Лаки тенк Renault FT (FT-17)

Renault FT у поставци Војног музеја на Калемегдану

Реноов тенк FT се често назива и FT-17, иако нигде нема званичног податка о таквом означавању, нити од стране произвођача нити од стране било ког званичника који је радио на пројекту. Претпоставка је да ова ознака потиче од године, 1917. Сама ознака „FT“ нема неко посебно значење, мада неки историчари ознаку повезују са скраћеницом од „Faible Tonnage“ (мале масе) или „Franchisseur de Tranchées“ (савлађивање ровова). Рад на овом пројекту је започет као рад на личном пројекту, као развој новог концепта тенка, који ће бити агилнији и бржи тенк од ранијих модела Schneider CA-1 и Saint Chamond, као и јефтинији и једноставнији за производњу. Све до састанка са пуковником Естијеном у париском хотелу „Claridge“, Луис Рено је одбијао било какву помисао о пројектовању и производњи тенкова, правајући се да нема искуства са гусеничарима. Међутим, као инжињер, рад на пројектовању тенкова је схватио као изазов, тако да је након састанка започео практичну студију за лако возило, лако за производњу са смањеним бројем радника, који уз то нису ни били вешти у производњи возила овог типа.

Основна идеја је потекла од самог Естијена. Уместо гломазних оклопљених „кутија“, замислио је огромну флоту јефтиних „осица“, пет или шест лаких тенкова за цену једног тенка St Chamond. Малени, брзи и узани, могли су да својом бројношћу надмаше бројност непријатеља. Знајући за административне и индустријске препреке које ће се наћи пред њим, Естијен је пришао једном од најзначајнијих француских индустријалаца тог доба. Естијен је, такође, замислио да однос снага/маса буде такав да тенк може савладати ровове и кратере граната, те да му наоружање буде смештено у ротирајућој куполи, чиме би се у потпуности искористило уграђено наоружање, био то топ или митраљез. Покретна купола није била новост, пошто се, почевши од 1915. уграђивала на оклопне аутомобиле.

Концепт лаког тенка није био прихватљив војним стратезима, упркос чињеници да су лаки тнкови били лакши за серијску производњу. Рено је, уз подршку пуковника Естијена, директно позвао начелника генералштаба на усвајање његових идеја о увођењу лаких тенкова у наоружање. Иако је Жофр прихватио идеју, одбијање је дошло од стране министра наоружања и производње, Алберта Томаса. Министар се сложио само за производњу прототипа тенка. Штавише ,када је децембра 1916. стигло одобрење за серијску производњу, а фебруара 1917. било и потврђено, наруџба за тенкове је била одложена јер су артиљеријски трактори имали већи приоритет.

Једна од препрека је била и скептицизам официра који су званично примали тенк за увођење у наоружање. Неки су захтевали бољу вентилацију, други ширу куполи и труп, а неки да се борбени комплет тенка повећа на 10 000 метака. Ипак, пројект је имао подршку и саветодавног комитета за јуришну артиљерију, а долазак генерала Петена на сцену је разрешио проблеме. Он је прихватио Естијенову идеју, али из других разлога; он је у овом тенку видео средство које ће на бојишту подићи борбени морал обичног војника. Чак је и наредио да камиони који буду транспортовали ове тенкове на прву линију фронта, имају на задњој табли велики натпис „Le meilleur ami de l’infanterie, односно „најбољи пријатељ пешадије“

Прототип тенка је имао обртну куполу, концепт већ проверен код тенка Little Willie, мотор у задњем делу тенка, са возачем напред и командиром десно иза њега, у куполи. Како би тенк могао да савладава ровове, на задњем делу је причвршћен „реп“ који је тенку давао равнотежу. Уместо „покретне тврђаве“ или „копнене крстарице“, Renaut FT је био лако наоружан али је то исто оружје уграђено у обртну куполу било ефикасно у готово свим околностима.

Реноов талентовани инжињер Rodolphe Ernst-Metzmaier је пројектовао узану кутију, мало ширу од просечне ширине рамена, са равним странама и закошеном задњом страном. Готово сав унутрашњи простор је искоришћен. Мотор се налазио у задњем делу, ватронепропусном преградом одвојен од борбеног одељења. Возач је седео напред, док је командир стајао непосредно иза њега. У почетку је стајаћи положај командира био предвиђен само за краткотрајне акције, али је временом додата кожна трака, причвршћена на обе стране оклопног тела, чиме је командир добио импровизовано седиште. Командир је морао да стоји у својој узаној куполи, која се окретала у кругу од 360°, а у случају потребе могла је бити и демонтирана. Посада је у тенк улазила са предње стране, кроз отвор који се затварао двокрилним вратима. На предњој страни се налазио и склапајући оклопни панел са визиром. Командир је тенк напуштао кроз отвор на задњој страни куполе, што ће касније код француских тенкова постати уобичајени начин изласка командира из тенка. Возач је имао три визира, један кроз оклопљену плочу и два бочна.

Renault FT, уочљив оклопљени визир возача тенка, као и вратанца отвора за улазак у тенк

Задња страна оклопљеног тела; уочљива вратанца на куполи

Тенк је покретан бензинским мотором, водом хлађеним 4-цилиндрашем, који се покретао курблом. Резервоар горива се налазио иза куполе, а испред мотора. Резервоар је био издигнут и био је добро оклопљен, сем са горње стране. На боковима тенка су се налазиле кутије, у којим су се смештали инжињеријски алат, као и додатно гориво или резервни чланци гусеница.

Између командира тенка и возача није било никаквих средстава везе. Како је унутар тенка владала велика бука, није се могло командовати гласом – тако да су чланови посаде временом развили својеврсну таблицу сигнала која се састојала из различитих удараца у леђа, рамена, главу.

У куполи тенка се налазио краткоцевни топ калибра 37 мм, модела Puteaux M19 или митраљез Hotchkiss калибра 7,92 мм.

Производња (1917 – 1918)

Прототип тенка је прегледала комисија, која је замало отказала даљи рад на тенку у корист новог тешког тенка типа Char 2C. Након неколико модификација прототипа, у циљу припрема за сееријску производњу, децембра 1916. је наручена прва серија тенкова. Првих 84 тенкова је испоручено крајем 1917, а још 2697 тенкова је испоручено до новембра 1918. То је била и највећа количина произведених тенкова икад, у било којој држави света. Ипак, компанија Рено се сусрела са проблемом недостатка производних капацитета те је морала да убеђује друге компаније да јој се придруже у производњи. Предлагана је и лиценцна производња тенка у иностранству, где су Американци након пријема једног тенка направили планове за производњу још 1200 комада, како за потребе Француза, тако и за потребе наоружавања својих оружаних снага.

Рено је производио два основна модела тенка: „женски“, наоружан митраљезом (који је био уобичајенија варијанта тенка) и „мушки“, наоружан краткоцевним топом Puteaux SA-18 калибра 37 мм. Додатно су се тенкови разликовали и по изгледу куполе. До децембра 1917. је произведено 3100 тенкова са „Омнибус“ куполом, оба модела, као и 700 тенкова верзије BS (наоружане краткоцевном хаубицом калибра 75 мм) и 200 тенкова верзије TSF, са радио уређајем. Јануара 1918. је наручено 100 „женских“, 1850 „мушких“ тенкова, 970 тенкова верзије BS и 200 тенкова верзије TSF. Октобра исте године број наручених тенкова је достигао цифру од 7 820 тенкова. У новембру је потпсиано примирје, а наруџба тенкова је отказана; испроучено је 1850 тенкова из фабрике Renault, 800 из фабрике Berliet, 600 из фабрике Somua и 280 из фабрике Delaunay-Belleville. Највећи произвођач куполе био је Paul Girod, где су се производиле округле и октагоналне куполе.

Купола Paul Girode, наоружана топом 37 мм

Проблеми су се појавили са оклопним плочама. Доста оклопних плоча је испоручено из Британије, што је изазвало кашњење у производњи. Испорука новог топа калибра 37 мм, насталог реконструкцијом већ постојећег лаког топа, такође је успорио производњу тенкова. Упркос значајном кашњењу у покретању ефикасне серијске производње, прва серија је имала доста дефеката. Око једне трећине тенкова из прве серије је морало да се врати произвођачу на корекције. Недостатак резервних делова је такође био изражени проблем, што је умањивало борбену готовост јединица и ограничавало и отежавало одржавање тенкова. Посебно лош квалитет филтера за гориво и високо осетљиви каишеви вентилатора су изазивали значајне проблеме, тако да је око 10% тенкова 1918. било неспособно за борбу, чекајући на ове резервне делове.

Верзије

Међу произведеним тенковима се налазило 188 тенкова опремљеним радио уређајима (Renault TSF), око 40 тенкова FT 75 BS, наоружаних хаубицом калибра 75 мм и намењених за уништавање бункеера и утврђених тачака, 13 модификованих на јапански захтев FT-Ko, 27 FT CWS произведених у Пољској, са француским резервним деловима, и око 1580 тенкова FT 31, наоружаног новим митраљезом Reibel калибра 7,5 мм. Ови тенкови су се септембра 1939. још увек налазили у оперативној употреби. „Руски Рено“ је остао уникатна, модификована верзија са новим вешањем, који је почетком двадесетих произведен у великим количинама. Током међурратног перидоа, ови тенкови су употребљени у доста сукоба, као што су Грађански рат у Русији, Пољско-совјетски рат, Кинеској револуцији, у Мароку, Шпанском грађанском рату и у Естонији.

Камуфлажа

Након неколико успешних експеримената са пољском артиљеријом, француски тенкови су офарбани у софистицирану маскирну шару са три до седам различитих боја, некада раздвојених црним тракама. Французи маскирним бојењем нису хтели да стопе тенк са околином, већ да му разбију силуету и тако отежају посао непријатељским извиђачима. Професионални уметници, вођени академским сликаром – кубистом Гуран де Сиволом (Guirand de Scevola), су израдили неколико врло кмпликованих маскирних шара. Са повећањем темпа производње, шаре су морале бити упрошћене како би и просечан радник могао да их нанесе на тенк.

Период између два рата и Другог светског рата

Након завршетка Првог светског рата, тенкови FT су се нашли у наоружању више од двадесет земаља света, а узели су учешће у многим локалним ратовима тог доба. Купиле су га Финска, Естонија, Литванија, Југославија, Белгија, док су га Чехословачка, Швајцарска, Холандија, Грчка и Шведска тестирале. Највећи купац ван Европе је био Бразил. То је био и први амерички, совјетски и италијански тенк, копије готово верне оригиналу.

Када је избио Други светски рат, у наоружању се налазило на хиљаде ових тенкова, у различитом стању. Највећидео тенкова се налазио у наоружању француских оружаних снага. Иако су тенкови Renault R35 и Hotchkiss H35 заменили доста ових тенкова у јединицама прве линије, Француска је још увек располагала са око 1850 тенкова FT, који су 1939. преименовани у модел FT-31. FT-31 се разликовао од старијих тенкова по уграђеном митраљезу Reibel калибра 7,5 мм. Ипак, ова „модернизација“ није побољшала његове остале карактеристике: покретљивост и оклопну заштиту. Нису имали шансе против модернијих тенкова, тако да је највећи део ових тенкова уништен, док су заробљени тенкови коришћени за извршавање различитих задатака.

ТТ карактеристике
Маса 6,5 т
Дужина 5 м
Ширина 1,74 м
Висина 2,14 м
Посада 2 члана (командир и возач)
Наоружање 1 х Puteaux 37 мм, или 1 х 8 мм Hotchkiss
Оклопна заштита 8 до 22 мм
Погон бензински мотор снаге 39 КС
Однос снага/маса 5 КС/т
Аутономија 60 км
Брзина 8 км/ч

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *