Ловац тенкова СУ-100

Почеци

Совјети у време напада Немачке нису располагали самоходним артиљеријским оруђима. Током претходне деценије, вршени су експерименти са таквим возилима, али је приоритет дат развоју и производњи тенкова. Лаки топови и тенкови су требали да директном ватром извршавају задатке које би извршавали самоходни топови. Тешки губици у тенковима током друге половине 1941, потакли су совјетске конструкторе да брзо реше проблем развијањем ограниченог броја стандардизованих пројеката који би инкорпорирали недавно, на бојишту научене лекције.

Инспирисани смањењем трошкова производње и прилагодљивости немачког Sturmgeschütz-а, Совјети су нашли решење у уградњи противтенковског топа калибра 76,2 мм на оклопно тело лаког тенка Т-70 и тако добили СУ-76М (СУ- самоходно-артиллерийская установка). Иако је СУ-76М био најбројнији самоходни топ совјетских снага, његов танак оклоп и полузаштићени простор за послугу, начинио га је неприкладниим за употребу како у урбаним срединама, тако и зими. Пошто је самоходни топ показао вредност концепта, Совјети су као и њихови супарници, напредовали ка тежем пројекту – што не би било могуће да током тридесетих година нису имали стручну помоћ страних компанија. Јануара 1940. је започето тестирање совјетског средњег тенка Т-34, а серијска производња је најављена за септембар исте године. Да су којим случајем Совјети сачекали модернију верзију, Т-34М, прототип не би био доступан до марта 1941, а производња би имала мало утицаја три месеца након немачке инвазије. Пошто се „инфериорна“ верзија показала и више него дорасла немачким супарницима, шасија тенка Т-34/76 се учиила логичним избором за наоружавање хаубицом 122 мм М30. СУ-122 се децембра 1942. показао као адекватно решење за извршавање задатака ватрене подршке пешадије, али је мала брзина гађања и ограничено поље дејства чинило неприкладним за гађање покретних циљева. Како би отклонили овај недостатак, Совјети су у року од годину дана произвели наменски ловац тенкова, који је био наоружан топом калибра 85 мм, као и модернизована верзија тенка Т-34. Слично немачком топу калибра 88 мм, и топ Д-5С је настао конверзијом противавионског оруђа, које се одликовало великом почетном брзином зрна. Ипак, у време уградње овог топа у СУ-85, били су непогодни за борбу против немачких тенкова типа Panther и Tiger I.

Пошто су закључили да се СУ-85 не може издржати трзај дужег топа калибра 122 или 152 мм – већ се ради тога морају извршити одређене измене које би возило учиниле тежим за 3 т, као и да постоји лимит у погледу увођења нових технологија – совјетски конструктори су се сложили да уместо њега, уграде топ калибра 100 мм.

Развој

Добивши рок од само 18 дана да произведу прототип самоходног тoпа који ће заменити самоходни топ СУ-85, совјетски тим конструктора је прво разматрао уградњу конвертованог морнаричког топа Д-34. Ипак, тестови који су извршени почетком јануара 1944. су показали да ће бити потребно труда и времена за конверзију у копнену варијанту, тако да је овај пројекат заједно са топом Д-10-85 – одбачен. Како је пољски топ БС-3 био приближно истих димензија као и Д-5С, није изискивао скупе преправке и био је ефикасан против тенкова Panter и Tiger I  на даљинама већим од 1500 метара, Фабрика бр. 9 је ускоро почела производњу топа, означеног са Д-10 (каснији, послератни  префикси су били „Т“ за уградњу у тенк и „С“ за уградњу у самоходно оруђе).

Између 20. и 25. фебруара 1944, прототип ознаке „Пројект 138“ је прошао другу фазу тестирања, у којој је испаљено 30 граната, а само возило је прешло 150 км без значајнијих кварова. Недељу дана касније, возило је послато на артиљеријски полигон Гороховец на трећу, и последњу, фазу тестирања. У периоду од 9. до 27. марта испаљено је 1 040 граната и пређено је 864 км, након чега је комисија одобрила увођење самоходног топа у наоружање јединица Црвене армије. Наравно, било је потребно извршити мање измене: уградња електро кочнице на окидачу топа како би се спречило случајно опаљење, избацивање петролеја из мазива склопова и система, уградња резе на поклопцима, спремиштима алата и муниције, као и система вентилације надграђа. Серијска производња је започела 5. маја 1944.

У периоду од 24. до 28. јуна, СУ-100 је испалио 923 пројектила на тестирањима, овог пута у заробљене тенкове и самоходна оруђа, међу којима су се налазили и Tiger I, Panther и Ferdinand, тешко оклопљен и наоружан самоходни топ, развијен из шасије Поршеовог тенка Tiger I. Користећи новопроизведену муницију УБР-412 (панцирно пробојна), СУ-100 је успео да пробије предњу плочу прва два тенка на даљини од 1 500 м. Трећи, Ferdinand, није био уништен. Иако су ови резултати обећавали, слични резултати би тешко могли бити постигнути на бојишту, у реалним борбеним условима.

Производња

Совјети су у циљу смањења цене коштања оруђа, али и трајања производње, све главне компоненте самохотке преузели непрoмењене од СУ-85, укључујући мотор, трансмисију и шасију, што је значило да је свега 16,5% возила рађено из почетка. У овом случају, ради се о компонентама за уградњу новог топа. Остали делови су потицали од постојећих возила, међу којима Т-34 (75%), СУ-122 (4%) и СУ-85 (7,5%). Како се топ 100 мм пружао далеко преко предње ивице тела возила у односу на претходни модел самохотке, преоптерећење предњих потпорних точкова је нешто умањено повећањем пречника жичаних опруга са 30 на 34 мм. Након последњих модификација, декретом од 3. јула, СУ-100 је и званично уведен у наоружање Црвене армије.

Септембра 1944, неколико предсеријских примерака СУ-100 је ради тестирања послато на прву борбену линију. Посаде су након тестова похвалиле покретљивост и ватрену моћ самохотке. Пошто муниција БР-412Б још увек није била доступна, највећи број произведених СУ-100 је послат у војне школе и полигоне за обуку. Након што се испорука муниције усталила, ловци тенкова СУ-100 су послати у борбу. Недуго након уласка у борбу, изузетно слаба вентилација на СУ-100 је умногоме побољшана додавањем два кровна вентилатора, са поклопцима у облику звона. Током рата није било развоја нових варијанти СУ-100.

Техничке спецификације

Оклопна заштита

Иако су покушавали да обезбеде оклопну заштиту која ће на себе примити што је више енергије, а остатак равномерно распоредити по великој површини, совјетски конструктори су избалансирали између својих жеља и у то време расположиве технологије. Како је највећи део пројектила евентуално погађао предњи део СУ-100, оклопна плоча дебљине 75 мм закошена је под углом од 50 степени, што је требало бити довољно за заштиту од најснажнијих топова на бојишту. Конструктори су се ослањали на равне, закошене оклопне плоче, оклопно тело и надграђе израђене од ваљаног челика, који је имао бољу балистичку чврстоћу. Иако је ваљани челик 1944. већ постао уобичајен материјал за израду оклопних возила, цена коштања је порасла услед коришћења процеса каљења, а све зарад производње дебљих плоча. Овако добијене секције су касније спајане варењем.

Закошеност оклопних плоча

Тело СУ-100

Како би повећали производњу и одржали ниску цену коштања, с обзиром на сложене режијске трошкове у производњи, Совјети су одлучили да користе ливeни оклоп где год је могуће. Једноставним сипањем вреле масе у припремљене калупе, било је могуће добити различите облике, као што су купола и бленда топа. Након хлађења, спољни недостаци, као што су места где је метал ушао у шупљину, уклањани су пре процеса каљења, који је подразумевао загревање метала до изнад његове критичне температуре, након чега је остављан да се хлади. Совјетски ливени оклоп је због савремених технологија и техника производње патио од неједнаке дебљине. Унутрашње несавршености структуре оклопа услед неодговарајућег третмана топлотом или употребе легура лошијег квалитета, биле су уобичајене, што је заједно са заменом никла манганом резултирало тврдим челиком, са високим процентом угљеника, нарочито дуж варова. За разлику од ваљаног оклопа, зрнаста структура није модификована и самим тим није била ни чврста, ни отпорна на ударе. Уопште гледано, ливени оклоп је био чврст, али је био и склонији ломљењу. Иако је временом постао доступан квалитетнији амерички челик, Совјети су покушавали да ојачају оклоп применом процеса каљења, али је то значило само повећање времена и трошкова производње.

Наоружање

Главни топ калибра 100 мм, модел 1944 Д-10С, са цеви дугом 56 калибара, тежио је 1 435 кг и био је уграђен кроз предњу плочу. Отвор у плочи је био заштићен закривљеном блендом, а хоризонтално клизајући затварач је имао трзај од 570 мм. Како је био полуаутоматски, враћао се у предњи положај са отвореним затварачем за наредни пројектил. Топ је имао повратник и хидрауличну кочницу. За нишањење је коришћена нишанска справа ТШ-19, са увећањем од 4 пута.

Задњак топа

Као и СУ-85, ни СУ-100 није имао митраљез, јер се очекивало да ће се возило користити као подршка, или да ће имати заштиту пешадије или авијације, односно да неће дејствовати самостално. За самоодбрану, посада је располагала са два аутомата ППШ-41 калибра 7,62 мм, 4 противоклопне ручне гранате и 24 ручне гранате типа Ф-1. На задњем делу возила су се налазили и уређаји за задимљавање бојишта ТДП.

Покретљивост

Погон и трансмисија на СУ-100 били су идентични онима на тенку Т-34/85, с разликом у кућиштима. Дванаестоцилиндрични дизел мотор је на 1700 обртаја у минути развијао снагу од 336 kW, док је стална снага била ближа 298 kW. Мотор В-12-34 је користио дизел гориво „ДТ“, као и бензин „Е“ типа (ОСТ 8842). У унутрашњим резервоарима дуж бокова возила смештало се 400 литара горива, док је преко пумпе НП-1 циркулисало 80 литара уља. Са обе стране мотора су се налазили хладњаци.

Погонски агрегат са хладњацима

Трансмисија је имала вишеламелну спојницу и мануелни петостепени мењач. Генератором модела ГТ-4563А, снаге 1 kW, допуњавано је четири акумулатора од по 128 Ah. За време зимских месеци, уколико би акумулатори заказали, постојао је и резервни систем стартовања мотора, са две боце за компримовани ваздух.

Обука

Формације самходних оруђа су 23. априла 1943. изашле из састава артиљерије и прешле у оклопно-механизоване снаге. Ова промена је значила и да су 2. кијевска и 2. ростовска школа, као и 18, 19. и 21. пук за обуку, где се обучавало људство за рад на самохоткама – прошли идентичан пут.

Иако је СУ-100 био лоше финалне обраде, неергономично возило, његов снажан топ, добра оклопна заштита и покретљивост учинили су га оиљеним од стране посада, посебно оних који су раније били на СУ-85. По формацији, командир возила је био поручник, док су остали чланови били подофицири. Обука  послужиоца на овом возилу трајала је три месеца и била је усмерена на пуњење, нишањење и отварање ватре, као и на одржавање муниције, рад са радио уређајем итд. Додатна обука се односила на тактику употребе, процењивање и савлађивање различитих типова терена и препрека, вожњу ноћу… Већи део полазника обуке није имао искуства у погледу ратовања оклопних јединица. Нове јединице су потом транспортоване у бригаде и пукове за обуку иза линије фронта, пре него би се посаде послале у борбу.

Организација

Совјетски самоходни пукови (самоходная установка) били су категоризовани као лаке, средње и тешке јединице, у зависности од доба рата. Замена СУ-85 са СУ-100, у постојећим средњим самоходним пуковима започела је новембра 1944, са  изменом организационе структуре бр. 010/462 која је предвиђала попуну са 382 војника и 21 самоходним топом СУ-100, плус јединице подршке. Како је временом више возила постјало доступно, бригаде су формиране од по три самоходна пука. Укључујући и остале елементе јединице, бригада је бројала 1 492 људи, 65 самоходних топова СУ-100 и три СУ-76М за извиђање.

ТТ карактеристике СУ-100
Маса 31,6 т
Дужина 9,45 м
Ширина 3,00 м
Висина 2,25 м
Посада 4 члана
Наоружање 1 х 100 мм Д-10С
Погон 12-цилиндрични дизел мотор, снаге 500 КС
Аутономија 320 км
Брзина 48 км/ч

1 thought on “Ловац тенкова СУ-100

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *