се дуж источне обале Дњестра, штитиле су границу и важну поморску базу у Одеси против потенцијалног напада из правца Румуније. На северу се налазио утврђени рејон Кингисеп, који се протезао дуж источне обале реке Нарва и завршавао се на обали Балтичког мора и на југу на језеру Пеипус. Овај рејон је штитио Лењинград од напада са запада.

Утврђени рејон Псков, који се налазио јужно од језера Псков, дуж реке Великаје, штитио је град од напда са југозапада. И Псков и Кингисеп би по карактеристикама требало сврстати у утврђене групе положаја. Даље ка југу, у Западној војној области, утврђени рејон Минск је штитио главни град Белорусије и делимично зтатварао празан простор између утврђених рејона Полоцк и Мозир.

Трећа фаза изградње

Током тридесетих година, политичка карта Европе се променила, а са њом и претња Совјетском Савезу. Британија и Француска су прихватиле социјалистички режим и успоставиле на махове добре односе са Москвом. Далеко забрињавајући је био препород охрабрене Немачке. Већ 1936. године Хитлер милитаризује Рајнску област, а две године касније врши аншлус Аустрије и припаја Судетску област. Овакав развој догађаја је натерао Совјете да донесу нови програм изградње.  Нови план је био заснован на наученим лекцијама из Шпанског грађанског рата, где су Совјети били саветници на страни Републиканаца. Борбе су показале да упркос брзом развоју механизованих снага, способност новог оружја да донесе  одлучујућу побуду је више ограничена него што је у почетку претпостављано. Совјети су веровали да ће нападним операцијама доминирати, као и до сада, артиљерија са тенковима који подржавају пешадију. У ствари, чинило се да је развој наоружања од Првог светског рата на овамо, ојачао браниоца. Тако су на основу тих искустава, Совјети одлучили да изграде осам утврђених рејона дуж фронта, веће дубине од претходних утврђених рејона.

Нови програм изградње се поново сконцентрисао на Кијевску војну област, где су изграђене одбрамбене фортификације Шепетовка, Изиаслав, Староконстантинов, Остропољ и Каменец Подолски. Њима су попуњене празнине у досадашњем систему утврђења и тиме начинила готово непрекидну линију одбране око Кијева. Следећа два утврђена рејона су израђена у Лењинградској специјалној војној области, у Острову и Себежу. Они су требали да попуне празнину између Пскова и Полоцка, дуж границе са Летонијом, коју је Стаљин видео као могући канал за напредовање немачких трупа из Источне Прусиије. Октобра 1940. Псков и Остров су се спојили. И на крају,  изграђен је утврђени рејон испред Слуцка, који је настављао одбрану Минска на југ, ка Припјатским мочварама.

Совјети су искористили прилику да ојачају старије утврђене рејоне. Утврђени рејон Полоцк је требало ојачати додавањем 45 нових положаја, док су за утврђени рејон Коростен планирали дораду 14 нових артиљеријских положаја. Истовремено, јула 1938.  је раст тензија довео до поновне процене статуса различитих војних области. Тада Белоруска и Кијевска војна област добијају префикс „специјални“, који је означавао да је тој области повећан ниво приправности како би се супротставила повећаној опасности.

Молотовљева линија

Тајни намечко-совјетски споразум о ненападању (или споразум Молотов – Рибентроп) из августа 1939. године ефикасно је уклонио Пољску са политичке карте Европе. Граница СССР-а је тиме померена за око 200 до 400 км на запад и тиме повратила територију коју је Совјетски Савез изгубио у првих пар година након Револуције. То је несумњиво најзначајнији Стаљинов дипломатски успех. Овај нови пакет територије не само да је померио границу даље од неких важних градова на западу Совјетског Савеза, већ се показао и као идеална одскочна даска за превентивне нападе – јединице Црвене армије на крајњем западу Совјетског Савеза сада су биле ближе Берлину него Москви. Совјетски Савез се сада није више граничио са Пољском, већ са својим идеолошким непријатељем – Немачком. Најозбиљнија последица ове промене је та да би напад Немачке преко Пољске дао Црвеној армији упозорење и време да мобилише своје снаге иза Стаљинове линије, што више неће бити случај, тампон зона између Немачке и СССР-а је нестала.

Молотовљева линија

Ипак, у зиму 1939. изгледи за инвазију су били далека могућност, са Немачком уплетеном у рат са Француском и Великом Британијом (тзв. „лажни рат“). Након немачке инвазије на Француску, Холандију, Белгију, Луксембург – изгледи за рат су још више опали. Понављање Првог светског рата је значило да ће ове три земље бити укључене у крвави рат који ће трајати много година, и чак ако Немачка постигне победу – требаће јој времена да се опорави. Совјетски Савез се тиме чинио безбедан од напада, тако да је Стаљин искористио прилику да у потпуности изврши асимилацију својих тероторијалних проширења.

Део овог процеса је обухватао и одлуку о фортификацијском уређењу нове границе. Презентоване су две варијанте: Прва варијанта је предвиђала израду фортификација дуж саме границе, док је друга варијанта предвиђала израду фортификација нешто иза граничне линије. Друга варијанта је имала бројне предности, од којих су можда најбитније биле те да би се фортификације градиле ван видокруга потенцијалног непријатеља и што би се градњом иза граничне линије добио простор који би се могао покрити минским пољима и тиме успорило напредовање непријатеља и добило на времену да војници прве линије поседну одбрану и обезбеде мобилизацију снага резерве.

Шапошњиков, у то време начелник генералштаба, је фаворизовао други предлог и чак отишао и даље, предлажући да се главнина снага Црвене армије постави иза Стаљинове линије, а  да се на новозаусзетим територијама оставе само снаге осигурања. Међутим, Стаљин није прихватао такво размишљање. Он није желео да изгуби ове територије и за разлику од Шапошњикова желео је да брани те територије по сваку цену. За Стаљина, градња фортификација дуж новуспостављене границе би обезбедило да се не изгубе напори које је раније улагао. А парадоксалоно, изградњом одбрамбених фортификација дуж нове границе и држањем главнине својих снага на предњим положајима повећао је шансу да се деси управо оно што је хтео да избегне.

Док је дебата о локацији фортификација решена, на видело су изашле расправе о начину утврђивања. Генерал Хренов, који је водио Главну војно-инжињеријску управу, предлагао је да се радови концентришу на изградњи пољских фортификација, са тежиштем на блокирању потенцијалних праваца довођења непријатељских снага препрекама. Потом, уколико време дозволи, друга фаза изградње би била израда сталних објеката за одбрану. Међутим, његов план је одбачен, а уместо њега је развијен план градње хиљаде бетонских бункера. Са почетком рада на плановима за нова пофранична утврђења, Стаљин, свеж од удара на западу, покушао је да „протегне мишиће“ ка северном суседу. У јесен 1939. је започео преговоре са Финском око утврђивања позиције границе и изградње поморске базе на финксој територији. Преговори су пропали, а гранични инцидент у новембру је послужио као повод за почетак рата.

Стаљин је веровао да ће Финци пружити слаб отпор, ипак, отпор је пружан све до марта 1940. године када је потписана капитулација Финске. Ипак, пре капитулације, Финци су успели да нанесу свом непријатељу  понижавајуће поразе. Један од разлога квалитетне одбране Финаца била је и одбрамбена линија, названа Манерхајмова линија. Названа по маршалу Манерхајму, начелнику финског Генералштаба, састојала се из низа артиљеријских положаја, рововоа и препрека израђених по дубини, што је ломило совјетске нападе. Искуство Црвене армије у Финској допринело је афирмацији фиксних фортификација, тако да је то био један од пар позитивних страна овог кратког и крвавог сукоба. Друга позитивна страна се огледала у територији коју је Финска, под одредбама Московског мира из маја 1940, била приморана да да Совјетском Савезу. Територија је обухватала део Карелијског земљоуза са градовима Сортавала, Кексхолм и Виборг, као и полуострво Ханко – стратешки важан рт у Балтичком мору који је штитио прилаз Лењинграду. Ова подручја, заједно са Мурманском, била су готово одмах утврђена и укЉучена у систем одбране са запада. ЗакЉучак извештаја о припремљености за одбрану, сачињен истог месеца, говори о лошој припремљености за рат по свим питањима.

Објављивање овог извештаја довео је у сумњу вредност одбрамбених линија Совјетског Савеза, нарочито после немачких победа на Западу. Нити Мажино линија, нити су се одбрана Белгије и Холандије доказале као дорасле немачкој војној сили. Ефекат је донекле ублажен констатацијом да су Немци напали на недовршени део Мажино линије, који је покривао границу са Белгијом.

У јесен 1939. балтичке државе улазе у војни савез са Совјетским Савезом, а у пролеће наредне године марионетске владе Естоније, Литваније и Летоније су затражиле да се присаједине Совјетима. За заштиту нових територија је формиран Специјални балтички војни округ и у њему четири утврђења која су се пружала од Балтичког мора дуж границе са источном Прусијом до старе Литванске границе.

Слично томе, у пролеће 1940. је извршен притисак на румунску владу да уступи Бесарабију и Северну Буковину Совјетском Савезу, што је Румунија и учинила након савета из Берлина. Тако је граница војног округа Одеса померена даље на запад то обала река Дунава и Прута. Планирано је утврђивање дуж реке Прут како би се ојачала већ постојећа утврђења дуж Дњестра, али утврђени рејони Белцево  и Кишињев никада нису сишли са цртаће табле.

Највећи труд на изградњи фортификација уложен је у Западној специјалној области, која је 11. јула 1940. године формирана уместо дотадашње Белоруске специјалне војне области. У лето 1940. започети су радови на утврђеним рејонима Гродно и Брест, који су штитили крила Бјалисточког клина, а наредног пролећа је започета изградња још два утврђена рејона: Осовец и Замбрув – како би се створила чврста линија одбране око испупчења. У лето исте године започињу радови на новим фортификацијама у Кијевској специјалној војној области, изградњом елемената одбране у утврђеним рејонима Владимир-Волински, Струмилов, РаваРускаја и Прземисл. То није био крај. Следеће године започињу радови на крајњим тачкама линије: утврђеном рејону Ковел на северу и на утврђеним рејонима Веркхне Прут и Њижни Прут на југу. Припремни радови су започети у Војној области Одеса на утврђеним рејонима Черновци, Дунајскиј и Одеса, на којима је требала да почива одбрана од напада из правца Румуније.

Вредност нове граничне одбране захтевала је проверу у ратним играма јануара 1941. године између генерала Жукова, тада команданта Кијевске специјалне војне области и генерал пуковника Павлова, команданта Западне специјалне војне области, који су демонстрирали залудност градње фортификација дуж већег дела кривудаве граничне линије.

Жуков је био у стању да продре  дубоко у Белорусију, и тврдио је да је разлог за то танак појас утврђења око Бјалисточког клина. Утврђења нису адекватно штитила јединице, уз опасност да лако буду опкољене. Коментари Жукова нису били добродошли код маршала Ворошилова и Павлова. Упркос томе, већ следећег дана бива постављен за начелника Генералштаба и одговоран за одбрану на западу земље, коју само што је довео у питање.

Један од првих проблема са којима се уочио била је повећана потреба за материјалом потребним за спровођење интензивног плана изградње фортификација. Како би решио овај проблем, обуставио је радове на седам утврђених рејона, јер је сматрао да анексијом Пољске престаје потреба за утврђењима на том рејону. У процесу градње опстао је утврђени рејон Каменец Подолски дуж реке Дњестар на румунској граници. Остаје непознато да ли је то била искључиво његова или Стаљинова одлука. Сугерисано је да се проблем недостатка оружја реши тако што би се оружје произведено за потребе Стаљинове линије преусмеравало на новоизграђена гранична утврђења, што Жуков и Тимошенко нису сматрали паметним потезом. Веровали су да би то оружје било брзо изгубљено у инвазији Немаца, као и да би Стаљонова линија, наоружана, имала неку вредност у будућем сукобу. Како год, Стаљин није уважио њихово мишљење. Ипак, и поред овог неуспеха, Жуков и Тимошенко су предузели одређене кораке на оживљавању старе Стаљинове линије. Њихов план је допринео ширењу гласина о наступајућој инавазији Немаца. Априла месеца Жуков издаје наређење да се Стаљинова линија припреми за рат. Три месеца касније, када је Црвена армија знатно ојачала, одређено је и људство за поседање линије. Истог месеца Жуков наређује да се фортификације дуж граничне линије наоружају са било којим наоружањем и да се уграде заштитна врата која би штитила посаде. Овај задатак је добио приоритет, чак и у односу на задатке који су се тицали уградње линија везе, напајања и РХБ заштите бункера. Тако је у тренутку напада Немаца на Совјетски Савез било изграђено 2300 отпорних тачака. Ипак, статистика не наводи податке да је више од половине ових тачака било наоружано само митраљезима, да положаји нису били повезани међусобно, нисубили маскирани, као и да није било извршено запречавање минским препрекама.

Оперативна употреба

Септембра 1939. Немачка је напала Пољску и у четири недеље поразила храбру али безнадежно застарелу пољску војску. Након победе, подељен је плен у складу са раније потписаним Пактом о ненападању. Након кратког предаха, Хитлер усмерава снаге на запад и наређује напад на Француску, Холандију, Данску, Норвешку… Планирао је да изведе и напад на Британију, али је искрцавање одложено и потом отказано због Герринговог неуспеха да порази британско ваздухопловство. Пошто му је план осујећен, Хитлер се још једном окреће ка истоку, где је видео могућност да уништи бољшевизам и осигура животни простор за немачко народ.

Операција Барбароса покренута је 22. јуна 1941. На тај дан 3,6 милиона војника, подржаних са 3600 тенкова и 2700 авиона ступило је на територију Пољске под контролом Совјетског Савеза. Ове снаге, највеће у европској војној историји, подељене су у три групе армија, од којих је свака била усмерена ка специфичном циљу: Москви, Лењинграду и Кијеву, са циљем уништења Црвене армије. Насупрот снагама  Сила осовина налазило се 2,9 милиона војника, 10 до 15 хиљада тенкова и 8 хиљада авиона – на папиру се чинило да су веће снаге од оних којима је располагао Хитлер. Међутим, већи део совјетске опреме и наоружања био је застарео. Стаљинове чистке из тридесетих година уклониле су већину способног војног кадра. Упркос овим недостацима, Црвена армија је храбро одолевала нападима, али се показала као недорасла новом начину ратовања- Блицкригу. У низу великих окружења јединица Немци су успели да сломе Црвену армију у западним војним областима. До јула месеца Група армија Север је успела све сем да одсече Лењинград. Група армија Центар је до октобра пришла Москви, а до краја новембра успела да дође на свега 20 км од главног града Совјестског Савеза. На десном крилу Групе армија Центар, Група армија Југ је успела да до средине септембра склопи обруч око Кијева.

Немачки војници поред уништеног бункера – утврђеног положаја топова 76 мм

Гледајући ове резултате, посматрач би могао закључити да Молотовљева и Стаљинова линија и нису учинили много на заустављању немачког напредовања. Молотовљева линија је грађена ужурбано дуж новоуспостављене границе са Немачком, тако да када је наступио изненадни напад немачких оружаних снага, линија није била ни потпуно изграђена ни потпуно поседнута. Слична судбина је задесила и многа утврђења у Стаљиновој линији, која је била у великом степену и напуштена након анексије Пољске. Међутим, генерализације прикривају чињенице да је на овим одбрамбеним линијама било бројних , огорчених борби са немачким снагама.

Након свега

До краја 1941. снаге Сила осовине су дошле до Москве и скоро опколиле Лењинград. На југу, напредовали су ка Волги и Стаљинграду, који ће бити позорница величанствене борбе и тачка прекретница рата. Далеко у позадини, немачки инжињерци су, као што су урадили у Белгији и Француској, правили детаљну студију о совјетској граничној линији одбране.

Резултујући документ, назван „Denkschrift: uber die russische: Landesbefestigung“ на скоро 500 страна, објављен је 1942. године и омогућио приказ фортификација скоро одмах по освајању. У документу су детаљно описани различити бункери, оружје и опрема у њима, како су камуфлирани и како су поднели ватру немачких јединица. Описан је и положај фортификација и употреба пасивне одбране као што су препреке, препреке за тенкове и мине.

Ускоро по објављивању документа, ратна срећа се окренула тако да је освајачка војска Сила осовине морала да се повлачи. Како би зауставили или макар успорили напредовање Црвене армије, Немци су као што су увек радили, успоставили серију одбрамбених линија. Једна од најзначајнијих била је линија Пантер. Она је претежно пратила протезање северног дела Стаљинове линије од језера Пејпус до Балтичког мора на Нарви. Ипак, совјетске фортификације обухваћене немачким линијама одбране биле су предвиђене за одбрану од напада са запада тако да се није могла лако прилагодити за потребе одбране са истока. Са недовољно ресурса и времена за припрему одбране, линија Пантер се показала као недорассла совјетским снагама и брзо је сломљена. Слична судбина је задесила и немачку одбрану израђену у Пољској, као и обновљени „Источни зид“, тако да се за мање од четири године од покретања операције Барбароса совјетска застава завијорила на Рајхстагу.

Са завршетком рата, границе у Источној Европи махом су враћене у предратно стање. Пољска и балтичке државе су поново успостављене, као сателити Совјетског Савеза. Представљали су својеврсну тампон зону између Запада и Совјета тако да утврђивање границе према Западну није више виђено као приоритет. Ипак, јавља се потреба за утврђивањем граница ка Кини и Финској.

Вера у вредност утврђења била је супротна у односу на искуства совјетских снага у почетнмом периоду рата, када су Молотовљева и Стаљинова линија учиниле врло мало на успоравању немачког продирања. Разговори око одговорности за дебакл из 1941. укЉучујући и критику одлуке да се линије одбране ставе у стање резерве, након рата су доживели цензуру. Међутим, у политичким маневрима који су настали после Стаљинове смрти 1953. неки од потенцијалних наследника су настојали да своје политичке противнике повежу са злочинима и војним промашајима претходника. Један од таквих примера било је и каљање угледа и имена маршала Жукова. Жуков је након победе у рату добио много на популарности код широких народних маса и ускоро постаје министар одбране. Међутим, његов однос са Никитом Хрушчовим се погоршао, тако да је нови лидер Совјетског Савеза настојао да подрије Жуковљеву позицију повезујући га са спорном одлуком о фортификацији нове границе, чак иако је Жуков на место начелника Генералштаба дошао свега шест месеци пре немачке инвазије. Како год, Жуков је смењен са дужности и прогнан из Централног комитета. Жукова су критиковали и маршај Бирјузов, који је постао начелник Генералштаба 1963. и маршал Рокосовски, ратни командант фронта. Веровао је да је старе фортификације требало одржавати и да је била лудост градити нову линију Немцима пред носом. У ствари, оригинални текст Рокосовског сматран је превише запаљивим за режим Брежњева тако да је тек 1989. године на видело изашла нецензурисана верзија текста. Жуков је у одбрану изјављивао да није био срећан новим стратешким планом, али да је имао поверење у Стаљина, те да преиспитивање вођиног мишЉења никоме добра није донела.

Послератни период карактерише и висока безбедносна култура. Приступ државним архивама је био врло ограничен, тако да је немачки Меморандум о совјетским утврђењима био најкомплетнија студија о граничним утврђењима на западу Совјетског Савеза. Међутим, реформе совјетског председника Горбачова учиниле су совјетске архиве доступнијим, што је довело до појављивања текстова и књига које обрађују већ поменуту тематику. Штавише, након распада СССР-а, многа утврђења се сада налазе у државама какве су Белорусија, Литванија и Украјина, где је обезбеђен слободан приступ грађевинама.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *