Gato, класа подморница

 

Подморница USS Gato

Подморнице класе Gato, које су се налазиле у наоружању америчких снага, чиниле су већину америчке подморничке флоте у Другом светском рату. Именована по првој подморници из класе, USS Gato, сама класа, као и њене наследнице, класе Balao и Tench, чиниле су језгро подморничких снага одговорних за потапање великог дела јапанске трговачке флоте и великог броја ратних бродова јапанске цаарске морнарице. Име Gato потиче од имена врсте мале ајкуле. Тиме је испоштована традиција америчке морнарице да се подморницама тог доба дају имена по морским створењима.

Подморнице класе Gato су  пројектоване као допуна дејству површинских бродова. Оне су требале да извиђају подручје испред главнине флоте површинских бродова и извештавају о непријатељској флоти: положај, састав, брзину, курс… након чега би извршиле напад, припремајући терен за наилазак главнине својих снага. Ова тактика употребе подморница проистекла је из искуства из Првог светског рата. Како би ефикасно деловала у овој улози, подморница је морала имати велику брзину у површинској вожњи, велики акциони радијус и аутономију, као и тешко наоружање. Достигнућа у градњи подморница током двадесетих и тридесетих година нису била довољна за испуњење ових захтева. У годинама након Првог светског рата, америчка морнарица је константно експериментисала са овим концептом употребе подморница, што је за резултат имало читаву серију конструкција подморница.

Експериментална фаза у развоју флотне подморнице завршен је 1931, када је морнарица почела да прави солидан напредак у пројекту који ће касније еволуирати у пројект подморнице класе Gato. Развијенија индустријска база и искуство стечено у раду на подморницама класе Porpoise, Salmon и Sargo – резултирали су подморницама класа Tambor и Gar. Коначно, америчка морнарица је погодила праву комбинацију фактора и добила дуго жељену флотну подморницу.

Када је реч о тактици употребе ове класе подморница, време није било на њиховој страни. Напад на Перл Харбур 7. децембра 1941. је уништио ратне бродове прве линије, а заједно са њом и концепт поморске битке капиталним бродовима. Успешан напад на Перл Харбур је уништио и двадесет година развоја стратегијског концепта употребе подморница и тиме оставио флотне подморнице без задатка који би извршавале. На срећу, карактеристике ових подморница су их квалификовале за нови задатак: дејство на пловним рутама и уништавање јапанског теретног бродовља.

Пројект подморница класе Gato скоро је дупликат претходних класа подморница. Једина значајна разлика огледала се у томе да је Gato класа, због додавања секције трупа у машинском простору, била дужа 1,5 м. Дужи труп је омогућио уградњу водонепропусне преграде, као и поделу сада великог машинског простора на два дела, са два дизел генератора у сваком простору.

Као и скоро све остале флотне подморнице америчке морнарице, и подморнице класе Gato су имале двоструки труп. Спољашњи труп је био хидродинамички, док је унутрашњи био отпоран на притисак. Простор између ова два трупа служио је за смештај танкова  горива и баластних танкова. Спољни и унутрашњи труп су се спајали на прамцу и на крми подморнице. Искуства из оперативне употребе подморница довело је до тога да су инжињери веровали да су били превише конзервативни у погледу процене чврстоће трупа. Без промене конструкције или дебљине челика од ког је израђен унутрашњи труп, одлучили су да подморнице класе Gato могу ронити на дубини од 90 м, што је било за 15 м више од дубине роњења претходних класа подморница.

Градња подморнице USS Raton. Уочљив је двоструки труп подморнице.

Подморнице класе Gato су спорије зарањале од немачких и британских подморница, али се као разлог за то наводи величина саме подморнице. Капацитети крцања горива који би обезбедили радијус пловљења за 75-дневну патролну вожњу од Хаваја до Јапана и назад – могли су бити обезбеђени само изградњом велике подморнице, која ће спорије зарањати у односу на подморнице мањих димензија. Пројектанти су били свесни тога, тако да су уградили танк који је подморници омогућавао негативну пловност и тиме скраћивао време зарањања. На почетку рата, овим подморницама је за зараањање било потребно време од 45 до 50 секунди. Крајем рата, након што је надграђе подморнице бушено на више места како би брже примало воду, брзина зарања је повећана и подморница би заронила за 30 до 35 секунди, што је био добар резултат.

Подморнице класе Gato су располагале системом климатизације, расхладним коморама за смештај хране, апаратом за дестиловање воде, веж машинама, креветима за скоро све чланове посаде – што је био луксуз у односу на друге класе подморница. Пројектанти су сматрали да је посади на 75-дневним вожњама неопходно обезбедити квалитетне услове смештаја.

Труп подморнице је био подељен на девет водонепропусних просторија. Почевши од прамца, то су били:

– прамчани торпедни простор

У овом простору су смештене торпедне цеви, њих шест, од којих су четири биле изнад пајола. Преостале две су постајале видљиве, и могло им  се прићи, само након уклањања пајола. На почетку патролне вожње, све торпедне цеви су биле напуњене торпедима. Подморница је за потребе поновног пуњења торпедних цеви крцала 16 торпеда. Из прачаног торпедног простора се рковало подводним електричним локатором (подизање и спуштање, као и закретање антене ПЕЛ-а). У овом простору је био обезбеђен смештај за 14 чланова посаде.

– прамчани акумулаторси простор

Испод пајола, у овом простору, смештена је половина од укупно 252 акумулаторских ћелија, колико их је укупно било на подморници. Изнад ових ћелија се налазио официрски салон и три кабине. У једној кабини се налазио командант подморнице и то је био једини „приватни“ простор на подморници. У другој кабини су се налазили заменик команданта и први официр, а трећу кабину су делила тројица официра. Уколико би на подморници било више од шест официра – овај простор би био и помало скучен. У овом простору се, поред тоалета и туш кабине, налазила и канцеларија службеника на подморници, где су се припремали извештаји, процене, вршила оцењивања чланова посаде и слично.

– командна соба

Командна соба је центар подморнице, из ког се врши управљање подморницом, како по правцу тако и по дубини. У овом простору је смештено и „божићно дрвце“, илити панел са индикаторима отвора на трупу, где су за сваки отвор постојале црвена и зелена сијалица, које су се палиле у зависности од тога да ли је отвор отворен или затворен. Уколико су упаљене све зелене сијалице, подморница је могла да крене у зарањање. Испод овог простора су биле смештене пумпе и компресори. На излазу из командне собе, ка крми, налазила се радио кабина.

– командни мост

Командни мост је био издвојени, релативно танак цилиндрични простор, смештен изнад командне собе, смештен у структури спољног торња. Управљање перископима се вршило из овог простора. У њему је био смештен и торпедни рачунар, као и диспели радара површинске ситуације и подводног електричног локатора, као и понављачи свих битних уређаја на подморници. Током извођења торпедног напада, овај простор би постајао врло скучен, с обзиром да би се тада у њему налазили командант, извршни официр, један или два торпедиста, један или двојица оператера на радару и ПЕЛ-у…

– крмени акумулаторски простор

Преосталих 126 акумулаторских ћелија било је смештено управо у овом простору, испод подница. Поред њих су се налазиле расхладна комора и спремиште хране. Изнад њих су се налазили спремиште лекова и санитетског материјала, кухиња, 36 кревета и морнарски простор за обедовање. У крменом делу ове просторије су се налазили тоеалети и тушеви за остатак посаде, као и машина за веш и ормарићи за смештај личних ствари чланова посаде. Ово је уједно био и највећи простор на подморници.

Веш машина – један од разлога због ког су немачки и британски подморничари говорили да америчке колеге на јахтама

– прамчани и крмени машински простор

Ова два простора су у основи били индентични. У сваком простору су била смештена два од укупно четири главна дизел мотора. Сваки дизел мотор је бо спојен са електро генератором снаге 1100 KW, који је коришћен за пуњење акумулатора, односно за покретање електромотора. Дизел мотори су били произведени у компанији General Motors, односно Fairbanks-Morse и имали су снагу од 1600 KS. Касније су уграђивани лиценцно произвођени мотори Junkeers Jumo.

– маневарски/моторни простор

У овом простору су се налазили електро мотори, њих четири, снаге по 1350 KS и два сета копчи преко којих је снага мотора преношена на пропелере.

– крмени торпедни простор

У овом простору је смештено преосталих четири торпедних цеви и осам торпеда, четири у цевима и четири на полицама. У овом простору је смештено и петнаест кревета и спремиште за алат. Са ових петнаест, укупан број кревета на подморници је износио седамдесет, илити по један кревет на члана посаде. Ипак, било је ситуација када се морао применити систем топлих кревета, односно да чланови посаде дле кревете. Један од тих фактора био је да је често крцана бројнија посада него што се очекивало. До краја рата, посада је често прелазила и 80 чланова. Такође, неки од кревета (смештених у торпедним просторима) се нису могли поставити у положај за спавање све док се не утроши одређена количина торпеда. Дешавало се да, након што је рат одмакао и поморски саобраћај смањио, да се подморница врати у луку са неиспаљеним торпедима.

Морнар на свом кревету, изнад торпеда

У периоду од 1940. до 1944. укупно је изграђено 77 подморница у овој класи. У борбеним дејствима је изгубљено њих 20. Шест их је сачувано и у статусу су брода музеја: USS Cavalla, USS Cobia, USS Drum, USS Cod, USS Croaker и USS Silversides.

Клик на шему води до шеме веће резолуције

ТТ карактеристике Gato
Депласман 1 525 т површински
2 424 т подводни
Дужина 95 м
Ширина 8,31 м
Газ 5,2 м
Погонска група 4 × дизел мотора који покрећу електро генераторе (Fairbanks-Morse, General Motors, или Hooven-Owens-Rentschler)
2 × 126-ћелијска Sargo акумулатора
4 × електромотора (Elliott Company, General Electric или Allis-Chalmers)
два пропелера
5 400 КС (4 000 kW) површинска вожња
2 740 КС (2 040 kW) подводна вожња
Брзина пловљења 21 чв у површинској вожњи
9 чв у подводној вожњи
Даљина пловљења 11 000 миља у површинској вожњи, брзином од 10 чв
Аутономија 48 часова брзином од 2 чв у подводној вожњи
75 дана у патролној вожњи
Посада 6 официра, 54 подофицира и морнара
Наоружање 10 ТЦ калибра 533 мм (6 прамчаних, 4 крмене)
24 торпеда
1 х 76 мм
1 х 40 мм Bofors
1 x 20 мм Oerlikon

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *