Dunkerque, класа бојних бродова

Француска је у Први светски рат ушла са морнарицом укупне тонаже од 690 000 тона, са још 257 000 тона ратних бродова, укључујући бојне бродове, у изградњи. Наручено је и четири бојних бродова депласмана по 29 600 тона. Током рата, француска морнарица је изгубила 40% својих бродова. Ови бродови се нису могли надоместити пошто је копненој војсци дат приоритет у опремању. До 1918. су поринута четири бојна брода класе Normandie, да би њихово опремање заустављено, а градња петог брода из класе отказана. Топови калибра 340 и 140 мм, припремљени за уградњу у ове бродове, послати су на фронт, а котлови су уграђени у мање ратне бродове, патролне бродове и разараче.

Радови на бојним бродовима класе Normandie су 1920. и званично отказани. Французи су закључили да није мудро наставити радове на овим бојним бродовима, када су Американци, Британци и Јапанци градили бојне бродове далеко веће ватрене моћи. Француска морнарица је бојне бродове и даље сматрала најважнијим ратним бродовима, али стање француске економије је било такво да није могло подржати реконструисање пет бојних бродова класе Normandie, нити пројектовање нове класе бојних бродова. У француским морнаричким круговима се јавило више струја, које су заступале различита мишљења око тога који је тип бродова потребнији француској морнарици. Интересантно је да је буџет за 1920. годину предвиђао издвајања за испитивања топа калибра 457 мм. На крају, од пет некомплетних трупова бојних бродова класе Normandie, један је конвертован у носач авиона Bearn, а остали су изрезани у старо гвожђе.

Француска је 1922. присуствовала конференцији разоружавања, када јој је већи део Бојни бродови класе лоте био застарео. Француска је у погледу флоте морала да прихвати паритет са Италијом, и то тако да је обема било дозвољено 175 000 тона укупног депласмана  капиталних бродова. Штавише, политика владе и став јавности нису ишли у корист развоја флоте, немајући разумевања за потребе морнарице.

Француска морнарица је 1924. затражила нови програм изградње као замену за програм из 1912, а који је напуштен по избијању рата. Основна намера је била да се обезбеди сагласност Парламента за трошење новца у бродоградњи, тако да се та средства аутоматски приказују у буџету. Предложени датум завршетка програма изградње је био 1. јануар 1943, када би Француска достигла максимум дозвољене тонаже капиталних ратних бродова, договорен у Вашингтону. Француски парламент је одбио да да сагласност за програм, тражећи да морнарица сваке године подноси захтеве за нове бродоградње. Иако овај програм није усвојен, он је остао главна водиља у реконструкцији француске морнарице, све до Другог светског рата. Морнарица је захтевала годишњу квоту од 40 000 тона бродовља, сматрајући да је то довољно за задовољење њених потреба.  Овом захтеву није удовољено, тако да је морнарица морала да се задовољи са 33 000 тона бродовља годишње. Током периода 1924-30, тежиште је дато на разараче и крстарице, мада су неки од пројеката касније завршавали као капитални бродови.

1926, када су три најновија француска бојна брода: Bretagne, Lorraine и Provеnce били стари десет година, влада је затражила студију ратног брода типа бојни крсташ. Закључци студије су говорили у корист бојног крсташа који је могао да потопи „споразумске“ крстарице, да напада теретне бродове у конвојима заштићеним бојним бродовима, као и да извршава задатке извиђања у здруженим пловним саставима.

Када је Немачка 1928. најавила градњу крстарице или џепног бојног брода (зависно од извора) класе Deutschland, Француска је прекинула радове на пројектовању бојног крсташа депласмана 17 500 тона. Извршена је читава серија студија, у којима је стављен акценат на оклопну заштиту и ватрену моћ. Брзина пловљења је редукована, а како би брод био отпоран на поготке пројектила калибра 280 мм, пројектована је оклопна заштита дебљине од 203 до 305 мм. Французи су сматрали да је веома битно да се немачки брод потопи са што је могуће мање пројектила, тако да су сматрали да је потребно повећати калибра топова главне артиљерије са 305 на 330 мм. Предложена су два брода исте конструкције. Међутим, њихова изградња, уз нормалну изградњу разарача, крстарица и помоћних бродова, премашивала је одобрену годишњу квоту од 40 000 тона. Иако је Француска имала обезбеђену тонажу за градњу капиталних бродова, француски парламент није био вољан да обезбеди средства за градњу. У међувремену, у Женеви су 1927. са Британцима вођени разговори о конструкцији француских бојних бродова. Британце су желели да ограниче италијанску и француску бродоградњу у смислу да граде бојне бродове депласмана 25 000 тона, наоружане топовима калибра 305 мм. Француска није хтела да пристане на лимите у погледу величине бојних бродова. Три године касније, 1930, у Лондону је сазвана конференција на којој су Французи покушали да релаксирају ограничења Поморског споразума из Вашингтона, док су Британци, желећи да одрже паритет између Француске и Италије, инсистирали на ограничавању величине бојних бродова. Представници Француске и Италије нису пристајали на ограничење калибра главне бродске артиљерије на 305 мм, нити на депласман од 25 000 тона за бојне бродове. Након пуно разговора, што јавних, што тајних, Французи и Италијани су се повукли из даљег рада на конференцији.

Након потписивања Лондонског поморског споразума, британска влада је одржала одвојене преговоре са Французима и Италијанима, покушавајући да постигне споразум о будућим констукцијама бојних бродова и самим тим потпишу Лондонски поморски споразум. Француске и италијанске власти су такође одржали низ састанака и незванично се договорили да одрже паритет унутар одредби Вашингтонског поморског споразума. Постигнут је и договор да у периоду од 1931. до 1937. неће градити више од два бојна брода депласмана 35 000 тона, а да тонажа мањих конструкција капиталних бродова неће прелазити 70 000 тона.

У међувремену, француски конструктори бродова, одговарајући на захтеве француске владе, заполеи серију студија бојних бродова наоружаних топовима калибра 305, односно 330 мм, са депласманом који се кретао од 23 000 до 35 000 тона. Размтрано је и неколико конструкција бојних бродова наоружаних топовима калибра 380 и 406 мм, али је тежиште ипак дато на пројектовање бојног брода депласмана 25 000 тона и са бродском артиљеријом калибра 305 мм. Нови пројекат је 1930. био спреман за додатну оклопну заштиту како би издржао удар немачких топова калибра 280 мм, али и да би се заштитио од нарастајуће опасности од торпедног наоружања. Повећање оклопне заштите је условило смањење брзине пловљења, али зато калибар топова главне артиљерије није мењан. Француски морнарички кругови нису били задовољни пројектованим топовима калибра 305 мм, те су тражили да се ои замене топовима калибра 330 мм. Међутим, већи калибар топова је значио и већи депласман брода.

Топови калибра 130 мм, какви су били уграђени на француске разараче, били су снажни топови за своју величину, али су имали малу брзину гађања од свега 6 граната у минути. Таква брзина гађања није дозвољавала да се ово оруђе употреби за противавионску заштиту брода. Након пуно разматрања, донета је одлука да се француски капитални бродови наоружају топовима калибра 130 мм, али са другачијим типом затварача, који је омогућавао већу брзину гађања. Ови топови су требали бити допуњени митраљезима калибра 13,2 мм и топовима 37 мм.

Разговори одржани марта 1930. одредили су неке карактеристике брода. Утврђено је да ће оклопљена палуба пружати заштиту од авионских бомби масе 500 кг отпуштених са висине од 3000 метара, да ће се калибар главне артиљерије повећати са 305 на 330 мм и да ће се, у циљу смањења оклопљене цитаделе, топови клавне артиљерије налазити на прамчаном делу брода, слично као код британских бојних бродова касе Nelson и Rodney. Постављање главне бродске артиљерије у свега две куполе је посматрано као средство за уштеду на депласману.

Коначни пројект бојног брода класе Dunkerque је завршен 1931. Највећи проблем су задавале тачне димензије брода, до којих се није могло доћи без податка о стандардном депласману. Повећање калибра топова на 330 мм, већа оклопна заштита и жељена брзина пловљења учинили су депласман брода од 25 000 тона немогућим. Коначно је одлучено да депласман брода треба повећати на 26 500 тона. Поборници подморница и авијације су критиковали конструкцију брода, сматрајући да није довољно пажње посвећено противторпедној и противавионској заштити брода. Стога су француске поморске власти наложиле да се угради дубљи оклопни појас, као и универзална бродска артиљерија.

27. априла 1932. је одређено и име – Денкерк (Dunqerque). Парламенту није било јасно због чега је потребно имати брод депласмана 26 500 тона за супротстављање непријатељском броду од 10 000 тона. Стога су средства за градњу брода 1931. преполовљена, тако да је градња морала бити одложена. Коначно, децембра 1931. након пуно преговора, одобрена су средства за градњу Денкерка. Штавише, 1934, када је Мусолини најавио градњу два нова бојна брода, одобрена су средства за градњу другог бојног брода класе Dunkerque – Strasbourg. Бојни брод Strasbourg је требао да буде индентичан првом броду из класе, са разликом што су студије оклопа показале да оклопни појас треба да буде дубљи. Почетком јануара 1935. Француска је одбацила одредбе Вашингтонског поморског споразума и следила пример Јапана, тако да ограничења споразума нису више имала утицаја на развој француске флоте. Децембра 1935. је одржана поморска конференција у Лондону, где су присуствовали представници САД, Британије, Француске, Италије и Јапана. Јапанци и Италијани су се повукли из рада конференције пре него је дошло до потписивања.

Бојни бродови Dunkerque и Strasbourg су означавани различито; француски парламент их је називао бојним крсташима, бојним бродовима, оклопљеним бродовима, оклопљеним крстарицама… док их је морнарица увек означавала као бојне бродове.

ТТ карактеристике
Тип бојни брод
Класа Dunkerque
Бродови у класи 2 (Dunkerque и Strasbourg)
Депласман 26 500 т стандардни
35 500 т пуни (Strasbourg за 780 т више)
Дужина преко свега 215,1 м
Ширина 31,1 м
Газ 8,7 м
Погонска група 6 котлова Indret, 4 турбина Parsons, 107 500 КС
Брзина пловљења 31 чв
Посада 1381 чланова
Оклопна заштита појас Dunkerque: 225 мм; Strasbourg: 283 мм
палуба Dunkerque: 115–125 мм; Strasbourg: 127–137 мм
куполе Dunkerque: 150 – 330 мм; Strasbourg: 160 – 360 мм
Наоружање 8 × 330 мм/50 Modèle 1931 (2 × 4)
3 × четвороцевна и 2 двоцевна топа 130 мм/45 DP
5 (D) или 4 (S) × двоцевних топова 37 мм/50 CAD
8 × 13,2 мм/76 CAQ Mle 1929 Hotchkiss
Авио компонента 4 хидроавиона, 1 катапулт

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *