Sturmgeschütz III

Конструкција и развој

Генерал Манштајн је 1936. године дао поставке тактике употребе јуришне артиљерије. По том нацрту, пешадијске дивизије би добиле по батерију јуришних топова, јачине шест оруђа. Оне су требале да буду еквивалент лаким артиљеријским батеријама из Првог светског рата, али с том разликом што су имале оклопну заштиту. Са изузетком италијанског Семовентеа и мађарског Зрињија, слично оклопно возило (лако артиљеријско оруђе монтирано на добро оклопљену самоходну шасију ниске силуете) није било произвођено ни у једној другој држави током Другог светског рата.

Поборници тенкова (нарочито Гудеријан) увек су заступали теорију да се тенк (са наоружаном куполом покретљивом по азимуту 360°) може употребити као јуришни топ, али да се јуришни топ не може употребити као тенк. Каснији резултати постигнути коришћењем предности јуришног топа – ниске силуете,м оповргли су тврдње Гудеријана и њему сличних.

Немачки Четврти инспекторат (Инспекторат артиљерије) је 15. јуна 1936. године одобрио центру за развој наоружања копнене војске да развије оклопно возило за подршку пешадије у складу са следећим захтевима:

  1. монтажа топа калибра не мањег од 75 мм,
  2. покретаwе топа по азимуту већи од 30°,
  3. елевација топа довољна за постизање домета од 6000 м,
  4. да топ буде способан да пробије оклоп свих тада познатих оклопних средстава, на даљинама од 500 м,
  5. оклопна заштита возила требала је да штити од поготка калибра 20 мм у чело возила, док су бокови требали да пруже заштиту од погодака стрељачке муниције калибра до 7,92 мм (кров возила – отворен)
  6. укупна висина возила требала је бити мања од висине човека,
  7. остале димензије возила су требале бити у складу са димензијама тенкова, које су биле унифициране.

Центар за развој наоружања копнене војске је потписао уговор са компанијом Daimler Benz за развој шасије и надграђа, а са компанијом Krupp уговор за конструкцију топа. Претходно је Daimler Benz радио на развоју шасије за Pz.Kpfw.III.

У годишњем извештају компаније Krupp за 1935/36. годину стоји да су добили уговор за развој топа 7,5 цм дужине 24 калибара за самоходни јуришни топ. Експериментални примерак је требало израдити за цену од 24 000 рајхсмарака као и четири дрвена модела топа за 6000 рајхсмарака.

Дана 15. децембра 1936, јуришна артиљерија је добила кодну ознаку „Pak(Sfl.)“ (самоходни противоклопни топ). Ова ознака је две године касније модификована у „Pz.Sfl.III(s.Pak)“ (трећи модел оклопног самоходног тешког противоклопног топа).

Фотографија једног од пет sPak-а, урађених у серији од пет оруђа

Експериментални топ и четири дрвене макете требало је уградити у пет шасија, изведених из Pz.Kpfw.III Ausf.B, произведених у Даjимлер-Бенцу. Стога је Крупов уговор проширен на израду пет експерименталних топова, које је требало испоручити током 1938. године. Пет возила експерименталне серије, комплетираних 1938, употребљена су за дораду конструкције и успостављању основне доктрине употребе ових средстава. Због свог меког надграђа, ови експериментални модели нису били употребљавани у борби – али су коришћени у обуци.

Већ је речено да је према првобитној замисли, кров возила требао бити отворен. Тада, 1936. године, сматрано је да отворени кров пружа значајне тактичке предности. У поређењу са посадом тенка, посада у возилу са отвореним кровом је лако уочавала циљеве и могла је да чује прилажење возила.

Три године касније је донета одлука да се борбено одељење затвори са горње стране, тј. да добије кров. Као разлог томе дато је објашњење да су се тактички захтеви изменили. Природа ових измена није наглашена у званичном извештају. Потреба за кровом је могла проистећи из забринутости да на нагибима посада може страдати од рикошета стрељачке ватре. Постојала је мала вероватноћа од поготка минобацачке мине или артиљеријског пројектила врха возила у кретању. Танке кровне плоче нису обезбеђивале адекватну заштиту од директног поготка минобацачке мине калибра 81 мм, висдокоексплозивног артиљеријског зрна калибра 75 мм, или већих пројектила. Жичана мрежа се сматрала добром заштитом од ручних граната. Како плоче нису обезбеђивале херметичност возила, код напада Молотовљевим коктелом, постојала је реална опасност од цурења запаљеног садржаја коктела у унутрашњост возила.

Након конструисања крова возила, дошло је до застоја у прозводњи, јер су посаде тражиле да се изврше модификације, потребне код посредног гађања. Посадама се изашло у сусрет тако што је изрезан поклопац у крову, што је омогућило да се артиљеријски перископ истури изнад линије возила.

На дан 7. фебруара 1940. године име се званично мења из „s.Pak“ у „7,5 cm Kanone (Pz.Sfl.)“. Недуго затим, 28. марта 1940. године, име се мења у „Sturmgeschütz“, име које ће остати током трајања рата. Пуна званична ознака, која је утискивана на плочицама возила и која је ушла у приручнике и упутства била је »gepanzerte Selbstfahrlafette für Sturmgeschütz 7,5 cm Kanone (Sd.Kfz.142)«, и скраћено „gp.Sfl.f.Stu.G. 7,5 cm K. (Sd.Kfz.142)“.

Конструкција шасије за прву серију возила била је базирана на конструкцији „5.Serie/Z.W.“, познатом као Pz.Kpfw.III Ausf.E. Компоненте и склопови који су развијени специјално за Sturmgeschütz били су оклопно тело, хидрауличко управљање, седиште возача, вентилација кочница и кочнице гусеница. Оклопна заштита се састојала од предње плоче дебљине 50 мм постављене под углом од 9°, чела возила дебљине 50 мм под углом од 20° и 50°, оклопа надграђа и бокова возила дебљине 30 мм, крова дебљине 10 мм, оклопа задњег дела возила дебљине 16 мм и пода дебљине 15 мм. Отвори посаде су се налазили на крову изнад самих позиција нишанџије, пуниоца и командира. Возач је излазио кроз отвор за приступ склопу управљача и кочница.

Главно наоружање је представљао топ калибра 75 мм, изведен из тенковског топа 7,5 цм Kw.K. L/24, првобитно конструисаног за уградњу у Pz.Kpfw.IV. Ова два топа су имала исте затвраче, механизме опаљења, цев и муницију. Топ је био покретљив по елевацији од -10 до +20°, док је по азимуту покретљивост износила по 12° у лево и десно. Борбени комплет топа износио је 44 гранате. Од ових 44 граната, 32 гранате су се налазиле испред пуниоца, десно од топа. Осталих 12 граната се налазило у сандуку на задњем зиду борбеног одељења.

Као додатак главног наоружања, посада је располагала са два аутомата са по 192 метака борбеног комплета и 12 ручних граната. На задњем делу возила налазио се носач димних кутија (5 кутија), које су се активирале једна по једна из унутрашњости возила.

Sturmgeschütz је у почетку имао један УКТ пријемник, којим је руковао командир. Унутрашње везе није било. За преношење команди коришћен је звучник, монтиран код нишанџије.  Командир је са возачем комуницирао путем догласних цеви.

За погон возила употребљен је 12-цилиндрични бензински мотор Maybach HL 120 TRM, снаге 265 КС, и десетостепени мењач Maybach Variorex SRG 328 145.

Производња

Као додатак уговору о констурисању шасије и надграђа возила, Daimler-Benz је добио и уговор за склапање првих тридесет возила. Прво возило, модела  Ausf.А, требало је да буде завршено до децембра 1939. године, а цела серија до априла 1940. године. Због бројних проблема, производња је каснила, тако да је у Француску у мају и јуну 1940. године послато свега четири батерије.

Sturmgeschütz III Ausf.A у Холандији, 1940.

Уговоре за склапање друге и наредних серија возила је добила компанија Alkett. Између прве (30 комада  Ausf.А) и друге серије (250  Ausf. B) поручена је и мала серија од 20 додатних  Ausf.А возила. Из документације није јасан узрок наручивања ове мини серије.

Мали уговори за додатна возила, 50 модела  Ausf.B и свега 50 возила  Ausf.C, показали су да почетком 1940. године није било намере за неком масовном производњом овог оружја. Након што су показали своју вредност у Француској, потписани су уговори за 150 возила  Ausf.D, праћени уговором за 500 возила  Ausf.Е. Свега 284 возила из овог уговора је произведено у верзији  Ausf.Е. Преостали део је произведен са топом 7,5 cm StuK 40 – добивши ознаку  Ausf.F.

Употреба

Упутство под називом »Инструкције за употребу јуришне артиљерије« штампано је по први пут маја 1940. године, да би друго издање било одштампано априла 1942. године. Друго издање је слично првом, сем што је у другом издању обухваћени и технолошки напредак у развоју наоружања тог времена.

У поглављу „Основни принципи“ наводи се да је StuG офанзивно оружје. Може да отвара ватру само у смеру у коме је возило окренуто, због ограниченог кретања цеви оруђа по азимуту. Захваљујући својим способностима савлађивања терена и свом оклопу, способна је да прати пешадијске или оклопне јединице.

“Подршка пешадији у нападу је основна мисија јуришне артиљерије, својим оклопом, маневрабилности, способности савлађивања препрека и брзином отварања ватре. Морална подршка коју пешадија добија присуством јуришне артиљерије је такође важна.”

У упутству се каже и да StuG не може да гађа из покрета, као и да је у блиској борби рањив јер су му бокови слаби, а кров отворен. Поред тога, нема могућности да се одбрани од опасности са блиских одстојања. Самим тим није у могућности да изводи самосталне извиђачке или борбене задатке, већ увек мора бити подржаван пешадијом.

За примарни задатак StuG-ова у нападу пешадије стоји да је уништење тешког наоружања непријатеља, а које се не могу брзо и ефикасно уништити пешадијом, док је задатак у нападу оклопних јединица преузимање задатка тенка Pz.Kpfw.IV и уништење непријатељског противоклопног оружја на фронту.

StuG се, према правилу, изузетно може употребити и као дивизијска артиљерија, уколико то дозвољавају муниција и тактичка ситуација. При томе се јуришна артиљерија не убацује у план дивизијске ватре, али се третира као допуна, за посебне задатке – покретне батерије.

У истом правилу се каже да примарни задатак јуришне артиљерије никако не може бити борба против тенкова, већ се такви задаци извршавају само и случајевима самоодбране или тамо где се непријатељски тенкови не могу уништитит сопственим противоклопним артиљеријским оруђима (упутство из априла 1942. године каже да се StuG успешно може користити против оклопљених возила и лаких и средњих тенкова).

Организација

Прва јединица, 640. јуришна батерија, формирана је и пре него што је прво возило напустило фабричке хале, 1. новембра 1939. године. Следеће две јединице, 659. и 660. јуришна батерија, формиране су 8. априла 1940. године а четврта јединица, 665. јуришна батерија, формирана је 9. маја 1940. године. Првоформирана јединица је 10. априла 1940. године ушла у састав пешадијског пука »Grossdeutschland« и преименована у 16. јуришну батерију. Ове четири батерије су биле једине јединице наоружане јуришним топовима, на располагању за офанзиву кроз Bелгију на Француску маја и јуна 1940. године.

Званична организација јуришне батерије дефинисана је у акту од 1. новембра 1939. године. Bатерија од 6 возила (оруђа) подељена је у три вода са по два јуришна топа. Свака самостална јуришна батерија имала је и 5 лаких оклопних извиђачких аутомобила Sd.Kfz.253 за командире водова и командира батерије. шест лаких оклопних возила за транспорт муниције Sd.Kfz.252 који су вукли оклопне приколице Sd.Anh.32/1 и три средња оклопна транспортера Sd.Kfz.251 за резервне посаде возила. Због кашњења у производњи ових оклопних возила за подршку, вршене су замене возилима Sd.Kfz.101, Sd.Kfz.265 и Sd.Kfz.111.

Последњих шест StuG-ова  Ausf.А из прве серије првобитно је било намењено за формирање 5. самосталне батерије (666. јуришне батерије формиране 20. маја 1940. године). Уместо тога, били су дати СС јуришној батерији формираној 20. маја 1940. године за гарду „Адолф Хитлер“ (LSSAH). Тако су 666. и 667. јуришна батерија (формирана 1. јула 1940. ) попуњене моделом  Ausf.А на модификованим шасијама Pz.Kpfw. III Ausf.G.

Након рата, појавила се прича да ове две батерије нису послате у Француску јер су њихова оруђа била неупотребљива у борби. као разлог „неупотребљивости“ наводи се да је лоше био решен начин причвршћивања чеоног оклопа на возилу. Права истина лежи у томе да су ове две батерије прекасно наоружане да би могле да узму учешћа у борбеним дејствима у Француској.

Почевши од 10. августа 1940. године, јуришна артиљерија је организована по батаљонском принципу, где је сваки батаљон имао по три батерије са по шест оруђа.  У периоду од 10. августа 1940. до 10. јануара 1942. године формирано је 18 батаљона јуришне артиљерије. Самосталне су биле 900. јуришна батерија за обуку и три батерије које су биле придодате СС дивизијама „Das Reich“, „Totenkopf“ и „Wiking“. Посебним наређењем је 1. марта 1941. године новоформираним јуришним батеријама дозвољено да у свој састав уведу и седмо оруђе за командира батерије, те да уграде радио уређаје у једно од два оруђа у воду. У наређењу за формирање 900. батерије јуришних топова од 1. априла 1941. године стајало је и да се „уместо пет возила Sd.Kfz.253, употребе један StuG (као командно и осматрачко возило командира чете) и четири тешка моторцикла са приколицама за командире водова; уместо три возила Sd.Kfz.11 употребе три средња камиона, а уместо једног Sd.Kfz.10 употреби један лаки камион.“

Први StuG је имао ватрено крштење маја 1940. године. Радило се о оруђу из састава 16. јуришне батеије, која је била органски део пешадијског пука „Grossdeutschland“, ангажованог у пробоју код Седана. StuG-ови су успешно уништавали утврђену пешадију, противоклопна средства, савлађивали водене препреке. Након ангажовања у Француској, пешадинци су у потпуности прихватили ова оруђа. Cенили су њихову подршку у нападу, али и помоћ на маршу када су оруђа превозила теже наоружање (минобацаче, митраљезе) и муницију. Касније је употребљен и у нападу на Совјетски Савез, такође успешно.

Верзије возила

StuG III Ausf. 0
Експериментална верзија, у серији од 5 примерака. Никада нису виделиу борбу, већ су служили за обучавање.

StuG III Ausf. А
Верзија произвођена од јануара 1940. до маја 1940. године, укупно произведено 50 комада, од којих се 20 комада према неким изворима наводи као верзија  Ausf.B. Први пут су употребљени у борбама за Француску. За модел  Ausf.А коришћена је шасија Panzer III Ausf.F. Предњи оклоп је нарастао на 50 мм. Првих 30 комада је произвео Daimler Benz, а других 20 компанија Alkett, упоредо са производњом модела  Ausf.B. Конвертовани су од шасија Panzer III са оклопом дебљине 30 мм. Dодат је оклоп дебљине 20 мм како би се добио захтевани оклоп дебљине 50 мм. Од Panzer II су задржали бочне отворе за излазак, што није случај са осталим моделима возила.

Sturmgeschütz III Ausf. A

StuG III Ausf. B
Верзија произвођена од јуна 1940. до маја 1941. године, у серији од 300 комада. Од претходника се разликује по ширим гусеницама и точковима, уграђеном 6-степеним мењачем.

StuG III Ausf.B

StuG III Ausf. C
Верзија из априла 1941. године, произведена серија од 50 комада. Нишанџија добија перископ.

StuG III Ausf. D
Верзија произвођена од маја до септембра 1941. године, у серији од 150 комада. Верзија индентична претходној, са разликом што је уграђена унутрашња веза. Једноставно – наставак пређашњег уговора о производњи.

StuG III Ausf. Е
Верзија произвођена од септембра 1941. до фебруара 1942. године, у серији од 284 комада. Стране надграђа возила добиле проширења за смештај радио опреме. Повећани простор дозволио је смештај још 6 граната (б/к повећан на 50 граната) и митраљез MG34 са 7 добоша муниције за одбрану од непријатељске пешадије. Командир возила је добио стереоскопски перископ SF14З.

Sturmgeschütz III Ausf. E

StuG III Ausf. F
Верзија произвођена од марта до септембра 1942. године, укупно 366 комада. Ова верзија представља прву конкретну разлику у односу на основни модел – уградњом дужег топа StuK 40 L/43, истог калибра. Употребом нове муниције, Panzergranat-Patrone 39, StuG је могао да се сукоби са већином совјетских оклопних средстава. Од тог тренутка StuG постаје више противтенковско оруђе, а мање средство подршке пешадијских јединица. На крову бива уграђен вентилатор за извлачење барутних гасова из борбеног одељења. Чеони оклоп бива ојачан са још 30 мм. Од јуна 1942. године уграђује се 334 мм дужи топ, модела StuK 40 L/48.

Sturmgeschütz III Ausf. F

StuG III Ausf. F/8
Верзија произвођена од септембра до децембра 1942. године, укупно 50 возила. Ова верзија има оклопно тело слично телу Panzer III Ausf. Ј/L са повећаном оклопном заштитом задњег дела возила. То је била осма верзија тела Panzer III, тако да је у складу са тим и ознака „F/8“.

StuG III Ausf. G
Верзија произвођена од децембра 1942. до априла 1945. године; произведено 7720 комада, 173 комада добијено конверзијом шасија Panzer III. Последња и најуобичајенија верзија.  Ausf.G је користио тело тенка Panzer III Ausf.М. Горњи део надграђа возила је проширен, напуштене су варене кутије са сваке стране надграђа. Нови дизајн надграђа повећао је висину возила на 2160 мм. Зид иза борбеног одељења је ојачан, а вентилатор је померен ка задњем делу борбеног одељења. Од марта 1943. године напуштена је уградња возачевог перископа; уграђује се заштитна сукња као заштита од дејства противтенковских пушака. У склопу припрема за битку код Курска, на свим StuG-овима прве линије уграђиван је овај вид заштите (и на моделу F/8). Монтажа ових сукњи није се показала адекватном, пошто су их многа возила погубила на бојном пољу. Тако је од марта 1944. године примењен бољи модел уградње, виђен код каснијих возила модела  Ausf.G.

Sturmgeschütz III Ausf. G

TT карактеристике Sturmgeschütz
Ausf.A
Sturmgeschütz
Ausf.C-E
Sturmgeschütz
Ausf.F and F/8
Sturmgeschütz
Ausf.G
дужина
5,38м
5,40м
6,31м
6,14м
дужина (без топа)
5,38м
5,40м
5,38м
ширина
2,92м
2,95м
висина
1,95м
2,15м
2,16м
маса
20,7т
22т
23,2т
23,9т
погон
Maybach HL 120 TRM 265 KS
посада
4 члана
оклоп
10-50мм
10-80мм
наоружање
7,5 cm Kan L/24
7,5 cm StuK40
борбени комплет
44
54
максимална брзина
40 км/ч

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *