Macchi C.202 Folgore

Macchi C.202 се сматра једним од најбољих ловачких авиона Другог светског рата. Често заборављен и помињан само у пролазу, авион Мариа Кастолдија је од стране савезничких пилота који су се сретали са њим на небу посматран са поштовањем. Првобитно сматран уговореним браком између немачког мотора и италијанског змаја, C.202 није узиман за озбиљно. До обрта долази након што су се са њим сусрели пилоти Харикена и Китихока.

Давно пре него што ће Италија ући у авантуру звану Други светски рат, њено ратно ваздухопловство је било оптерећено читавим низом проблема. Током двадесетих и тридесетих година италијанска авијација је освојила мнооштво светских рекорда, а од 1936. до 1939. Италијански ловци и бомбардери бивају успешни у борби против републиканских снага у Шпанији. Европске земље, као што су Шведска, Мађарска, Белгија и Финска, сматрали су Италијане за вође у војној авијацији и куповали су италијанске авионе (Fiat CR.42 и G.50, Reggiane Re.2000). На несрећу за Италијане, такав успех је хранио италијанско самопоуздање, који су сходно томе игнорисали оно што се дешавало у авиоиндустрији остатка Европе, Јапана и Сједињених Америчких Држава.

Ипак, нису сви Италијани били несвесни ситуације у иностранству. Током 1939. у наоружање италијанског ратног ваздухопловства се уводи читава серија нових ловачких авиона. Ови авиони јесу били корак напред у односу на дотадашње двокрилце (CR.32 и CR.42), али њихове летне карактеристике нису достигле светски стандард, тј. то значи да су новоуведени ловци Fiat G.50 и Macchi C.200 били застарели у тренутку увођење у наоружање. Кривац за ову ситуацију био је погон. Оба авиона су била погоњена Фиатовим звездастим мотором A 74 RC38 снаге 870 КС. Једини италијански ловац са респектабилним перформансама био је Reggiane Re.2000, који је први пут полетео 1938. Овај авион је био погоњен такође звездастим мотором Piaggo P XI RC40, снаге 870 КС. Италијанско ратно ваздухопловство је наручило свега 17 апарата овог типа, што није спречило да авион буде извожен у друге  земље. Све у свему, сва три ловца су била значајно слабијег погона у односу на своје супарнике, који су имали водом хлађене линијске моторе: Hurricane I, Spitfire I и Bf 109E. Италијани су радили на развоју водом хлађеног мотора, ознаке Fiat A38, који уз све напоре италијанских конструктора није могао да постигне резултате сличним онима које су добијали Британци и Немци. Фрустриран тиме, др Марио Кастолди приватно контактира компанију Daimler-Benz AG и у пролеће 1940. уговара увоз једног мотора DB 601A-1. Његов план је био једноставан: уградиће немачки мотор, снаге 1175 КС у свој авион.

Кастолдијев C.200 Saetta је био први модерни италијански ловац. Израђен у потпуности од метала, C.200 је био моноплан нискокрилац са хидраулички увлачивим стајним трапом и делимично затвореним кокпитом. У поређењу са ловцима Spitfire и Bf 109, C.200 није имао чисте елегантне линије, али је имао изузетну маневрабилност. Авион је погоњен уобичајеним мотором Fiat A 74 RC38, помоћу ког је достизао максималну брзину лета од 500 км/ч. Наоружан са два митраљеза калибра 12,7 мм који су гађали кроз елису, C.200 је и по том питању био испод савезничких ловаца, који су још тада били наоружавани са по најмање шест митраљеза.

Дајмлер Бенцов мотор је стигао у Италију у пролеће 1940. Предњи крај змаја авиона је морао бити модификован како би дозволио уградњу немачког мотора; остали делови су остали индентични. Прототип авиона, ММ445, први пут полеће 10. августа 1940. Пробни пилот даје авиону највише оцене, а ускоро долази и до одобрења италијанског министарства аеронаутике, које је одмах дало налог за серијску производњу. Дајмлер Бенцов мотор улази у лиценцну производњу. Овај посао је добила фабрика Алфа Ромео, која му даје ознаку  RA 1000 RC41-I Monsone.

Посао производње авиона C.202 Folgore су поделиле три компаније: Macchi у Варезеу и Breda у Сан Ђованију и SAI-Ambrosini у Пасињану. Први авиони почињу да силазе са производних линија свега осам месеци након потписивања првог уговора о производњи авиона. Поново ће на површину изаћи слабост италијанске авиоиндустрије, овог пута у виду споре производње. За две године Италијани су успели да произведу између 1150 и 1200 авиона, што је у поређењу са произведених 6487 Спитфајера за исти временски период дефинитивно мало. Разлога за овако анемичну производњу има пуно. Упркос напорима да се продуктивност повећа, број нових авиона C.202 у наоружању италијанског ваздухопловства је остајао на истом нивоу, јер је недостајало мотора. Залихе руда, од којих је Италија зависила од Немачке, нису увек биле доступне. Ови недостаци, у комбинацији са емиграцијом обучених радника у немачке фабрике, држале су произвдњу новог авиона испод минимума за извршење сталних борбених операција. Такође, један C.202 је захтевао 20 000 радних сати, за разлику од 4 500 сати колико је било потребно за производњу једног немачког Bf 109.

Серијски произведени авиони су се мало разликовали у односу на прототип. Једина модификација се односи на продужетак уводника ваздуха за турбокомпресор, уклањање застакљеног дела иза седишта пилота и замена увлачивог задњег точка фиксним. Мотор RA 1000 RC41-I је покретао трокраку металну елису Piaggio P.1001. Као и европски ловци, и C.202 је имао оклопну заштиту кокпита и самозаптивајуће танкове горива. Наоружање је поново било оскудно, свега два митраљеза Breda-SAFAT калибра 12,7 мм са 370 до 400 метака у борбеном комплету, уграђених изнад мотора, синхронизован за гађање кроз елису. Синхронизација је смањила брзину гађања на свега 575 метака у минути, а у зависности од брзине окретаја мотора брзина гађања је била још и нижа. Да би ствар била још гора, митраљези Breda-SAFAT нису били један од најбољих митраљеза који су се уграђивали у авионе; јесу били поуздани и прецизни, али је однос снага/маса у погледу разаајуће моћи пројектила био најгори од свих авионских митраљеза. Након силаска 400-тог авиона са траке, Италијани су се досетили да је крајње време да му се појача наоружањ; уграђена су два митраљеза калибра 7,7 мм у крилима. Ова два митраљеза су била преслаба да би ишта учинила на пољу ватрене моћи авиона, али су имали учинак на повећање масе авиона.

У стандардну опрему авиона су се убрајали рефлексна нишанска справа San Giorgio Type B и радио уређај Allocchio Bacchini B.30 R/T. Уграђивано је и оклопљено седиште, које је било нешто мање масе од оних која су се уграђивала у савезничке ловце. Ипак, C.202 није имао непробојна стакла на кокпиту. Упоредо са јачањем производње авиона, вршена су интензивна тестирања прототипа. Тестирања су показала да је максимална брзина лета авиона скоро 600 км/ч, а да се на висину од 5 000 метара пење за 4 минута и 40 секунди.

Серијска производња C.202 је кратко трајала – од половине 1941. до августа 1943. Производња је заустављена након што је Италија капитулирала. Ловци су произведени у 13 серија, што не значи да се авиони међусобно разликују по томе из које су серије.

Прва јединица италијанског ратног ваздухопловства која је пренаоружана новим ловцима била је 17° Gruppo, 1° Stormo Caccia Terrestre (C.T.), која је базирала код Удина. Авиони су испоручивани од маја 1941, али јединица није била у стању оперативне употребе до јесени. До прве ваздушне победе авионом C.202 долази последњег дана септембра када Tenente Jacopo Frigerio из састава  97a Squadriglia обара ловац бомбардер Hurricane IIB из састава 185. ескадриле.

Слаба индустријска база довела је до пропасти авиона C.202 на бојишту. Приморана да се ослања на Немачку за сировине, са константним недостатком квалитетне радне снаге, италијанска ваздухопловна индустрија није могла да држи корак са ратним захтевима свог ваздухопловства. Да је C.202 могао бити произвођен у потребном броју и са бољим наоружањем, испоручиван јединицама са довољно горива, резервних делова и обучених пилота – исход рата на небу изнад Средоземља је могао бити посве другачији.

Поред јединица италијанског ратног ваздухопловства, C.202 се налазио и у наоружање Немачке (Jagdgeschwader 77 са 12 заробљених авиона) и НДХ (18 авиона).

ТТ карактеристике (C.202CB Serie IV-VIII)
Посада 1
Дужина 8,85 м
Распон крила 10,58 м
Висина 3,49 м
Површина крила 16,82 м2
Маса празног авиона 2491 кг
Максимална полетна маса 2930 кг
Погон 1 х Alfa Romeo RA.1000 R.C.41-I Monsone снаге 1175 КС
Максимална брзина 600 км/ч на 5600 м висине
Долет 765 км
Плафон лета 11 500 м
Брзина пењања 18,1 м/с
Наоружање 2 х 12,7 мм Breda-SAFAT у поклопцу мотора
2 x 7,7 мм Breda-SAFAT у крилима
2 х 50, 100 или 160 кг бомби
2 х додатни резервоари са 100 л горива

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *