Средњи тенк Т-34

Сачувајте страницу:

Рат даје пуно простора за развијање митова – људима су митови потребни и у мирнодопско време, али се захтев за митове уздиже до неба у време рата. Споменици су подизани знаменитим личностима, али и оружјима и оруђима; ЗИС-3, Ил-2, Каћуша… Т-34. Неки су га сматрали митом, неки чудом. Али, ако им у прилог говоре изјаве тадашњих непријатеља, онда то свакако више није мит, већ потврда квалитета. Изјаве немачких команданата су се кретале од Гудеријановог „Врло забрињавајуће.“ до фон Клајстовог „Најбољи тенк на свету“.

Конструкција и развој

Инспирација за развој тенка Т-34 потекла је из лекција коју су совјетски тенкисти научили у Шпанском грађанском рату. Совјетска влада је подржала Републиканце, упутивши им између осталог и неколико пошиљки тенкова, као и тенкисте – добровољце. Првих 50 лаких тенкова Т-26, са посадама, искрцано је у шпанској луци Картагина. Након њих, пристигло је још преко 800 возила, укључујући оклопне аутомобиле БА-10 и брзе тенкове БТ-5. Рат у Шпанији је пружио совјетским инжињерима прилику да испробају своја возила у борбеним дејствима против супарничких немачких и италијанских конструкција које су се налазили на страни националистичких снага генерала Франка. На жалост, лекције о тактици су лоше интерпретиране од стране Црвене армије. У освит крваве чистке која је у периоду од 1937. до 1939. године уништила официрски кор Црвене армије, оклопне јединице су постепено преузете од стране неискусних и често некомпетентних официра, који су слабо познавали механизоване снаге.  За разлику од лекција на пољу тактике, Совјети су на пољу технике врло добро разумели лекције. Прва лекција је била да је оклопна заштита тенка, незнатно измењена од оне у време Првог светског рата – недовољна. Совјетски пешадијски тенк Т-26 и коњички тенк БТ-5 коришћени у Шпанији, лако су уништавани немачким противоклопним топом калибра 37 мм. Лекција је обновљена 1938. и 1939. године током сукоба са јапанским снагама код језера Кхасан и Калкин Гола. Иако је Црвена армија касније извојевала победе у биткама на Далеком истоку, тенкови БТ су се показали као рањиви на пожар, јер су били погоњени бензинским моторима.

Уништени тенкови БТ у Шпанском грађанском рату

У циљу превазилажења конструкцијских проблема, покренут је развој три пројекта тенка. Радове на тенку који ће заменити Т-28 започет је у лењинградском конструкторском бироу ОКМО под ознаком Изделие 115. Овај пројект је предвиђао израду тенка масе 32 тоне, са оклопом до 50 мм, топом калибра 76 мм у главној и по једним митраљезом у две помоћне куполе. Сам концепт је био архаичан, тако да је пројект у старту био осуђен на пропаст.

Тенк Изделие 115

Први совјетски пројект тенка који је испуњавао специфични захтев „оклопа отпорног на пројектиле“ био је Изделие 111, познат и као Т-46/5. То је такође био тенк масе 32 тоне, али наоружан топом 45 мм у једној куполи и са оклопом дебљине до 60 мм. Иако је прототип био израђен, није био прихваћен за серијску производњу. Иронично, најуспешнији пројект је био Изделие 135, дело конструкторског бироа Харковске фабрике локомотива, који баш и није био усмерен на израду тенка „отпорног на пројектиле“. Познат и под ознаком А-20, то је био тенк масе 20 тона, лако оклопљен оклопом дебљине 20 мм, прихватљив за замену застарелих тенкова серије БТ. Његов скроман оклоп ће се показати као потпуно неадекватан против немачких противоклопних оруђа.

Совјетски средњи тенк А-20

Тенк А-20 се ослањао на ранији експериментални рад у Харкову, рад групе конструктора Фирсова, који је за циљ имао унапређење тенкова серије БТ. У суштини, два програма су вредна помена: БТ-СВ/2 и БТ-ИС, оба завшена 1937. године. БТ-СВ је био важан претходник тенка А-20, оклопљен са 25 мм оклопа. Кључна иновација код БТ-СВ није била дебљина самог оклопа већ положај оклопних плоча. Конструктори су поставили плоче бочног дела тела тенка и куполе под благим углом. То је повећало ефективну дебљину оклопа и побољшало квалитет оклопне заштите против за то време типичних противоклопних оружја.

Почетком 1937. године фабрика у Харкову је уназађена серијом хапшења, када су ухапшени и Фирсов, вођа групе конструктора, и многи од његових талентованих колега. Као резултат чистке, у Харков је дошао млад инжињер из лењинградског ОКМО, друг Михаил Кошкин (рус: Михаил Ильич Кошкин). Кошкин је постављен на Фирсово место са циљем да заврши започети пројекат.

Ново вођство пројекта резултирало је поновним проучавањем основног концепта. Кристијево вешање је задржано, јер је сматрано практичним. Конструкторски тим је био сумњичав у погледу тог концепта, јер је ретко коришћен у пракси и захтевао је компликоване, тешке и скупе додатке вешању. На своју сопствену иницијативу, Кошкин и његов тим су развили алтернативни дизајн, назван А-32. Од претходника се разликовао по оклопу, који је био за 12 мм дебљи. Уместо топа калибра 45 мм, уграђен је топ калибра 76,2 мм.

Приказ тенка А-32

Један од најважнијих делова новог тенка био је мотор, који је требао да буде компактних димензија и довољне снаге. Дизел мотор је био пожељан, јер су искуства из Шпанског грађанског рата и сукоба на Далеком истоку показала ризике од пожара насталих употребом бензинских мотора. Харковска фабрика локомотива је имала од раније започет програм развоја дизел мотора (од 1932. године), назван БД. Војна верзија мотора за уградњу у тенк је завршена од стране конструкторског тима Трашутина (Трашутин Иван Яковлевич) 1937. године и добио је ознаку В-2. Међутим, вођство пројекта је похапшено 1937. године, што је одложило завршне радове на мотору. Серијска производња је почела тек крајем 1938. До тада је произведено свега 50 мотора, који су били намењени за уградњу у нову верзију тенка БТ-7, ознаке А-8 (у време увођења у наоружање преименован у БТ-7М) и у артиљеријски трактор Ворошиловец.

Оба концепта, А-20 и А-32, приказану су Јосифу Висарионовичу и Комитету одбране СССР-а дана 4. маја 1938. године. Одлучивање о победнику је одложено до августа 1938. године, када је одржана конференција Главног војног савета. На конференцији је критикована конструкција А-32 јер није испуњавала главне захтеве, као што је био захтев за погон на гусеницама и точковима. Изнета су сведочења тенкиста, учесника Шпанског грађанског рата, о неадекватности оклопа БТ тенкова, што је оставило утисак на Стаљина. Стога је Стаљин одобрио производњу прототипова оба модела: А-20 и А-32.

Прототипови су завршени у лето 1939. и отпремљени на полигон за тестирање у Кубинки. Оба прототипа су показала сличне маневарске способности, али је А-32 имао дебљи оклоп и снажније наоружање. Главни војни савет је августа 1939. препоручио усвајање А-32 и одбацивање модела А-20. Стаљин се сложио са препоруком четири месеца касније. Након усвајања модела требало је „крстити“ тенк. Лењинградски биро је свој тешки тенк назвао по министру одбране, Клименту Ворошилову (Климе́нт Ефре́мович Вороши́лов). Кошкин је предложио да се тенк не назива по имену хероја, већ да се назове Т-34, у сећање на 1934. годину, када је државним декретом најављена експанзија совјетских оклопних снага. Тако је ознака Т-34 усвојена за нови совјетски тенк.

Производња прва два прототипа Т-34 завршена је јануара 1940. године. Два тенка су одвежена, самоходно, од Харкова до Москве како би демонстрирали своје квалитете руководству у Кремљу. Потом су отишли на испитивања дуж Манерхајмове линије (Финска) иако су тамо стигли након завршетка Руско-финског рата. Демонстрацију ватрене моћи су извели на напуштеним финским бункерима. На крају, тенкови су враћени у Харков, преко Минска и Кијева, чиме су показали велику поузданост.

Као плод немачко-совјетског савеза из 1939. године, Црвена армија је примила неколико тенкова типа PzKpfw III (Panzer III). Према немачким официрима за везу у Москви, ти тенкови су били најбољи тенкови којима је Немачка располагала, тако да су послати у Кубинку на испитивање. Кошкинов тим је био врло забринут како ће се Т-34 показати у испитивањима, али су одахнули када су видели да је Т-34 супериорнији по свим питањима у односу на немачког такмаца. Уследило је мало славље у Харкову, које би било веће да здравље главног конструктора Кошкина није било погоршано, а као последица радова на зимским испитивањима тенка. Кошкин умире 26. септембра 1940. године од упале плућа, а на његово место долази Александар Морозов (Олександр Олександрович Морозов).

Шематски приказ тенка Т-34 Модел 1940

Серијска производња тенка Т-34 требала је да започне јуна 1940. у харковској фабрици тенкова, а октобра у стаљинградској фабрици. У Харкову је током 1940. године требало произвести 500 тенкова, а у Лењинграду још 100. Када се све чинило да функционише без проблема и да ће Црвена армија ускоро добити тенкове, дошло је до проблема. Заменик комесара одбране, маршал Кулик (Григо́рий Ива́нович Кули́к), изразио је јако негодовање у вези новог тенка. Спровео је тестирање тенка, са својим људима, и послао серију извештаја и захтева за модификацијама. Као резултат тога, до 15. септембра 1940. године је свега три тенка испоручено јединицама Црвене армије. Куликовом мешању се супротставио Вјачеслав Малишев (Вячеслав Александрович Малышев), одговоран за производњу тенкова, а уз подршку руководства харковске фабрике и Главног војног савета. Упркос његовим напорима, током 1940. године је произведено свега 115 од планираних 600 тенкова.

За 1941. годину је пројектована производња од 2800 тенкова – 1800 у Харкову и 1000 у Стаљинграду. Иако се Малишев опирао Куликовом мешању, постојали су добри разлози за постепено усавршавање конструкције тенка. На пример, првобитно Кристијево вешање је користило гломазне опруге које су заузимале доста унутрашњег простора. Систем вешања са торзионим шипкама који је коришћен на тешком тенку КВ и пешадијском тенку Т-50 био је знатно ефикаснији.

Маја 1941. године, Савет народних комесара је наредио унапређење тенка Т-34, са циљем производње 500 унапређених тенкова унутар планиране цифре за 1941. годину. Поред замене Кристијевог вешања системом торзионих шипки, директива се односила и на повећање дебљине чеоног оклопа са 45 на 60 мм, бочног оклопа на 40 мм и пречника куполе на 1600 мм. На куполу је требало додати и командирову куполу. Конструкторски биро Морозова је нову верзију означио са Т-34М.

Т-34М

Неколико програма модификација мањег обима је већ било на путу да побољша тенк. Како би се поједноставила производња, развијена је ливена купола дебљине 52 мм као алтеренатива за хладно ваљану, варену куполу. Ова купола је крајем пролећа 1941. године ушла у производњу у ограниченој серији у једној од фабрика-сателита у програму производње тенкова Т-34. Конструктори су били задовољни топом Л-11 калибра 76,2 мм који је изабран за уградњу у тенк. Различита оруђа су разматрана као алтернативна, међу њима и противтенковски топ ЗИС-4 калибра 57 мм и стари тенковски топ калибра 45 мм. Тешки тенк КВ-1 био је наоружан новим Грабиновим топом Ф-32 калибра 76,2 мм који је имао боље перформансе. Током пролећа 1940. Грабин је започео радове на адаптацији топа Ф-32 за уградњу у куполу тенка Т-34. До краја године, његов тим је развио супериорни топ, ознаке Ф-34, који је био нешто дуже цеви – 42 калибара. На несрећу, без званичног одобрења, ни Главни артиљеријски директорет под Куликом, нити Главна тенковска управа нису могле да одобре производњу новог топа. Ипак, Грабин и директор фабрике, Ељан, на сопствену иницијативу су уз производњу топа Л-11 производили и топове Ф-34. Први топ Ф-34 је произведен јануара 1941. године, да би већ следећег месеца почео да се појављује на неким тридесетчетворкама. Ова варијанта тенка, обично називана Т-34 Модел 1941, званично је одобрена у лето 1941. године – након избијања рата – када су тенковске јединице на бојишту захтевале топове Ф-34 и самим тим, избацивање из наоружања старих топова Л-11.

Т-34 Модел 1941 напуштен у Украјини у лето 1941. године

Оперативна употреба

Када су Немци 22. јуна 1941. напали Совјетски Савез, производња Т-34 је постигла цифру од 1225 тенкова. Међутим, у време операције „Барбароса“ јединицама Црвене армије је било испоручено свега 967 тенкова. Преостала количина била је у фабрикама, на путу ка јединицама, или у јединицама за обуку. Током 1941, Црвена армија је пролазила кроз процес велике реорганизације оклопних јединица, а као одговор на успехе немачких оклопних дивизија 1939. и 1940. године. Августа 1940. је започело формирање девет масивних механизованих корпуса, да би априла следеће године било одлучено да се до краја 1942. формира још 21 корпус. То су биле гломазне и неспретне формације, велике отприлике као немачка оклопна група, са намером да буде наоружана са 1031 тенкова, распоређених у две тенковске дивизије и једну моторизовану дивизију. Свега пет од ових корпуса је до времена избијања рата добило значајан број средњих тенкова Т-34 и тешких тенкова КВ. Два корпуса, 4. механизовани корпус (313 тенкова Т-34) у кијевском специјалном војном округу и 6. механизовани корпус (238 тенкова Т-34) у западном специјалном војном округу, су имали више од половине нових тенкова. Три остала корпуса, 3, 8. и 15. су примили нешто преко 100 нових тенкова типа КВ и Т-34. План реорганизације се показао као преамбициозан и маја 1941. команда оклопних снага је препоручила опремање бар 50 тенковских пукова вученим противтенковским оруђима, јер се чинило да ће до времена опремања јединица тенковима проћи бар годину дана.

Т-34 Модел 1940 из састава 4. механизованог корпуса Власова, напуштен на улицама Лвова јуна 1941. На задњем делу тенка увезана резервна трансмисија – која је била проблематична на првим моделима тенкова

У време „Барбаросе“ механизовани корпуси су били наоружани са 19 221 тенкова, већином старијим тенковима Т-26 и БТ. То је врло импресивна бројка ако се узме у обзир да су Немци користили свега 3 350 од својих 5 640 тенкова током инвазије. Бројке осликавају дубоке проблеме црвеноармејских тенковских снага на почетку рата. Често се заборавља да су тенкови из раних тридесетих година имали животни век од 100 моточасова, након чега су морали да иду на генерални ремонт. Овај огромни тенковски парк Црвене армије био је у лошем стању; око 29% је било зрело за велики ремонт, 44% је захтевало ремонт. Ови тенкови су били једва функционални и брзо су, након свега пар дана борби, остали у потпуно неисправном стању.

Нови тенкови типа КВ и Т-34 били су импресивни додатак јединицама, али је и код њих било проблема. Захваљујући некомпетентном руковођењу маршала Куликова, производња муниције за нове топове калибра 76,2 мм је каснила тако да је свега 12% потребне муниције било произведено на дан почетка рата. Већина тенкова Т-34 је у борбу ишло без и једне панцирне гранате, већ је цео борбени комплет био попуњен високоексплозивним зрнима. Доста тенкова је у борбу ишло без попуњеног борбеног комплета. Оба два типа тенка су била нова и неиспитана у борби. Било је проблема са мењачем и спојком. Журба да се произведе што више тенкова значила је да се није водило рачуна о производњи и снабдевању резервним деловима. Већи део јединица није имао резервне делове већ их је скидао са артиљеријских трактора Ворошиловец.

Артиљеријски трактор Ворошиловец

И поред техничких проблема са самим тенковима, механизовани корпуси су били далеко од стања спремности за рат.  Једини корпус који је имао маневре и вежбе био је 4. механизовани корпус, који је изводио специфичну серију вежби од августа до октобра 1940, како би испробао нову организацију и тактику корпуса. Априла 1941, једна од најискуснијих дивизија, десета, била је пребачена са задатком да формира језгро за нови, 15. механизовани корпус. Требало је формирати и нову, 32. тенковску дивизију. Превише официра је збрисано Стаљиновим чисткама, тако да су корпуси били попуњени официрима свега 45-55%. Црвена армија је очајнички требала команданте корпуса, тако да је списком обухватила Фекленка (Николай Владимирович Фекленко) и ставила га за команданта 19. механизованог корпуса – човека који је био потпуни промашај и као командант стрељачког корпуса на Калкин Голу. Поред њега су Хабарова (Иван Никитич Хабаров) поставили за команданта 17. механизованог корпуса, који је био извођен пред суд због свог учинка у рату против Финске. Нови команданти корпуса су генерално гледано били млађи и неискуснији у односу на немачке „колеге“; совјетски команданти су били у својим четрдесетим годинама и у неком мање хаотичном времену били би команданти дивизија. Ситуација је била још гора са стањем попуне подофицирима; јединице су биле попуњене са свега 19-36% подофицира. Тенкови Т-34 су били нови тако да су многе посаде успеле само да летимично погледају тенк пар дана пред почетак рата. Већина командира се сматрала срећним уколико би имали возаче са 3 до 5 часова обуке.

Иако је владало убеђење да Немци нису били свесни постојања новог совјетског тенка пре инвазије на СССР, бројни обавештајни извештаји говоре другачије. На пример, студија немачке врховне команде из марта 1941. године говори о томе да Совјети производе нови тенк масе 32 тоне, идентификован као Т-32, у фабрикама у Стаљинграду, Харкову и пар других совјетских фабрика. Проблем је имао две стране: обавештајна заједница је ускраћивала податке командантима на тактичком нивоу, док су немачки официри генерално одбацивали такве могућности када су вршили процене совјетских снага, посебно након брзих победа у Француској и суморног наступа Совјета у рату против Финске. Током операција у француској, немачки тенкови били су тучени од стране француских тенкова Б1, али су успели да их поразе употребом супериорниије обуке и тактике. Очекивало се да се оваква ситуација понови и 1941. у западном делу Совјетског Савеза.

Немци су се сукобили са тридесетчетворкама још првог дана напада на Совјетски Савез. То је био поприличан шок за немачку пешадију, јер су се њихови пројектили калибра 37 мм напросто одбијали од совјетског тенка на даљинама преко 300 м. У зони Групе армија „Центар“, 3. оклопна група је јуришала на Минск, пролазећи крај летаргичних совјетских механизованих корпуса. Шести механизовани корпус под командом генерала Хацкилевича (Михаил Георгиевич Хацкилевич), најснажнија оклопна формација у Белорусији са 238 тенкова Т-34 и 114 тенкова КВ, није улазио у борбу све до вечери 24. јуна када је почео нападе на пешадијске јединице 20. армијског корпуса који су се кретали иза немачких оклопних формација западно од Гродног. Немачка пешадија је брзо остала без муниције, покушавајући да безуспешно одбије нападе совјетских тенкова. У помоћ им 25. јуна пристижу авиони Ју-87, који успевају да прекину совјетске нападе. Ту гине и командант 6. механизованог корпуса. Делећи судбину многих црвеноармејских јединица које су биле на положајима уз границу, 6. механизовани корпус је био ухваћен у велики џеп југозападно од Гродног. Нешто тенкова је успело да се пробије пре него што се обруч потпуно затворио. Тако је најснажнија оклопна јединица Црвене армије, која је у наоружању имала готово четвртину совјетских Т-34 нестала а да није извршила никакав утицај у операцији Барбароса.

На северу, близу Виљнуса, Куркинов (Алексей Васильевич Куркин) 3. механизовани корпус је имао 109 тенкова Т-34 и КВ. Његова 5. дивизија је требала да заустави напредовање немачке 7. оклопне дивизије преко реке Ниемен 22. јуна. Тенкови Т-34 су поразили немачке тенкове PzKpfw 38(t), али је 5. дивизија савладана немачким нападима из ваздуха. Планирани совјетски противнапад није могао да успе због брзог немачког напредовања. На дан 24. јуна, преостала 2. тенковска дивизија је напала немачки 100. моторизовани пешадијски пук из састава 6. оклопне дивизије, изазвавши губитке. Даље акције су спречене недостатком горива и муниције. Борбе тенкова су се наставиле и у следећа два дана, али је до 26. јуна свега неколико тенкова Т-34 из састава 3. механизованог корпуса преживело.

Већина најранијих сукоба са тенковима Т-34 није било типа „тенк на тенк“ већ против противтенковских топова калибра 37 мм. Извештаји 42. оклопног извиђачког батаљона кажу „Потпуно непознат тип тенка се створио пред нама. Одмах смо отворили ватру, али нисмо могли да пробијемо оклоп све док није пришао на 100 метара. Панцирна зрна су се на даљинама од 200 мм забијала у оклоп.“ Совјетски команданти су били задовољни учинком нових тенкова на пешадију, јер би се након њихове појаве, посебно након појаве тешког тенка КВ, немачка пешадија просто разбежала. Један немачки извештај говори да је послуга једног топа 37 мм испалила 23 гранате у Т-34 и да је једини учинак те ватре била заглављена купола. Овај догађај је помогао у појашњавању разочаравајућег учинка тенкова Т-34 током операције Барбароса. Иако су могли да заплаше немачку пешадију, посаде Т-34 су још увек биле неискусне у ефикасној употреби тенка. Након што је 23 пута погођен из једног оруђа, погођени Т-34 није успео да уништи то оруђе.

Немачки пт топ калибра 37 мм на положају

Многе посаде, услед мањка обуке или муниције, прибегавале су маневру гажења противтенковског топа уместо уништења поготком. Немци су брзо учили и често су прибегавали коришћењу противавионског топа калибра 88 мм и дивизијске артиљерије у улози противоклопних средстава. Међутим, ова оруђа нису била бројна и појављивала су се у оскудном броју на целој дужини фронта.

Највећа концентрација тенкова Т-34 била је у три механизована корпуса на територији Украјине: 4. механизовани корпус генерала Власова (Андрéй Андрéевич Влáсов) код Лавова, 8. механизовани корпус генерала Рјабишева (Рябышев Дмитрий Иванович) код Дубна и 15. механизовани корпус генерала Карпеза (Карпезо Игнатий Иванович) код Житомира. Власовљев корпус је био најснажнији, са 414 тенкова Т-34 и КВ, и били су најобученији. Упркос највећој снази, немачке колоне тенкова су брзо прошле крај њега. Генерал Карпезо је због борби на тешком терену, изгубио доста тенкова у насилним преласцима реке и у мочварама.

Први сукоб тенкова Т-34 у Украјини догодио се 22. јуна 1941. године када је колона тенкова 15. оклопног пука (из 11. оклопне дивизије) нападнута са бока са 30 тенкова Т-34 из Лавовског тенковског пука за обуку. Немци су тада изгубили укупно 5 тенкова (3 тенка PzKpfw IV и 2 тенка PzKpfw III). Десета тенковска дивизија Карпезовог 15. механизованог корпуса се вијала са немачком 10. оклопном дивизијом наредна два дана. Први сукоб тенкова већих размера у Украјини десио се јужно од града Раџекув, у вече 23. јуна. Два батаљона тенкова PzKpfw III напала су тенковску колону совјетске 10. тенковске дивизије, при чему су уништили 46 тенкова БТ-7. Немци су у овом нападу изгубили неколико тенкова када су нападнути тенковима из састава 32. тенковске дивизије 4. механизованог корпуса. Почевши од 26. јуна, Црвена армија је направила серију покушаја на заустављању немачког продора ка Кијеву користећи велику концентрацију тенковских дивизија у тој зони. У ономе што се показало највећом битком тенкова инвазије 1941. године, Рјабишев 8. механизовани корпус, преживели из Карпезовог 15. механизованог корпуса, делови Власовљевог 4. механизованог корпуса и Кондрушев 22. механизовани корпус су извршили напад у јужно крило немачке 1. оклопне групе (11. и 16. оклопна дивизија) у близини градова Бродиј и Дубно. Слабији механизовани корпуси, 9. механизовани корпус Рокосовског (Константин Константинович Рокоссовский), Фекленков (Николай Владимирович Фекленко) 19. корпус и Чистјаков (Владимир Иванович Чистяков) 24. корпус, сви прилично ослабљени  и наоружани старим тенковима Т-26 и БТ-7, имали су задатак да нападну пешадијске дивизије на северном крилу немачких снага у напредовању.

Уништени PyKpfw III на бојишту

Тенкови Т-34 су се показали као снажан противник слабо оклопљеним немачким тенковима. Члан посаде немачког PzKpfw III известио је: „тенк поручника Ступа је погодио Т-34, једном са око 20 м даљине и четири пута са даЉине од 50 м, панцирном гранатом 40 мм – без икаквог видљивог ефекта… Тенкови Т-34 су прилазили све ближе иако су били под константном ватром. Пројектили им нису пробијали оклоп, већ су се просто одбијали од њих.“ Немачки официр из 4. оклопног батаљона је извештавао: „Поново су наши тенкови уништени погодцима у предњи део. Командирова купола на PzKpfw III и PzKpfw IV потпуно је разнета, доказ да је оклопна заштита недовољна и да је уградња купола погрешна. То је и доказ прецизности и пробојности совјетских топова 76,2 мм. Ранији офанзивни дух немачких оклопних снага ће ишчезнути и биће замењен осећајем инфериорности, јер посаде знају да могу бити погођене док ће се непријатељски тенкови налазити на великим удаљеностима. Иако су својом обученошћу донекле надомештали недостатак својих тенкова, сазнање да непријатеља можете уништити само поготцима у задње точкове, или у прстен куполе, био је деморалишући“.

Упркос техничкој напредности тенкова Т-34 и КВ, совјетски контранапад код Дубна је пропао. Генерал мајор Моргунов (Моргунов Родион Николаевич), командант оклопних снага у Украјини, написао је након битке извештај у коме каже да је за ситуацију крив „мањак возила за извлачење и резервнихи делова, у комбинацији са дефектима из производње и нестручном употребом од стране недовољно обучених посада. Извиђање непријатељских противоклопних положаја било је слабо. Јединице су систематично бомбардоване на маршу, током припремања за напад и самог напада. Покрети од 800 до 900 км су извођени без присуства сопствене авијације. Координација са артиљеријом била је слаба. Шумовит и мочварни терен био је непроходан за тенкове. Отпор бројних непријатељских снага био је чврст. Тенкови су оскудевали у панцирној муницији. Све ово је узроковало страшне губитке механизованих корпуса и губитак великог дела опреме и наоружања.“

Тенкови Т-34 заглављени у мочвари

Немачке оклопне снаге су успеле да одбију напад и да наставе ка истоку, ка Кијеву. Током борби, 16. оклопна дивизија је тврдила да је уништила 293 совјетских тенкова. Борбе око Бродија и Дубна изазвале су код Немаца губитке какве нису имале у борбеним дејствима током читаве 1941. године, али су до краја месеца совјетске снаге доспеле у очајно стање. Осми, петнаести и двадесетдруги механизовани корпус су изгубили око 85-90% својих тенкова. Девети, деветнаести и двадесетчетврти механизовани корпус су изгубили толико тенкова да су коришћени као пешадијске јединице. Власовљев 4. механизовани корпус, иако је још увек имао око 400 тенкова, поделио се на два дела, са 8. тенковском дивизијом у обручу источно од Каменке и Бугскаје и 32. тенковском дивизијом у повлачењу близу Тарнопоља. Ова тенковска дивизија је била последња црвеноармејска тенковска формација са значајним бројем тенкова Т-34, а до средине јула, укупна снага им је пала на један тенк Т-34, пет тенкова БТ-7 и 11 оклопних аутомобила типа БА-10.

Ради бољег разумевања лошег учинка тенкова Т-34 током 1941. године, битно је мало детаљније проучити специфичну тенковску јединицу Црвене армије, нпр. 32. тенковску дивизију. Под командом 42-годишњег пуковника Јефима Пушкина (Пушкин Ефим Григорьевич), 32. тенковска дивизија је формирана априла 1941. године, на бази старе 30. лаке тенковске бригаде. Пушкин је био ветеран Грађанског рата и налазио се у тенковским јединицама од 1932. године. 30. тенковска бригада је била значајно мања од дивизије, тако да када је формирана, дивизија је била попуњења са 50% официра и свега 43% подоофицира. То је било погоршано и чињеницом да је већина војничког састава била тек регрутована, ступивши у војску априла и маја 1941. године. Први тенк Т-34 стигао је у јединицу 25. априла, док је последњи стигао месец дана касније – 25. маја 1941. Дивизија је укупно примила 173 тенкова Т-34 и 49 тенкова КВ, што је чинило најопремљенијом тенковском дивизијом Црвене армије (формацијом је предвиђено да дивизију следује 210 тенкова Т-34 и 63 тенкова КВ). Међутим, постојали су озбиљни проблеми што се тиче попуњавања јединице осталом опремом, такође битном за извођење борбених дејстава. Тако је 32. тенковска дивизија била попуњена са свега 30% радио уређаја, 28% инжињеријске и мостовне опреме, 22% моторних возила точкаша, 13% алата и прибора и са свега 2% потребних резервних делова и склопова. Возачи тенкова су имали највише по 5 часова вожње, а многе од посада нису испалиле нити једну једину гранату пре избијања рата.

Немачки војници разгледају напуштени Т-34

Дивизија је свој ратни пут започела пар километара источно од града Лавов. Прво ватрено крштење је имала 23. јуна 1941. близу Каменке Струмилове где је 18 немачких тенкова и 5 противтенковских топова уништено, уз губитак 11 совјетских тенкова. Током ноћних борби 24. јуна, 16 немачких тенкова је уништено, што је дивизија платила са 15 својих тенкова. У следеће две недеље, борбе су се водиле готово сваког дана, али је током борби код Бродија и Дубна дивизија често водила борбе против немачких пешадијских јединица.

Т-34 напуштен у Лвову

Команданти фронтова су имали врло оскудне обавештајне податке о непријатељу, тако да је дивизија често слата на усиљене маршеве како би се борила против фантомских падобранаца или колона тенкова. Усиљени маршеви су били застрашујући; подручје је било препуно река и мочвара које су за тенкове биле непроходне, док су путеви били честа мета немачких Штука. Возачи тенкова су били неискусни и било је честих кварова на погону. Током привремених затишја, старешине су изводиле обуку посада у вожњи и гађању.

Током првих месеци рата, 32. тенковска дивизија је изгубила 37 од 49 тенкова КВ и 146 од 173 тенкова Т-34, са губицима у људству од 103 погинулих и 259 рањених. Половина тенкова је изгубљена услед механичких кварова и мањка резервних делова или возила за извлачење. Свега 30% изгубљених тенкова је страдало у борби, а 10% је изгубЉено у мочвари. У фабрике на оправку је послато 10% тенкова. Дивизија је тврдила да је уништила 113 тенкова и 96 противтенковских топова, али се ове бројке разликују од немачких статистика. Уколико се у обзир узме попуњеност дивизије средствима и муницијом, као и обученост посада, може се рећи да су бројке које су Совјети изнели – можда претеране. Када се узме у обзир да се радило о најопремљенијој тенковској дивизији Црвене армије, њен борбени учинак донекле представља разочарење. Огроман недостатак обуке посада и јединица Црвене армије учинио је да се Т-34 у операцији Барбароса понаша као отупљен мач.

Иако су пропустили да искористе свој пуни борбени потенцијал на бојишту, тенкови Т-34 су остварили велики утицај на немачке конструкторе тенкова. Упркос сукобиима са француским тенковима вредним поштовања Char B1 1940. године, концепт немачких тенкова  је наставио да стагнира. Тенк Т-34 је коначно натерао немачке тенкисте да изађу из зимског сна. Техничка супериорност тенка Т-34 над немачким PzKpfw III и PzKpfw IV довела је до хистеричних потреба немачке индустрије да почне са прављењем копија. Након проучавања заробљених примерака, инжињери су запазили да алуминијумски мотор уграђен у Т-34 није могуће производити у Немачкој. Даље, слика да се тенк направљен од стране Словена, „ниже расе“, производи у Хитлеровом Трећем рајху, била је незамислива. Уместо тога, започет је пројект новог тенка, који је завршен након две године рада. Пантер, нови тенк, није се појавио на бојишту све до лета 1943. У међувремену, оклопне јединице су морале да изврше бројне модификације постојећих тенкова.

Запањујући губици Црвене армије довели су скоро до немачке победе 1941. године. Црвена армија је коначно успела, уз велику цену, да заустави Немце у касну јесен 1941, фактички у предграђу Москве. Пажња фабрика тенкова пребачена је са модификација тенка Т-34 на одржавање производње основног модела тенка. План замене тенкова Т-34 тенковима Т-34М, отказан је.

Јула 1941. године је започет програм пресељења кључних фабрика из западног дела Совјетског Савеза у новоуспостављене индустријске центре у област Урала како би спречили да фабрике падну у руке Немаца. Крајем августа 1941. главна фабрика за производњу тенкова Т-34, Харковска фабрика локомотива, започиње пресељење у Њижњи Тагил, где добија име Уралвагон. Први тенкови са линија нове-старе фабрике излазе 20. децембра 1941. Како би се компензирао привремени губитак харковске фабрике, фабрика Красноје Сормово у Горком јула 1941. добија наређење да се припреми за производњу тенкова. Планови производње пешадијског тенка Т-50 као замене за Т-26 су отказани, тако да се Фабрика бр. 174 у Омску пребацила на производњу делова тенка Т-34. У другој половини 1941. године, углавном у Стаљинграду, произведено је укупно 1886 тенкова Т-34. Производња је у ствари опадала како је протицала година, што је било условљено пресељењем погона. Тако је 1121 тенкова произведено у трећем кварталу, а свега 765 у задњем кварталу 1941. године. Недостатак дизел мотора В-2 условила је уградњу старих бензинских мотора типа М17. Такође су поједини тенкови бивали наоружани топом Ф-32 уместо Ф-34.

Тенкови Т-34, произведени у Стаљинграду, чекају укрцавање за одлазак на фронт

Црвена армија је једва преживела зиму 1941/42. године тако да су сви напори били усмерени на повећање производње тенкова. Морозовљев конструкторски биро у Њижном Тагилу је покушавао да поједностави производњу склопова што је више могуће. На пример, топ Ф-34 из 1941. године имао је 861 делова, док је верзија из 1942. године имала свега 614 делова. Све у свему, време производње једног тенка је преполовљено, а цена коштања смањена са 269 500 рубаља на 193 000 рубаља.

Упркос многим техничким предностима у односу на немачке такмаце, Т-34 је приказао и бројне недостатке који су значајно утицали на његове перформансе. Употреба скучене двочлане куполе и недостатак радио уређаја биле су велике мане тенка. Ове мане није било могуће отклонити у кратком временском периоду. У извештајима након борбених дејстава често се могло наићи на делове у којима се каже да су спојка и мењач непоуздани, возач изложен непријатељској ватри, бочни оклоп тенка рањив.  Глатке гусенице су биле непопуларне  јер су обезбеђивале слабу вучу у кретању по блату и биле су склоне пуцању при слабијем поготку. Упркос свему, Т-34 се са свим својим недостацима показао као поуздано возило. На пример, у 10. тенковској дивизији, свега 16% тенкова Т-34 је напуштено на бојишту услед механичких кварова, док су остали страдали у борби. Насупрот њима, 44% тенкова КВ је напуштено услед механичких проблема.

Нека једноставна унапређења тенка су уграђена на основу борбеног искуства. Тако је бочни оклоп тенка повећан са 40 на 45 мм. Поклопац отвора возача је добио нови изглед, поједностављена је решетка поклопца мотора, извршене су модификације на трансмисији. Уграђене су шире гусенице, од 500 мм, са избразданим газиштем. Возила са овим модификацијама означена су са Т-34 Модел 1942. Треба напоменути да Црвена армија никада није имала доследну политику означавања многих подваријанти тенка Т-34.

По изгледу сличан Моделу 1941, тенк Т-34 Модел 1942 је имао бројна унапређења у односу на претходника, производња овог модела је била једноставнија и јефтинија

Производња тенкова на толико локација довела је до значајног броја варијација тенка. На пример, тенкови Т-34 Модел 1941 који су произвођени у стаљинградској фабрици имали су благо нагнуту плочу која се настављала бочним оклопом, док је задња површина куполе била већа. Стаљинградска фабрика није одмах убацила у производњу модификације са Т-34 Модел 1942, већ је наставила производњу неког „мешанца“ који је имао одлике и једног и другог модела. Тако произведен тенк је добио ознаку Т-34 Модел 41/42. Фабрика Барикадиј из Стаљинграда, која је производила топове поједноставила је монтажу топа и дала му облик длета. Стаљинградско бродоградилиште, које је производило куполе, модификовало је хладно ваљану, варену куполу из 1942. године одсецањем нижих крајева предњег дела куполе, што је такође чинило препознатљивим тенкове потекле из Стаљинграда.

Пресе из харковске фабрике су неко време биле изгубљене када се фабрика селила на нову локацију, тако да су први тенкови произведени у фабрици Уралвагон имали ливену куполу конструктора Набутовскога. Ливена купола је имала нешто другачији облик и дебљи оклоп, око 60 мм. Проблем са којим се суочила совјетска производња тенкова од 1942. био је и недостатак гуме, тако да су као привремено решење уведени точкови у потпуности израђени од челика. Ови точкови нису били популарни међу тенкистима, јер су при већим брзинама стварали велике вибрације које су биле бучне и нелагодне за посаду, и могле су да проузрокују штету на појединим склоповима. Са поправком снабдевања фабрика гумом, на неким тенковима су промењени само предњи и задњи точкови, док су у средини остављани челични. Средњи точкови су боље подносили овај проблем. Касније, од 1943. године, челични точкови су у потпуности нестали са свих совјетских тенкова.

Тенкови Т-34 Модел 1942 произведени у Заводу бр.112

Укључивање додатних фабрика у производњу тенкова помогло је Црвеној армији да изгради своје тенковске јединице за летњу кампању 1942. године. Војска је од јуна 1941. године извршила значајне реорганизације. Механизовани корпуси су 15. јула 1941. године расформирани. Тенковске дивизије су реорганизоване у тенковске бригаде, које су сматране лакшим за командовање и употребу од стране нових и неискусних команданата. Тенковска бригада из августа 1941. године имала је 93 тенкова (чету тенкова КВ са 7 тенкова, две чете тенкова Т-34 и 6 чета са 64 лаких тенова као што су Т-26, БТ-7 или тенкова пристиглих путем програма „Lend-Lease“). Тешки губици у тенковима и мала производња током јесењих месеци довела је септембра 1941. до редукције у јачини бригаде на 67 тенкова.

Новоформиране тенковске бригаде имале су задатак да извршавају самосталне задатке, а у оквиру подршке операцијама које би изводила армија или фронт. За директну подршку пешадије, били би организовани тенковски батаљони, опремљени углавном старијим тенковима или оним добијеним од Савезника у оквиру програма „Lend-Leasе“. Јачина тенковске бригаде наставила је да пада током зиме, јер је падала и производња самих тенкова. Званична организација тенковске бригаде из децембра 1941. године је од свега 46 тенкова пала на 27 тенкова фебруара 1942. Многе бригаде нису ни достигле званичну формацију. Међутим, пораст производње тенкова почетком 1942. године омогућио је да тенковске бригаде почну да расту. Тако су тенковске бригаде априла 1942. бројале 46 тенкова: 16 Т-34, 10 КВ-1 и 20 лаких тенкова.

Упоредо са израстањем командног кадра црвеноармејских тенковских јединица дошло је и до увођења масивнијих формација тенковских јединица. Марта 1942. су формирани први тенковски корпуси. У ствари, то је била јединица ранга оклопне дивизије по западној терминологији. Новоформиран тенковски корпус је имао две тенковске и једну моторизовану бригаду, са укупно 20 тенкова КВ, 40 Т-34 и 40 лаких тенкова. Средином априла формација је повећана на три тенковске бригаде са укупно 150 тенкова. Први пут су употребљени маја 1942. када су у борбама за Харков претрпели велике губитке. Очигледно, совјетски команданти још увек нису били вични употреби оклопних снага, често делећи корпусе у посебне јединице за подршку пешадији. Губици тенкова само у мају месецу износили су близу 1500 тенкова.

Битке за Харков довели су до озбиљних преиспитивања у црвеноармејским тенковским јединицама. Тенковске бригаде су биле хетерогене јединице наоружане тенковима Т-34, КВ и Т-60. Тешки тенкови су били чест извор потешкоћа, значајно спорији од Т-34 и Т-60 и често су заостајали иза бригаде.  Иако је КВ настао као тежња да се направи „оружје – чудо“ 1941, 1942. године је већ постао рањив, тако да су сви команданти прижељкивали да престане њихова производња, заједно са престанком производње лаких тенкова. Више су волели бржи и поузданији тенк Т-34. Иако су постојали планови за укидање производње лаких и тешких тенкова, сматрало се да би тај потез пореметио индустрију тенкова, која је коначно почела да бележи тражени раст производње. Нађено је компромисно решење: тешки тенкови су избачени из наоружања тенковских бригада и реорганизовани у посебне тенковске пукове који су имали задатак да пружају подршку пешадији. Део производних линија тешких тенкова у Чељабинску додељен је производњи тенкова Т-34. Нова формација тенковске бригаде, која је ступила на снагу јула 1942. године, предвиђала је да бригада има два тенковска батаљона и моторизовану чету и јединице подршке. Бригада је бројала 1038 војника, 21 лаких тенкова, 32 средња тенка Т-34, 3 оклопна аутомобила БА-64, 110 теретних возила, 3 штабних кола или теренских возила, 12 моторцикала, 5 тегљача, 4 противтенковска топа 76 мм ЗИС-3, 6 противтенковских пушака и 6 минобацача 82 мм. Први тенковски батаљон, који нас овде више интересује, имао је две тенковске чете са по 10 тенкова Т-34. Други је пак имао тенковску чету наоружану са 10 тенкова Т-34 и тенковску чету наоружану са 10 лаких тенкова.

Реорганизације нису биле правовремене, тако да нису могле утицати на борбена дејства у касно лето код Вороњежа и на реци Дон. Губици су били запањујући. Од јула до септембра 1942. изгубљено је скоро 8 000 тенкова. Немачка 6. армија продрла је у Стаљинград – најудаљеније тачке немачког напредовања на Источном фронту.

Док се немачка војска приближавала Стаљинграду и његовим кључним фабричким постројењима, Совјети су чинили напоре да умање утицај стаљинградских фабрика на процес производње тенкова. Августа 1942. масивни комплекс Танкоград у Чељабинску, који је производио непопуларне тешке тенкове КВ-1, започео је пребацивање производње на производњу тенкова Т-34. Зачуђујуће, стаљинградска фабрика тенкова је радила све до септембра 1942. године, док су борбе беснеле у предграђу. Постоји прича да су последње серије тенкова улазиле у градске борбе без финалног фарбања тенка. Стаљинградска фабрика трактора је до тада била окосница у производњи тенкова Т-34, са учешћем од око 42%. Фабрика Уралмаш у Свердловску, која је производила КВ и тело и куполу тенка Т-34, од октобра 1942. била је сконцентрисана само на склапање тенкова како би помогла у надокнади губитка критичне стаљинградске фабрике.

Т-34 Модел 1943

Иако је основни циљ током 1942. било једноставно повећање производње тенкова Т-34, одређени напори су чињени на унапређењу конструкције тенка. Један од погодака модела који је био кратког живота, Т-34М, била је шестоугаона купола која је била уграђивана на тенкове Т-34 Модел 1943. Ова купола је била већа и пространија од раније куполе, са 70 мм чеоног и 52 мм бочног оклопа. Простор за смештај муниције је могао да прими 100 уместо досадашњих 77 граната. Генерално гледано, куполе су израђиване ливењем, са хладно ваљаним кровом. Међутим, оне које су произвођене у фабрици Уралмаш, где се налазила 5000-тонска преса, биле  су облије. Укупно је ковањем произведено 2670 купола и оне су коришћене за уградњу у тенкове произведене на новој линији у фабрици Танкоград у Чељабинску и Уралмаш у Свердловску. Ипак, нису све линије за производњу купола пребачена на израду шестоугаоних купола. Тако је фабрика која је снабдевала куполама фабрику Красноје Сормово у Горком наставила да производи мање куполе  све до краја 1942. тако да су оба модела купола равноправно уграђиване у тенкове. У модел 1943 су уграђивани и “Циклон” филтер ваздуха и петостепени мењач. До лета 1942, произведен је и нови споЉни резервоар горива капацитета 40 литара, који су се монтирали на задњи део тенка, у пару. Током 1943. настао је нови спољни резеревоар за гориво, који су чинила три цилиндрична канистера монтирана на бочној страни тенка. Посада је путем мале електричне пумпе или у неким случајевима ручном пумпом пребацивала гориво у унутрашњи резервоар горива.

Јуна 1943. Совјети су издали техничке захтеве конструкторским бироима ГКБ-Т-34 и СКБ-2 за развој новог, универзалног тенка. Идеја је била да се искомбинују најбоље одлике тешких тенкова, посебно њихов дебљи оклоп, са жељеним одликама средњих тенкова, посебно њиховом великом мобилношћу и малом масом. Две такмичарске конструкције су развијене, Т-43 у Њижнем Тагилу и КВ-12 у Чељабинску.

Т-43 је у многоме био “васкрснуће” пројекта Т-34М из 1941. године, с тим што је тежиште дато на оклопној заштити. Чеони оклоп куполе износио је 90 мм, док су бочне стране биле дебеле до 75 мм. Као и у случају Т-34М, вешање је изведено помоћу торзионих шипки – уместо Кристијевог вешања, али су ипак задржани типично велики точкови као код Т-34. Као новина, код Т-43 се истакла купола за три члана посаде и командирска купола која је имала видно поље од 360°. Око три четвртине компоненти било је преузето са тенка Т-34 Модел 1943, док су се сама купола и тело значајно разликовали. Како је програм тенка Т-34 имао приоритет, израда прототипова нових тенкова је споро напредовала, први је завршен тек марта 1943. године. Прототипови тенка Т-43 су послати на полигон Кубинка на интензивна испитивања, која су показала оно што је већ требало бити очигледно: тежи оклоп значајно смањује мобилност тенка у поређењу са Т-34. Како је надолазећа летња кампања требала велику количину проверених тенкова, није било озбиљних разматрања о покретању производње новог модела тенка. Битка код Курска, праћена совјетском противофанзивом, показала је да је главни недостатак тенка Т-34 слаб топ, а не оклоп. Као резултат тога, донета је одлука да се тенкови Т-34 пренаоружају новим топом калибра 85 мм. Као резултат тога, напуштен је пројекат “универзалног тенка” Т-43. Сматрало се да ће тако наоружан тенк Т-34 повратити стари баланс у квалитету тенкова који је настао увођењем основног модела тенка у наоружање.

Прототип тенка Т-43 (десно)

Совјети су иначе увидели потребу за јачим наоружањем још јануара 1943. године, када је дошло до првих сукоба са немачким Тигровима. Тада је Главна артиљеријска управа дала задатак конструкторима да започну развој новог тенковског топа калибра 85 мм, који ће се употребљавати на оклопљеним возилима. Биро који је водио Ф. Петров, у Артиљеријској фабрици број 9 у Свердловску, завршио је свој прототип топа 85 мм Д-5 јуна 1943. године. У међувремену, тим вођен Г. Сергејевим из Централног артиљеријског конструкторског бироа (који се налазио у Артиљеријској фабрици број 92 у Горком) је завршио прототип топа 85 мм С-53. Оруђа су подвргнута испитивањима током јула 1943. године, након чега је објављено да је победио Петров са топом Д-5. Топ Д-5 је био прегломазан за уградњу у куполу тенка Т-34, тако да је одлучено да се топ угради у специјалну верзију тенка Т-34, ловац тенкова СУ-85 и у нови тешки топ ИС. Иако Грабинов топ није победио, он је убедио Главну артиљеријску управу да се његов топ може монтирати у куполу тенка. Након што је извршен мали број конверзија, спроведена су пробна гађања. Тестови су показали да је топ превелик за уградњу у постојећу куполу. Простор потребан за пуњење топа био је премали, као и место за смештај муниције.

Свој врхунац, тенк Т-34 доживљава у бици код Курска. До битке, Т-34 је изгубио много од своје предности и надмоћи над немачким тенковима. Нови немачки тенкови, посебно Тигар и Пантер, били су боље наоружани и оклопљени. Најчешћи немачки тенк, PzKpfw IV, био је еквивалентан совјетском тенку у већини параметара, али је купола немачког тенка давала велику предност у борби. Ипак, предност која је имала деловања била је бројност тенкова Т-34 којим су Совјети располагали у време битке.

Црвена армија је постепено усвојила доктрину која је избегавала покушавање достизање Немаца у техничком или тактичком смислу. Технологија совјетских тенкова, обуке тенкиста и тактике нису биле дорасле немачким у тенковским дуелима “један на један”. Али су совјетски команданти схватили да борба механизованих снага није одређена тенковским дуелима, већ сукобима великих здружених снага. На овом нивоу, Црвена армија је изградила знатну предност у бројкама. Чак и ако би Немци успели да униште одређени број тенкова, увек би наилазили на нове и нове тенковске формације Совјета. Даље, на оперативном нивоу, команданти совјетских јединица су демонстрирали способност командовања великим здруженим јединицама које су биле или једнаке или чак и јаче од противничких.

Курска битка, детаљ

Током борбених дејстава код Курска, совјетски тенкисти су вешто користили терен у неким секторима и успевали да прикривено приђу како би отворили ватру са мање удаљености. Нападом са блиских одстојања, совјетски тенкисти су имали веће шансе да пробију оклоп нових немачких тенкова. На срећу Совјета, најмодернији немачки тенкови, поред тога што су се често кварили, нису били присутни на бојишту у већем броју. Тако су гро немачких тенкова још увек чинили PzKpfw III и PzKpfw IV. Совјети су претрпели далеко веће губитке од Немаца у овој бици, али је стабилна производња тенкова могла релативно брзо да надокнади настале губитке. Поред тога, пошто су Совјети победили и имали контролу над бојиштем, добар део тенкова је извучен са бојишта и послат на поправку.

Т-34-85

У освит битке код Курска, задатак пренаоружавања тенкова Т-34 топом 85 мм добија висок приоритет. Још са испитивања је постало јасно да ће бити потребна нова купола у коју ће се моћи сместити нови топ. Захваљујући Грабиновом утицају у политичким круговима, његов топ је изабран за наоружавање тенкова иако је топ Д-5 већ био изабран за наоружавање ловца тенкова СУ-85. Да би се убрзао програм, Морозовљев конструкторски биро је предложио да се пројект пребаци у Фабрику бр. 112 у Красноје Сармово, које није било далеко од Грабиновог бироа. Као резултат, конструкција Објекта 135 је поверена малом конструкторском тиму вођену Криловим у Горком, док је само конструисање куполе поверено Керичевом. Изабран је шаблон за куполу већ развијену за тенк Т-43, али прилагођену телу Т-34. Топ 85 мм је експериментално монтиран на тенк Т-43, када добија ознаку Т-43-85. Тиме је постало јасно да није могуће искористити куполу са Т-43 без одређених модификација. Поред тога што је куполи додат “врат” да би била виша од поклопца мотора, модификован је кров куполе при чему је нишанџија остао без свог поклопца, а командир је померен са позиције у задњем делу копле, иза нишанџије како би се добило више простора за дужи трзај топа 85 мм. У јесен 1943. године у фабрику Красноје Сормово су стигли радионички цртежи за производњу топа С-53. Документа су открила да је Грабинов топ био лоше прилагођен за уградњу у нову куполу, те да је био толико гломазан да не би имао одговарајућу депресију или елевацију. Москва наређује Грабину да редизајнира топ. Два прототипа тенкова Т-34 са новом куполом су били готови новембра 1943. године и послати у Кубинку. Тестирање је ишло тако глатко, да су Стаљин и Државни комитет одбране 15. децембра 1943. прихватили Објект 135 за увођење у наоружање Црвене армије. Тенк добија име Т-34-85, упркос чињеници да су испитивања била некомплетна и да сама конструкција тенка није финализирана. Стаљин је наредио званичницима тенковске индустрије да припреме Т-34-85 за производњу до фебруара 1944. године.

Шематски приказ Т-34-85

Иако је С-53 био прихваћен за производњу, испитивања за увођење у наоружање су нормално рађена, како би се уверили да је израђен у складу са спецификацијама. Током тестова рађених крајем децембра, један од топова се покварио због мањкавости конструкције система трзаја. Тиме је дошло до кризе у тенковској индустрији јер је неколико фабрика већ израђивало алате за нови топ и куполу. Као краткорочно решење, управа артиљерије је наредила фабрици Красноје Сормово да адаптира топ Д-5С за куполу тенка Т-34-85. То је омогућило индустрији да постигне рок који је задао Стаљин. Овај привремени тип тенка, некада називан Т-34-85 Модел 1943, произвођен је у Горком у периоду од фебруара до марта 1944. године. Јануара, управа артиљерије испитује четири топа калибра 85 мм: Грабинове С-50 и С-53, Петров Д-5 и ЛБ-85 – дело конструктора из Гулага. Испитивања су показала да ни један од четири топа не задовољава у потпуности постављене захтеве, те да финални производ мора да има најбоље карактеристике сваког топа понаособ. Нови шеф конструкторског тима фабрике бр. 92, Савин, започео је рад на редизајнирању топа С-53 користећи неке одлике топа Д-5 и осталих топова калибра 85 мм. Испитивања из јануара 1944. године су показала да је овакав, композитни дизајн, много бољи од појединачних конструкција топова Д-5 или С-53. Нови топ је усвојен под ознаком ЗиС-С-53. Производња топа започета је марта 1944. године. Крајем месеца, нови топ је постепено заменио топове Д-5 на проиозводним линијама. Укупно гледано, произведено је око 800 тенкова Т-34-85 са топом Д-5Т, док је остатак био наоружаван топом ЗиС-С-53.

Са производњом топова, извршене су и неке измене у конструкцији куполе за Т-34-85. Модификовану куполу конструисао је конструкторски тим под вођством Набутовског у главном конструкторском бироу у Њижнем Тагилу. Телескопска нишанска справа ТШ-15 замењена је новом, зглобном телексопском нишанском справом ознаке ТШ-16. Са спољне стране тенка, ова измена је уочљива по томе што је купола командира померена за око 40 цм ка задњем делу куполе.

Т-34-85 из састава 2. гардијског тенковског корпуса улази у Минск, јул 1944.

Упоредо са почетком припрема неколико фабрика тенкова да се пребаце са производње Т-34 на производњу Т-34-85, фабрике у Њижнем Тагилу и Иркутску започињу производњу купола за нове тенкове. Различите технике ливења у ливницама довеле су до тога да се куполе сходно томе и разликују. Најчешћи тип куполе, вероватно произведене у ливници у Њижнем Тагилу је имао глатке стране док се у другој ливници производила купола са оштрим преласком код задње стране куполе. Током рата, Т-34-85 је произвођен у три фабрике: Уралвагонзавод бр. 183, Красноје Сормово бр. 112 и Фабрика тенкова Омск бр. 174. У Њижном Тагилу се налазила највећа фабрика, у којој се произвело 78,2 % тенкова Т-34-85. До краја рата Т-34 је постао доминантан совјетски тенк. Производња лаких тенкова је завршена 1943. године, док је производња тешког тенка ИС-2 остала скромних размера.

Први тенкови Т-34-85 пристижу у јединице Црвене армије марта 1944. године. Уопштено гледајући, приоритет су имале гардијске јединице; међу првим јединицама су наоружани 2, 6, 10. и 11. гардијски тенковски корпус. Совјети су желели да комплетно пренаоружају сваку бригаду тенковима Т-34-85, али у ствари, многе бригаде су остале са мешовитим наоружањем.

Крајем марта 1944. године 1. украјински фронт маршала Жукова и 2. украјински фронт маршала Коњева скоро да су успели да ухвате у замку немачку 1. оклопну армију код Каменеца – Подољског на украјинско-румунској граници. Фелдмаршал Ерих фон Манштајм покренуо је противнапад употребом СС оклопних дивизија, са циљем помагања 1. оклопној армији да избегне окружење. Совјетске јединице су имале губитке од претходних борби, тако да је 4. тенковска армија имала свега 60 тенкова (пуна формација предвиђа 800 тенкова). Тенкови Т-34-85 су похрлили у акцију како би ојачали ослабљене тенковске бригаде. Тенкисти су позитивно реаговали на нове тенкове. Генерал Катуков, командант 1. тенковске армије, се након рата сећа „да је у рату било и срећних тренутака. Један од њих је био и пристизање нових тенкова.“

Прво ватрено крштење тенкови Т-34-85 имају крајем марта 1944. током операција у западној Украјини. Немачке јединице у почетку индентификују тенк као Т-43, највероватније под утиском обавештајних података о новом „универзалном“ тенку Т-43. Број нових тенкова који је учествовао у овим борбама није био велики, јер је већи део тенкова одлазио у гардијске јединице које је требало опремити и припремити за надолазећу офанзиву. Пристизање новог модела тенка било је велико олакшање за совјетске тенкисте, посебно ако се има у виду да је истовремено на бојиште дошао и тешки тенк ИС-2. Нови тенк није преузео техничку надмоћ од Немаца, али се скоро изравнао са њом. Т-34-85 је био супериоран у односу на најчешће немачке тенкове тог времена, у погледу оклопне заштите и ватрене моћи. Ипак, није био раван Пантеру. То је било посебно видљиво у тенковским дуелима ова два модела тенка, где је совјетски тенк у старту био хендикепиран употребом муниције БР-365. Т-34-85 је могао да пробије немачки тенк само са бока, или да погоди у мали раван део чела куполе. За разлику од њега, Пантер је могао да пробије оклоп совјетског тенка, и то са 1200 м куполу са чела, и предњу плочу са 300 м. Бочни оклопи оба тенка пробијана су са даљина од 2500 м, с тим да је совјетски имао предност у томе што је бочни део Пантерове куполе био слаб. Пантер је изгубио на предности када су Совјети увели нови тип муниције 85 мм – унапређени пројектил БР-365П. Овај пројектил је имао језгро од тунгстена и могао је да пробије 138 мм оклопа на 500 м даљине. Тако је и Пантер могао да настрада поготком у чело тенка.

Заробљени Т-34-85 у саставу 25. оклопне дивизије

Главна предност тенка Т-34-85, и поред свих позитивних страна конструкције, била је бројност. На крају месеца маја 1944. Немци су располагали са свега 304 Пантера на источном фронту, јер се већи део ових тенкова налазио на западу, ишчекујући Савезничку инвазију. Совјетске фабрике су у пролеће 1944. са линија избацивале око 1200 тенкова месечно. Без обзира што његов топ до доласка нове муниције није могао да пробије Пантера како је желео, пробијао је тенкове и оклопна средства која су чинила већину немачких оклопних снага на источном фронту – то је било и више него довољно. До почетка операције Багратион, совјетске офанзиве против немачке Групе армија „Центар“ у Белорусији 22. јуна 1944. године, већина совјетских тенковских корпуса била је бар делимично пренаоружана новим тенковима, а многе јединице су биле у потпуности пренаоружане.

Т-34-85 је одиграо истакнуту улогу у великим победама током лета 1944. године. Око 7200 тенкова Т-34 је произведено до јуна 1944. године, од којих је преко 6000 било Т-34-85. Са изузетком једног тенковског корпуса, који је био наоружан махом новим америчким тенковима М4А2, скоро сви корпуси који су учествовали у операцији Багратион су били наоружани новим тенковима. Операција Багратион је почела 22/23. јуна 1944. године, са циљем уништења Групе армија Центар, у највећем поразу Вермахта у Другом светском рату. Губици нанети Немцима у овој операцији, били су ненадокнадиви. Ослобођење Белорусије је обезглавило немачку одбрану на истоку и праћено је офанзивом у Украјини, којом је Црвена армија дошла у централну Пољску и Румунију. Најтеже битке тенкова су се догодиле око Бродија и Лавова током офанзиве у Украјини, где се налазила већина немачких оклопних снага које су биле ангажоване на Источном фронту.

Т-34-85 у Београду

„Тридесетчетворке“ у Југославији

Поред тога што се налазио у наоружању јединица Црвене армије, тенком Т-34 су биле наоружаване и оклопне формације савезничке Пољске, Југославије и Чехословачке. Њима су биле наоружана чехословачка 1. тенковска бригада у СССР-у и југословенска 2. тенковска бригада. Пољаци су у почетку имали један тенковски пук, али су до краја рата формирали тенковски корпус, две самосталне тенковске бригаде и бројне јединице за подршку оклопних јединица.

Строј тенкова ЈА

Југословенска 2. тенковска бригада формирана је на тлу Совјетског Савеза новембра 1944. године. Људство за формирање јединице потицало је од људства које је послато из Југославије ради обуке на тенковима и људства које се већ налазило на територији Совјетског Савеза, по различитим основама. Јединица је од Совјета добила 65 тенкова Т-34-85. У Југославију бива упућена у пролеће 1945. године. Њен ратни пут кроз Југославију водио је преко Сремског фронта, преко Загреба, до Трста 21. маја 1945. године, где је демонстрирала своју моћ. Након Трста одлази за Випаву, где је дочекује одлука о формирању 1. тенковске армије, за чије потребе су 1. и 2. тенковска бригада прерасле у 1. и 2. тенковску дивизију. Након додавања по једне моторизоване и артиљеријске бригаде, те приштапских и јединица подршке, новоформирана 2. тенковска дивизија добија наређење да одмаршује у Скопље. Према замисли војних руководиоца, требало је ојачати простор према Грчкој, у којој је владало варљиво примирје између легалне власти и комунистичког покрета. Фебруара 1946. године, након поновне ескалације кризе око Трста, 2. тенковска дивизија бива враћена на територију Словеније. У време доласка тадашње 2. тенковске бригаде у Југославију, једна чета је задржана у Београду. Та иста чета је марта 1946. године послужила као основа за формирање 5. тенковске бригаде. Техника за попуну бригаде дошла је из СССР-а током марта 1946. године (66 тенкова Т-34-85).

Поред Т-34-85, на територији Југославије су се налазиле и старије верзије тенкова, наоружане топовима калибра 76 мм. Наиме, ти тенкови су се налазили у наоружању немачких полицијских оклопних јединица, које су биле попуњаване техником заробљеним у току борбених дејстава на територији Чехословачке, Пољске, Француске… Тако је 5. оклопна чета, наоружана и тенковима Т-34, крај рата дочекала у Словенији.

На крају четрдесетих година, бројно стање совјетских тенкова Т-34 у наоружању југословенских јединица износило је 425 тенкова. Следећа набавка ових тенкова биће реализована тек 1966. године. Остало је забележено да је 308 тенкова Т-34, испоручених у другој половини 1947. године, било слабијег квалитета (нису били нови тенкови већ ремонтовани, неисправности акумулатора, испоручени топови 76 мм као резервно наоружање, пукао блок мотора…).

За одржавање совјетских тенкова у наоружању ЈА била је задужена централна тенковска радионица у Младеновцу. Поред поправки, ова радионица је производила и резервне делове. У истој радионици је израђен и први југословенски тенк А-1. „Возило А“ није имало неку велику важност са становишта употребе у евентуалним борбеним дејствима, али је путем његове израде освојена производња одређене количине резервних делова за Т-34. Августа 1950. године формиран је машински биро у Београду, са задатком освајања производње мотора и мењача за Т-34. Задаци су касније проширени и задатаком производње тенкова у Војковићима (каснији Фамос). 1956. године се одустаје од пројекта развоја домаћег тенка тако да долази до гашења машинског бироа.

Југословенски Т-34-85 на вежби

Пријем западне војне технике, међу њима и тенкова, 1952. године – условио је повлачење тенкова Т-34 из наоружања. Тенкови Т-34 се замењују америчким М4А3 и М47 прво у јединицама стационираним у западном делу Југославије, док јединице у централном и источном делу земље остају и даље наоружане совјетском техником. Од на тај начин насталог вишка тенкова Т-34, обезбеђени су тенкови за формирање још три ратне јединице.

Током 1966. године, и поред набавке модернијих совјетских тенкова, Југославија доноси одлуку да купи понуђену модернизовану верзију тенка Т-34. Планирано је да се са купљених 600 комада замене већ застарели амерички тенкови М4А3. Југославија је поред набавке тенкова, желела да набави и одговарајућу количину резервних делова, јер је то сматрала јефтинијим начином до доласка до резервних делова. После дугих преговора, набављено је 600 тенкова, који су испоручени у серијама од по 200 комада, и то 1966, 1967. и 1968. године. након набавке ових тенкова, одустало се од идеје модификовања постојећих – немодернизованих тенкова. Током 1967. године, због лошег стања старих Т-34, заузет је став да се и они доведу на ниво Т-34Б. Планирана модернизације је започета у другој половини 1969. године. За модернизацију је био задужен ТРЗ Чачак. Овај процес није доведен до краја због избијања рата у Југославији 1991. године.

На дан 14. априла 1972. ЈНА је имала 1018 тенкова Т-34 и Т-34Б , што је представљало 44% од укупног броја тенкова у наоружању ЈНА.

Тенкови Т-34 су коришћени у борбеним дејствима на тлу Југославије, да би након Дејтонског споразума били повучени из наоружања.

Средњи тенк Т-34 са немачким ознакама

Т-34 заробљен од стране немачке 98. пешадијске дивизије

Т-34/76 заробљен од стране 5. СС дивизије

T-34/76 Модел 1943 са немачким ознакама; упадљива је величина ознака, како не би долазило до губитака услед пријатељске ватре

Немачки војници позирају на заробљеним тенковима Т-34/76

Уништени Т-34 из немачког арсенала, Литванија

4 мишљења на „Средњи тенк Т-34

  1. Lepo, ali ako se već krenulo s toliko opširnim opisom bili bi korektno navesti korišćene materijale i autore koji su citirani u ovom tekstu, da ne bi ispala krađa. Takođe pohvalno i opširno je obuhvaćen i period nakon 2.SR, no nije navedeno koliko je SSSR oštetio SFRJ neisporukom sredtava koja su plaćena pre stupanja na snagu blokade od strane INFORMBIRO-a, odnosno otkazom isporučivanja rezervnih delova, novih sredstava i sl. A, isto se ponovilo i nakon 1956, .

  2. Коришћене су претежно књиге Стивена Залоге о Т-34, као и књига Б. Димиријевића за део око употребе Т-34 у СФРЈ.
    Уколико поседујете податке о штети коју је СССР нанео СФРЈ неиспоруком већ плаћених средстава, молио бих да исте доставите, уколико сте вољни, да би се и тај сегмент укључио у текст.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *