Aquila, носач авиона

Носач авиона Aquila, камуфлиран у ђеновској луци

Aquila („Орао“) је име италијанског носача авиона пројектованог и изграђеног у време Другог светског рата. У суштини, то је била модификација путничког брода „Roma“. Конверзија је започета 1941. године; у време италијанске капитулације брод је био скоро завршен, али никад није испоручен италијанској РМ. Изрезан је у старо гвожђе 1952. године.

Пре овог носача, италијанска РМ је 1923. године поринула носач хидроавиона „Giuseppe Miraglia“. Улога носача авиона је била потцењена у италијанској тактици употребе флоте (уосталом, као и код многих других морнарица света), све до 1940. године. Италијанска морнарица је требала да делује у узаном Медитерану, близу италијанских ваздушних база. Оваква околност је довела главнокомандујуће у италијанској армији, да Италији није потребан носач авиона. Притом су се позивали на чињеницу да италијанско копно и италијанска острва представљау „природне носаче авиона“.

У складу са развијеним плановима, ваздушне снаге које би требале да садејствују морнарици биле би под командом италијанског ваздухопловства (Regia Aeronautica). Морнарица је требала „само да затражи“ авио подршку и добиће је. Оваква сарадња и садејство између морнарице и авијације довела је до тога да се флота неколико пута борила без преко потребне подршке из ваздуха, да су авиони стизали прекасно, а неки су чак нападали сопствене бродове.

Када је постала јасна потреба да авиони буду уз флотни састав током пловидбе, одлучено је да се два путничка брода модификују у носаче авиона: „Roma“ у „Aquila“, а „Augustus“ у „Sparviero“ (Врабац). Италијани су се за промену имена брода одлучили пошто су већ имали један бојни брод који је носио име главног града.

Погонска група носача авиона прибављена је из напуштеног пројекта градње две лаке крстарице класе „Capitani Romani“ – „Cornelio Silla“ и „Paolo Emilio“. Радило се о погону снаге 110 000 КС.

Имао је једну ПСС, дужине 211.6 м и ширине 25.2 м, опремљену са два катапулта немачке производње (фирме Demag). Велико острво, које је служило за контролни торањ и командни мост, налазило се на десној страни писте. Планирано је да се на брод укрца 66 авиона типа Reggiane Re.2001 OR.

Aquila је требала да буде солидан носач авиона, чак и боља конверзија од јапанског носача Junyo. Главне одлике италијанског носача биле би велика брзина (30 чворова), осредње офанзивне могућности (еквивалента јапанске класе Taiho) и заштићена палуба. Главни недостатак, да је завршен пре краја рата, била би обука пилота за носач авиона.

Конверзија је рађена у Ђеновском бродоградилишту Cantieri Ansaldo, средином 1941. године. Након примирја, 8. септембра 1943. године, када су радови на конверзији били при крају и скоро завршена морска испитивања, Немци преузимају брод. Убрзо бива оштећена савезничким бомбардовањем Ђенове. Како је постојала могућност да Немци великим трупом брода блокирају улаз у луку, италијанске „жабе“ га оштећују. Након рата, брод је отегљен у луку Ла Спезиа, где бива исечен у периоду 1951-52.

ТТ карактеристике
Депласман 23 900 т стандардни, 28 200 т пуни
Дужина преко свега 235,5 м
Ширина 30 м
Газ 7,3 м
Погонска група 4 парне турбине, 8 котлова, 4 осовинска вода
Брзина пловљења 30 чв
Посада 1420 чланова
Наоружање 8 х 135 мм
12 х 65 мм
132 х 20 мм
Авио компонента 51-66 авиона

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *