Аутомат Thompson

Увод

Постоји одређено оружје које је стекло статус иконе у прошлом веку. Статус иконе дугује делом рату, а делом гангстерским филмовима који су постали популарни почетком 20. века, од којих су многи истицали по неко оружје. Често је оружје бирано и постајало популарно независно од својих карактеристика и квалитета, већ по „фотогеничности“. Као резултат тога, колекционари и стрелци су желели да набаве баш то оружје које су видели у филмовима. Модеран пример овог ефекта може се пронаћи у употреби Смит Весоновог револвера .44 Магнум у серији филмова о Прљавом Харију седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Филм је потакнуо колосалну потражњу за револверима, захтев на који компанија Смит и Весон није могла одмах да одговори и која је, на крају крајева, спасила компанију од финансијске пропасти. Други пример се односи на филмове са тематиком рата у Вијетнаму. Обични грађани су могли да виде војнике како држе и употребљавају различите модерне јуришне пушке, аутомате и митраљезе, што је потакло интересовање за војну технику и технологију производње војног оружја. Док је старије војно оружје одувек било предмет интересовања колекционара, ускоро се појавило паралелно интересовање за оружје које се налази у наоружању оружаних снага тог времена, тако да се ускоро појављују комерцијалне варијанте пушака М-16, АК-47 и осталих.

Аутомат Томпсон је један од ових оружја – икона. Његов почетак био је неуобичајен, јер је развијен након Првог светског рата, замишљен као оружје за борбу у рововима. Пре него што је могао да уђе у наоружање, рат је завршен, тако да је остао без ватреног крштења. Међутим, прихватају га криминална братства из Чикага и Њујорка током година чувене прохибиције двадесетих година прошлог века. Полиција и Истражни биро, који су себе сматрали слабо наоружаним, били су приморани да за потребе наоружавања својих снага купе аутомате Томпсон. Велики публицитет стиче у окршајима полиције и гангстера и кроз његову употребу у масакру на дан Св. Валентина 1929. Ускоро привлачи пажњу и холивудских продуцената који почињу да га у великом броју употребљавају у својих филмова. У ствари, појављивање Томпсона у филмовима није било у пропорцији са његовом употребом на улицама и под нормалним околностима би сигурно избледео током касних тридесетих година, јер се полиција у великој мери обрачунала са бандама.

Ипак, историја има начин да направи пун круг. У светлу јапанског напада на Перл Харбур децембра 1941, Америка је морала да се брзо наоружа како би се борила у рату. У арсеналу САД тог времена било је оног наоружања које се користило и у Првом светском рату. На срећу, брилијантни конструктор Џон Гаранд је од почетка тридесетих година радио на новој конструкцији полуаутоматске пушке, која је касније добила име М1 Гаранд. Пушка је уведена у наоружање 1936. године. Упркос чињеници да концепт аутомата никада није био посебно атрактиван за употребу у оружаним снагама, и да Томпсон није био широко прихваћен за употребу у војним јединицама, ипак је био доступан на тржишту. Он је ипак постао очигледан избор за копнену војску и марински корпус, како би се поред полуаутоматске пушке Гаранд наоружали и њиме, након чега је Томпсон, или од милоште „Томи Ган“ постао, као што је светски познато и прихваћено, најпознатији Савезнички аутомат Другог светског рата.

И заиста, компанија Ауто-Орднанс, произвођач Томпсона, је убрзо увидела важност тог надимка и патентирала га. Томпсона су користили Американци, Британци, Французи, Индијци, Аустралијанци, Канађани, Јужноафриканци, Новозеланђани, Совјети, Кинези, Југословени… Коришћен је у борбама на свим врстама терена – у пустињи, на планини, у џунгли и шуми, у пољу и на улицама – и у свим окружењима се показао као потпуно прикладан и употребљив. Нико га није звао перфектним, јер чињеница је да то није ни био – али једно је сигурно: нико га се није одрицао. Ватрена моћ генерисана мецима калибра 11,43 мм је увек била добродошла, у свим борбеним ситуацијама. Мали број оних који су примили рафал из Томпсона су преживели да посведоче о његовој борбеној моћи.

Развој

Рововски рат, какав је вођен у Првом светском рату, потакао је конструисање уникатних оружја, која касније постају уобичајена на бојиштима широм света: ручне гранате, снајперске пушке, бацачи пламена, лаки минобацачи и аутомати.Немачка је била пионир у развоју аутомата, конструисавши први практичну конструкцију која се првобитно звала „Maschienpistolen“, да би потом добила и званичну ознаку 9 mm Bergman MP18/1. Немци су током битке за Верден 1916. године брзо схватили да су пушке репетирке имале велика ограничења у борби у рововима. Биле су предуге, гломазне за ношење, мале брзине гађања и преснажне за борбу у рововима, где је даљина до циља ретко прелазила 180 м тако да је пушка са теоријском даљином гађања од преко 1800 м била потпуно непотребна. Оружје кратког домета, са могућношћу аутоматске паљбе са великим капацитетом оквира било је и више него потребно, тако да је развој Бергмана постао репер у констрисању оружја.

У периоду од крја 1916. године до 1918. године произведено је око 30 000 примерака овог аутомата и често је копиран у другим земљама. MP18/1 је патио од неколико недостатака, од којих је главни проблем била употреба непоузданог „малог добоша“ са пиштоља Лугер, који је ускоро замењен једноставним кутијастим оквиром. У глобалу, Бергманов аутомат је био сјајно оружје. Термин „аутомат“ је потекао из употребе метка мањег калибра од пушчаног метка, генерално пиштољског метка, и чињеници да је био способан да оствари потпуно аутоматску ватру.

Савезници су били свесни потребе да унапреде оружје за борбу у рововима, али британски војници нису имали довољно поверења да би се наоружали личним аутоматским оружјем. Британски војни врх је имао становиште да би Томпсон испалио сву муницију за кратко време, након чега би војник остао на бојишту беспомоћан. Као додатак, у време рата, мали број држава је био спреман да уведе већи обим нове технологије у ратну привреду, која је већ била и више него напрегнута производњом ратног материјала.

Иронично, Француз који се бавио производњом застарелог оружја са слабим карактеристикама, увео је концепт повећане ватрене моћи војника- појединца увођењем заиста ужасног лаког митраљеза Chauchat, и нешто ефикаснијег Fusil Mitrailleur Mle 1917, петометном полуаутоматском пушком која је функционисало на принципу позајмице барутних гасова. Ниједно од њих није било ни компактно нити лако, али је основни концепт на коме су се заснивали у пружању веће ватрене моћи појединцу био најбитнији у целој причи.

САД које су ушле у рат 1917. године такође су невољно прихватале нове технологије. Америчка пушка М1903 Спрингфилд су сматране најбољим војничким пушкама, а добар део војника је био наоружан и полуаутоматским пиштољима Колт М1911, једним од најбољих икада произведених пиштоља. Ипак, извештаји који су долазили у команду америчкких оружаних снага почели су да указују да док се Колт показао као одлично оружје за борбу у рововима, а да се пушка Спрингфилд и није баш најбоље показала.

То су биле лоше вести за бригадног генерала Џона Т. Томпсона, који се до 1914. године налазио на месту Начелника за стрељаћко наоружање у одсеку техничке службе команде КоВ, одакле је снажно подржао развој и увођење у наоружање пушке Спрингфилд.

Са избијањем рата, Томпсон је напустио војску, како би постао начелник одељења конструктора у компанији Ремингтон.

Можда је битнија информација из његове биографије да је 1916. године заједно са сином, потпуковником Мерселијусом Х. Томпсоном основао компанију за конструисање и производњу наоружања под именом Auto-Ordnance Corporation. Финансијску подршку за оснивање компаније добио је од Томаса Рајана, финансијера ирског порекла који је богатство стекао захваљујући повластицама за снабдевање компаније New York Metropolitan Traction Company трамвајима, као и у пословима организовања већег дела Америчке дуванске компаније. Рајан је од раније био заинтересован за послове са оружјем и заинтригирала га је Томпсонова идеја о конструисању аутоматске пушке, тако да је дао значајна средства за оснивање нове компаније.

Џон Томпсон, који се вратио у војску – на старо постављење, наравно, 1917. године – добио је у надлежност снабдевање копнене војске стрељачким наоружањем. Недостаци стандардне војничке пушке су га се посебно тицали, обзиром да је имао у глави пројекат аутомата. У свим приликама је рекламирао надолазећи производ своје компаније, призивајући ново оружје за америчке војнике:

Генерал John T. Thompson на демонстрацији аутомата М1921, мај 1922.

„Наши момци у пешадији, сада у рововима требају мали митраљез, који ће испалити 50 до 100 метака, тако лак да може пузити с њим из рова у ров, и да може сњим збрисати читаву чету непријатеља једном руком. Рововску метлу. Најближи томе је француска аутоматска пушка Chauchat 8 мм али је претешка и нема довољан капацитет магацина и слабе је конструкције. Желим мали митраљез који можете држати у рукама, да гађате са кука, да га пуните у мраку. И мора да користи муницију коју већ имамо…. и желим га одмах. Сада треба доћи до њега. Трошак није битан!“

Блиш, Ејкхоф и .45

Томпсон је у развоју новог оружја потпомогнут напорима неколико талентованих појединаца. Први је међу њима био капетан Џон Н. Блиш, поморац, математичар и физичар који је открио важна својства одређених метала повезана са адхезијом која су била применљива у конструкцији механизама за забрављивање цеви. За развој лаког аутомата, његова открића су имала велики потенцијал. Томпсон је био срећан  што је унајмио веома способог конструктора, Теодора Х. Ејкофа, који је требао да постане старији инжињер у новоотвореној компанији Auto-Ordnance. Ејкоф је имао велико искуство у конструисању оружја, радећи у техничкој служби пре рата, где је у једном тренутку радио на испитивању постојећег аутоматског оружја које је развијано широм света. Ту се уверио да најбољи калибри који су на располагању нису пушчани меци који су тада били у широкој употреби, већ већи, тежег зрна са мањом енергијом. Такви меци су производили мањи притисак на механизме оружја, било је лакше руковање оружјем при рафалној паљби, а  компактне димензије су омогућавале да оружје буде мање и лакше. На блиским одстојањима, та зрна су имала и више него довољну зауставну моћ.

Замена старог метка .45 Long Colt новим револверским метком .38 био је избор америчких оружаних снага, али искуства из Филипинског устанка (1899 – 1902), када су се у борби против припадника племена Моро сусретали са ситуацијама да метак .38 не може да заустави човека, доказало је да тај метак има мање снаге него што је потребно. Ејкхоф је био уверен да је најбољи метак за потребе развоја новог оружја метак који би се развио из метка Long Colt, тзв. метак .45 Automatic Colt Pistol (ACP). Метак „.45 Ауто“, како је тада био познат, развијен је као комерцијални метак за пиштољ Browning  1905. године и званично усвојен шест година касније, када је коришћен за М1911 Colt. Нови метак је проверен на животињама које су биле предвиђене за клање. Штета коју је изазивао нови метак била је не мања од штете коју су наносили пушчани меци. Тако је изабран метак за ново оружје, што је отворило питање: који тип оружја би могао да се конструише, а који би искористио све предности тог метка?

Одговор на то питање је лежао у главама Џона Блиша и Оскара Пејна, иако ни један од њих није то тада схватао. Марта 1915. године Блиш је патентирао пиштољ који је користио уникатни начин забрављивања цеви, конструисан на принципима понашања затварача на бродским топовима, који су имали тенденцију да се отварају само када је у комори смањен притисак, док су при пуним вредностима притиска стајали чврсто забрављени. Његов систем забрављивања је био врло једноставан и релативно лак за производњу, али нико није био посве сигуран у његову примену.

У међувремену, 23-годишњи инжињер и цртач је пристигао у канцеларије компаније Auto Ordnance, тражећи посао. Он је већ стекао одређену репутацију расклапајући врло сложену пушку испред одбора официра копнене војске, који су били импресионирани тиме да никада раније није видео ту пушку, а један од њих га је поменуо генералу Томпсону. Када је Пејн стао пред Томпсона у пролеће 1917. године, одмах му је понуђено радно место мало чудног звања: „проналазач и конструктор“. То је био пророчки потез. У намери да искористе Блишов механизам забрављивања у аутоматском режиму, генерал Томпсон је у компанији Auto-Ordnance произвео прототип лаке пушке која је користила метак .30-06 Springfield. Назив пушке је био Thompson Auto Rifle. Сам прототип је имао доста проблема и Пејну је одмах додељен задатак да анализира пушку и модификује конструкцију.

Томпсон у калибру .30

Ауто-пушка

Auto-Ordnance је 1917. године произвео прототип аутоматске пушке, користећи принцип Блишовог система забрављивања цеви. Била је по изгледу слична пушци Pattern 1917 и користила је метак .30-06. Иако је почетна идеја била добра, механизам није био, јер је пушка имала тенденцију да испали метак пре него што се затварач нађе у забрављеном положају. Током једног од тестова дошло је до експлозије пушке, на столу за опитовања, тако да је Оскар Пајн добио задатак да изнађе решење за отклањање техничких проблема на пушци. Он и Теодор Ејкоф су постали убеђени да проблем потиче од употребе метка .30 који није подесан за оружја која користе фрикциони затварач, тако да су модификовали механизам затварача. Цео тим конструктора се сложио са Ејкхофовим мишљењем да је за правилно функционисање оружја потребно заменити метак .30 неким слабијим. И Пејн и Ејкоф су схватили да поред својих одличних балистичких карактеристика, кратки метак .45ACP поседује најбоље карактеристике за употребу у аутоматском оружју. На њихову сугестију, Томпсон се сложио да измене конструкцију пушке, тако да је „Persuader“ септембра 1917. године угледао светлост дана. Ово оружје је имало благу сличност са каснијим Томпсоном. Показало се као апсолутно непоуздано оружје, главећи после свега 2 до 3 испаљена метка. Постојало је неколико разлога за овакво понашање оружја, од којих је главни био непоуздани систем храњења оружја редеником. Пејн је касније забележио да је „реденик био непрактичан те је стога избачен. Димензије делова смо држали на апсолутном минимуму сигурности, тако да смо аутомат направили што мање масе. на крају смо дошли до закључка да се делови аутомата толико лаки а њихово покретање пребрзо тако да долази и до заглављивања. Одлучили смо да обришемо таблу и кренемо изнова.“

Прототип ‘Persuader’ показује основни облик који ће еволуирати у фамилију аутомата Томпсон.

Унапређени дизајн је био готов 1919. године, када је израђен и функционални модел. Ово оружје имало многе карактеристике каснијих пиштоља – и звало се „Annihilator“. На оригиналном моделу су касније извршене многе измене. Четвртасти затварач је био израђен из једног дела, заједно са ударном иглом и ручицом затварача. Могао је да гађа само рафалном паљбом, те се стога појавио проблем снабдевања муницијом – брзина гађања је износила око 1500 мет/мин, а аутомат се хранио из модификованог пиштољског оквира капацитета свега 7 метака.

‘Annihilator 1’, први прототип код кога је примењен ергономичан предњи и задњи пиштољски рукохват. Ручица запињача се налазила са горње стране.

Даље, хлађење цеви није било решено иако је било од виталне важности за оружје толике брзине паљбе. У покушају да реше проблем муниције, произведен је добош капацитета 50 метака. Произведена су још два примерка аутомата. Ови аутомати „друге генерације“ су имали ребрасту цев и демонтирајући предњи рукохват, а уводник је обрађен за употребу добоша. Занимљиво је било то да није био уграђен кундак, тако да је оружје буквално личило на аутоматски пиштољ. Није било ни предњег нишана, али се могло рећи да је  оружје полагано, разним модификацијама делова, почело да поприма свој изглед. Подручје где је модификацијама учињено доста у погледу функционалности били су оквири. Произведени оквири капацитета 20 метака допуњени су добошима капацитета 50 и 100 метака, названи „L“ и „C“ (римски бројеви за 50 и 100). Даље измене првобитног дизајна односиле су се на уградњу селектора ватре (рафална и полуаутоматска), уградњу ручице за запињање одозго изнад уводника, и једноставног предњег нишана. Померање угла Блишовог механизма забрављивања успорило је брзину паљбе на око 800 мет/мин, што је и даље било превише. До краја 1918. године произведено је око 24 аутомата.

Двојица припадника њујоршке полиције наоружана аутоматима М1919 ‘Annihilator III’

Ови рани примерци су познати као М1919 и служили су за тестирање. Оба конструктора, и Пејн и Ејкоф су били задовољни тиме што је аутомат био практичан, али су желели да га поједноставе како би осигурали да оружје има мањи број делова и самим тим већу поузданост и једноставну производњу. Мало тога је могло бити учињено на појефтињењу производње, упркос чињеници да је финална варијанта аутомата имала свега 11 главних делова, а Auto-Ordnance-у је очајнички требао посао. Куцнуо је час за стављање аутомата у производњу.

Са производњом је све било у реду, али аутомату је и даље недостајало име и модел. И даље је био познат као аутоматски пиштољ, али такав назив није био по Томпсоновом укусу, тако да је сугерисао да се назове „поткалибарним пиштољем“ желећи да укаже да ново оружје користи метак мањи од пушчаног.

Овај термин је већ био у употреби, за пушке са уметнутом цеви калибра .22 које су се користиле у обуци у нишањењу.

Пошто се појавило мишљење да ће се потенцијални купци збунити оваквим именом, током једног састанка у компанији Auto-Ordnance је предложен назив „аутомат“. Наставиле су се даље сугестије о могућем имену, тако да је мало фалило да се назове Рајанова јуришна пушка, по Томасу Рајану. Рајан лично није био за то име, држећи да незна ништа о аутоматима, тако да је предложио да се једноставно назове аутомат Томпсон – остало је историја.

Колт и нови модел М1921

Компанија Auto-Ordnance није била способна за масовну производњу, имајући само једну радионицу са девет запослених, тако да ако се желело да нови аутомат буде произведен у великом броју и по разумној цени, били су потребни капацитети за серијску производњу. Најједноставније решење било је искористити потенцијалне компаније Колт у Хартфорду, који је већ био ангажован у развоју М1919. Генерал Томпсон је раније већ сарађивао са Колтом на пиштољу М1911, тако да није било изненађујуће потписивање уговора о производњи 15000 аутомата по цени од 38,25$ по комаду. Уговор је потписан у августу 1920. године и у њему је прецизиран темпо производње од 100 аутомата дневно. Са Колтом је уговорена и производња оквира. Радови су почели одмах, прво на изради алата, због чега је Колт узео један аутомат М1919 као модел. Први аутомати су произведени 30. марта 1921. године и сви су били преконтролисани од стране мајора Џона Барета, који је био запослен на месту инспектора у компанији Auto-Ordnance.

Ови Колт-Томпсони су били произведени са врло високим стандардом израде и били су означени са „Model of 1921А“. Аутомати су имали све ознаке оригиналног Томпсоновог дизајна, са оребреним делом цеви дужине 26,6 цм. Задњи нишан је био типа Лиман, због кога је морало прорезати изрез за ручици запињача, како би се могло неометано нишанити. Предњи и задњи рукохват, као и кундак, били су израђени од ораховине. Селектор ватре се налазио на левој страни. Аутомат је могао коистити оквире капацитета 20 метака, с тим да је уводник могао да прихвати и добоше капацитета 50 или 100 метака. Сви аутомати су носили утиснут серијски број на левој страни уводника, на сандуку (испод кундака) и испод предњег рукохвата. Пуковник Ричард Катс и његов син су 1926. године започели рад на конструисању компензатора који је могао да се монтира на уста цеви пушке или аутомата. Компензатор је усмеравањем барутних гасова на горе, смањивао тенденцију цеви аутоматског оружја да иде навише. У почетку је Катс покушавао са системом додавања тегова на цев оружја, што је имало ефекта али није било практично. Идеја коришћења барутних гасова на устима цеви за ублажавање трзаја оружја потекла је из неке раније утемељене технологије – технологије парне машине, код које се снага гасова може редуковати, а самим тим и трзај, додавањем експанзионе коморе на крају цеви. Одређивање ефикасности ове конструкције показало се као проблематично, стога је Катс унајмио Филипа Квајла, физичара из компаније Петерс Картриџ. У решавању овог проблема Квајл, који је био ентузијаста и заљубљеник у оружје, користио је и свој изум – брзинску камеру.

Трзање цеви је сигурно представљало проблем било коме ко би користио М1921 у режиму рафалне паљбе, сем уколико не користи кратке, контролисане рафале, јер би погоци готово сигурно завршавали горе и десно од нишанске тачке. Тако је конструисан једноставни навојни компензатор, са четири вертикална прореза која су усмеравали барутне гасове на горе и тиме правили потисак на доле, тако да је донекле анулиран трзај цеви на горе.

Лиман корпорацији се свидела идеја тако да су се понудили да га производе уз зараду од 1$ по комаду. Компензатори су почели да се појављују на Томпсонима од почетка 1927. године, уз нову ознаку: M1921AC. Одређени број ових модела је конвертован у полуаутоматску верзију. Није лако одредити рационално објашњење за ову конверзију, али је могуће да је било захтева за јефтинију и при гађању лакше контролисанију верзију аутомата. Непознат је број конвертованих аутомата, али се претпоставља да их је конвертовано не више од пар стотина. Оригинални примерци ове верзије су врло ретки.

Британски Томпсони

Маја 1921. године генерал Томпсон одлази на европску турнеју како би пронашао купце за свој аутомат. На турнеји обилази Белгију, Британију, Француску и Шпанију. Био је позван да демонстрира аутомат у компанији Royal Small Arms у Енфилду. Демонстрација се може сматрати успешном, обзиром на извештај главног инспектора фабрике Royal Small Arms. У извештају је посебно похвалио прецизност и поузданост оружја, те да је оружје вредно покретања производње. Одређене недоумице су се односиле на Блишов систем забрављивања. Главни инспектор се питао да ли је Блишов систем неопходан. Тако је касније, када је произведен пробни примерак Томпсона, избачена Блишов механизам забрављивања, а из аутомата помоћу канапа испаљен рафал. Резултат је био следећи: меци испаљени, чауре избачене, руководиоци задовољни. чауре су имале идентични облик као оне избачене из аутомата код кога није био уклоњен Блишов систем забрављивања.

 Изражене су сумње и у погледу ефикасности добоша. Кутијасти оквири капацитета 20 метака су по њима били много једноставнији и за исти број метака и лакши. Такође је истакнута и једноставност у паковању и  транспорту обичних оквира. У току тестирања јавили су се одређени проблеми са мецима који би слагали, али се то не може приписати самом аутомату. Ипак, и поред свих негативности, британски извештаји су се похвално изражавали о испробаном аутомату.

Ипак, до наручивања аутомата није дошло, јер је британска влада била против пренаоружавања јединица оружјем које је скупо, а уз то није испитано у борби.

Конструктори су наставили да траже пут да продају свој аутомат у Европи, тако да су 1921. и 1923. године одржали демонстрацију аутомата у Француској. На жалост, презентација се завршила ломом затварача. Међутим, упркос лому затварача, аутомат је испалио све метке из оквира. У Белгији је одржана презентација 1923. године, и Белгијанци су били импресионирани приказаним оружјем. Ипак, они су желели оружје у калибру 9мм Парабелум – који је у то време био врло популаран у Европи. Проблем са којим се суочила компанија Auto-Ordnance био је тај да нису имали могућност да производе различите варијанте основног модела, а што се у Европи показало као неопходно. Стога су са компанијом Birmingham Small Arms (BSA) склопили уговор о лиценцној производњи „европских“ модела Томпсона. Аутомати произведени у БСА носили су ознаку „Model of 1926“ и били су у калибру 9 мм. Данас нису познати ван колекционарских кругова.

Војничка варијанта, Model 1923 Thompson, са ножицама.

Јануара 1928. године Французима је представљен Томпсон у калибру 9 мм. Аутомат је био опремљен и ножицама. Неочекивано, добош није био доступан, тако да је аутомат тестиран само са оквирима капацитета 20 метака. Французи су запазили да Томпсон при јединачној ватри на даљинама до 600 м постиже изванредну прецизност, те да при рафалној паљби има доста расипања. При испаљених 3500 метака, од којих 2500 у режиму рафалне паљбе, јавило се пар мањих застоја. Комисија је након тестирања пронашла одређена оштећења на деловима аутомата, тако да се не може рећи да је била задовољна. Стога су дали закључак да Француска није заинтересована за оружје које користи стандардни пиштољски метак.

Упркос производњи модела у калибру 9 мм, нити су Французи, нити Белгијанци наручили аутомате. Овај мањак интересовања није зауставио рад компаније из Бирмингема на модификованом моделу, ознаке М1929. Овај модел је израђиван у више калибара, укључујући 9 mm Bergmann и 7,63 mm Mauser, али упркос томе није било већег интересовања, тако да је BSA 1930. године прекинула производњу Томпсона.

Томпсони у служби Поштанске службе и Маринаца

У међувремену, Auto-Ordnance је наставио са презентацијама по градовима САД. Прва велика наруџбина је дошла од потпуно неочекиваног наручиоца: америчке поште. Пошта је након серије бруталних пљачки наручила 200 аутомата М1921А како би обезбедили сигурност поштанских вагона. Ови аутомати су у ствари испоручени америчким маринцима који су били задужени за обезбеђење поштанских возова. Маринцима се оружје свидело… тако да су 1927. извршили одређене тестове. Иако заинтересовани, Марински корпус је затражио да се редукује брзина гађања, тако да је Оскар Пејн добио тај задатак. Пејн је ово одрадио на типично једноставан начин, додавањем масе запињача и смањењем јачине повратне опруге. Тиме је брзина гађања пала на прихватљивијих 600 мет/мин. У складу са овим модификацијама, „поштански“ Томпсони су модификовани, а преко ознаке М1921 утиснута је ознака М1928.

Аутомат М1928 је званично представљен 1. јануара1928. године. На левој страни сандука му је утиснуто „U.S. Navy“. На полигону за тестирања у Мериленду испитано је 12 Томпсона модела М1928. Показали су се као врло поуздано оружје. Замерке су се односиле на то да када се гађа обележавајућом муницијом, долази до ранијег одбрављивања цеви, тако да барутни гасови завршавају у очима стрелца.

Као резултат ових тестирања, америчка морнарица је 14. марта 1932. године наручила 1500 аутомата. Овај датум се узима као датум почетка војне каријере Томпсона.

Нови модели

Период између 1928. и 1929. године био је од велике важности за компанију Auto-Ordnance.

Генерал Томпсон се пензионисао 1928. године, а наредну годину је обележила Рајанова смрт. Продаја аутомата није ишла баш најбоље. У САД и у иностранству је продато око 10 300 аутомата, али то није било довољно да компанија опстане. Нарастајућа употреба Томпсона од стране људи са оне стране закона није баш чинила добро репутацији компаније, док су Рајанови наследници желели да продају компанију, у то време процењену на 412 000 долара, док су дугови компаније износили 2 200 000 долара. Ипак, Џон и Марселијус Томпсон, синови генерала Томпсона, и даље власници највећег дела акција, блокирали су сваки покушај продаје компаније.

Добош модела “Л”, капацитета 50 метака

Ова нелагодна ситуација је трајала и следећих десет година, са Auto-Ordnance-ом који је таворио на ивици пропасти, једва опстајући захваљујући ограниченим наруџбинама владе САД. Дискутабилно је колико би ова ситуација потрајала, да Марселијус није умро 1939. године, а Џон Томпсон наредне године омогућио Раселу Мегвајеру да купи предузеће за суму од 529 000 долара и отписаним дуговима. Он је вешто успео да обезбеди већински пакет акција, и тако је формирана нова компанија под називом Thompson Automatic Arms Corporation.

У међувремену, догађаји ван САД не само да су променили судбину нове компаније, већ и правац светске историје. Почетак оружаног сукоба између Велике Британије и Немачке 1939. године довео је до пораста захтева за стрељачким наоружањем свих модела у Британији, чија  мала војска није имала довољно ресурса за борбу. Евакуација из Денкерка маја и јуна 1940. године је за резултат имала губитак великих количина оружја и ратног материјала, што није било могуће брзо надокнадити.

Компанија је била под притиском стално нарастајућих захтева, да би јапански напад на Перл Харбур, подигао улог још више. Компанија се на почетку 1939. године суочила са два велика проблема: спором производњом аутомата М1928 и њиховом високом ценом. Одговор за ова два проблема лежао је у масовној производњи, јер велики број произведених аутомата смањује цену коштања. Међутим, произвођач није имао ни капацитете, ни искуства за такву врсту производње. Колт је већ прекинуо производњу Томпсона, тако да је Мегвајер понудио лиценцну производњу компанији Savage Arms Corporation. Упркос томе што је раније већ одбио сличну понуду, сложили су се да Колт испоручи лате које је користио у производњи и да се 50% вредности уговора исплати одмах. Уговор потписан 13. децембра 1939. године третирао је производњу 10 000 аутомата М1928А по цени од 32 долара по комаду – без задњег нишана и компензатора трзаја који су се набављали накнадно. Цеви су се обрађивале тако да се касније навије компензатор, док је предњи рукохват уграђиван по додатној цени од 67 центи по комаду.

Почетак производње се очекивао у року од 10 недеља од дана потписивања уговора, али се појавио проблем који није био баш присутан власницима компанија. Наиме, постојао је врло компликован систем снабдевања, јер се испоставило да компанија Колт није све делове сама израђивала већ је имала читав ланац подизвођача. Иако је Колт углавном био одговоран за обраду уводника и затварача, необрађени делови су стизали из компаније Billings & Spencer из Конектиката. Склоп кундака испоручивао је Ремингтон, који је пак набављао делове од неколико добављача. У почетку су и Колт и Севиџ вршили машинску обраду цеви. Компензаторе је израђивала компанија Лиман. Севиџ је одлучио да започне производњу у фабрици Утика у Њујорку, али се предложени датум почетка производње, јануар 1940. године, показао као врло оптимистичан. Ипак, њиховом заслугом производња је започета маја исте године. Готови аутомати продавани су Томпсону по цени од 67 долара комад, али је ова вредност 1942. године пала на 59 долара по комаду, јер је производња учињена једноставнијом. Америчкој влади је аутомат продаван по цени од 130 долара по комаду. Британији је аутомат продаван по цени од невероватних 200 долара по комаду.

Скоро сви аутомати произведени у компанији Севиџ имају отиснуто слово “С“ на деловима, као и испред серијског броја, са изузетком контингента од 50 000 аутомата који нису били обележени из разлога који и данас збуњују историчаре. Сви аутомати произведени у погонима компаније Севиџ идентични су Колтовом морнаричком моделу из 1928, иако су неки каснији аутомати финално обрађивани фосфатизацијом уместо брунирањем.

До тада америчка копнена војска није показивала интересовање за аутомат, али је постепено схватала да нема другу опцију. Марта 1932. године америчка копнена војска је поднела „ограничену листу набавки“ за оружје за које су сматрали корисном али не од суштинске важности за војску. Почетно инетерсовање коњице за замењивање пушака аутоматима је слабила, и док је за коњичке јединице купљено нешто аутомата, коњица је ипак решила да сачека увођење полуаутоматских пушака типа М1 Гаранд. Каснији упоредни тестови су показали да је за  коњицу М1 ипак био прејако и предуго оружје, обзиром да је коњица све више задатака обављала из оклопних возила. Тако се коњица са закашњењем окренула Томпсону, који је септембра 1938. године добио нову ознаку – М1928А1 и стигао и на званичну листу за набавке. чак и тада војска није благонаклоно гледала на куповину аутомата за наоружавање јединица пешадије, све до јуна 1939. године када је наручено 950 аутомата. Догађаји су се брзо одвијали, тако да је крајем 1940. године број наручених Томпсона нарастао на 20 405 комада, иако је велики број њих завршио у Британији. Ставови су се након напада на Перл Харбур драстично променили. До фебруара 1942. године произведено је близу пола милиона аутомата. Томпсон је ушао на сва ратишта.

Модификације, унапређења, М1А1

Упркос Севиџовом првобитном мањку ентузијазма када је реч о производњи Томпсона, временом се посао показао као врло профитабилан – до краја 1940. године је наручено 20 450 аутомата. Међутим, остали су проблеми у производњи аутомата, а који су се односили на толеранцију обраде делова какву је захтевао Блишов систем, као и количина радних операција потребних за производњу кундака, рукохвата, оребрења цеви, компензатора, подесивих нишана итд.

Да би неко оружје постало „одобрено“ од стране војника који га користи, потребно је задовољити одређене параметре. Оружје мора бити робустно, мора имати минималан број делова, мора бити једноставно за расклапање и склапање, да нема ништа што би се могло подешавати (јер ће војник обавезно покушати да то „дотера“ боље), мора да буде релативно отпорно на прљавштину, песак и мањак уља, и да буде толерантно према лошем одржавању. М1928 није задовољавао добар део овде набројаних параметара. Захтевао је разумни ниво пажње према оружју, задњи нишан је био подесив… Добоши са муницијом били су незгодни за ношење, и што је битније – сметали су при кретању на бојишту. Били су, како их је један војник назвао „конзерве пуне котрљајућих лежајева“.

Од 1940. године је започео лагани процес еволуције који је требао да доведе до тога да Томпсон постане практичније оружје, али у почетку је проблем представљао одсуство кохерентне политике модификације. Томпсон се појављивао са разним варијантама делова, углавном у периоду од 1941. и 1942. године, када је на видело дана изашао „ратни“ модел М1. Овај период еволуирања Томпсона био је интересантан са становишта разумевања недостатака првобитне конструкције које су постале очигледне са увођењем аутомата у наоружање. Генерално гледано, аутомати који су упочетку продавани грађанима и органима реда, ретко су се налазили у режиму употребе сличном ратним условима, тако да су се слабости аутомата слабо појављивале.

Препознатљиво оребрење спољашњости цеви, које је служило за хлађење оружја, прво је преобликовано из кружног у четвртасто, да би касније било и потпуно избачено. Томпсон је ретко пуњен добошима већег капацитета од 50 метака – већином оквирима капацитета 20 метака. Применом оквира мањег капацитета, у времену измене оквира, цев има довољно времена за хлађење. Такође, у борби се нису користили дуги рафали слични рафалима у гангстерским обрачунима.

Лиманов задњи нишан замењен је једноставним завареним „Л“ профилом, који је касније добио и угласта крилца слична оним код Лимановог нишана.

Ручица предњег рукохвата је такође избачена, јер је често запињала за делове униформе и опреме. Промењена је и врста дрвета од ког су се израђивали дрвени делови, у корист јефтинијег материјала.

Сва ова унапређења и модификације су извршене на основу искустава војника у борбеним дејствима, међутим, они нису у већој мери убрзали производњу, а потребе за аутоматом су расле.

Захтев британске владе за помоћ у снабдевању ратним материјалном довео је до програма „Lend-Lease“ у марту 1941. године, по коме су у Британију слати бродови, тенкови, возила и стрељачко наоружање, док је заузврат Британија дозвољавала коришћење база у Канади, Бермудским острвима и западној Индији. Првобитно је за слање одвојено 4700 аутомата Томпсон М1921А, произведени у Колтовој фабрици. Било је јасно да компанија Севиџ неће моћи да одговори на наруџбе, стога је у Бриџпорту августа 1940. године купљено земљиште за нови погон компаније Auto-Ordnance. Производња је започета јануара 1941. године, и то само механизма окидача и уводника, док је Ремингтон и даље био произвођач највећег броја делова аутомата.

Испитивање произведених аутомата у компанији Севиџ.

Суочени са притужбама америчке владе да је цена аутомата превисока, Auto-Ordnance је морао да је снизи. Иако су успели да је снизе на неких 108 долара по комаду крајем 1941. године, та цена је и даље била превисока у односу на друго стрељачко наоружање. Примера ради, пушка М1 Гаранд је коштала упола мање. Тада је Севиџ упослио два британска инжињера, Џона Пирса и Николаса Бруера. Њих двојица су посматрали Томпсон, посебно Блишов систем забрављивања. Имали су у виду извештаје написане приликом тестирања Томпсона у Британији, када је аутомат испалио све метке и нормално функционисао без Блишовог система забрављивања. Били су убеђени да ће моћи да прилагоде аутомат нормалном функционисању без компликоване браве. До зиме 1941. године произвели су пробни примерак аутомата и приказали га председнику компаније Севиџ Армс. На тестирању су испалили 10 000 метака, без проблема. Били су толико убеђени да су направили добар посао, да су марта 1942. године послали пробни примерак америчким оружаним снагама на тестирање и увођење у наоружање. Највећа измена у односу на претходни модел огледала се у потпуном одсуству Блишове браве и подешавању затварача и повратне опруге у складу са карактеристикама метка калибра .45. Тако је Томпсон почео да функционише по принципу једноставног  слободног трзаја затварача.

Како је војна примена добоша била скоро непрактична, нови Томпсон је могао да користи искључиво оквире. Ручица запињача, која се налазила на горњој страни, коначно је померена на десну страну, у висини уводника, иако се ово може посматрати као назадовање, обзиром да је аутомат постао нешто компликованији за употребу леворуким стрелцима. Делови у сандуку су остали углавном исти као и код претходних верзија аутомата.

Новонастали аутомат је добио ознаку М1. Још једноставнија варијанта, ознаке М1А1 конструисан је крајем 1942. године, али се разликовао само по слободној ударној игли и ударачу на блоку затварача слично старијим моделима. Они су замењени једноставнијим, једноделним склопом браве и ударне игле, што је поједноставило производњу и, самим тим, смањило цену. Брзина паљбе код аутомата без Блишове браве остала је на око 700 мет/мин. Најзначајнији напредак се огледао у цени коштања аутомата. Cена је снижена са 225$ на свега 44$. Уведени су и оквири капацитета 30 метака. У даљим настојањима да смањи време производње и масу аутомата, Севиџ је почетком 1943. године направио аутомат са сандуком израђеним од алуминијумске легуре. Легура алуминијума је била јефтинија, мање масе и лакша за обраду од челика. Дрво је замењено тада материјалом будућности – пластиком. На жалост, тестови су показали бројне потенцијалне недостатке легуре алуминијума, тако да је идеја замене челика легуром алуминијума напуштена. Чак је због дебљине алуминијума и пластике маса аутомата повећана. Севиџ је произвео 40 аутомата од алуминијума, различитих модела – већином М1928. Крај тестирања ни један од ових аутомата није дочекао у исправном стању.

Концепт употребе пластике и легура у конструкцији стрељачког наоружања ставило је Савиџа светлосну годину испред осталих произвођача оружја, али је био поражен квалитетом тада доступних материјала.

Британија уводи Томпсон у наоружање

Када је септембра 1939. године избио Други светски рат, нико из владе Невила Чемберлена није имао идеју какви ће се грозни догађаји ускоро одвијати. Период лажног рата је послужио за прикупљање снага, стокирање постојећег наоружања и муниције, као и за потписивање уговора за набавку нових количина. У наоружању британских јединица преовладавали су пушкомитраљез Брен и пушка Lee Enfield, док лаког аутоматског наоружања није било. Заборављајући раније извештаје настале након тестирања Томпсона, када је између осталог назван „оружјем америчких гангстера“, Одбор за наоружање је захтевао од владе да одобри набавку што је могуће већег контингента аутомата Томпсон. Са доласком Винстона Черчила на место премијера, ствари су кренуле да се одвијају мало брже. Черчил, бивши војник и заљубљеник у оружје, био је уверен да је Томпсон добро оружје, је одмах одобрио набавку аутомата М1928, тако да је фебруара 1940. године британска комисија за набавке, смештена у Њујорку, положила наруџбу.

Британски војник наоружан Томпсоном

Прва испорука обухватала је 450 аутомата, док наредне поруџбине нису тачно одређивале количину – Британији су били потребни сви аутомати до којих је могла доћи. Инспектори за наоружање су послати из Британије како би проверили сваки комад наоружања и отиснули жиг на њега. Цена аутомата је износила 225$ по комаду, са завршном обрадом брунирањем, кундаком и рукохватима од ораховине, два „Л“ добоша, четири оквира, ремником, 1000 метака и прибором за чишћење.

Прве јединице које су требале бити наоружане Томпсонима нису биле регуларне јединице британских оружаних снага, већ тајне специјалне јединице Домовинске гарде, мале формације састављене од професионалних војника и припадника Домовинске гарде са претходним војним искуством, који су заједно требали да постану језгро британског покрета отпора који би се формирао у случају немачке инвазије на британска острва. Они су имали приступ специјално конструисаним подземним бункерима, изграђеним широм земље, у којима су били смештени оружје, муниција, храна и средства везе. У регуларне јединице војске Томпсон улази почетком 1941. године, и то у специјалне јединице. За наоружавањем Томпсонима одређене су специјалне јединице, јер су дефинитивно имале потребе за компактним оружјем велике брзине гађања, са снажним метком.

Са напредовањем програма „Land-Lease“, све је више Томпсона налазило свој пут ка Британији. Укупне потребе Британаца за Томпсонима зауставиле су се на цифри од 514 000 комада. Услед напада немачких подморница на конвоје, у Британију је до априла 1942. године стигло свега 100 000 од укупне количине наручених аутомата.

Међутим, паничне мере за проналажење алтернативе скупом Томпсону су дале резултата у лето 1941. године, када је произведен аутомат Стен. За разлику од лепо обрађеног Томпсона, Стен је био склапан од стране невештих радника, из у црно офарбаних делова које су испоручивали подизвођачи, по цени од 2,50 фунти по комаду (180 $ по тадашњем курсу). Није био допадљив – већ груб и опасан ако се њиме не рукује правилно. Али, био је поуздан и лак за производњу и поправку. Стога је уврштен у приоритете за сва европска војишта. Нашао се у наоружању свих земаља Комонвелта, сем у специјалним јединицама које се нису хтеле одрећи Томпсона. Упркос доступности аутомата Стен, Томпсон се задржао и у наоружању Домовинске гарде, и поред напомене да није било довољно муниције за све те јединице. Томпсони су коришћени  и у пропагандне сврхе, тако да је било случајева да због фотографисања једна јединица „позајми“ своје Томпсоне другој. Британци су знали да ће свака фотографија британских јединица кјоа доспе до Немаца бити подвргунта помној анализи од стране немачких обавештајаца.

Поред јединица Комонвелта, „британски“ Томпсони су се нашли и у јединицама Слободне Француске (6 000 комада) и Кине (непознат број). Томпсон је у Кини такође стекао велику популарност, тако да је започела и његова серијска производња. Стотине копија се касније нашло и у рукама Вијетконга…

Велики број аутомата модела М1928А1 и М1А1 је након немачког напада на СССР испоручено совјетској Црвеној армији, али већина њих није ни уведена у наоружање, јер је аутомат имао проблема са функционисањем у условима ниских температура.

Производња Томпсона је коначно престала 1944. године након 1 387 134 произведених аутомата.

Линк до чланка о аутомату Томпсон у .пдф формату, доступан за преузимање.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *