Полугусеничар М3

 

Пројект и развој

Рано искуство са употребом оклопних возила у Првом светском рату показало је да се тенкови не могу борити изоловани, самостално. Са сазревањем тактике употребе оклопних снага, механизована пешадија постаје кључни састојак у ономе што се данас назива доктрином здружених снага. За америчке снаге у Другом светском рату, најбитнији технички аспект механизације пешадијских јединица био је развој полугусеничног возила М3. Ово возило, и његови деривативи, постали су језгро механизованих снага током целог трајања рата.

Потреба за механизованом пешадијом није била јасна све до тридесетих година. У случају америчких оружаних снага, стагнација у пројектовању тенкова – настала услед ограничења буџетских средстава – значила је да ће шестотонски тенк Model 1917 из доба Првог светског рата остати стандардни борбени тенк скоро целу деценију. Овај тенк је био тако спор да га је пешадија лако пратила у борби. Када су у другој половини тридесетих година постали доступни нови лаки тенкови, постало је јасно да су таква возила била превише брза за пратећу пешадију, која се кретала пешице. Пешадија је могла бити моторизована, коришћењем камиона, али то и није било баш тако употребљиво на самом бојишту; недостатак оклопне заштите чинио их је веома рањивим на дејства непријатеља, а и њихова покретљивост у блату и снегу била је далеко лошија од покретљивости тенкова које је требала да прати.

Лаки тенк М1917, примерак из канадског војног музеја

Једно од могућих решења проблема било је усвајање у наоружање гусеничног возила које би превозило пеадију у борби. Америчке оружане снаге нису никада схватали озбиљно ове недостатке, јер су претпостављали да би такво возило било сувише скупо (Једино су Британци увели гусеничар Universal Carrier). Уместо тога, пажња је усмрена на употребу полугусеничара. САД су имале неког искуства у производњи полугусеничара. Наиме, компанија Holt Tractor Company je још 1914. вршила експериментисања са полугусеничним камионима. Главна предност камиона полугусеничара била је та да је камион путем гусеница смањивао протисак на подлогу, чиме је возило лакше савлађивало расквашен терен. Интензивни експерименти са овим возилима су вршен итоком двадесетих и тридесетих година, и то са специјализованим моделима, нарочито артиљеријским тегљачима. Полугусеничар T9, настао 1935-1936, сматра се важним кораком у техничкој еволуцији ових возила, јер је доказао изводљивост синхронизовања погона предњих и задњих точкова. Главни недостатак овог раног модела полугусеничара био је кратак век гусеница и мала брзина кретања у односу на конвенциоанлна возила – точкаше.

Први који су затражили оклопљени полугусеничар биле су коњичке јединие, а не пешадијске. Америчка коњица је за потребе извиђања користила оклопљене аутомобиле точкаше, али је сматрала да је њихова велика маса и велики притисак на подлогу кретања често имало за резултат заглављивање возила и неизвршавање задатака. Тако је 1938, извиђачки аутомобил М3, додавањем задњег трапа камиона полугусеничара Т9, конвертован у полугусеничара Т7. Експеримент је показао употребљивост овог концепта, али је показао и слабу страну извиђачког аутомобила М2А1 – слаб погон. Америчка артиљерија је децембра 1939. затражила развој сличног возила за потребе вуче артиљеријских оруђа у новоформираним оклопним дивизијама. Означен са полугусенични извиђачки аутомобил Т14, у ствари је представљао возило Т7 са јачим мотором. Овај пројект је тестиран током лета 1940, када је америчка војска прикупљала понуде индустрије за производњу 424 примерака нових возила као што је М2, а који задовољавају захтеве артиљераца за полугусеничарем који би вукао хаубицу калибра 105 мм. Касније је одлучено да се полугусеничар М2 користи и у оклопним пешадијским пуковима, за превожење митраљеских водова, и у оклопним извиђачким јединицама, све док специјална возила (оклопни аутомобил М8) не буду доступна.

Полугусенични извиђачки аутомобил Т14

Током испитивања возила Т14, пешадијски официри су испитивали ново возило и били су убеђени да ће то бити практично решење за проблеме механизоване пешадије. Одељење за наоружање је почетком 1940. доделила компанији Diamond T. Motor уговор за развој полугусеничног транспортера Т8. Ово возило је било скоро индентично возилу М2, али је имало дужи задњи крај возила у коме се превозила укрцана пешадија. Ова конфигурација је у лето 1940. постала стандардна конфигурација, ознаке М3.

Полугусеничари М2 и М3 су развијани док су се америчке оружане снаге налазиле у периоду мирнодопске експанзије. Са ширењем рата у Европи и на Пацифику, администрација председника Рузвелта је била убеђена да је улазак Америке у рат само питање времена. Важан елемент експанзије америчких оружаних снага био је формирање првих оклопних дивизија, које су имале обимне захтеве за опремом. Америчке оружане снаге нису имале искуства са великим оклопним формацијама, тако да су инспирацију за решавање проблема потражили код Европљана. Запањујуће немачке победе у Француској у периоду мај – јун 1940. гурнуле су немачке оклопне дивизије као модел за америчке оклопне дивизије. Немачке механизоване јединице користиле су полугусеничар SdKfz 251, тако да су  америчке снаге постале заинтересоване за М3.

Американци су за прве полугусеничаре М2 дали уговор компанији Autocar Company, али су септембра 1940. дошли до закључка да једна компанија, сама, неће моћи да произведе потребан број возила до 1941. године. Стога је променила планове и потписала уговоре са још две компаније: White Motor и Diamond T. Motor. Крајем септембра 1940, Одељење за наоружање је одржало састанак са руководством ове три компаније како би обезбедили да сва возила, без обзира у којој се компанији производе, буду индентична, а самим тим и да се олакша будуће одржавање тих возила. Полугусеничари М2 и М3 су одобрени за серијску производњу 17. октобра 1940.

Први пукови формирани су јула 1940, иако није било довољно ни тенкова, ни других оклопних возила на располагању. Током 1941. је формирано укупно 14 пукова, а полугусеничари су постепено увођени у наоружање, како су излазили из фабрика. Први М2 је уведен у наоружање маја 1941, а први М3 јуна 1941.

Склапање возила у фабрици Autocar Company

Конфигурација полугусеничара М3

Оба полугусеничара, и М2 и М3 су имала исту конфигурацију. Конструисани су као конвенционални камиони, са мотором напред, кабином у средини и теретним простором позади. Оба возила су била погоњена бензинским мотором White 160AX. Управљање је ишло преко предње осовине. Уместо класичне задње осовине биле су уграђене гусенице са вешањем Timken 56410-BX-67, погоњене преко трансмисије Spicer 3641. Гусенице су израђене вулканизирањем гуме преко челичних жица, са металним вођицама гусеница. Команде за управљање су биле суштински исте као и у комерцијалним камионима, чиме је избегнута потреба за додатном обуком возача. Оба типа возила су могла бити опремљена витлом на предњем делу, које је имало широки дијапазон употребе, а посебно за извлачење возила заробљених у блату. Максимална брзина кретања возила је износила 72 км/ч.

Поглед одозго на возило М3

Када је реч о превожењу војника, М2 је могао превести десет, а М3 тринаест војника. Унутрашњост возила се разликовала. Како је М2 конструисан првенствено за вучу артиљеријских оруђа и транспорт артиљеријске муниције, у центру возила су се налазила два велика спремишта, одмах иза кабине возача. Овим спремиштима се приступало кроз оклопљена врата са бочне стране. Ова спремишта су чинила баријеру измељу одељења возача и транспортног дела, са уским простором између њих, заузетим сетом седишта. Два резервоара горива су се налазила у угловима задњег дела транспортног одељења. Возило М2 је било наоружано једним митраљезом M2 Browning HB калибра 12,7 мм.

Распоред седишта, по пет на сваком боку возила, окренути ка средини возила

Насупрот њему, возило М3 је било потпуно отворено иза кабине возача, са седиштима распоређеним у две групе по пет, окренута ка уздужници возила. Резервоари горива су били смештени иза кабине возача. Митраљез M2 Browning HB калибра 12,7 мм се налазио на постољу, у центру возила. Коришћена су два типа постоља: М32, за гађање циљева у ваздушном простору и класично постоље, које је било боље за гађање циљева на земљи. На задњем делу возила су се налазила врата, намењена за лакши улазак посаде. Иако се витло могло уградити и на возило М2, оно је ипак чешће уграђивано на возилу М3. Постоља митраљеза, на оба возила, ће се временом показати као непопуларна.

Митраљез Browning калибра 12,7 мм на постољу

Модернизација

Лекције научене у борбеним дејствима на афричком ратишту довеле су до тактичких и техничких измена на возилима М2 и М3. Оклопна заштита је остала најконтроверзнија одлика. Основни оклоп је био дебео 6,35 мм која је пружала заштиту од зрна калибра 7,92 мм испаљених са даљине од око 200 м. Оклопљени визир возача био је израђен од челика дебљине око 3 мм. Инертност Одељења за наоружање да размотри уградњу дебљег оклопа долазила је због става да би додатни оклоп умањио покретљивост возила. Развој новог пројекта којим би се задржале истоветне перформансе возила (са снажнијим вешањем, јачим мотором и компликованијом трансмисијом) сматран је непрактичним. М2 и М3 су пројектовани тако да извуку максимум из постојећих компоненти цивилне ауто индустрије; употреба специјалних компоненти, израђених по војном стандарду, би несумњиво поскупела производњу и смањила број набављених возила. Возило М3 је коштало свега 10 310 долара, док је производња оклопног аутомобила, уз коришћење врло мало компоненти из цивилног програма, коштала 22 587 долара. Одељење за наоружање је извршило одређене тестове са возилима са додатним оклопом (прототип Т16, 1943. године), али су резултати тестирања послужили само за подршку веч постојећем, негативном ставу о додатној оклопној заштити.

Може се рећи да је Одељење за наоружање, иако против додатног оклопа на полугусеничарима, ипак подржала наставак програма модернизације ових средстава.

Верзије

Возило М3 је представљало основу за многе специјалне верзије. Од укупно произведених 53 813 возила, 39 436 комада су били транспортери (73%). Постојале су четири основне категорије возила:

  1. ловац тенкова (gun motor carriages или скраћено GMC),
  2. противавионско самоходно оруђе (combination/multiple-gun motor carriages (CGMC/MGMC) и
  3. самоходни минобацач (mortar motor carriages).

Гледано по бројевима произведених примерака, од ове три варијанте, најзначајнија је била верзија самоходног ПА оруђа са укупно произведених 9 107 примерака, или око 17% укупно произведених примерака.

Ловац тенкова М3 75мм

Прва значајна верзија полугусеничара била је М3 GMC која је ушла у развој 1941, као привремени ловац тенкова, све док ловац тенкова М5, наоружан топом калибра 76 мм не постане доступан. Прототип ознаке Т12 састојао се од возила М3 адаптираног за уградњу пољског топа М1897А5 калибра 75 мм, кој ије био америчка верзија легендарног француског топа из Првог светског рата. Адаптација је била прилично једноставна; топ је био уграђен у кутијасту куполу, израђену варењем, постављене на шасију одмах иза возача. Јула 1941. је наручена пробна серија од 36 комада. Након испитивања, америчка армија је усвојила ово возило под званичном ознаком 75 mm Gun Motor Carriage M3. Прве серије су користиле исти штит као и код возила М2А3. Ово је послузи топа давало оскудну заштиту, тако да је 1942. уведен ефикаснији штит. Производња је завршена након увођења супериорнијег модела, 76 mm GMC M10, априла 1943. Последња серија М3 користила је делове са М2А2, јер су залихе делова за М2А3 исцрпљене. Они су носили ознаку 75 mm GMC M3A1; али треба имати у виду да их не треба мешати са полугусеничарем транспортером М3А1.

Ловац тенкова Т48 57 мм

Т48 57 мм GMC био је базиран на захтеву британских оружаних снага за ловцем тенкова- полугусеничарем, наоружаним противтенковским топом калибра 57 мм (6-фунташ). Како су Американци већ планирали увођење у наоружање ловца тенкова М10 76 мм, није разматрана производња за потребе америчких снага. Прототип је наручен априла 1942. и представљао је противтенковски топ М1, калибра 57 мм, уграђен на шасију полугусеничара М3. Након искустава са Т12, прототип Т48 57 мм GMC је опремљен квалитетнијим штитом. Прва серија возила је примљена децембра 1942. и никада није класификована јер је била намењено ислучиво за потребе Lend-Lease програма. Међутим,  Британци су сматрали, у време када су возила произведена, да им више нису потребна. Свега 30 примерака је испоручено Британцима, а већина преосталих је углавном конвертована у верзију М3.Велики део произведених возила, њих 650, је путем програма  Lend-Lease испоручено Совјетском Савезу, а преосталих 281 је конвертовано назад у М3А1 и они су као такви коришћени у америчким оружаним снагама. Црвена армија их је означавала као СУ-57 и од њих формирала специјалне самосталне бригаде ловаца тенкова, са три батаљона од по 60 возила.

Самоходна хаубица 75 мм Т30

Оклопне јединице америчких оружаних снага су 1941. изнеле захтев за јуришни топ којим би наоружале своје извиђачке јединице. Како је задовољавајући дизајн био далек бар годину дана, Одељење за наоружање се сложило да на основу возила М3 изради задовољавајућу алтернативу. Прототип је одобрен октобра 1941. и представљао је хаубицу  М1А1, уграђену на шасију возила М3, нешто слично ловцу тенкова М3 75 мм GMC. Серијска производња је одобрена јануара 1942,  а прва возила су испоручена месец дана касније. Возило није имало неку посебну ознаку, пошто је од почетка сматрано привременим решењем. Као и код модела М3 75 мм GMC,  и код овог модела су резервоари горива померени у назад. На првим серијама возила није било заштитног шита на оруђу, али је брзо дбио неколико предлога, од којих је као најпогоднији изабран високи штит, који је дозвољавао употребу хаубице и при индиректној ватри.

Самоходна хаубица 105 мм Т19

Самоходна хаубица калибра 105 мм проистекла је из захтева за Т30, из октобра 1941. Постојале су извесне сумње да ће стандардна хаубица 105 мм М2А1 бити предуга за уградњу, тако да је развијен и прототип Т38, наоружан хаубицом 105 мм Т7. Тестирања Т19 са хаубицом 105 мм Т7 су била успешна, тако да је увођење у наоружање одобрено 25. марта 1942. Произведено је свега 324 комада, јер је у производњу улазила супериорнија самоходна хаубица 105 мм на шасији средњег тенка М4.

Самоходни ПАТ М13-М16

Захтеви за самоходним противавионским топовима који би штитили механизоване колоне од напада из ваздуха дуго с били присутни, тако да је октобра 1940. започео и рад на таквим оруђима. Први покушај је био заснован на двоцевној куполи, наоружаној митраљезима калибра 12,7 мм, уграђеној на неоклопљени џип, као и на прототип полугусеничара М2, ознаке Т1. Каснији редизајн у верзију Т1Е1 није био баш успешан, тако да су новембра 1941. започели радови са новим куполама, М33 фирме Maxson и куполом фирме Martin Aircraft, конструисаним само за уградњу на возила. Куполом је руковао један нишанџија, који је седео у оклопљеној шкољци са отвореним кровом. Одвојени електро генератор је био монтиран на задњој страни возила, тако да се купола могла покретати по правцу и елевацији без укључења погонског мотора возила. Први прототипови, ознаке Т1Е2 (са куполом Maxson) и Т1Е3 (са куполом Martin), били су произведени уградњом купола на возило М2. Убрзо су схватили да је возило М3 практичније возило јер је било више простора за смештај муниције. Mаxson купола је била обежавајућа, те је она уграђена на М3, када такво возило добија ознаку Т1Е4. Овај модел је прихваћен за увођење у наоружање 27. јула 1942, под ознаком М13 МGMC (на шасији М3), односно M14 MGMC (на шасији М5). До маја 1943. је произведено 1103 примерака М13 и 1600 примерака М14. Целокупна количина је била намењена британским снагама, али како нису задовољавали њихове захтеве, већи део је преуређен у полугусеничаре- транспортере, а делом су наоружане америчке јединице, претежно на италијанском ратишту.

Комбиновани самоходни топ М15

У америчким војним круговима се још 1941. водила дебата око ефикасности митраљеза, односно лаких топова у противавионској одбрани. Септембра 1941, Одељење за наоружање је започело развој комбинованог самоходног топа Т28, који се састојао од аутоматског топа М1А2 калибра 37мм, упареног са два митраљеза калибра 12,7 мм. Оружје је монтирано на задњем делу возила М2, којем су скинуте бочне странице. Идеја је била да митраљези користе осветљавајућу муницију којом ће давати правац дејства топу. Борд обалске артиљерије, у чијој надлежности се налазио развој противавионских оруђа, фаворизовао је вишецевни митраљез, Т37, који се састојао од четири митраљеза калибра 12,7 мм. То је априла 1942. довело до отказивања пројекта комбинованог самоходног топа Т28. Средином јуна, оклопне снаге су тражиле да се програм поново покрене, јер им је такво оруђе било идеално за планирано ангажовање у северној Африци. Као резулат ове иницијативе, програм Т28 је настављен, али са изменом у погледу возила. Оружна платформа је уместо на М2, уграђена на платформу М3. Произведено је 80 примерака Т28Е1 и већи део њих је завршио у америчким јединицама у Тунису. За три месеца ангажовања, овај систем је забележио 78 оборених непријатељских авиона. Само у Касеринском пролазу је оборено 39 авиона, већином Ју-87 Штука. Почетак отварања ватре из вог система, када је гађано осветљавајућим мецима из митраљеза доводио је немачке пилоте у заблуду да на земљи располажу само митраљезима, да би који тренутак касније били засути пројектилима из топа.

T28E1 CGMC из састава 443. батаљона ПАА, јужна Француска, 17. августа 1944.

Успех овог система је довео до тога да су Американци фебруара 1943. наставили његову производњу, овај пут под ознаком М15 MGMC. Једна од главних замерки се односила на недостатку оклопне заштите послуге оруђа, тако да је пред поновно покретање производње систему додат једноставни кутијасти оклоп.

Самоходни минобацач М4

Самоходни минобацач М4 калибра 81 мм је најранији дериватив полугусеничара, настао октобра 1940. То је била врло једноставна конверзија, јер је на возило требало монтирати само минобацач и обезбедити простор за смештај 126 минобацачких мина. Мада је замисао била да минобацач не дејствује из возила, у возилу су израђени утврђивачи, тако да је у случају потребе било могуће и дејство из возила. До октобра 1942. је произведено укупно 572 возила у овој верзији.

Минобацач калибра 81 мм у транспортном делу возила М3. Верзија која је могла да гађа само преко задњег краја возила није била баш популарна међу посадама; сходно томе је на одређеном броју возила извршена измена тако да је минобацач гађао преко предњег краја возила

Ова возила су се налазила у саставу командних чета у свакој оклопној дивизији и тенковском батаљону (четири по батаљону). Оклопне јединице нису биле баш најсрећније због ограничења у гађању минобацачем из возила и често су га ниподаштавали. Одељење за наоружање је октобра 1942. радило на уградњи минобацача на шасију М3 (модел Т19), али пројекат никада није довршен. Уместо тога, посаде су добиле дозволу да гађају из возила. Шасије су добиле одређена ојачања која су спречавала оштећења приликом отварања ватре из минобацача. Производња овако унапређене верзије, зване М4А1, трајала је од маја до октобра 1943, када је произведено укупно 600 возила.

ТТ карактеристике M3
Маса 9,3 т
Дужина 6,18 м
Ширина 2,22 м
Висина 2,26 м
Посада 3+10 војника
Наоружање 1 х 12,7 мм
2 х 7,62 мм
Погон бензински мотор снаге 147 КС
Аутономија 282 км
Брзина 72 км/ч

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *