Оклопни аутомобил Panhard 178

Panhard 178 (званична ознака Automitrailleuse de Découverte Panhard modèle 1935) или “Pan-Pan”, био је напредни оклопни извиђачки аутомобил, конфигурације 4 х 4, конструисан за потребе француских коњичких јединица. Имао је четворочлану посаду и био наоружан ефикасним топом калибра 25 мм и спрегнутим митраљезом калибра 7,5 мм.

Значајан број ових возила је заробљен 1940. од стране Немаца, који су га увели у наоружање својих јединица под ознаком Panzerspähwagen P204 (f); након завршетка Другог светског рата, настављена је производња овог оклопног аутомобила, у верзији Panhard 178B.

Развој

Француска коњица је 1931. направила план за производњу оклопних борбених возила. Једна од предвиђених класа возила била су возила за дубинско извиђање. Тактичко технички захтеви су формулисани 22. децембра 1931, измењени 18. новембра 1932. и усвојени 9. децембра 1932. Овим захтевима, француске коњичке јединице су тражиле возило масе 4 тоне, радијуса кретања од 400 км, брзине кретања 70 км/ч, оклопа дебљине 5 до 8 мм, и наоружано топом калибра 20 мм и митраљезом калибра 7,5 мм.

Једној од компанија које су се надметале на конкурсу је 1933. одобрено да изради прототип возила. Прототип је био готов у октобру и презентован је јануара 1934. под именом  Panhard voiture spéciale type 178. Имао је куполу са митраљезом калибра 13,2 мм, јер планирана купола још увек није била готова. Након испитивања, која су одржана од 9. јануара до 2. фебруара 1934, возило је упркос томе што је имало веће димензије и масу од захтеваних, усвојено у наоружање француских оружаних снага. Произвођач је добио списак замерки које је морао да отклони у разумном року. Након отклањања недостатака, спроведено је ново тестирање, које је за резултат имало увођење још неких измена, уградњу пригушивача и вентилатора куполе.

Производња

У време усвајања возила, 25. априла 1934. године је одлучено да се наручи 15 возила, а месец дана касније још 15, по цени од 275 000 франака по возилу. Ова цена је тада била виша од цене које су Французи плаћали за лаки пешадијски тенк. До стварне наруџбе долази 1. јануара, а потом и 29. априла 1935, са роком испоруке до марта 1936. Услед штрајкова, испорука првих возила из ових наруџби је започета фебруара 1937. Прве две наруџбе се могу посматрати као одвојена предсерија од тридесет возила, која се разликује од касније произвођених возила. Трећа наруџбина за 80 возила је направљена 15. септембра 1935. Испорука ових возила каснила је око пола године, тако да су испоручена фебруара 1939. Пред рат су испоручивана возила из последње три наруџбе: једна наруџба од 40, друга од 35 и трећа од 80 возила.

На дан немачког напада на Пољску, француска војска је располагала са 219 возила, укључујући и прототипове. Ипак, производња је расла и ускоро је могао бити надокнађен губитак времена, када су тела возила у питању. Децембра је кренула производња за још две поруџбине: од 40 возила (испоручених до априла 1940.) и 80 возила, испоручених до средине маја 1940. Темпо испоруке возила се кретао од 9 возила септембра 1939. до 30 возила маја 1940. Укупно је произведено 339 возила за потребе француских оружаних снага. Ипак, укупан број возила био је већи, јер је рађено неколико нестандардних верзија, а и нису сва возила рађена за потребе француских оружаних снага. Стога се може изнети податак да је до примирја у јуну месецу произведено 491 возила.

Опис

Како би вршио задатке дубинског извиђања, Panhard 178 је морао бити што лакши. Возило је стога било релативно малих димензија, свега 4,79 м дуго, 2,01 м широко и 2,31 м високо (1,65 м је износила висина самог тела возила). Погонски део возила, где је био уграђен мотор Panhard ISK 4FII bis V4 снаге 105 КС, био је такође сужен, како би се обезбедила ниска силуета возила. Купола је била релативно велика, израђена од челика дебљине 26 мм на чеоном делу и 13 мм са бока. Дебљина оклопа самог возила се кретала од 7 мм, колико је био дебео патос, па до 20 мм на носу возила. Panhard 178 је био дупло тежи него што је то захтевано, али је ипак био добро покретљив за тадашње појмове. Максимална брзина кретања је износила 72,6 км/ч, а радијус кретања је био око 300 км. Овај радијус кретања је омогућен уградњом два резервоара за гориво укупне запремине 140 литара..

Кретање по неприступачном терену било је нешто ограничено самом концепцијом возила. Лиснате опруге су ограничавале брзину на 42 км/ч, а поседовање свега четири точка је ограничавало савлађивање мочварног терена, као и препрека у виду ровова.

Возач је седео у предњем делу возила, лево, и имао нормалне команде за управање возилом и осмостепени мењач. У случају потребе, могао је да готово одмах крене у назад, препуштајући управљање возилом помоћном возачу, који је седео напред десно. Овакав начин управљања био је уобичајен код извиђачких аутомобила. Помоћни возач је у командним верзијама возила био уједно и послужилац радио уређаја.

Купола APX3, са двоструким великим вратима на задњој страни, била је велика и могла је сместити два члана посаде. Командир се налазио у десној страни куполе, а нишанџија у левој. Французи су у почетку намеравали да возило наоружају новоразвијеним топом калибра 20 мм, да би када су схватили да је немогуће да обезбеде нови топ, разматрали прелазак на уградњу већ коришћеног топа калибра 37 мм – тада стандардног топа на француским оклопним возилима. Како је овај топ био слаб за противоклопну борбу, одустало се и од њега. Тако је изабран топ калибра 25 мм, који је био скраћена верзија већ постојећег, стандардног француског противтенквоског топа. Како би компензовали скраћење цеви, коришћена је муниција са јачим пуњењем. Борбени комплет је бројао 150 пројектила. Секундарно наоружање је чинио спрегнути митраљез калибра 7,5 мм, са 3 750 метака  у борбеном комплету, од којих је 1500 било панцирно-пробојно. Десно од возача се налазио резервни митраљез и он се могао монтирати на кров куполе и служио као оружје за дејство по циљевима у ваздушном простору.

Искуства су показала да возила неколико недостатака: слабо квачило, споро покретање куполе, скучену унутрашњост, непоуздане радио уређаје, слабе перформансе при кретању ван путева и врло бучне кочнице. На другој страни, ипак се радило о поузданом возилу, лаким за управљање и тихим мотором – пожељним карактеристикама извиђачког аутомобила.

Модификације возила

Радио возила

Возила Panhard била су намењена за дубинско, стратегијско извиђање и стога се очекивало да буду истурена далеко испред главнине сопствених снага. Да би испунили свој задатак достављањем података о непријтељу и терену, била је неопходно обезбедити радио уређаје великог домета. Стога је на сваких дванаест возила једно било израђено у специјалној верзији радио командног возила (Poste Commande) са фиксираном куполом и без наоружања, али са специјалним радио уређајем ER27 домета 80 – 150 км и два радио уређаја ER26, домета 60 км за комуникацију унутар сопствене јединице. Французи су током 1937. и 1938. наручили по дванаест возила овог типа, који су испоручени до децембра 1938. Овај број возила је дефинитивно био недовољан за опремање јединица, тако да је 15. априла 1940. наручено додатних 150 возила. Међутим, до капитулације Француске није израђено нити једно возило из ове наруџбе.

Северноафричка верзија

Прототип возила Panhard 178 је од 14. октобра 1936. тестиран у пустињама Марока, што је за резултат имало добијање одобрења за усвајање пустињског типа возила у наоружање 15. јануара 1937, са изменама по питању уградњу лакше куполе.

Снагама у Северној Африци су била потребна два типа оклопних извиђачких аутомобила: један лаки, за чију улогу је био предвиђен модел Laffly S15 TOE, и тешки, за шта је изабран Панхардов модел. Првобитно се планирало ојачавање возила по питању ватрене моћи, прво топом калибра 37 мм, а убрзо и топом калибра 47 мм. Ипак, 14. јануара 1939. брзи развој ситуације на међународном плану је условио усвајање варијанте зване „AMD 35 type Afrique française du Nord“, не пуно различите од стандардне верзије. Пустињска верзија се разликовала по уграђеном тешком хладњаку, прилагођеном за пустињске климатске услове.

Почетком јуна 1938. су предате две наруџбе: једна од двадесет и друга од дванаест возила. Трећа наруџба, за 96 возила, којим би се опремила 8 ескадрона са по 16 возила, предата је 3. фебруара 1939. Производња возила је започета у децембру, али је због недостатка специјалних хладњака морала бити обустављена. Од 128 укупно наручених возила, 71 је испоручено до 7. јуна, два су се налазила спремна за испоруку, а 39 оклопних тела је чекало уградњу куполе. До капитулације је испоручено још 41 возило, што је дало цифру од укупно испоручених 112 возила овог типа. Међутим, нити једно од ових возила није испоручено француским јединицама у Африци; употребљена су у новоформираним јединицама у Француској.

Колонијална верзија

Септембра 1938. су за потребе опремања јединица у колонијама наручила 4 возила, која су се од оригиналне верзије разликовале по мањој куполи, типа APX5, са једним чланом посаде у њој. У куполи је био уграђен топ калибра 25 мм и митраљез калибра 7,5 мм. Посада се састојала од три члана. Два возила су испоручена јуна 1939, а наредног месеца су испоручена и преостала два возила. Првих четири возила је отпремљено за Индокину 12. октобра. Од њих четири, јапанске снаге су заробиле бар једно. Друга наруџба од четири возила је примљена 10. јуна 1939; једно је испоручено децембра 1939, а преостала три јануара 1940. Тиме се број возила у овој варијанти попео на коначана број од осам возила. У време избијања рата, четири возила из друге серије су се још увек налазили у Француској и ушли су у наоружање снага Вишијевске Француске.

Ловац тенкова

Мада је имао довољну ефикасност на малим даљинама, ефикасност топа калибра 25 мм била је далеко од оптималне. Већ у јесен 1939. се разматрала могућност производње одређеног броја ловаца тенкова, јер је премало противтенковских јединица било моторизовано. Панхард је априла 1940. представио своје конструкцијско решење, ознаке Voiture spéciale 207, који је у основи био Panhard 178 са у задњем делу возила уграђеним топом SA 37, калибра 47 мм.

Овај модел се још увек налазио у фази развоја када је настала „мајска криза“. Због недостатка купола, возила су испоручена као возила без купола  – што је довело до програма опремања таквих возила новим куполама. Крајем маја је контактирана компанија Рено, која је убрзо поднела предлог конструкцијског решења прераде куполе са отвореним кровом и топом калибра 25 мм у затворену куполу са топом калибра 47 мм. Да би се обезбедило довољно места за уградњу већег и снажнијег топа, задњи део куполе је повишен, што је возилу дало потпуно другачију силуету. Возило је оклопљено плочама дебљине 25 мм, а предњи део возила је добио додатни оклоп дебљине 13 мм. Прво возило је завршено 6. јуна, али су планови за производњу четрдесет возила морали бити напуштени, јер је Париз 10. јуна прогласио статус отвореног града, тако да су фабрике евакуисане из града већ 12. јуна. Једино завршено возило је предато на употребу, и већ 15. јуна употребљено за одбрану моста у близини Етјена, где успева да уништи два немачка тенка и заустави колону која је покушала да форсира мост. Два дана касније, посада га уништава, јеер није могла да пређе Лоару са тешком опремом.

Немачке, Вишијевске Француске и Италијанске модификације

Након 1941, Немци су модификовали 43 возила у возила за заштиту железничких пруга (Schienenpanzer), заменивши им точкове железничким и уградивши им велике радио антене.

Schienenpanzer

По условима капитулације, Вишијевском режиму је било дозвољено да за полицијске потребе задржи 64 возила Panhard. Ова возила су углавном потицала из серија произведених у периоду мај – јун. Топови су им замењени митраљезима. Касније је инжињер Реноове фабрике произвео 45 нових купола, наоружаних топовима калибра 47 мм, од којих су неке касније уграђене на возила, која су по окупирању Француске гурнута у језера и тако сакривена од Немаца. У лето 1944, Покрет отпора је нека од ових возила оспособио за употребу, да би их Немци заробили и користили за своје потребе.

Током 1944, Немци су прегазили Вишијевску Француску и заробиле неке од возила Panhard којима су располагали Вишијевци. Немци су их наоружали топовима калибра 50 мм и користили за своје потребе на окупираним подручјима. Новембра 1942, италијанске оружане снаге су заробиле два Панхарда и користили их до септембра 1943.

Panhard 178B

Крајем 1944. је израђен нови модел куполе, ознаке FL1. Купола је била цилиндричног облика и пружала је више простора потребног за уградњу топа SA 45 L/32 , калибра 75 мм. Оклопно возило са новом куполом добија и нову ознаку –  Panhard 178B. Пред улазак у серијску производњу Французи одлучују да топ замене мањим топом, калибра 47 мм. Произведено је укупно 414 возила овог типа. Коришћена су у Француској и у колонијама Сирији, на Тахитији и у Вијетнаму.

ТТ карактеристике
Маса 8,2 т
Дужина 4,79 м са топом
Ширина 2,01 м
Висина 2,31 м
Посада 4
Наоружање 1 х 25 мм SA 35
1 х 7,5 мм Reibel
Погон Panhard SK снаге 105 КС
Аутономија 300 км
Брзина 72 км/ч

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *