Duquesne, класа тешких крстарица

извор: Wikipedia

Француска, као велика поморска сила, није могла да приушти игнорисање појаве „Вашингтонске“ крстарице депласмана 10 000 тона, без обзира на потребе за таквим бродовима. Сходно томе, у оквиру програма из 1924. наручене су и два таква брода. Према изгледу, чини се да су ови бродови настали развојем пројекта Lamotte-Piquet (лаке крстарице класе Duguay-Trouin), што и не чуди ако се узме у обзир да Француска и није имала модернијих бродова од ових на којим би базирала развој новог брода. Како Французи до тада нису располагали бродским топовима калибра 203 мм, развили су топ 203мм/50 М1924, који је испаљивао пројектиле масе 134 кг. Француски бродоградитељи су убрзо открили, као и њихови супарници, да ограничења Вашингтонског споразума намећу налажење компромиса у многим подручјима пројектовања брода.

Донета је одлука да се жртвује оклопна заштита, слична одлуци њихових ривала, чиме су депласманом остали у дозвољеном оквиру. Прве лаке крстарице су имале слабу оклопну заштиту, а ови нови бродови нису били ништа бољи по том питању. Маса оклопне заштите је чинила око 3,5% пуног депласмана брода, око 430 тона и била је ограничена на оклопљену цитаделу око муницијских комора и просторија са погоном, док је главна палуба била дебела не више од 30 мм.

Погонски комплекс је био састављен од девет котлова Guyot, са нешто већим радним притиском од котлова Lamotte-Piquet, са четири гасне турбине Rateau-Bretagne снаге 120 000 КС, које су броду требале да обезбеде максималну брзину пловљења од 33,75 чворова. Касније, на пробним вожњама, биће постигнута већа максимална брзина пловљења.

Иако су повећана ширина и дужина бродског трупа омогућавали уградњу двоцевних купола за топове калибра 75 мм, задржани су једноцевни топови груписани око средине брода и око крмене позиције за управљање ватром. Приликом завршних радова на опремању, уграђена су и четири једноцевна топа M1925 калибра 37 мм, који ће касније бити замењени двоцевним топовима M1933, заједно са пратећим митраљезима калибра 13,2 мм. Ово лако противавионско наоружање било је углавном неефикасно, с обзиром да су топови калибра 37 мм били полуатоматски, а митраљези калибра 13,2 мм нису имали довољну зауставну моћ, што се могло рећи за већи број ратних бродова тог доба. Крстарице класе Duquesne су као и њихов претходник, имали снажно торпедно наоружање које се састојало из четири троцевна торпедна апарата.

Катапулт за хидроавион је уграђен испред крменог надграђа. У почетку је коришћен GL-812, који је касније замењен GL-832, а потом са Loire-Nieuport 130. Француска морнарица је градњу обе тешке крстарице класе Duquesne наручила 1. јула 1924; крстарице су изграђене у бродоградилиштима у Бресту и Лорјену.

Оперативна употреба бродова

Duquesne

Тешка крстарица Duquesne је у периоду од 1932. до 1938. базирала у Тулону, са 1. и 3. лаким дивизионом, да би до избијања рата била агажована у артиљеријској школи. Крајем јануара 1940. испловљава за Дакар, где остаје до априла као део групе формиране за трагање за немачким рејдером Admiral Graf Spee. Маја 1940. Duquesne као командни брод 2. крстаричког дивизиона испловљава за Александрију. Други крстарички дивизион се сада налазио у саставу „Force X“, пловног састава који је формиран ради ојачавања британских снага у источном Средоземљу након италијанске објаве рата. До пада Француске, њихово једино ангажовање је била неуспешна акција у Јадранском мору у ноћи 12/13. јуна. Крајем јуна 1943. Duquesne плови за Дакар, где ће базирати до априла 1944. Од децембра 1943. се налази у саставу 1. крстаричког дивизиона, са задатком пробијања блокада у Атлантику. Маја 1944. упловљава у Клајд, где постаје снабдевачки брод за потребе операције Neptune.

Тешка крстарица Duquesne

Након тога, Duquesne улази у састав Групе Lorraine, пловног састава француске морнарице, формиране децембра 1944. ради извршавања задатка бомбардовања изолованих група немачких снага на француској атлантској обали. Крстарица је већ била зрела за ремонт, који ће бити урађен у Бресту, у периоду од јуна до новембра 1945. По изласку из ремонта, Duquesne обавља задатке транспорта, међу којима су били и транспорти за Индокину, где учествује у две операције, од јануара до новембра 1946. и од децембра 1946. до августа 1947, пружајући подршку у искрцавању, бомбардујући положаје на обали. Августа 1947. одлази у Тулон, у резерву. Из Тулона ће отпловити за Алжир, где ће служити као брод база, оставши тамо до коначног изласка из оперативе 2. јула 1955. године.

Tourville

Почетком јануара 1939, тешка крстарица Tourville је ушла у ремонт, да би у августу исте године ушла у састав 2. крстаричког дивизиона у Тулону. Ангажује се у трагању за немачким теретним бродовима у Средоземљу. Након вожњи Бизерта-Бејрут и Тулон – Бејрут, прикључује се саставу „Force X“ где до јула делује заједно са тешком крстарицом Duquesne. Од јула је демилитаризована и у том статусу остаје до 1943, када се враћа у службу. У Дакару чини део 1. крстаричког дивизиона, одакле ће јуна 1944. бити послата у Бизерту на ремонт. У ремонту остаје до новембра исте године, када плови за Тулон, где ће бити брод база за ескортне бродове.

Тешка крстарица Turville

Након Другог светског рата, ангажована је у Индокини на пружању ватрене подршке јединицама на обали. У Тулон се враћа 27. јула 1946. На друго ангажовање у Индокини одлази 8. октобра 1946. и оно траје до 15. новембра 1947. То је уједно и крај оперативне употребе овог брода. Након упловљења у Тулон 11. децембра, Tourville постаје хулк за смештај људства у Бресту, и то ће бити све до 28. априла 1961, када је одређен за резање у старо гвожђе. У резалиште је отегљен 15. јануара 1963.

ТТ карактеристике
Депласман 10 000 т стандардни
12 200 т пуни
Дужина преко свега 191 м
Ширина 19 м
Газ 6,32 м
Погонска група 9 котлова, 4 парне турбине, 120 000 КС
Брзина пловљења 33,75 чв
Даљина пловљења 4500 М брзином од 15 чв
Посада 605 чланова
Наоружање 8 х 203мм/50 Modèle 1924 (4 х 2)
8 х 75 мм (8 х 1)
8 х 37 мм (4 х 2)
12 х 13,2 мм (4 х 3)
12 ТЦ 550 мм (4 х 3)
Оклопна заштита муницијске коморе 30 мм
палуба 30 мм
куполе и командни мост 30 мм
Авио компонента 2 х GL-812 (замењени са GL-832, потом са Loire-Nieuport 130)
1 катапулт

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *