Consolidated B-24 Liberator

Consolidated B-24D Liberator

У јесен 1938, генерал мајор Хенри Арнолд (Henry “Hap” Arnold), новопостављени шеф USAAC (United States Army Air Corps) је затражио од свог пријатеља Рубена Флита (Reuben Fleet), председника компаније Консолидејтид (Consolidated Aircraft Company) да размотри могућност да његова компаније постане други извор за производњу авиона Boeing B-17. Флит је послао свог главног инжињера и управника производње у Сијетл, где су се састали са представницима Боинга. По повратку, известили су шефа да сматрају да Боинг нема толико посла да би морао да постави другу производну линију у њиховој компанији. Међутим, у извештају су казали и да сматрају да Consolidated може да направи бољи бомбардер од Боинговог, који је узгред буди речено, тада био и четири године стар пројект авиона. Подстакнути захтевима француског ратног ваздухопловства за новим стратегијским бомбардером, инжињери Consolidated-а су радили у тајности на новом пројекту. Међутим, када овај труд није уродио плодом, односно угвором са Французима, компанија се пребацила на развој летећег чамца, двомоторца, ознаке  Consolidated Model 31. Компанија је хтела да овај авион предложи америчкој морнарици, али и цивилним ваздухопловним компанијама.

Трагајући за бомбардером који би допунио Боингов B-17 Flying Fortress, USAAC је разматрала захтеве за четворомоторним бомбардером максималне брзине лета 480 км/ч и крстарећом брзином од 350 км/ч, плафона лета од 10 600 метара, носивости од 4 тона бомби и акционог радијуса од 4 800 км.

Председник Рузвелт је у свом обраћању Конгресу, 12. јануара 1939, затражио да се обезбеди 300 милиона долара за куповину 3 000 нових авиона. Убрзо затим, USAAC је затражио од представника компаније Consolidated да посети аеродром Рајтс Филд како би разговарали о предлозима за нови бомбардер. На састанку је договорено да се крене у развој потпуно новог бомбардера који ће испунити све захтеве из спецификације коју је издало USAAC, користећи решења која су већ пројектована у компанији Consolidated. Током развоја летећег чамца Model 31, Флит и главни инжињер Ладон су одлучили да користе потпуно нови модел крила, од аеропрофила који је развио и патентирао аеронаутички инжињер Дејвид Дејвис (David R. Davis). Овај тип крила је био далеко ефикаснији од до тада стандардног профила крила – идеално решење за захтеве USAAC који су се односили на долет и велику крстарећу брзину.

Тако су инжињери убрзано радили на четворомоторном бомбардеру користећи дуго, узано Дејвисово крило кобиновано са великим двоструким вертиаклним кормилом већ примењено на авиону Model 31, што је давало велику стабилност у лету. У циљу повећања капацитета за ношење бомби, крило је постављено на релативно дубоки труп, кутијасте конструкције који је имао два одвојена спремишта за бомбе, од којих је у свако могло да стане иста количина као код бомбардера типа B-17. Стајни трап је био типа трицикл.

Током фебруара, Ладон је са својим тимом отпутовао на Рајт Филд, носећи прелиминарни пројект авиона и прорачуне за нови бомбардер, радне ознаке Consolidated Model 32, док су инжињери у фабрици у Сан Дијего ужурбано радили на прављењу макете авиона, као и на тестовима у ваздушном тунелу. USAAC је предложио неких тридесетак измена у конструкцији авиона, а само одобрење пројекта је уследило врло брзо.  Consolidated је 30. марта 1939. потписао sa USAAC уговор о изради прототипа авиона, овог пута ознаке XB-24. Месец дана касније, потписан је и уговор о изради још седам авиона за тестирање, ознаке YB-24. Док је XB-24 још увек био у процесу израде, 10. августа 1939. USAAC за 8 485 000 долара наручује серију од 38 авиона B-24A.

Први уговор је обавезао компанију да у року од девет месеци изведе први лет са авионом XB-24. Рад на новом бомбардеру је напредовао и био је потпомогнут тиме што је први лет летећег чамца Model 31 показао предности Дејвисовог крила. Током треће недеље децембра, тачније 29. децембра 1939, пробни пилот компаније Consolidated је успео да изведе први лет, полетевши авионом XB-24 са аеродрома Линдберг Филд у Сан Дијегу, што је било два дана пре рока који је постављен од стране USAAC.

XB-24 је био погоњен са четири мотора Pratt & Whitney R-1830-33 Twin Wasp, са турбопуњачима. Американци су намеравали да га наоружају мешавиноммитраљеза калибра 7,62 мм и 12,7 мм, тако што би се митраљези калибра 7,62 мм налазили у носу и на још две позиције у средини, док би се митраљези калибра 12,7 мм налазили у задњем делу трупа и у репу авиона, што се у то време чинило врло снажном комбинацијом наоружања. У спремишту за бомбе се налазило осам бомби масе по 500 кг. Пробни летови у првих неколико месеци 1940. открили су да је Дејвисово крило омогућило новом бомбардеру већи долет од долета абомбардера B-17, али да максимална брзина прототипа није постигла тражену вредност. Донета је одлука да се погон замени снажнијим верзијама истих мотора који су имали снагу од по 1200 КС.

Убрзо након првог лета XB-24, уследили су уговори… Марта 1940, француска ваздухопловна мисија се састала са представницмиа компаније и сукоро након тога потписали писмо о намерама за куповину 165 бомбардера Consolidated LB-30. У мају је немачка војска прегазила Француску, а председник Рузвелт од Конгреса затражио производњу 50 000 авиона за потребе одбране земље. Конгрес је крајем лета одобрио 5 милијарди долара за потребе одбране, где је спадала и стално нарастајућа потреба USAAC за авионима. Не губећи време, потписан је уговор са компанијом Consolidated за 408 бомбардера B-24, као и са компанијом Boeing за сличан број бомбардера типа B-17.

Са падом Француске, Британија је преузела на себе све уговоре који су третирали набавку авиона. Британска влада је повела преговоре да преузме првих шест тест-авиона YB-24 који су произвођени за потребе USAAC, који се сложио да их замени серијским, унапређеним, моделима који су произвођени за Француску. Тих првих шест авиона, ознаке LB-30A, бива испоручено Британији децембра 1940. USAAC се сложио и да препусти Британцима првих произведених серијских 20 авиона, серијске ознаке LB-30B. који ће у Британији носити ознаку Liberator I. Прва јединица наоружана бомбардерима LB-30A била је Обалска команда РАФ-а. USAAC  је добио прве авиона B-24A, њих девет, у јуну и јулу. Ови примерци су имали слабије моторе какви су уграђивани у прототипове.

Доктрина дневног предизног стратегијског бомбардовања USAAC заснивала се на премиси да се масивна формација бомбардера може ослонити на своје дефанзивно наоружање у пробијању домете и у повратку назад. Ипак, извештаји из Кине и Шпаније казивали су да су бомбардери много рањивији него што је USAAC претпостављао. Након што је рат у Европи почео, Американци су започели студију о тактикама коришћеним у стварним борбеним дејствима. Након неколико месеци рада, дошло се до закључка да је наоружање америчких бомбардера недовољно, нарочито у репном делу авиона. Тестови у којима је учествовао бомбардер B-10 и ловац P-36, потврдили су обавештајне извештаје из Кине и Шпаније, да се највећи број напада на бомбардере врши унутар репне секције, и то у сектору од 45°. Пробни летови су такође доказали да напад на бомбардере спреда немају готово никакав ефекат. Проблем одбране бомбардера решен је тако што су ручно покретане куполе са митраљезима калибра 7,62 мм замењене куполама наоружаним митраљезима калибра 12,7 мм, са електро погоном. Закључак једне од конференција био је тај да је  бомбардеру потребна ватрена моћ и репном сектору индентична ватреној моћи нападача, те да се ово може обезбедити уградњом вишецевних купола. Тако је бомбардер B-24C добио куполу типа А-6. Поред тога, имао је мало продужени нос како би се могла уградити Мартинова купола, затим је имао репну куполу компаније Consolidated, једноцевну куполу са митраљезом 12,7 мм у задњем делу трупа, моторе Pratt & Whitney R-1830-41 Twin Wasp са турбопуњачима и самозаптивајуће резервоаре горива. Нови мотори су коначно обезбедили тражену брзину лета. Consolidated је произвео девет авиона овог модела, од којих је први испоручен децембра 1941, нешто пре преласка на серијску производњу модела B-24D.

Крајем 1941. америчко ваздухопловство је имало уговорених 3 303 бомбардера B-24. Уласком САД у рат, наручено је додатних 7 168 комада. Америчка влада је финансирала изградњу нове фабрике за компанију Consolidated у Форт Ворту, док је компанији Douglas Aircraft изграђен погон у Тулси. Годину дана касније, групи произвођача авиона се придружује и компанија North American Aviation са фабриком у Даласу. У периоду од 1940. до 1945, ова група произвођача је произвела 19 256 авиона  Liberator.

ТТ карактеристике (B-24J)
Посада 11 чланова
Дужина 20,6 м
Распон крила 33,5 м
Висина 5,5 м
Површина крила 97,4 м²
Маса празног авиона 16 590 кг
Максимална полетна маса 29 500 кг
Погон 4 × Pratt & Whitney R-1830-35 или -41, снаге по 1 200 КС
Максимална брзина 470 км/ч
Акциони радијус 3 400 км
Долет 6 000 км
Плафон лета 8 500 м
Брзина пењања 5,2 м/с
Наоружање 10 × 12,7 мм M2 Browning
до 3 600 кг бомби

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *