Лаки оклопни аутомобил М8

Лаки оклопни аутомобил М8 је био једини оклопни аутомобил који су користиле америчке оружане снаге током Другог светског рата. То је значајан контраст у односу на остале велике оружане снаге, као што су Британија и Немачка, које су у свом наоружању имале велики број типова оклопних аутомобила. Првобитно развијен за потребе противтенковских јединица, оклопни аутомобил М8  је уместо тога коришћен искључиво за задатке извиђања. М8 се није показао баш као потпуно адекватно возило за извршење задатака извиђања, али је то донекле више резултат грешака у доктрини употребе, неголи питање конструкције. Једна од верзија овог возила, ознаке М20, такође је била интензивно коришћена током рата.  Оклопни аутомобил М8 је коришћен и у Кореји, али је повучен након доласка нових возила – гусеничара, који су ушли у оклопне јединице. Ипак, М8 је оставио трага, не само у америчким оружаним снагама јер је у великим количинама испоручиван савезничким земљама. Као потврду квалитета можемо навести податак да се ови оклопни аутомобили још увек налазе у појединим оружаним снагама афричких и латиноамеричких земаља.

Развој

Све до 1940. године, развој оклопних аутомобила у америчким оружаним снагама је био одговор на захтеве коњичких јединица, које су набавиле две класе оклопних возила точкаша, оклопне аутомобиле и извиђачке аутомобиле. Разлика између ова два типа возила састојала се у томе што су оклопни аутомобили били са наоружаном куполом, док је извиђачки аутомобил имао отворени кров и био наоружан митраљезом. Извиђачки аутомобил је могао да повезе и одељење војника. Тако је у периоду од 1939. до 1940. набављено 42 оклопних аутомобила и 212 извиђачких аутомобила разлкичитих типова. У освит Другог светског рата, нови модел извиђачког аутомобила М3А1 је коришћен за традиционалне коњичке мисије, али у серијској производњи није било оклопних аутомобила. Америчке процене искустава из Шпанског грађанског рата довеле су до тога да су почели са благонаклоношћу да гледају на гусеничаре и полугусеничаре, док су за точкаше сматрали да имају лошу проходност ван путева.

Формирање оклопних јединица 1940. године означило је крај централне улоге коњице у развоју оклопних возила. Најамбициознији и талентовани коњички официри, мађу њима и генерал Џорџ Патон, прешли су у састав оклопних јединица, која је преузела мноштво задатака од коњице. Коњичке јединице нису престале да постоје, али са умањеним задацима, углавном ограничени на извиђање. Током 1941. постојало је мноштво пројеката оклопних аутомобила у развоју, упркос мањку захтева за таквим возилима на почетку рата. За то су била одговорна два фактора. Таква возила су била потребна Британији, посебно средње и тешко оклопљена возила, која су била развијана у компанији US Ordnance, а све у циљу испуњења „Lend-Lease“ договора. Друго, многе америчке аутомобилске фирме су имале способности да развију и производе возила точкаше, али не и гусеничаре. Стога су те фирме на своју руку, без захтева америчких оружаних снага, конструисали и нудили своје верзије оклопних аутомобила.

Оклопни аутомобил М8 започео је свој пут као брзи ловац тенкова, 1941. године. Након формирања команде ловаца тенкова 1940, постојала је хитна потреба за мобилним противтенковским топом калибра 37 мм. Тако је дошло до монтирања противтенкковског топа калибра 37 мм на ¾-тонски камион. Било је очигледно да је овај дизајн далеко од задовољавајућег, тако да је Одељење за наоружање јула 1941. расписало захтеве за новим ловцем тенкова, који је требао да буде лак, брз, високо покретан, са ниском силуетом и погодан за јефтину, масовну производњу. За погон је изабран мотор Херцулес, који је већ био уграђиван у извиђачки аутомобил М3А1. Октобра 1941. одобрена су два прототипа, Т22 компаније Форд и Т23 компаније Крајслер. Компанија Студебејкер је такође била заинтересована за овај програм, тако да је на свој сопствени трошак конструисала возило по датим спецификацијама, ознаке ГМЦ Т43, касније Т21. Америчке оружане снаге су прихавтиле Студебејкерову понуду 23. јануара 1942. и одобриле да учествује у такмичењу прототипова. Основни концепт сва три возила био је у основи сличан.

Почетни захтеви су тражили оклопни аутомобил точкаш конфигурације 6×4, са топом 37 мм у куполи, два митраљеза калибра 7,62 мм (један спрегнут и један на луку) и да максимлана маса возила буде око 5 тона. Оклоп је требао да пружа заштиту од муниције калибра 12,7 мм са чела возила и 7,62 мм са бокова. Под и кров нису имали оклопну заштиту. Одељење за наоружање је касније прихватало и конфигурације 4×4.

Почетком 1942. је постало јасно да је топ калибра 37 мм неадекватан у улози противтенковског оруђа, и да ће вероватно бити застарело до времена увођења оклопног аутомобила у серијску производњу. Међутим, батаљони ловаца тенкова су требали лаки оклопни аутомобил за извиђање, док је коњица желела да замени извиђачки аутомобил М3А1 новим.

Први прототип је завршила компанија Форд. Испитивања су започела у Абердину 16. марта 1942. Резултати тестирања су били охрабрујући, тако да је возило самоходно отишло у Форт Кнокс, на испитивање оружја. Као резултат ових испитивања, Одбор оклопних јединица је одлучио да је Фордов Т22 прикладан, након модификација, за извиђачки аутомобил у оклопним јединицама и коњици и као ловац тенкова за потребе команде ловаца тенкова. Одбор је осећао да Т22 нема довољне способности за кретање ван путева и сматрао је да би била погоднија већа купола за три члана посаде. Међутим, због хитне потребе за оклопним возилима и Фордовог искуства и капацитета за производњу аутомобила, америчке оружане снаге су одлучиле да се крене у производњу, чак и пре завршетка прототипова супарничких фирми. Тако је 21. априла 1942. године Фордов Т22 и званично изабран, док су се радови на прототиповима Крајслера и Студебејкера приближавали крају. Коњица, која је желела лакше и покретљивије возило, није била у потпуности задовољна овом одлуком. Т22 је био тежи од М3А1, а био је покретан истим типом мотора, тако да су карактеристике покретљивости самим тим биле лошије. Прва коњичка дивизија се жалила да Т22 не може да прати коњицу на тешком терену. Одбор оклопних јединица је игнорисао жалбу, јер је коњице била у процесу реорганизације и њене мисије ће у будућности бити искључиво извиђачке. Контроверзе су се наставиле иза сцене, да би јуна 1943. изашле на видело када је војни аналитичар Нју Јорк Тајмса, Хансон Болдвин, написао колумну на основу жалби коњичких јединица да М8 има „премало снаге, премало покретљивости и премало маневрабилности.“

T22

Америчке оружане снаге одобриле су завршетак преосталих прототипова, надајући се да бити корисна као возила за испитивање. Возило Студебејкер Т21 било је завршено маја месеца, док конструкција компаније Фарго никада није била потпуно завршена. Тестови извршени на Студебејкеру показали су низ проблема, који су се могли сматрати и небитним, јер је у то време Фордов модел већ био одобрен за производњу. Форд је извукао корист од Студебејкера јер је узео неке од његових решења за своју финалну верзију возила.

Тестови у Форт Кноксу су показали бројне пробелемса Т22 и као резултат, простор око возачевог поклопца је редизајниран, оклопљени су спонсони за радио уређаје, а бројне измене су учињене на топу и куполи. До тог тренутка, није било заинтерсованих родова војске за митраљез на луку возила, тако да је тај митраљез уклоњен. Форд је ова унапређења инкорпорирао у пето тест возило, означено са Т22Е2. Одбор оклопних јединица је препоручио производњу и пре него што је нови модел возила завршен, бележећи потребну цифру од 3534 возила: 2000 за команду ловаца тенкова и 1534 за коњицу. Британцима је приказан прототип и истовремено су опитани да ли су заинтересовани за набавку путем „Lend – Lease“ програма. Они су маја 1942. одбили понуду. Возило Т22Е2 добија званичну ознаку „Лаки оклопни аутомобил, М8“ 22. јуна 1942. године.

До краја лета 1942. америчке оружане снаге су у развоју имале пет модела оклопних аутомобила, масе од 7 до 26 тона са значајним разликама у оклопној заштити и осталим карактеристикама. Владала је велика конфузија у захтевима војске за оклопна извиђачка возила, ловце тенкова и лаке тенкове, тако да је 13. октобра 1942. формиран Одбор за специјална оклопна возила са циљем разјашњавања захтева. Вођен генералом Палмером из оклопних јединица, овај одборј е био познатији под именом Палмеров одбор. Одбор је посетио тест полигон у Абердину и прегледао пет главних типова оклопних аутомобила који су се тада налазили у развоју и њихове деривативе, укључујући оклопне аутомобиле Т13, Т17, Т17Е1, Т18, Т18Е1, Т19, Т21 и Т22, ловце тенкова Т49, Т55 и Т57 и извиђачки аутомобил Т24. Одбор је предложио да војска изабере један тип возила јере није било снажних захтева за одлике које би захтевале више типова возила. Одбор је имао становиште да су оклопни аутомобили превасходно намењени извиђању, те би у складу с тим требали да буду лаки, брзи и јефтини, наоружани топом 37 мм. То није било у складу са већим, боље оклопљеним аутомобилима Т17Е1 (Staghound) и Т18 (Boarhound) који су били у развоју по британским захтевима.

Препоруке Палмеровог одбора су добро примљене у копненој војсци, која је такође тежила мањем броју типова возила. Међутим, неки делови оклопних јединица, укључујући и њиховог команданта генерала Џејкоба Деверса, нису били одушевљени оваквом одлуком. Деверс је сматрао М8 адекватним за коњичке јединице, док је оклопним јединицама било потребније способније возило за извиђање, налик Т19 и Т19Е1. Копнена војска је одбила да поново разматра већ донету одлуку, тако да су на основу препорука Палмеровог одбора одбачени сви планови за усвајање у наоружање средњих и тешких оклопних аутомобила. Иако су Т17 и његови деривативи касније уведени у производњу у САД, сва производње је у оквиру прогрма „Lend-Lease“ отишла у Британију. Препоруке Палмеровог одбора је јако подржала планове за производњу лаког оклопног аутомобила М8, чак иако је одбор пронашао да је М8 у многим погледима далеко од идеалног модела возила какво је захтевано. Незадовољство возилом М8, формирало је основу за развој новог лаког оклопног возила које се појавило 1944. под ознаком М38.

Заробљени М8 – Panzerspähwagen M8(a)

Компанија Форд је 1. маја 1942. добила наруџбу за 5000 возила М8, али су преговори о условима уговора одложили почетак производње до марта 1943. Током тог периода, развијене су додатне модификације за серијско возило, међу којима је била и самозаптивајући резервоар горива. Одбор ловца тенкова је тражио да се предњи перидкоп уклони и да се смање димензије предњег крова куполе, што је одобрено децембра 1942. године. Такође је изражена жеља да се ливена купола замени вареном, што је и учињено код нове верзије возила. Производња је прво кренула у Фордовој фабрици у Сент Полу у Минесоти марта 1943, након чега су се маја месеца упослили капацитети у Чикагу. Иако се очекивало да се нова, варена купола, нађе на свим произведеним возилима, првих неколико возила је имало стару, ливену куполу. Та возила су била најсличнија прототипу Т22Е2. варена купола је постала стандардна од краја марта. Један од проблема са возилом М8, који није био уочен на тестирањима, била је слабост предњег вешања – посебно лиснатих опруга. Стога су септембра 1943. са производне линије узета два возила ради тестирања са унапређеним системом вешања и независним сиситемом вешања тошкова. Они су били означени са М8Е1. Нови систем вешања са торзионом шипком није био задовољавајући тако да није ни улазио у производњу. Међутим, у серијски модел је убачен низ унапређења система вешања. Одбор оклопних јединица је тестирао М8 током лета 1943. године тако да је 21. августа 1943. године возило прихваћено за увођење у наоружање.

Опис возила

Лаки оклопни аутомобил М8 је имао четворочлану посаду: возача и сувозача у предњем делу возила, командир-пунилац у десној страни куполе и нишанџијом у левој страни куполе. Возило је покретано бензинским шестоцилиндричним линијским мотором Hercules JHD, снаге 110 КС.  Вешање је било конвенционалнно, употребом лиснатих опруга. Контроле управљања возилом биле су налик конвенционалним аутомобилским, са класичним воланом. Мењач се налазио између предњих седишта, а брзине су се мењале на уобичајени начин, помоћу спојке. У борби, возач је могао да гледа напред или кроз прорез оклопљених плоча, или кроз перископ са ојачаним стаклом. Ван борбе, предњи панел је могао да се спусти, тако да је возач добијао бољи поглед. Сувозач је укључен у посаду возила, јер је требао да рукује митраљезом. Када је митраљез избачен на почетку процеса конструисања возила, сувозач је добио неколико специфичних задатака: у коњичким јединицама, он је нпр. надокнађивао првонастали губитак у борби. Возачки одељак је све у свему био врло тесан, нарочито у борби, када је у тај одсек била смештана разна додатна опрема посаде која је на другим местима више сметала.

Купола је била варена и са отвореним кровом. Наоружање куполе се састојал оод топа М6 калибра 37 мм и спрегнутог митраљеза М1919А4, монтираног са десне стране топа. Седиште нишанџије било је причвршћено на прстену куполе, лево од топа. Топом се нишанило коришћењем телескопског нишана М70Д. Елевација топа се заузимала ручним контролама на десној страни топа, док су са леве стране налазио механизам покретања куполе по азимуту.  На првих 1100 произведених возила М8 уграђиван је механизам покретања куполе са једном брзином. Од августа 1943. године уграђивао се двобрзински систем. Окидање топа и митраљеза вршило се помоћу ножних команди на педалама, које су се налазиле на малој платформи. Командир возила се налазио десно од топа.  Поред дужности командовања возилом, он је био одговоран за пуњење топа и спрегнутог митраљеза. Чланови посаде међусобно су комуницирали путем система унутрашње везе РЦ-99.

M8 – поглед са стране

У основној верзији возила, борбени комплет је износио 80 пројектила 37 мм, од којих се 64 налазило у полици десног спонсона поред колена командира, и у две полице на зидовима куполе, капацитета по 8 граната које су биле спремне за употребу. Додавање другог радио уређаја код верзије за коњичке јединице условио је избацивање гавне муницијске полице, иако су рађене одређене модификације на терену како би се повећао борбени комплет возила. Оклопни аутомобили који су се налазили у саставу јединица ловаца тенкова обично су задржавали стандардни смештај муниције јер су имали један радио уређај. Коришћена су три типа муниције 37 мм: панцирно пробојна М51Б1 или Б2, високо експлозивна М63 и картечна М2. Возила су обично крцала више високоексплозивних и картечних пројектила на уштрб панцирно пробојних, јер је употребатопа 37 мм у противоклопној борби била неадекватна против немачких оклопних средстава. Улога возила М8 није била да се бори против непријатељских тенкова, већ да пружи ватрену подршку јединицама.

У погледу извршавања извиђачких задатака, возило М8 је било богато опремљено радио уређајима. Планирано је да се сва возила опреме радио уређајем СЦР-508, али је недостатак тих уређаја 1943. године довео до њихове замене старијим, предајником СЦР-193 и пријемником СЦР-312. У коњичким јединицама, сваки М8 је требало опремити са два радио уређаја: СЦР-506 и СЦР-508. СЦР-506 је био монтиран на десноој страни куполе и служио је за комуникацију са командом сквадрона. Краткоталасни СЦР-508 је служио за одржавање везе унутар јединице. Био је једноставан за употребу, од стране људства које није имало интензивну обуку у погледу руковања радио уређајима. Овај радио уређај се налазио поред колена нишанџије.

Посада је од личног наоружања располагала карабинима М1. Спрегнути митраљез је било могуће изградити из куполе и користити га са троношца. У возилу се налазило и 12 ручних граната. На постолима на спољним странама возила налазиле су се по три противтеновске мине М1А1. Неке од јединица су ове мине посматрале као потенцијални ризик по сопствено возило јер су веровали да се могу активирати дејством непријатеља на возило. Стога су многе јединице скидале мине и уместо њих на носаче качили опрему која им је сметала унутар возила.

Верзије

  • Т22 – прототип
  • Т22Е1 – прототип конфигурације 4×4
  • Т22Е2 – прототип касније стандардизован као М8
  • М8 – серијска верзија
  • М8Е1 – верзија са модификовани мвешањем. Произведена два возила 1943.
  • М20 – возило са уклоњеном куполом. Серијска купола је замењена ниским, оклопљеним, отвореним надграђем и монтажом за тешке митраљезе М2. Коришћен као командно возило и извиђачко возило за даље извиђање, али је доста њих коришћено у улози оклопног транспортера. У почетку означавано ознаком М10, преименовано је у М20 да би се изнегло мешање са ловцем танкова М10 Wолверине. У компанији Форд произведено је 3680 возила овог типа током две године производње.
  • Т69 – противавионска верзија возила М8, наоружана са четири митраљеза. Како је било инфериорније од возила М16, пројект је обустављен.

Извиђачки аутомобил М8 из састава 3. оклопне дивизије америчких оружаних снага

М8 фотографисан током примопредаје заробљених немачких војника

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *