Bren, лаки митраљез

Велика Британија је изашла из Првог светског рата са два модела митраљеза, који су имали различиту намену. Средњи митраљез Викерс (Vickers) је био дериватив тешког митраљеза Максим (Maxim). Водом хлађен, редеником храњен, био је поуздано оружје које је могло да пружа ватрену подршку докле год је имало муниције и воде за хлађење. Лаки митраљез Луис (Lewis) је усвојен у наоружање током Првог светског рата и требао је да обезбеди ватрену подршку јединицама у наступању. Имао је ваздухом хлађену цев, а хранио се из добоша капацитета 47 метака смештеном одозго.

Оба оружја су била вероватно најбоље конструкције у својој класи, боље од немачких такмаца, модела MG 08 и MG 08/15. Међутим, оба модела су имала своје недостатке. Викерс је био сложено конструкције и захтевао је добро обучену и увежбану послугу, а његови захтеви за муницијом и водом били су такви да је захтевао статични начин употребе, чије је време неумитно истицало.

У међувремену, лакши Луис је био још увек релативно незграпан, компликован, са великим бројем застоја, а фиксна цев је значила да неће моћи да пружа константну ватрену подршку без прегревања.

У складу с тим, британске оружане снаге су желеле да замене Луис, а идеално би било оба модела – једним митраљезом. Комитет за стрељачко наоружање је препоручио усвајање америчког BAR у наоружање британских оружаних снага. Међутим, овај план никада није спроведен у дело, делом због тога што Британија није желела да троши новац на увођење новог наоружања одмах након Првог светског рата, а делом због тога што је британска војска схватила да фиксна цев и оквир капацитета 20 метака нису довољни за пружање ватрене подршке јединице у нападу. Како су већ имали мање-више адекватно наоружање у употреби, на избору новог наоружања није било неке журбе. Пет типова оружја (BAR, Lewis, Beardmore-Farquhar, Hotchkiss и Madsen) су током децембра 1922. тестирани, али и без обзира што је амерички BAR био фаворизован, није било никаквог даљег помака око увођења у наоружање. Током наредних неколико година, бројна оружја су тестирана након што би се појавила у јавности; модернизована верзија Beardmore-Farquhar 1924. године, француски Chatellerault M1924 1925. године, швајцарски Furrer и аустралијски McCrudden 1926. године, норвешки Eriksen 1927, поново Madsen 1928. и модернизована верзија BAR прилагођена британском метку .303 1929. године. Ови тестови нису донели ништа ново, и чинило се да су спровођени само како би се држао корак са новоконструисаним моделима наоружања у свету.

Држава Чехословачка, настала након Првог светског рата, одмах је била окружена новим државама , од којих су неке имале територијалне претензије, док је арсенал којим су располагале чехословачке оружане снаге био врло разнолик. Поред митраљеза Schwarzlose и пушака Steyr-Mannlicher, Чехословаци су располагали и великом количином италијанских и руских пушака, као и купљених немачких пушака Mauser. Да би ствар била још гора, Чешка легија коју су формирали Руси, била је наоружана углавном јапанским пушкама Arisaka. У таквим околностима, Чехословаци покрећу формирање својих оружаних снага. Главни савезник у овом послу им је била Француска. Стога не чуди чињеница да је организацијско формацијска структура чехословачких снага била идентична француској, са 13 људи у одељењу у коме се налазио лаки митраљез. За лаки митраљез је, наравно, одабран француски митраљез модела Darne. Чехословачки конструктори наоружања нису седели скрштених руку, нарочито браћа Холек, који су направили читаву серију иновативних конструкција наоружања, међу којима и полуаутоматску пушку ZH-29. Ограничених ресурса, са фабриком на ивици банкрота, произвели су серију ваздухом хлађених лаких митраљеза. Први прототипови су били храњени редеником, али су еволуирали у лакше оружје, храњено оквиром, који ће касније током времена постати Zb 26. Zb 26 (и модернизовани Zb 30) су усвојени у наоружање чехословачких оружаних снага и масовно извожени; чак је и испорука модернизованог модела делом каснила због обавеза ка извозу у иностранство.

Након неубедљивих тестова крајем двадесетих година, британска комисија је 1930. добила упутства да нађе „лаки митраљез који је способан да искомбинује функције постојећег Викерсовог тешког и Луисовог лаког митраљеза“. Тако је поново извршен тест америчког BAR и два модела митраљеза Madsen, заједно са још неколико нових модела, укључујући британски Vickers-Berthier, француски Darne, швајцарски Kiralyi-Ende и чешки Zb 26. Сви су били ваздухом хлађени, храњени оквиром. Последња два модела су користила Маузерову муницију 7,92 мм, најприсутнији пушчани метак у Европи, док су остали користили британски метак .303. Као контролно оружје узет је митраљез Луис.

Прототип ZGB30

По неколико примерака сваког од оружја је испитиван на прецизност, поузданост и руковање, мада је француски Darne стигао прекасно за учешће на избору. У међуврмену, Чеси су послали нешто унапређену верзију Zb 27 и тако заменили преедложени Zb 26. Са испитивања су у првом кругу отпали BAR и Kiralyi-Ende, док су у други круг испитивања отишли Madsen, Vickers-Berthier и Brno Zb 27. Према званичном извештају, за чешки Zb 27 је стајало да постоји сумња да је неки други митраљез задавао толико мало проблема за толико пуно тестирања. Извештај није био позитиван у погледу карактеристика митраљеза Vickers-Berthier, али је ипак остало записано да би могао бити доведен на ниво чешког митраљеза. Британску комисију је, разумљиво, интересовало како би се Zb 27 понашао у верзији коришћења британског метка .303, тако да је наручена конверзија неколико примерака у том калибру. Конвертовано оружје је понело ознаку Zb 30. Конвертовани Zb 30, једна верзија митраљеза Madsen и унапређени модел Vickers-Berthier су током 1931. поново подвргнути испитивањима, укључујући гађање циљева на већим даљинама, као и тест издржљивости са 30 000 метака. Тестирању се прикључио и закаснели Darne. Поново су извештаји са тестирања за чешки модел били врло позитивни, за разлику од извештаја о митраљезима Madsen и Darne.

Комисија се сложила са даљим модификацијама, укључујући промену код система позајмице гасова и стране избацивања чаура, желећи да смање грешке узроковане променом са Маузерове муниције која је користила нитроцелулозни барут на британски метак који је користио кордит. Такође је договорено и да се изради оквир капацитета 30 метака уместо оригиналног оквира капацитета 20 метака. Како је британски метак имао чауру са венцем, оквир је добио препознатљиви закривљени облик. Комитет је за потребе даљих тестирања наручио десет примерака унапређене верзије мтраљеза (познат под ознаком ZGB). Наручене су и модификације на митраљезу, међу којима је био и амортизер трзаја у кундаку, чиме је настао модел ZGB 32. Касније су извршене и друге модификације, међу којима се истиче уклањање ребара за хлађење цеви. Ребра су уклоњена јер је разлика у брзину хлађења била премала да би се оправдало додатно усложавање производње. Поред тога, уље које би се задржавало између ребара цеви, палило се приликом дуже паљбе из митраљеза, стварајући додатну топлоту али и дим који је сметао нишанџији. Коначна верзија митраљеза је понела ознаку ZGB 33, а један од опитованих митраљеза је испалио преко 140 000 метака без и једног застоја.

Прототип ZGB33

Даље модификације, којим је повећано време забрављивања затварача и нешто смањена каденцца, довела су до модела ZGB 34, мада је ова ознака неправилно употребљена (у званичним документима и ова верзија се подводи под ознаку ZGB 33). Тест издржљивости, одржан у августу 1934, спроведен је на ZGB 34 и Vickers-Berthier са тешком цеви. На основу овог теста, Британци су се одлучили за чешки митраљез. Потписани су уговори, а митраљез је добио ознаку BREN (BRno ENfield).Пројектна документација је конвертована са метричког система, а Британци су организовали производну линију у Енфилду; први митраљез је изашао са производне линије у септембру 1937.

Индијска војска је такође била заинтересована за испитивања митраљеза. Међутим, они су 1933. изабрали модел Vickers-Berthier, не чекајући одлуку британских оружаних снага. Као разлог томе се наводи жеља да се што пре замене залихе Луис митраљеза; митраљези Vickers-Berthier су били доступни, док би се на Bren требало чекати неколико година.

Интересантно је напоменути да су најбољи резултати постигнути са Zb митраљезима у калибру 7,92 мм, пошто је метак без венца био лакши за употребу у аутоматском оружју, за разлику од британског метка .303 који је користио чауру са венцем. Овом питању се приступило врло озбиљно, јер је комитет био врло озбиљан у разматрању да прихвате Маузеров метак за све митраљезе које имају у наоружању. Ипак, чинило се да је важније да митраљезац и стрелци око њега користе исти метак; такође, поставља се и питање да ли је било реалне могућности заменити стотине хиљада пушака које су се налазиле у наоружању британских оружаних снага, а користиле су метак .303.

Верзије настале током Другог светског рата

Мark 1: Оригинална верзија на бази чехословачког митраљеза.
Мark 2: уведена 1941; поједностављена верзија претходног модела. Произвођен је у Канади.
Карактерише га општа поједностављеност, те су стога уклоњени ремник, задњи рукохват, телескопске ножице, склапајућа ручица за запињање.
Мark 3: краћа и лакша верзија митраљеза, произвођена у Енфилду од 1944. за потребе падобранских снага и снага на Истоку. МОе се рећид а се ради о митраљезу модела Mark1 са краћом цеви.
Мark 4: слично као са Мk3, али овог пута је извршена конверзија модела Mk2.

Bren Mk1

Bren Mk2

Bren Mk3

 

ТТ карактеристике
Маса 10,35 кг (Mk1 и Mk2)
8,68 кг (Mk3 и Mk4)
Дужина 1 156 мм
Дужина цеви 635 мм
Метак .303 British
Брзина гађања 500 – 520 мет/мин
Брзина зрна на устима цеви 743,7 м/с
Ефикасни домет 550 м
Максимална даљина гађања 1690 м
Храњење оквир капацитета 30 метака

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *