Каћуша – Стаљинове оргуље

Источни фронт, јужни сектор. Две батерије БМ-13-16 у акцији

Током 1919. године обезбеђена су средства за истраживање револуционарних теорија инжињера Николаја Ивановича Тихомирова, који је намеравао да развије ракету која је истовремено и ракета и лансер. Лабораторија у којој је радио била је у склопу првог истраживачког института за ракетну технологију у Совјетском Савезу, чији је један од главних пројеката тог периода био развој ракете са погоном на чврсто гориво. Тихомиров се 1920. сусрео са Артемијевим, који је већ 1908. у тврђави Брест Литовск извео своје прве експерименте са осветљавајућим ракетама и као водећи научник, и као такав био делегиран од стране совјетских оружаних снага да ради у лабораторији. Лабораторија се 1925. сели у Лењинград, а годину дана касније се врше први успешни експерименти са ракетама са погоном на барут. Прва ракета са погоном на бездимни барут бива испитана 3. марта 1928. Пројектил је летео неких 1300 метара. Након смрти Тихомирова априла 1930, Петропавловски постаје директор института. Са војне академије „Феликс Ђержински“ неколико официра артиљеријске струке бива премештено у лабораторију. Маршал Тухачевски, који је разумео вредност ових пројеката, одвојио је лабораторију од истраживачког артиљеријског института. На крају 1932. добија и новог директора – Клеменова.

У целом развоју пројектила, највећи проблем је била стабилизација пројектила, лија је тачност била веома мала и имала много растурања. Средином 1933, након пропасти бројних експеримената, Артемијев је предложио да се реактивне акете калибра 82 и 132 мм стабилизују апаратом за вођење.Први успех, и потврда иновације Артемијева, догодила се на тестирању пројектила РС-82 и РС-132, који нису одступили од трајекторије лета на даљиинама од 5 до 6 хиљада метара. Један од најбитнијих сарадника на овом пројекту била је компанија Волга Герман Г.е. Лангемарк, која је управљала првиом одељењем лабораторије која је радило на тестирању ракета са погоном на барут. У неколико извора се Лангемарк, кога је касније убила ГПУ, помиње као „отац Каћуше“.

На чело лабораторије 1935. долази Костиков. Због његових успешних истраживања 18. августа 1941. добија орден Хероја Совјетског Савеза.

Одређени напори су учињени на превазилажењу проблема слабе прецизности пројектила РС-82 и РС-132 истраживањем могућности гађања плотуном. Лансирне шине за пројектиле, које су већ биле тестиране уградњом под крила авиона, октобра 1938. су монтиране на шасију камиона ЗИС-5. Тиме је ударен камен темељац за самоходни лансер са 24 ракета калибра 132 мм. Лансирне рампе су биле уграђене под углом ка предњем крају шасије, али нису лансиране преко кабине камиона. То је имало одређених недостатака: знатну нестабилност приликом лансирања, оштећење возила и лансирне апаратуре гасовима температуре 1100 – 1200 степени. Како би се изборили са тим, други модел је уграђен  на троосовински камион ЗИС-6. На специјални рам је уграђен исти број лансирних шина. Рам лансера је био под одређеним углом, а елевација се могла подешавати од 15 до 45°. Априла 1939, конструктори са Ракетног института из Москве, Попов и Галковски, развијају два самоходна ракетна лансера. Модел који је Попов модификовао гађао је преко кабине возила и имао 16 лансирних шина. Тако је направљен лансер БМ-13 „Ереса“.

Једна од првих верзија, произведена 1938, уграђена на камион ЗиС-6

Како би били сигурни, у почетку нису све ракете лансиране одједном. Ракете, које су испаљиване механичким путем из кабине, у интервалима од пола секунде, прво су морале бити припремљене. Од 1943. све ракете су се лансирале једним системом паљења.

Септембра 1939. Ереса је послата на опитовање. Ракете су паљене електричним путем, специјалним пиропатронама. Систем је могао да гађа јединачном ватром или плотуном. Ланисрање ракета је сада било могуће из кабине камиона, али и ван њега. Произведена су шест лансера овог типа. Пет лансера је послато у трупно тестирање, док је шести послат у Севастопољ како би га испитале обалске јединице. Припрем аза паљбу трајала је од 5 до 10 минута, зависно од увежбаности послуге. Пуњење система је трајало 5 минута, док је за лансирање плотуном било потребно 15 до 20 секунди. Послугу је чинило 5 до 7 људи, у зависности од калибра и типа лансера. Радијус кретања возила износио је око 200 км.

Комитет државне одбране био је врло импресиониран демонстрацијом ракетног оружја, тако да је у лето 1941. одлучено да се крене са серијском производњом. Предности новог оружја засениле су његове недостатке: док је код конвенционалне артиљерије било потребно мењати цеви након 1000 до 3000 испаљених пројектила, лансирне шине су се могле користити без ограничења. Главна слабост новог оружја био је демаскирајући ефекат, јер је приликом паљбе откривала свој положај и то се могло видети са већих даљина.

У време немачког напада на Совјетски Савез, у Москви се налазило 7 погона за производњу и 3000 пројектила. Истог дана, у московској фабрици „Компресор“ се отпочело са серијском производњом лансера БМ-13. Производња је могла да потраје само до октобра 1941, када је фабрика пресељена у Чељабинск. Производња је настављена већ у фебруару наредне године.

Августа 1941. на камион ЗИС су монтирана три реда лансирних шина, чиме је омогућено лансирање 36 ракета М-8. У јесен исте године, лансер БМ-8-48 уграђен је на камион ЗИС-6, који је могао да лансира салву од 48 ракета за мање од пола минута.

Совјетски камиони су се производили у фабрици Јосиф Стаљин, која се претходно звала АМО (Автомобильное Московское Общество). У Русији је 1916. било шеснаест фабрика аутомобила, од којих су најпознатије и најважније биле оне које су се налазиле у Горком, Москви и Јарославу. Модел ЗИС-6, чија се шасија користила у производњи Каћуша, ушла је у серијску производњу 1933. Тротонски ЗИС-5 је произвођен до средине тридесетих година, као и 1,5-тонски ГАЗ ААА. Оба типа камиона су произвођена за потребе Црвене Армије. Камион ЗИС-5 је за погон трошио различита горива, а курбла је гарантовала паљење и по цичи зими.

Фабрике подизвођачи су због немачкког напредовања ка Москви крајем 1941. такође пресељене на Урал. Првих дана рата, на производњи Каћуша је било ангажовано више од 200 фабрика, али је недостатак камиона ускоро постао проблем. Недостатак камиона се могао надокнадити само кроз програм „Lend-Lease“. Од јуна 1941. до септембра 1945. западни Савезниц ису одобрили слање 427 284 камиона Совјетском Савезу, од којих је 409 526 стигло на одредиште. Тако је направљен скок броја камиона у Црвеној Армији са 272 600 камиона 1941. на 664 500 камиона 1945. године. Лансери су се сада уграђивали готово искључиво на америчке камионе типа Studebaker и GMC.

У периоду између 1941. и 1942. у наоружање су уведена три нова типа лансера: 36-струки лансер калибра 80мм, уграђен на камион ЗиС-6, најпознатији лансер типа М-13 (на возилима ЗиС-6, Т-70 и Т-60) и шеснаестоструки лансер  калибра 300 мм, типа М-31, који се монтирао на шасију камиона ГАЗ АА.

Каћуше су израђиване у калибрима 60, 70, 80, 130,132, 140, 280 и 300 мм, од којих су најчешћи били калибри 80, 132 и 300 мм. Број лансирних шина је варирао, тако да су били присутни модели са 4, 12, 16, 24, 30, 36, 48 и 60 лансирних шина. Основни модел Каћуше у јединицама Црвене Армије био је тип БМ-13 са лансирним шинама дужине 5 м, уграђених на камионе типа ЗиС-6, односно ЗиС-151.

Лансери су уграђивани и на речне мониторе и бродове Црноморске флоте. За ту намену су употребљавани лансери типа M-8-M, M-13-M а касније и M-8-24 и M-13-16. Ови лансери су употребљавани у подршци копненим јединиама на Криму, полуострва Керч и у борбама око Новоросијска. Поморска јединица код Новоросијска је била која је наоружана овим оружјем. Прва борбена употреба везује се за 12. децембар 1942, када су четири чамца испалила двадесет салви. Према совјетским изворима, Каћуша је одговорна за потапање немачког торпедног чамца јужно од Новоросијска, које се десило марта 1943.

Поред Црноморске флоте, Каћуше су свој пут нашле и у другим, мањим, флотилама (на Оњеги и Азовском језеру), а 1945. године су ушле и у наоружање бродова Тихоокеанске флоте.

Први тестови у борбеним условима извршени су на Далеком истоку. Лансирне шине РС-82 уграђене су на ловачки авион И-16 и њима су, како се тврди, 1938. године у 85 борбених летова оборено 10 јапанских бомбардера.

Развој и тестирање, као и сама употреба „Ерезе“, била је строго чувана тајна. Чини се да су послуге биле регрутзоване из редова НКВД и полиције. Ново оружје чак није приказано ни савезничким аташеима акредитованим у Москви. То не би било чудо да се таква пракс аније наставила чак и у време када су Немци успели да заробе одређени број комада нових лансера. Како су настојали да сакију ново оружје чак и од припадника своје војске, не чуди реакција совјетских војника који су при првом сусрету са дејством нових лансера паничили и сакривали се.

БМ-13-16

Формирање мале јединице наоружане Каћушама наредио је сам Стаљин. Нова јединица, ранга батерије, формирана је 28. јуна 1941. под командом капетана Флерова. Неколико војника из артиљеријске школе „Феликс Ђержински“ придодато је јединици. Стаљиновим наређењем, батерија је упућена у најоптерећенији сектор – централни, где су Гудеријанови тенкови незадрживо напредовали.

Немачке јединице су 13. јула 1941. заузеле Оршу, једну од најважнијих железничких чворишта у централном сектору. Само дан касније, железничка станица је била затрпана немачким ратним материјалом, тако да је несвесно постала мета совјетским Каћушама. У 1515 часова, отворена је ватра, која је трајала 15 до 20 минута. Ланисрано је око 100 ракета калибра 132 мм. Као резултат напада, немачки возови погођени, муниција уништена, тенкови изгорели…

Од 1. јула 1941. до 1. јула 1945. произведено је 12 197 „оргуља“, које су несумњиво дале велики допринос победи Совјета над јединицама Сила осовине.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *