Зимски рат

Сачувајте страницу:

 

1. Совјетско-фински односи

По доласку на данашњу територију (крајем VII и почетком VIII века) Финци су се измешали са староседеоцима: лапонским, шведским, руским и германским племенима и од њих примили неке особине, али су успели да сачувају свој језик и обичаје. Они су вековима били под доминацијом Шведске. Својим географским положајем, Финска је ометала излазак Русије на Балтичко море. Због тога су између Русије и Шведске вођени многи ратови све до 1808. године, када је Русија овладала делом Финском. Док је била у саставу руске царевине, Финска је имала статус аутономне велике кнежевине и, за разлику од оног стања када је била под Шведском, уживала је нарочито повлашћен положај, који је допринео њеном брзом уздизању и напретку. Она је имала свој устав и није плаћала порез, тако да су сви приходи трошени искључиво за њене потребе.

После победе Октобарске револуције у Русији, фински Сејм је, 6. децембра 1917, изгласао декларацију о проглашењу неза­висности Финске. Веран лењинској политици о праву сваке нације на самоопредељење, Савет народних комесара РСФСР признао је, 31. децембра 1917, Финској независност. Међутим, под утицајем Октобарске револуције, фински радници су организовали Црвену гарду и успели да успоставе своју власт у многим индустријским градовима јужне Финске. После заузимања Хелсинкија, 28. јануара 1918, радници су образовали своју револуционарну владу. Финска власт, која се одржала у северним и централним областима Финске образовала је контрареволуционарну армију под генералом Манерхајмом. Како сопственим снагама нису могли сломити револуционарни покрет, затражили су помоћ од Немаца. Уз помоћ немачких јединица, Манерхајм је 13. априла заузео Хелсинки, а затим Випури, па је до краја маја успео да потпуно сломи отпор Црвене гарде. Од тада су његове снаге чешће на­падале совјетску Карелију, а у току 1919. учествовале су у ликвидацији совјетске власти у Естонији. Победа Црвене армије над снагама контрареволуције и стране интервенције приморала је и Финску да преговара о миру. У Дорпату 14. октобра 1920. закључен је мир са совјетском владом. Уговором о миру Финској је, између осталог, потврђена раније призната независност. Финска је коначно постала слободна и независна, са територијом од 388 279 км2 и са око 3 147 000 становника (88% Финаца, 10% Швеђана, око 12 000 Руса, око 2 000 Лапонаца и известан број Немаца).

У првом послератном периоду Велика Британија је имала велики економски, политички и војни утицај у Финској, одакле је могла предузети агресију и на СССР. Колико је Финска била за­висна од британског капитала показује чињеница да је 1930. финска валута била прикључена „блоку фунте“ и да су Британци држали у својим рукама већину фабрика хартије, целулозе и наоружања. Сем тога, лондонска банка „Хамбро“ финансирала је велики део финских трговачких послова на светском тржишту. Британци су били заинтересовани и за производњу никла у рудницима око Петсама, јер је „Mond Nichle Comp“ у Лондону био саставни део америчког труста „International Nichle Company“, који је у те руднике уложио капитал, остварујући годишњу добит од шест и по до десет милиона долара.

Потписивање Совјетско-финског пакта о ненападању 1932. године у Хелсинкију

После победе фашизма у Немачкој почео је да јача и немачки утицај у Финској. Ово је представљало још већу опасност за СССР, јер су и немачки фашисти могли искористити финску територију као полазну основицу за напад на СССР и за угрожавање важних географско-стратегијских објеката (Лењинграда, Мурманска). Зато је СССР у току 1938. тражио од Финске писмену обавезу да ће, у случају немачке агресије, ову одбити или пустити совјетске јединице на своју територију. У августу исте године совјетска влада је затражила одобрење да постави ваздухопловну и поморску базу на острву Сурсари (Suursaari), с тим што би СССР гарантовао интегритет Финске; сем тога, затражила је и дозволу да у Финском заливу поседне четири острва која затварају улаз у Кронштатски Залив: Сурсари, Сеискари (Seiskari), Лавансари (Lavansaari) и Титерсари (Tytarsaari), пошто су она за СССР врло важна, јер, утврђена и наоружана, та острва могу потпуно затварати сваки приступ Кронштату и Лењинграду. Међутим, Финска је све те захтеве одбила и истовремено отпочела извесне непосредне припреме за одбрану своје територије. С друге стране, СССР је и даље настојао да од Финске добије извесне базе и исправку границе у области Лењинграда, те је у том циљу позвао једну финску владину делегацију на конференцију у Москву. Финским представницима је 12. октобра 1939. предложено да са СССР-ом закључе пакт сличан оном који су закључиле балтичке државе, али су то они одмах одбили. Сем тога, позивајући се на потребу безбедности Лењинграда, совјетска влада је поставила следеће захтеве:

  • да Финска уступи СССР-у под најам за 30 година град Ханко са околином, ради преуређења за помор­ску базу; у циљу уређења обалске одбране и затварања прилаза у Фински залив, СССР би у тој бази држао око 5000-8000 људи;
  • да совјетска морнарица добије дозволу за пристајање бродова у Лапохји (Lappohja);
  • да Финска уступи СССР-у наведена четири острва у Финском заливу, као и град Коивисто (Koivisto) и један појас територије на Карелијској превлаци, тако да нова граница иде од с. Липола до јужно од Коивиста, а поред тога и један део полуострва Рибачи, близу Петсама, укупне површине 2761 км2, с тим што би СССР, у накнаду за то уступио Финској двапут већу територију (5529 км2) у области Реболија и Просозера у источној Карелији;
  • да се поруше утврђења на Карелијској превлаци са обе стране нове границе;
  • да се пакту о ненападању дода једна тајна клаузула: ниједна од страна уговореница неће прићи никаквом савезу који би био директно и индиректно уперен против једне од њих.

Преговори о овом питању, који су прекидани више пута трајали су до 15. новембра. Пошто није хтела да у целости при­хвати изложене услове, финска влада је тражила да се наставе преговори који би довели до ублажавања постављених захтева. Подстрекавана од Американаца, Британаца и Француза (који су имали свој капитал у Финској), а нарочито од фашистичке Немачке, Финска није крила своје непријатељство према Совјетском Савезу. Она је одбила све предлоге совјетске владе. Пошто се преговарачи нису могли сложити, постало је очигледно да ће доћи до сукоба.

26. новембра је СССР известио да је финска артиљерија на­пала неке совјетске јединице на Карелијској превлаци и да им је нанела губитке. Истог дана је Молотов предао финском посланику у Москви протестну ноту због граничних инцидената које су изазвали Финци. У ноти је тражено да Финци без одлагања повуку своје јединице на 20-25 км од границе.

Финци су у свом одговору следећег дана изјавили да са њи­хове стране није пуцано на совјетске војнике и да је финска влада спремна да повуче своје јединице ако то учини и совјетска влада, и то под истим условима. Совјетска влада је овај предлог одбацила, јер би такво повлачење угрозило безбедност Лењинграда.

Дан касније, 28. новембра, совјетска влада је предала другу ноту, којом отказује пакт о ненападању закључен са Финском 1932. године. Истог дана Команда Лењинградског војног округа (командант Кирил Мерецков) у својој дневној заповести упозорила је: у слу­чају поновљене провокације од стране финских војних снага, совјетске јединице имају одмах одговорити ватром и уништити непријатеља. Сутрадан 29. новембра, у 22,30, СССР је прекинуо дипломатске односе с Финском. У свом говору Молотов је окарактерисао финску политику као непријатељску и изјавио да због тога треба предузети брзе мере за осигурање безбедности СССР-а.

2. Карактеристика земљишта у Финској

Финска је пространа равница, без већих висинских разлика, осим према Норвешкој (до 1 200 м). У централној области има око 40 000 језера разне величине, од којих се већина протеже правцем север-југ. Овај предео стварно чини једну пространу водену површину, испресецану острвима, хридинама и стенама. Северно од ове области, на дужини преко 700 км, налазе се огромне шуме, а иза њих скоро ненасељена степа и упола залеђена тундра. Једини плодни и добро насељени крајеви око Финског и Ботнијског залива чине витални део Финске.

Према томе земљиште у Финској испуњавају многобројна језера, огромне шуме (које покривају скоро половину др­жавне територије), велики број река и канала (који су богати во­дом и повезују језера) и простране области под барама и тресе­том. Такав карактер земљишта, поред дуге и сурове зиме, знатно утиче на услове вођења операција и захтева извесне так­тичке и оперативне специфичности, и нарочите мере у погледу опре­ме трупа и њиховог снабдевања. Превлаке, као теснаци између појединих језера, у великој мери олакшавају одбрану, чак и по­сле смрзавања језера (које у јужној Финској обично настаје у јануару), јер дебљина леда није увек довољна да би свуда издржала велике терете.

На истоку, према СССР-у, сувоземна граница, дужине око 1 566 км, може се поделити на јужни, средњи и северни одсек, који се разликују како по дужини тако и по карактеру земљишта.

Јужни одсек, који чини Карелијска превлака између Ладошког језера и Финског залива, стварно представља врата за продор у виталне области Финске. Али захваљујући језерима и барама, који секу и раздвајају терен, Финци имају изванредне услове за одбрану тог одсека. Карелијска превлака (широка 80-100 км) увек је представљала за Финску најважнији део фронта, јер су и раније преко ње вршени продори са истока. С обзиром на малу ширину и на наслоњеност оба бока, фронтални напад на овај одсек вео­ма је тежак, чак и са много надмоћнијим снагама.

Ладошко језеро лежи између јужног и средњег одсека фин­ске границе према СССР-у, као нека врста посебног одсека. На јужном, совјетском, делу Ладошког језера СССР је држао флотилу, а пошто је језеро, преко р. Неве, било у вези са Бал­тичким морем, он је отуда могао добијати потребна појачања. Финска је овде била принуђена на одбрану, јер је њена флотила била слаба. Сем тога, зими, кад се језеро заледи, било би врло тешко да се одбрани Карелијска превлака, јер би совјетске копнене снаге могле извршити обухват ка Випурију.

Средњи одсек (Источна Карелија) важан је због тога што се из области северно од Ладошког језера могу угрозити бок и дубока позадина снага на Карелијској превлаци. Сем тога, из рејона Кандалакше и језера Пјелисјерви (Pielisjarvi) води нај­краћи правац ка врху Ботнијског залива, који Финску сече на два дела. Међутим, пошто на овом одсеку, испуњеном огромним шумама, нема путева, операције са знатнијим снагама биле би доста тешке, а самим тим је смањена и опасност од непосредног обиласка Карелијске превлаке. За овај, као и за јужни одсек, град Випури представља главни стратегијски објекат.

Северни одсек, беспутан и слабо насељен, има мањи значај. Међутим, пошто је СССР реконструисао и делом електри­фицирао мурманску пругу (1939. године), постојала је опасност од обухвата целе средње и јужне Финске са овог одсека. Захваљујући овој прузи и каналу који је спајао Ладошко језеро и Бело море, СССР је на тој просторији могао груписати и снабдевати јаке снаге. Крајњи део овог одсека важан је због тога што служи за везу са Норвешком и Шведском.

Финци су све до линије Контиомеки – Оулу имали три пруге у правцу југ – север, међусобно повезане пругама које су ишле правцем запад – исток. На финској страни је путна мрежа била добра, тако да су услови за пребацивање финских јединица били повољни. Од Оулуа према северу води пруга дуж Ботнијског залива, која се код Торнија рачва у два крака – један за Шведску, а други према северу, за Рованијеми, одакле настаје велики арктички пут који чини једину везу са Петсамом. Према томе, на линији Оулу – Торнијо налазила се осетљива тачка фин­ске одбране, која је од границе била удаљена свега око 200 км. Међутим, на овој територији су зими владале неповољне временске прилике (врло оштра зима, арктичка ноћ коју дневна светлост прекида само неколико часова), а земљиште је било тешко проходно, тако да су је Финци могли бранити и са слабијим снагама. На крајњем северу, у области Петсама, услови за одбрану били су тежи, али пад ове области није био од решавајућег значаја за одбрану земље.

Финска је према својим нордијским суседима имала при­родну границу, која је према Норвешкој износила око 913 км, а према Шведској 536 км.

Поморска граница Финске износила је око 1 646 км; нешто више од половине тога припадало је обали Ботнијског залива, а остало обалама Балтичког и Баренцовог мора.

Јужно од Финске налази се Фируски залив, чија обала има два одсека: совјетско-финска граница – Котка и Котка – Ханко. Први одсек имао је велики значај, јер је са суседним острвима чинио изванредну брану за затварање излаза совјетске флоте из Кронштата. Пловидба на крајњем источном делу Финског залива, где његова ширина износи свега 25 км, тешко се одржава зими, и то само помоћу ледоломаца. Одсек Котка – Ханко чини добар положај за затварање западног излаза из Финског залива. С наслоном на групу Аландских острва и на копнене базе Ханко, Турку, и Раума, и мање финске поморске снаге могу затворити излаз из Финског залива и осигурати помор­ску везу са Шведском.

Према томе, с обзиром на овакав географски положај, Финска би се нашла у врло тешкој ситуацији у случају напада с истока, нарочито на Карелијској превлаци и јужно од северног поларног круга. Међутим, конфигурација земљишта и недоста­так добрих путева пружали су Финцима повољне услове за одбрану и од надмоћнијег непријатеља.

3. Фортификациска организација финске приграничне зоне

Пошто се на западу граничила Шведском и Норвешком, Финска је главну пажњу обратила на утврђивање и одбрану источне границе.

Почетком 1939. године маршал Манерхајм је израдио програм утврђивања Карелијске превлаке. Иако предвиђени кредит од 621 милион финских марака није био у целини одобрен ни до почетка рата, ипак је тзв. Манерхајмова линија изграђена у току лета и јесени 1939. године захваљујући добровољном залагању око сто хиљада људи и знатним новчаним прилозима предузећа и разних организација. Утврђења, подигнута на средини између Лењинграда и Випурија, састојала су се из неколико појасева удаљених један од другог 3 до 7 километара.

Правац пружања Манерхајмове линије

Главни одбрамбени појас био је на линији с. Мурила – с. Сума – језеро Муола – језеро Вуокси – језеро Суванто – р. Тајпале. Он је имао око 22 одбрамбена чвора. Сваки чвор, са посадом јачине до два батаљона и артиљеријом, имао је неколико отпорних тачака, тј. више тешких и лаких бункера, наоружаних тешким и лаким митраљезима и артиљеријом. Лаки и средњи бункери били су намењени за пешадијско наоружање; тешки бункери, постављени на важним правцима, имали су поред пешадијског наоружања, пољску артиљерију за фланкирање и фронтално дејство, као и противтенковске топове.

Бункери су били изграђени у гранитним стенама, са незнатном висином над хоризонтом. За уређење противтенковских препрека, поред бетонских објеката, били су искоришћени камени стубови сеоских ограда. Ове препреке биле су ојачане минским пољима и опасане бодљикавом жицом у више редова. Сви објекти на овом појасу били су од армираног бетона, једноспратни, са јаким зидовима, вешто маскирани и прилагођени земљишту.

Други одбрамбени појас (међупојас), тј. појас тактичких резерви, на 3-5 км западно од главног појаса, био је с овим спојен преградним положајем. Он је имао око 39 тешких и 178 лаких бункера и неке објекте пољске фортификације. Налазећи се на ивицама баруштина, преградни положаји су били веома тешко пролазни за тенкове.

Препреке од камених блокова и бодљикаве жице. У позадини бункер Sj 5

Око 12 км западно од главног одбрамбеног појаса налазио се трећи (позадински) одбрамбени појас, а испред њега било је изграђено 6 међулинија са развијеним системом препрека и припремљеним рушењима.

Сем тога, Финци су око Випурија почели да организују тзв. випуриски утврђени рејон, који је имао неколико тешких и лаких бункера.

Испред главног одбрамбеног појаса била је изграђена широка и дубока зона запречавања, при чему су нарочито искоришћена насеља. Финци су се при грађењу Манерхајмове линије, у погледу организације и извођења радова, користили искуствима других земаља, које су прилагодили својим условима.

Због недостатка материјалних и финансијских средстава Финци нису могли да утврде границу северно од Салмија. Зато су предвидели да у овом неутврђеном делу фронта организују одбрану иза многобројних језера, односно на гребенима пла­нинских ланаца који се протежу упоредо са границом.

4. Обостране припреме, планови и снаге

Чим је одбила совјетске захтеве, Финска је предузела хитне припреме за одбрану земље. Тако је у септембру 1939. позван у војску један део резервиста граничне заштите и помор­ске одбране. Нешто касније, 5. октобра, извршена је мобилизација и концентрација јединица за заштиту и затварање границе. На тај начин, извршено је благовремено поседање зоне испред Манерхајмове линије. То је било веома важно, јер су совјетске јединице из околине Лењинграда могле стићи и извршити напад пре мобилизације и концентрације осталих финских снага.

11. октобра финске војне власти почеле су појединачно и тајно да позивају резервисте на вежбу. То је, уствари, био почетак мобилизације. Извршена је евакуација пограничних области, а већи градови су испражњени и становници расељени. Финска је отада развила живу дипломатску активност, тражећи помоћ од осталих скандинавских држава и подршку Друштва народа, нарочито Француске и Велике Британије, које су обећавале и припре­мале помоћ у материјалу и наоружању.

Септембра 1938. године финска влада је наредила инспектору оружаних снага да организује пасивну одбрану становни­штва. Јануара 1939. генерал Силво је био постављен за команданта земаљске одбране, чији је штаб био придат Министарству унутрашњих послова. Одмах су почели радови на организацији и обуци, али се у томе мало постигло, јер је одбрана била заснована на добровољном учешћу становништва. Закон о противавионској одбрани земље донет је тек 15. новембра, тј. две недеље пре почетка рата, тако да није било могућности да се ова одбрана благовремено организује.

Ратни план Финске био је дефанзиван, али нема података о томе како је био оформљен. Међутим, из почетног груписања снага и развоја операција види се да је стратегијска дефанзива замишљена са наслоном на Манерхајмову линију и на тешко про­лазно и беспутно земљиште на граничном фронту. На Карелијској превлаци имала се држати одсудна одбрана, док би на осталим деловима фронта лакопокретни и скијашки одреди изводили дефанзивно-офанзивна тактичка дејства ради преотимања изгубљених просторија. Сем тога, било је предвиђено да се врше препади на издужене совјетске колоне које су могле наступати само при­родно каналисаним правцима.

Финска је за време мира, поред осталих мањих јединица, имала 3 пешадијске дивизије и 1 мешовиту бригаду, а укупна ја­чина војске износила је око 33 000 људи. Поред редовне војске, постојао је тзв. Заштитни корпус, јачине око 100 000 људи, са 450 активних официра и 750 активних подофицира, који је био организован на добровољној бази. Најзад, Финци су имали женску војну организацију „Lotta Svärd“, јачине око 90 000 жена, која је била предвиђена за помоћне службе: кување, противавионску, противхемијску одбрану, снабдевање, негу рањеника, итд.

Припаднице организација Lotta Svärd на осматрачници

Према ратном плану, Финска је за рат требало да мобилише 15 дивизија, свака јачине око 14 200 људи. Наоружање дивизија било је: 11 000 пушака, 250 аутоматских пиштоља, 250 пушкомитраљеза, 18 минобацача 81 мм, 12 до 18 пт топова 25-37 мм и 36 топова 75-152 мм. Међутим, услед недостатка обучених резервиста и опреме, уочи рата мобилисано је само 8 комплетних дивизија, а крајем октобра и девета дивизија. Нешто касније, формиране су 3 нове дивизије, које су у почетку само делимично биле наоружане. Ручно наоружање финске армије било је већином застарело. Према неким подацима, Немачка је дала Финској један део оружја заплењеног у Пољској.

Према непровереним подацима, Финска је имала око 30 старих и исти број модерних тенкова. Противавионска артиљерија била је доста слаба – само један пук ПВО, непосредно потчињен Врховној команди. Противтенковска артиљерија такође је била слаба. За одбрану обала Финци су имали 3 пука обалске артиљерије, који су, по батеријама, били распоређени на обалама Балтичког мора и Ладошког језера. Према неким подацима, Финци су имали 17 пољских, 1 коњичку и 4 батерије ПВО, а по другим – око 200 артиљеријских оруђа.

Финско ваздухопловство било је подељено на 6 територијалних зона, са штабом у Хелсинкију. Свака зона, поред осталог, имала је 1 летачку и механичарску школу. Укупно су Финци имали у свим зонама и на фронту 150 авиона способних за дејство. Морнарица је имала 2 обалска брода од по 4 000 т, наоружана са по 4 топа 254 мм и 8 топова 102 мм, као и 5 савремених подморница и 24 мањих површинских бродова (топовњаче и минополагачи). Најзад, стање у погледу муниције и погонског горива није било задовољавајуће: пешадијске муниције имало је само за два и по месеца, а артиљеријске за 20 борбених дана; горива и мазива за два месеца, а авионског бензина само за месец дана рата.

Према совјетским изворима, на Карелијској превлаци била је распоређена 5. финска армија (6 пешадијских дивизија, 4 пешадијске и 1 коњичка бригада и неколико самосталних батаљона). Главне снаге ове армије (4 пешадијске дивизије и 1 пешадијски пук), биле су распоређене на Манерхајмовој линији. У прикупљању и формирању у наставним центрима биле су 3 пешадијске дивизије.

Финска Врховна команда извршила је овакав стратегијски развој својих снага:

  • Карелијска армија (генерал Остерман) на главној одбрамбеној линији Карелијске превлаке, и то: 2. корпус (4 пешадијске дивизије) на одсеку Фински залив – Вуокси и 3. корпус (2 пешадијске дивизије) на одсеку Вуокси – Ладошко језеро.
  • 4. корпус (2 пешадијске дивизије) на средњем одсеку, северно од Ладошког језера, у ширини од 100 километара.
  • На средњем одсеку, у Карелији и северно од поларног круга, финску границу су браниле снаге јачине чета и батаљона. (Према совјетским службеним подацима, ове снаге су чиниле Северну оперативну групу).
  • Сасвим на северу, у рејону Петсама, Финци су имали Лапландску групу под командом генерала Велениуса.
  • У стратегијској резерви: једна пешадијска дивизија на простору Випури – Котка, која је била спремна да одбије евентуално искрцавање совјетских јединица на том одсеку.

Остале финске снаге биле су у току формирања и прикупљања у наставним центрима.

За СССР рат против Финске није представљао неки већи проблем. Он је имао знатно јаче снаге и средства, а само Лењинградски војни округ (који одговара армијској области код неких других држава) располагао је са више снага него цела финска армија. Сем тога, СССР је имао уређене ваздухопловне базе у области јужно и југоисточно од Лењинграда (Красногвардејск, Луга, Великије Луки), затим у Карелији и у мурманској области (Петрозаводск, Кем, Ухта, Кандалакша и Мурманск), а као истакнуте базе служили су му аеродроми у Естонији (Талин, Перну). Комуникације за почетне покрете трупа и њихово снабдевање биле су добре, а веза с крајњим северним областима обезбеђена је мурманском пругом. Најзад, СССР је располагао иницијативом и могао је отпочети рат по својој жељи. Но, и поред тога, било је извесних околности које су стварале проблеме и тешкоће. То су, прво, отежани услови за употребу великих снага на узаним зонама; затим, морало се рачунати и са тешкоћама услед беспутног, тешко проходног и за одбрану подесног земљишта при продирању на финску територију; најзад, ускоро је имала наићи сурова финска зима, са великим снегом и кратким трајањем дана, што нарочито отежава употребу тенкова и авиона.

Почетком октобра СССР је прикупљао снаге на Карелијској превлаци. Његови авиони свакодневно су надлетали превлаку, области северно од Ладоге и околину Петсама. У источној Карелији такође су прикупљане снаге, на мурманској прузи робни промет је био сведен на минимум, а војни возови, испуњени људством и материјалом, јурили су и дању и ноћу ка северу.

Ратни план совјетске Врховне команде није познат, али се из почетног груписања снага и развоја операција види да се главни напор имао извести концентричним ударима преко Карелијске превлаке и из северне области Ладоге у правцу Випурија, ради уништења главних финских снага и продирања у витални део земље. Једновремено требало је из области Реболи – Ухта – Кандалакша брзим нападима надирати према северном делу Ботнијског залива ради одвајања Лапландије од осталог дела Финске и пресецања комуникација са Шведском, одакле би Финци могли добити појачање. На крајњем северу требало је што брже освојити област Петсама и рударску област Салмијерви и обезбедити важну мурманску луку.

Снаге за извођење операција, највећим делом из Лењинградског војног округа, износиле су око 28 пешадијских дивизија, око 1000 тенкова и 800 авиона. Оне су груписане на следећи начин:
7. армија – 19. и 50. корпус – (12 до 14 пешадијских дивизија и један оклопни корпус ојачан тешком артиљеријом) на Карелијској превлаци, за дејство ка Випурију у јужној Финској.
8. армија – 1. и 56. корпус – (око 7 пешадијских дивизија и једна оклопна бригада) на простору од Ладошког језера до Просозера за концентрично дејство са 7. армијом;
9. армија (5 пешадијских дивизија) на простору Реболи – Ухта – Кандалакша, за дејство најкраћим правцем према Ботнијском заливу ради пресецања Финске и прекидања веза са Шведском;
14. армија (око 2 пешадијске дивизије) на крајњем северном одсеку, у рејону Мурманск – полуострво Рибачи, на обалама Баренцовог мора, са циљем да овлада Петсамом, богатим рудницима никла и Лапландијом.

Нешто касније, СССР је на Карелијску превлаку упутио нове снаге, тако да је већ 25. децембра тамо имао и 13. армију. Сем тога он је у фебруару 1940. упутио на фронт северно од Ладошког језера и 15. армију.

Финска је у својим припремама за одбијање совјетског напада главну пажњу обратила обуци и опремању својих јединица, и што бољем утврђивању Карелијске превлаке. Иако је њен ратни план био дефанзиван, ипак су били предвиђени и напади мањим снагама и брзим скијашким деловима ради враћања изгубљених положаја. Без обзира на то што је фински ратни потенцијал био далеко слабији од совјетског, фински ратни план се у погледу предвиђања наведених напада мањим снагама може сматрати реалним, јер су финске снаге познавале земљиште, а брзи скијашки делови били су добро опремљени за извођење ноћних изненадних препада и бочних дејстава у шумским пределима.

Благовремено позивање људства ради појачања граничних положаја у Карелијској превлаци било је сасвим умесно и корисно, с обзиром на могућност напада совјетских трупа на главну линију одбране пре но што би ова могла бити поседнута, пошто су њихове снаге биле удаљене свега један дан марша од границе. Та криза је избегнута тиме што је обезбеђено потребно време за концентрацију осталих снага.

Почетно груписање финских снага било је целисходно. Правац преко Карелијске превлаке био је најважнији, те је и осигуран највећим делом снага. Пространи део северно од поларног круга Финци нису могли посести јачим снагама, јер их нису ни имали; они су, користећи природу земљишта, тамо одредили мање тактичке групе.

Црвена армија је очекивала да ће једновременим нападом на читавом фронту постићи брзу победу. Због тога је у почетку ангажовала, углавном, јединице Лењинградског војног округа, које нису биле ни довољно обучене ратовању у специфичним условима, ни довољно јаке да остваре постављене задатке.

5. Ток операција

а) Операције 1939 године

Рано ујутро 30. новембра СССР је отпочео ратне операције против Финске. Совјетска авијација је предходно извршила снажне нападе на обалске градове и већа насеља у јужној Финској, нарочито на главни град Хелсинки, који је делом био евакуисан. Од војних циљева теже је оштећено бродоградилиште финске морнарице, али су бомбардовани и насељени квартови. У тежњи да што пре ослабе одбрамбени потенцијал Финске, совјетски авиони су интезивно бомбардовали Ханко и његову околину, радио-станицу Лахти, аеродром у Малми, индустријска предузећа у Ималију и Васу, гранична утврђења, Випури и његову ужу околину.

Док је авијација вршила бомбардовање, совјетске копнене снаге су у 8 часова прешле совјетско-финску границу на читавој ширини и отпочеле напад. 7. совјетска армија прешла је границу на Карелијској превлаци и са 7 пешадијских дивизија и 6 оклопних бригада у првом ешелону, на фронту од Ладошког језера до Финског залива, отпочела потискивање финских заштитних граничних делова. Совјетска пешадија наступала је у густим колонама, праћена тенковима, уз подршку артиљерије која је вршила снажну концентрацију ватре. Истурене финске снаге пружале су јак отпор, те су совјетске јединице споро наступале: до 2. децембра, тј. за 3 дана напредовања, оне су успеле да продру на финску територију једва 10 до 15 км, до линије Кивенапа – Рауту – Тајпале, на којој су заузеле неке отпорне тачке. Финци су, међутим, убрзо појачали своје трупе и у противнападу одбацили совјетске снаге и поново заузели поменуту линију.

Совјетско-фински рат 1939/40

У овим почетним борбама совјетски тенкови, већином лаки и средњи, нису показали неко ефикасно дејство. Пошто су лако упадали у камуфлиране ровове и минска поља, они су имали знатне губитке, повећане још и дејством финских противтенковских топова Бофорс 37 мм, који су у последњем тренутку били додељени јединицама у првој линији (по 2 оруђа на батаљон). Сем тога, у блиској борби са совјетским тенковима, Финци су успешно употребљавали флаше напуњене запаљивом течношћу, најчешће бензином.

Једновремено са офанзивом копнених снага и авијације, СССР је предузео и политичку офанзиву. Одмах по доласку совјетских јединица у Теријоки, финско гранично место на прузи Лењинград – Випури, била је образована влада Кусинена са којом је 2. децембра склопљен уговор о пријатељству и узајамној помоћи. Међутим, веровање да ће стварање ове владе довести до преокрета у Финској није се испунило, тако да је ова политичка офанзива остала без резултата.

Финска влада је још 2. децембра обавестила Друштво народа о почетку рата и затражила од ове организације интервенцију и помоћ. Генерални секретар Друштва народа сазвао је за 9. децембар Савет, а за 11. децембар и Скупштину Друштва народа. 4. децембра министар иностраних послова Молотов одговорио је Генералном секретару да се СССР не налази у ратном стању с Финском и да је међусобне односе регулисао с Демократском владом Кусинена. На заседању Савета и Скупштине Друштва народа финска делегација је изложила свој став и пренела апел финског парламента народима света. Изабран је посебни комитет, који је добио задатак да припреми предлоге за решење финског питања. Овај комитет је 11. децембра затражио од СССР-а да у року од 24 часа обустави напад на Финску, затим да пошаље свог представника у Друштво народа и пристане на мировне преговоре под надзором Друштва народа. СССР је два дана касније одговорио негативно позивајући се у свему на одговор Молотова Генералном секретару 4. децембра. 14. децембра Скупштина је усвојила резолуцију којом се осуђује напад СССР-а на Финску и препоручује свим државама чланицама и онима које то нису да укажу моралну и материјалну помоћ Финској. У резолуцији се констатује да се СССР својим поступком искључио из Друштва народа и да није више њен члан. Истог дана Савет Друштва народа сагласио се са одлуком Скупштине.

У међувремену настављене су жестоке борбе на централном и западном делу Карелијске превлаке. Језера и реке ускоро су били залеђени, тако да су преко њих могле прећи све врсте оруђа. Користећи се тиме, совјетске трупе су наставиле надирање и до 9. децембра стигле до финске главне одбрамбене линије. Финске заштитне трупе су их доста успешно задржавале пуних 8 дана, наносећи им знатне губитке дубоким испадима лаких и скијашких група. Најзад су се повукле, а борбу су прихватиле снаге на Манерхајмовој линији. На централном делу Карелијске превлаке совјетске снаге су 14. децембра заузеле с. Муолу, али су овде биле заустављене. Борбе су вођене не само по јакој мећави, већ и преко згаришта, јер су Финци, приликом евакуације земљишта, до темеља уништавали сва насеља. Идућих дана, 18. и 19. децембра, борбе су биле продужене у рејону Тајпалеа и на широком фронту код Суме, али су сви напади совјетских трупа били одбијени. Њихови снажни напади на Манерхајмову линију остали су без резултата, а у првом реду због недостатка тешке артиљерије, јер су се и хаубице 150 мм показале недовољно ефикасне против јако утврђених објеката. Дејство совјетске авијације је услед лоших метео услова такође било умањено. Тако је совјетска офанзива на овом делу фронта заустављена 22. децембра, мада су и после тога извођени напади слабијим снагама, али без успеха.

Совјетска балтичка флота имала је: 2 бојна брода, 3 крстарице, 19 разарача и 82 подморнице. Она је ангажована од самог почетка рата и њене јединице заузеле су 4. децембра неколико мањих острва у Финском заливу, а 8. децембра и острво Сурсари; са овог острва се могао контролисати главни пролаз ка Лењинграду, те су совјетске трупе одмах почеле да га утврђују. Пошто није могла да пружи неки јачи отпор, финска ратна морнарица се повукла у луке на југозападној обали, између утврђене зоне и Аландских острва. Приликом напада, совјетски бродови су наишли на јаку ватру обалских батерија, које су 2. децембра оштетиле совјетску крстарицу Киров (која је, иако оштећена, успела да се повуче у луку Ревал). Нешто касније, обалска артиљерија са острва Коивиста тешко је оштетила бојни брод Октобарска револуција, а совјетска морнарица је код Ханка потопила један фински школски брод и једну подморницу. Финци су повукли своју морнарицу у Ботнијски залив, али је и совјетска морнарица морала да обустави дејства због наглог замрзавања Финског залива.

Финска послуга митраљеза

Док је ситуација на Карелијској превлаци крајем децембра донекле стабилизована и фронт се усталио испред Манерхајмове линије (источно од Муриле – с. Муола – Тајпале), за Финску је настала опасност од надирања 8. совјетске армије северно од Ладошког језера. Јединице ове армије наступиле су општим правцем ка линији Сортавала – Јоенсу, вероватно с циљем да пресеку рокадну железничку пругу Випури – Сортавала – Контиомеки – Оулу. Једна колона ове армије надирала је дуж северне обале Ладошког језера, а друга правцем Суојерви – Толвајерви. Колона која је наступала дуж северне обале језера брзо је напредовала и заузела место Салми, а 11. децембра и Питкеранту на самој обали. Два дана касније совјетске су јединице заузеле железничку станицу Кителе и приближиле се поменутој рокадној железничкој прузи.

У исто време јединице 8. армије (друга колона) наступале су из рејона Суојерви у правцу Толвајерви. Иако су се финске јединице повлачиле пред овом колоном, пружајући слаб отпор, ипак је њено напредовање било ометано вејавицом која је трајала од 3. до 5. децембра. Кад је вејавица престала, дубина снега достигла је местимично 1,5 метар, а температура је спала на -30°. 6. децембра, после снажне артиљеријске припреме, почео је нови напад на финске заштитне делове у рејону Суојерви, који су се сутрадан повукли, делом према Толвајервију, а делом дуж железничке пруге. Совјетске трупе, које су их пратиле у стопу, стигле су 11. децембра до с. Лојмоле заузеле га и, после снажне подршке тешке артиљерије, присилиле Финце на даље повлачење.

Непријатељи совјетских тенкова: шведски добровољци наоружани британским пт пушкама Boyce и

Фински војници наоружани запаљивим флашама

До 18. децембра снаге 8. армије избиле су на линију Питкеранта – Кителе – Толвајерви и тиме непосредно угрозиле железничку пругу Сортавала – Јоенсу. Поред тога, оне су овим напредовањем могле врло лако угрозити лево крило Манерхајмове линије, па је због тога финска Врховна команда одлучила да изврши јачи противнапад из области Лојмоле у бок совјетских снага, које су биле заустављене у рејону Толвајерви. Како јединице 4. финског корпуса, које су овде браниле фронт ширине око 100 км, нису биле у стању да одмах пређу у противнапад, финска Врховна команда је, искористивши застој совјетске офанзиве на Карелијској превлаци, успела да прегруписавањем снага пребаци на овај сектор извесне јединице из стратегијске резерве и да овим прикупљеним снагама 20. децембра изврши противнапад општим правцем ка Суојервију. Мада су се совјетске снаге, под притиском Финаца, почеле повлачити, ипак су Финци споро напредовали, нарочито после 21. децембра, када је као појачање приспела једна свежа совјетска дивизија. Они су тек 23. децембра сломили отпор совјетских снага, одбацили их на 30 км ка истоку и нанели им тешке губитке, који су по финским подацима износили: 4 000 погинулих и 600 рањених војника, 59 уништених тенкова, 31 топ, 220 митраљеза и знатне количине муниције. Финске трупе су такође имале знатне губитке у погинулим и рањеним, и то 30% старешина и 25% војника. После овог финског противнапада све до краја децембра совјетске снаге нису више вршиле јаче акције на овом сектору, тако да се фронт усталио на линији Питкеранта – Лојмола – Иломантси.

На сектору Карелије, 9. совјетска армија предузела је офанзиву из рејона Реболи у правцу Нурмеса, с циљем да прекине поменуту рокадну железничку пругу, и правцем Ухта – Суомусалми, с циљем да избије код Оулуа где би пресекла Финску. Колона на правцу Реболи – Нурмес брзо је напредовала и до 18. децембра угрозила руднике молибдена северно од Лиексе и руднике бакра код Јоенсуа. Она је требало да пређе још свега 30 км до железничке пруге. Међутим, совјетске трупе су се због одлучног отпора финских снага морале зауставити; штавише финским противнападом крајем децембра оне су биле принуђене на повлачење према истоку, тако да су Финци избили на овом одсеку скоро на стару границу. Једино су више успеха имали они делови ове совјетске колоне (54. пешадијска дивизија) који су нападали у правцу Кајанија с циљем да пресеку железничку пругу. Наиме, 16. децембра су њихове извиднице стигле на око 16 км од железничке станице Кајани, али главнина ипак није успела да продре тако дубоко те се задржала у рејону Кухмониемија (90 км источно од Кајанија).

На правцу Ухта – Суомусалми, снаге 9. армије нападале су левим крилом преко Суомусалмија, путем који везује Ухту са Оулуом, а десним крилом у северозападном правцу према Кусаму. На првом од поменутих праваца наступала је 163. совјетска дивизија, иза које је, на већем одстојању, ишла 44. дивизија која је овамо пребачена мурманском железницом.

Финске снаге на том сектору, које су износиле нешто мање од пешадијског пука, биле су распоређене јужно од Суомусалмија. Оне су имале да бране правац за Оулу док не стигне један пешадијски пук са неколико батерија, који је био упућен од Врховне команде као појачање.

Совјетске јединице које су нападале у правцу Суомусалмија успеле су да потисну финске заштитне делове и да 9. децембра заузму ово место. Међутим, Финцима је стигло појачање састављено од смучарских јединица. Они су овим снагама извршили фронтални напад, док су преко шума и залеђених језера упутили батаљон лапландских стрелаца, који је извршио обилазни покрет у позадину совјетских трупа, те су ове трупе 11. децембра напустиле Суомусалми и задржале се источно од њега, али се, због јаког мраза, нису могле укопати. Настале су тешке борбе по хладноћи од -40°. Уз подршку артиљерије и тенкова, совјетска пешадија је пружала огорчен отпор. Тек 15. децембра Финци су успели да окруже 163. совјетску дивизију, и тако су је држали 10 дана, чекајући да мраз и несташица хране учине своје. За то време они су успели и да задрже надирање 44. совјетске дивизије, закрчивши једини пут којим је она могла наступати. Када им је као појачање стигло још 5 батаљона, Финци су 27. децембра отпочели напад на опкољену 163. совјетску дивизију и до 30. децембра су уништили њене главне снаге. Један пук и артиљериски дивизион ове дивизије успели су да се под тешким условима повуку у правцу севера и избегну уништење. Совјетски губици износили су: 5 000 мртвих, око 500 заробљених, 27 уништених и запаљених топова, 11 тенкова, 150 камиона, 250 коња и знатне количине пешадијског наоружања и муниције.

Припадници финских смучарских јединица на положају

Мање снаге 9. армије, које су нападале северно од 163. дивизије, у правцу Кусама, такође нису постигле неки већи успех.

Једновремено са наступањем 163. и 44. совјетске дивизије у правцу Суомусалмија, деснокрилне снаге 9. армије (око две дивизије) предузеле су офанзиву северно од поларног круга, из области Кандалакше у правцу Кемијервија. Залеђени терен је донекле олакшавао наступање ових снага. Пошто су одбацили слабе финске заштитне делове, оне су 11. децембра стигле у Куолајерви и уз подршку тенкова, по снегу високом 40 цм, заузеле Салу. Том приликом су финске заштитне јединице претрпеле тежак пораз.

У свом даљем напредовању, совјетски предњи делови су 19. децембра избили на линију р. Кеми – Кемијерви и приближили се на 40 км друму који спаја Ботнијски залив са Петсамом, тј. тзв. „леденом путу“. Продирањем совјетских снага на овом правцу била би угрожена позадина финских јединица у области Петсама, а делимично и позадина снага на сектору Карелије. Да би ово избегли, Финци су одлучили да снагама које су им стајале овде на располагању (шест чета и један пешадијски пук који је стигао као појачање) најпре задрже совјетске јединице, а потом изврше и противнапад.

Противнапад Финаца отпочео је 18. децембра, и већ је истога дана један одред лапонских стрелаца на скијама продро дубоко у позадину совјетских снага. Финци су изненадили позадинске делове једне совјетске дивизије и продрли чак у Салу. Њихово смело, али и неочекивано надирање проузроковало је извесну панику у совјетским редовима, тако да су и предњи делови нападнуте совјетске дивизије одмах предузели повлачење, иако нису били непосредно угрожени. Совјетске трупе су се повукле за око 30 км источно од Кемијервија, успоставиле фронт на шумовитим планинским висовима и до краја децембра нису обновиле офанзиву. Приликом ових борби оне су претрпеле извесне губитке (око 10 тенкова и 40 камиона), али су и фински губици били знатни. Па ипак, Финци су успели да спрече совјетске трупе да избију на „ледени пут“.

14. совјетска армија извршила је напад (5. децембра) на крајњем северу, и то после претходног бомбардовања Петсама и рудника никла Салмијерви. Њене јединице су до 8. децембра заузеле Петсамо и полуострво Рибачи, а 15. децембра и руднике никла Салмијерви, које су Финци, пре свога повлачења, знатно оштетили. Малобројно становништво ове области повукло се испред совјетских трупа делом на норвешку територију, а делом у правцу повлачења финских снага, ка југу. Совјетске јединице су у почетку напредовале ка југу без великих тешкоћа, јер су Финци на овом правцу имали врло слабе снаге (око једног батаљона). Међутим, следећих дана оне су биле изложене климатским и теренским тешкоћама (нарочито у погледу смештаја), које су биле тако велике да су у почетку успориле, а касније и онемогућиле њихово даље напредовање. Чим су напустиле обалу, која се налазила под дејством голфске струје, совјетске јединице су ушле у врло хладну и тешко приступачну, скоро пустињску област, у којој су ретка насеља била напуштена и уништена, те није било никаквог заклона. Тамо су снежне вејавице трајале непрекидно, а температура је износила и до -35°, тако да су камиони и запрежна кола заједно са јединицама морали превозити и бараке на склапање, како би се макар колико створили подношљивији услови за живот.

Под таквим околностима совјетске трупе су до 20. децембра прешле око 150 км, тако да им је остало још око 300 км до важне железничке раскрснице Рованиеми, одакле би могли угрозити фронт у Карелији. С обзиром на опасност која им је претила, Финци су покушали да слабим снагама задрже совјетско напредовање према југу, али су се непрестано морали повлачити пред далеко надмоћнијим совјетским снагама. Озбиљну ситуацију је створила и појава совјетских падобранаца, који су се спустили позади фронта у мањим групама од по 50 војника.

Фински војник на положају са лаким митраљезом Lahti-Saloranta M/26

Пошто је оценила да је ситуација на поменутом правцу веома озбиљна, финска Врховна команда је одмах упутила у помоћ један пешадијски пук ојачан артиљеријом. Искористивши невреме, нарочито јаку снежну вејавицу, ове снаге су ноћу 21/22. децембра извршиле снажан противнапад на истурене совјетске делове, који су били прилично заморени, те су се морали повући све до неких 40 км од Петсама, где су организовали положај за одбрану.

На северу Финске, због густих шума и ретких насеља, совјетска авијација је углавном вршила извиђање и снабдевала усамљене делове намирницама и муницијом.

Према томе, совјетске снаге су у току првих недеља рата постигле известан успех. Оне су на крајњем северу продрле око 130 км (дневно око 6 км), у правцу Оулуа 150 км (дневно 7,5 км) а према Випурију 64 км. За то време су заробиле 1 467 финских војника и 18 официра, убиле 2 200 и раниле око 10 000 војника а заплениле 35 топова, 300 митраљеза, 3 000 пушака, 21 тешки бацач, 22 лака бацача и 7 оклопних аутомобила.

Међутим, последњих дана децембра совјетске јединице су биле приморане да се зауставе пред Манерхајмовом линијом, а северно од Ладошког језера Финци су упорно бранили своје положаје, док су код Нурмеса и Лиексе успели не само да задрже совјетске јединице, већ и да их једним противнападом одбаце до саме границе. Код Суомусалмија 163. дивизија доживела је тежак пораз, тако да су Финци могли продужити експлоатацију успеха. Иако су совјетске снаге у рејону Сале продрле око 60 км, ипак су оне и овде биле задржане, само су на крајњем северу овог одсека постигле значајнији успех којим су обезбедили Мурманск, топле заливе Петсама и полуострво Рибачи. Један од основних разлога за тако слаб успех свакако је тај што јачина совјетских снага није била у складу са великим пространством фронта и задацима које је требало извршити. Према извесним подацима, совјетско војно руководство, је веровало да ће наићи на слаб отпор финске војске и да ће Финци, слично као и друге балтичке земље, капитулирати, а то потврђује и формирање владе Кусинена у Теријоки. И сурова клима је била значајан савезник Финске; фински војници, навикнути на хладноћу, имали су потребну опрему, а били су и добри смучари. На другој страни, у совјетским дивизијама већина војника је била без добре обуке и без борбеног искуства; на пример, ни један војник 163. дивизије, која је била попуњена из области Туле, није имао обуку дужу од 9 до 12 месеци. Совјетске јединице нису располагале ни смучкама ни саоницама, а камиони и запрежна возила били су тешко покретљиви, што је у целости умањивало покретљивост јединица. При продирању у унутрашњост Финске, совјетске дивизије су наступале у дубоким маршевским колонама, које су биле изложене сталним и ефикасним нападима финских смучарских јединица, тим пре што те дуге колоне, за време кретања, нису биле довољно обезбеђене, нити су имале чврсте везе. Због тога су Финци били у стању да се успешно бране, иако су на свим секторима имали слабије снаге. Они су били снабдевени специјалном зимском одећом и белим огртачима, те су много лакше подносили сурову климу и успешније се прикривали. Комору су вукли на саоницама које су имале облик колевке. На смучкама с причвршћеним митраљезима фински војници су се лако и брзо кретали по снегу и кроз шуму. Ради гађања ноћу свако одељење имало је по два до три рефлектора (домета око 500 м) које су фински војници носили обешене о врату. Благодарећи таквим околностима, које су умесно искоришћавали у току борбе, Финци су на почетку операција делимично надокнадили недостатак у снагама и резервама. Оваквом организацијом одбране, финске јединице су у току првог месеца рата постигле значајне успехе и поред слабости снага и недостатка материјала. Највеће успехе су постигли опкољавањем совјетских јединица на маршу смелим дејством смучарских група кроз међупросторе и дубоким обиласком у циљу кидања веза и одвајања главнине од позадинских делова.

б) Операције 1940. године

Као што је већ напоменуто, у току извођења операција 1939. године показало се да совјетске снаге и средства нису били довољни за постизање бржег успеха. Зато је Црвена армија почетком 1940. предузела знатне припреме на целом фронту, а нарочито је појачала јединице на сектору Карелијске превлаке. Ту је довела не само свежу 13. армију, која је са 7. армијом ушла у састав новообразованог Северозападног фронта, под командом маршала Тимошенка, него и знатну количину тешке и најтеже артиљерије и већи број тешких тенкова. Извиђани су из ваздуха фински утврђени положаји, изграђиване су комуникације и извођене су вежбе трупа и напади на утврђене положаје, чије су макете израђивали у својој позадини. На фронту Карелије заморене јединице замењене су свежим снагама; изграђени су стратегијски путеви у циљу олакшања снабдевања, нарочито дуж северне обале Ладошког језера. На сектору пространог шумског рејона, према северном поларном кругу, у правцу фронта, изграђене су узане железничке пруге којима је требало обезбедити пренос трупа и снабдевање од главне магистрале мурманске железничке пруге.

Поред изложених припрема, совјетске трупе су у току јануара наставиле извођење операција мањим снагама и са ограниченим циљем; у другој половини месеца предузеле су јаче нападе на Карелијској превлаци, на правцу Тајпала, ради освајања полазних положаја са којих је требало да отпочне општа офанзива чим се буде завршило довлачење свежих снага. Једновремено је совјетска авијација снажно бомбардовала финске положаје на целом фронту. Крајем јануара совјетски напади су били појачани, нарочито између с. Суме и с. Муоле, али нису постигнути већи успеси.

На подручју Ладошког језера, као и у области северно од њега, обе стране су у току јануара биле веома активне. Совјетске трупе су искористиле замрзнуто језеро да би употребиле нова борбена средства – оклопне саонице. Једну врсту ових саоница, с уграђеним митраљезом, вукли су тенкови; оне су возиле пешадију за праћење тенкова у нападу. Друга врста – оклопна моторна саоница – имала је облик торпеда с елисом и била је наоружана топом. Пошто им је кретање било олакшано, оклопне саонице су стварно служиле за брже наступање пешадије по снегу и леду. Али совјетске јединице, и поред тога, нису постигле неке значајне успехе, јер је финска обалска артиљерија успешно бранила приступе језеру.

Совјетска 18. и 168. дивизија наставиле су операције на сектору Ладоге у циљу пробијања финске одбране и избијања у позадину Карелијске превлаке. Са линије Питкеранта – Лојмола, 18. совјетска дивизија, ојачана 34. оклопном бригадом, наставила је надирање, али се убрзо нашла збијена између Ладошког језера и с. Сискијервија. По хладноћи од -40°, ова дивизија је могла наступати једино дуж северне обале језера, путем који је био под непосредном ватром финске обалске артиљерије. Пошто су окружили ову дивизију, издужену само на једној комуникацији, Финци су је између Кителе и Питкеранте испресецали на више делова. Сви њени покушаји да се извуче из окружења остали су без успеха. Због тога је морала да организује отпорне тачке по групама, обезбеђујући се споља укопаним тенковима, док је артиљерија била у средини. Благодарећи утврђивању и упорности, ове групе су успеле да се одрже доста дуго, па је задња група 18. дивизије уништена тек крајем фебруара. Укупни губици ове дивизије износили су: 4 300 само погинулих бораца, заплењено или уништено 128 тенкова, 91 топ, 120 камиона и трактора, 62 покретне кухиње и друго. У сличној ситуацији је била и 168. совјетска дивизија, која је нападала јужније, али се она извукла и до краја рата одржала код Питкеранте.

Совјетски војници су га прозвали „Бела смрт“ – фински снајпериста Симо Хајха, 505 потврђених погодака

На сектору Карелије, 54. совјетска дивизија, која је раније била заустављена источно од с. Кухмониемија, поново је предузела наступање у циљу пресецања железничке линије Нурмес Кајани. Међутим, Финци су успели не само да пресеку везу ове дивизије са позадином, него су 29. јануара искидали њену колону на око десет делова на дужини од 25 км. Међутим, ова дивизија је, иако са великим тешкоћама и губицима, успела да се одржи до краја рата, захваљујући утврђивању својих изолованих делова (који су образовали отпорне центре), као и искоришћавању подесних гребена и посечене шуме. Покушај једног смучарског батаљона и 33. совјетске дивизије, која је тамо пристигла из позадине, да ослободе опкољену 54. дивизију није успео. Дивизија је ослобођена тек 13. марта, када је објављен мир; она је тада имала само 11 000 људи – од 18 000 колико је бројала пре него што је била опкољена.

Даље према северу, 44. совјетска дивизија, која је маршевала правцем Ухта – Суомусалми, у једној колони, без потребног осигурања бокова и позадине, била је, после уништења 163. совјетске дивизије, изложена појачаним нападима. Нападајући са свих страна и дању и ноћу, мањи фински одреди су најпре искидали ову дивизију на више делова, а затим су успели да је до 8. јануара униште по деловима, изузев мање групе која је умакла преко границе. Њени губици су били знатни: око 1 .300 заробљених (број погинулих и смрзнутих није познат, јер је снег покрио лешеве, а погинуо је и командант дивизије генерал Виноградов); заплењено је или уништено 6 000 пушака, 20 топова, 43 тенка, 32 покретне кухиње, 270 камиона и трактора, 300 митраљеза и другог материјала.

Сасвим на северу, на правцу арктичког друма који води за Рованиеми, совјетске трупе и поред спуштања падобранаца, нису успеле да постигну скоро никакве успехе.

На тај начин, на сектору Карелије, све до области Петсама, настала је стабилизација фронта, и све до краја рата нису извођене неке веће операције.

Као што се види, у току јануара 1940. Финци су успели да униште извесне совјетске снаге и да постигну значајне тактичке успехе. Међутим, тиме није била побољшана њихова ситуација, јер су и њихове (и иначе малобројне) снаге претрпеле велике губитке, тако да су морали позвати под оружје и 21. годиште. Губитак материјала и наоружања за њих је био веома осетан, јер њихова индустрија није била у могућности да то надокнади. Иницијатива у рату и даље је остала у рукама Црвене армије, која је, без већих тешкоћа, могла да замени изгубљене дивизије новим снагама. Почетком фебруара њене су снаге већ биле знатно појачане: према неким непровереним подацима, оне су износиле 26-28 пешадијских дивизија и 5 бригада тешких и 6 бригада средњих тенкова.

Распоред совјетских снага почетком фебруара 1940 био је следећи:

  • На Карелијској превлаци: Северозападни фронт, под командом маршала Тимошенка, образовале су 7. армија (34, 10, 19, 28. и 50. пешадијски корпус) и 13. армија (23, 15. и 3. пешадијски корпус);
  • На фронту севемо од, Ладошког језера: 8. и 15. армија (која је дошла почетком фебруара);
  • У Карелији и северно од поларног круга: 9. совјетска армија;
  • На фронту код Петсама: 14. совјетска армија.

Из оваквог груписања јасно се види да је тежиште напада совјетских трупа било на Карелијској Превлаци. План совјетског Северозападног фронта био је: да се унутрашњим крилима 7. и 13. армије пробије утврђени појас Финаца, да се разбију и униште њихове снаге на делу фронта Кархула – језеро Вуокси, а потом и на читавој Карелијској превлаци.

Совјетска авијација је 30. јануара почела бомбардовање важних железничких чворова и војних објеката, знатно ометајући уредно снабдевање и премештање финских снага, а следећег дана је концентрисала своја дејства на Карелијску превлаку. Совјетска артиљерија почела је да туче Манерхајмову линију, а даљња гађања је управила у правцу Випурија.

После шесточасовног масовног гађања артиљерије и бомбардовања авијације, 1. фебруара је отпочео напад пешадије на фронту Карелијске превлаке, с тежиштем дуж железничке пруге и друма Лењинград – Випури, на одсеку положаја између с. Суме и с. Муоле. И поред погодног земљишта, дејстава тенкова и артиљерије и бомбардовања из ваздуха, јуриш совјетских трупа није успео, јер су Финцима стигла појачања. Ни у току наредних дана совјетске трупе нису имале успеха. Тек 6. фебруара, после увођења свежих јединица, оне су водећи тешке борбе, први пут продрле у истакнуте делове Манерхајмове линије у рејону језера Хатјалахе.

Совјети напредују

Почев од 11. фебруара наступио је одлучни период у операцијама. Совјетске јединице на сектору Карелијске превлаке нападале су снагама јачине 15 дивизија, уз подршку многих тенкова и тешке артиљерије. Главни удар извршен је на централни део Карелијске превлаке, општим правцем Сума – Випури, док су помоћни удари истовремено предузети поред обале Финског залива у правцу Коивиста, и из области Ладошког језера у правцу Тајпалеа, ради обухвата бокова Манерхајмове линије. После снажне артиљеријске и ваздухопловне припреме, која је трајала 2-3 часа, совјетске снаге на централном правцу, уз подршку око 500 авиона и око 150 тенкова, успеле су већ првог дана, 11. фебруара, да створе неколико бреша на финском главном одбрамбеном појасу, на одсеку Сума – Муола; најопаснија је била бреша код с. Лехде (Лахде), на правцу Випури, чија је ширина износила око два км. Финци су извршили више противнапада ради затварања створених бреша, али су, уз велике губитке, били свуда одбијени.

Следећег дана, 12. фебруара, совјетски тенкови су продужили надирање кроз створену брешу у правцу с. Лехде, с обе стране випуриске железничке пруге, и 13. фебруара стигли до самог села, и на том одсеку пробили главни одбрамбени појас на читавој дубини. 14. фебруара совјетски тенкови су доспели до железничке станице Кемере, док је совјетска пешадија, уз подршку артиљерије и авијације, за то време одбила финске противнападе и проширила остале бреше. Финске дивизије, непрекидно у ватри и борби, без икакве смене, биле су јако исцрпљене.

Када се совјетски напад проширио и на Мурилу, стуб положаја на обали Финског Залива, финска Врховна команда је наредила повлачење свог десног крила на други одбрамбени појас.

Повлачење је извршено 17. фебруара увече. Иако је тиме била осетно смањена ширина фронта, Финци су се и са те линије морали брзо повући.

У току напред изложених операција Црвена армија је применила нову тактику и методе на основу искустава из ранијих борби. Садејство између трупа на земљи и авијације било је знатно боље него раније, јер су авиони више учествовали у припреми напада и скоро непрекидно бомбардовали финске положаје и њихову непосредну позадину. Тек после дуготрајних припрема пешадија је полазила на јуриш у више таласа, уз јаку подршку артиљерије и тенкова, заштићена вештачком маглом. Дејство артиљерије било је прецизније и ефикасније, захваљујући осматрању из везаних балона. И садејство између тенкова и артиљерије било је побољшано слањем артиљеријских осматрача у тенковске јединице. Употребљаване су и специјалне оклопљене саонице (које су вукли тенкови), у којима су биле јединице пешадије са својим наоружањем. Повећана је употреба скијашких делова, који су нарочито дошли до изражаја на замрзнутом терену у рејону с. Суме. Искоришћени су и тенкови за бацање запаљене нафте на финске бункере у гранитним блоковима, које није могла порушити артиљерија. Сва ова средства, а нарочито дуготрајно, скоро непрекидно, бомбардовање тешком артиљеријом и авијацијом, наносила су велике губитке финским трупама, тако да су совјетске јединице релативно брзо овладале важним одсеком Манерхајмове линије и знатно угрозиле Випури.

Саонице са пешадијом за пратњу тенкова

После избијања совјетских јединица пред други фински одбрамбени појас, настао је краћи застој ради премештања артиљерије и припреме за даљи напад. Финци су за то време припремали одбрану и довели извесне јединице са сектора Карелије да би појачали снаге на Превлаци и попунили тешке губитке. Међутим, ситуација финске војске била је тешка. Други одбрамбени појас није био утврђен онако солидно као главни, те није било изгледа да ће се дуже одржати. Ратне потребе и материјал све више су недостајали; артиљерија, и иначе малобројна, стално је била изложена прецизном дејству тешке совјетске артиљерије, те је претрпела велике губитке; највећа криза се осећала у људству, јер су јединице биле знатно испод формацијом предвиђеног бројног стања, а резерве највећим делом утрошене. Сем тога Финска је из Шведске добила једну бригаду добровољаца (8 000 људи) која је употребљена у Источној Карелији; а из Велике Британије и Француске знатне количине наоружања и опреме.

Најчешће артиљеријско оруђе финских оружаних снага – 76-милиметарски топ из 1902. године. На слици камуфлирано оруђе на положају у близини града Випури

После извршених припрема, совјетске трупе су 18. фебруара наставиле напад на централном правцу уз једновремене нападе поред обале Финског залива, и из области Ладошког језера у правцу Тајпалеа, ради обухвата десног и левог бока Манерхајмове линије. Оне су 21. фебруара на левом крилу заузеле варошицу Коивисто. Пошто је тада дебљина леда у Финском заливу износила око 40 цм по њему се могла кретати пешадија, лакша оруђа и лаки тенкови. Совјетске јединице су то искористиле за извођење обухватног напада ради угрожавања Випурија са запада. Приликом извршења овог напада требало је најпре заузети јако утврђено острво Коивисто. Међутим, његова посада у вези с одбраном суседних острва на којима су биле обалске батерије, пружала је огорчен отпор све до 24. фебруара, када се морала , повући преко леда у правцу Випурија, пошто је претходно уништила топове.

У исто време су јаке снаге Црвене армије наступале на централном правцу дуж железничке пруге. Пошто је овим наступањем Випури био знатно угрожен, јер му је претила опасност да буде одсечен од осталог дела одбрамбене линије, финска Врховна команда је пребацила скоро све своје резерве на овај одсек, тако да су овде настале огорчене борбе које су трајале све до 28. фебруара. Истог дана, уз снажну подршку авијације, Црвена армија је пробила други одбрамбени појас (део код језера Муоле), а у току 1. марта и трећи (позадински) одбрамбени појас. Финске јединице су се упорно браниле, али су пред надмоћнијим совјетским снагама морале да се повуку на випуриски одбрамбени рејон и на линију језеро Вуокси – Тали.

Припадници совјетских снага на положају. Уочава се одсуство било каквог вида маскирања

Совјети су још раније отпочели припреме за напад преко леда на обалски сектор Випури – Котка. У том циљу они су концентрисали јаке снаге на острвима Финског залива, нарочито на острвима Сурсари и Лавансари, који су били најближи финској обали. Финци су очекивали нападе са те стране, али су на овом сектору имали врло слабе снаге, јер су потребе непрекидне борбе на другим секторима захтевале ангажовање тамо свих расположивих снага. Услед тога је финска Врховна команда за одбрану поменутог сектора формирала 5 батаљона грађанске заштите. Од ових снага образована је група за одбрану обале, којој су припадале снаге западно од Випуриског залива до Котке, а као појачање дошла је једна коњичка бригада, која се пре тога налазила у саставу 4. корпуса.

По заузећу острва Коивиста јединице 28. совјетског корпуса су почетком марта наставиле нападе од правца Коивиста преко леда у Випуриском заливу ради обухвата Випурија. Иако је дању финска артиљерија рушила лед експлозивним гранатама и тиме наносила знатне губитке совјетским снагама, ове су ипак све више напредовале према Випурију, јер се лед преко ноћи поново хватао. До 4. марта јединице 28. корпуса су успеле да створе један мањи мостобран на северној обали Залива, који су следећег дана нешто прошириле. Такође им је пошло за руком да се утврде на западној обали, код Секијервија, а идућих дана, упркос жестоким финским противнападима, да продуже и прошире постојећи мостобран и пресеку пут Секијерви-Випури. Тиме је читав обалски сектор био подељен на два дела. Истовремено с нападом преко Випуриског залива на финску обалу отпочео је и напад на обалски сектор Котка – Виролахти. Овај напад Црвене армије са острва у Финском заливу није успео услед отпора финских снага, нарочито снажне ватре обалске артиљерије. У исто време и снаге на копну биле су се сасвим приближиле источној ивици Випурија, који је већ био у рушевинама услед скоро непрекидног бомбардовања из ваздуха.

Даље према истоку, на одсеку Вуокси – Тајпале, совјетске јединице су нападале са мање жестине, сматрајући да ће и тај одсек пасти, пошто ће бити знатно угрожен успехом на правцу Випурија.

Отпорна снага финске армије почетком марта била је при крају. Следећих дана финске снаге су се и даље храбро бориле, без обзира на то што су претрпеле велике губитке и што су биле сувише заморене услед непрекидног бомбардовања. Одбрана на целом сектору Карелијске превлаке била је повезана и организована све до 12. марта, када је Финска прихватила совјетске услове за мир. Тада је престао даљи отпор њених трупа, а 13. марта ујутро совјетске јединице су заузеле Випури. Тога дана у 11,11 часова, на фронту код Сале, испаљени су последњи меци у Совјетско-финском рату.

Закључење мира

Уговор о миру између СССР-а и Финске потписан је 12. марта у Москви, а ратификован је од стране финског парламента 15, а од стране Президијума Врховног совјета 20. марта.

Према одредбама уговора, Финска је сачувала своју независност, али је СССР-у имала уступити знатан део своје територије и нека острва у Финском заливу, док је град Ханко са прибрежним појасом уступљен под закуп на 30 година, с тим да СССР има право да на њему изгради своју поморску базу.

На Карелијској превлаци је нова граница померена западно од линије Сортавала – Випури, тако да су ова места припала СССР-у. Даље према северу, СССР-у је уступљена територија у области Суојерви, Кусамо и Куолајерви, а на крајњем северу дотадашњи фински део полуострва Рибачи. Ради регулисања транзитног саобраћаја са Норвешком, СССР је добио право слободног непосредног промета на једном уском појасу Петсама. Финска се, сем тога, обавезала да ће за годину дана изградити железничку пругу од Кемијервија до Куолајервија, ради уређења саобраћаја са Шведском. Према томе, Финска је изгубила око 40 000 км2 своје територије, на којој је живело око 12% њеног становништва, а удео изгубљене територије у националној привреди износио је 11%.

Повлачењем нове границе и добијањем наведене територије, СССР је обезбедио област Лењинграда, мурманску железничку пругу и област Мурманска. Као победник у рату, СССР није искористио повољну прилику да заузме читаву Финску, нити је тражио материјалну надокнаду, већ се ограничио на исправке границе, чиме се гарантовала безбедност Лењинграда и мурманске железничке пруге.

Територијални уступци Финске (црвено)

Закључак

Совјетско-фински рат трајао је 105 дана и завршио се победом Совјетског Савеза. Према изјави Молотова од 29. марта 1940, Црвена армија је имала 48 744 погинула и умрла од рана, а 158 863 рањена официра и војника. Према финским изворима, Финска је изгубила 66 406 људи, тј. 2 594 официра, 11 564 подофицира и 52 248 војника (погинуло 19 576, нестало 3 263 и рањено око 43 500 људи). Готово 85% млађих официра било је изгинуло или рањено, а губици у току последњих седам недеља рата достизали су дневно 2 % од преосталих снага или више од две трећине свих губитака. Број заробљених и на једној и на другој страни био је сразмерно мали. Према непровереним подацима, Финци су заробили 5-6 хиљада совјетских војника, а Црвена армија је заробила преко 1 500 Финаца.

Цео Запад је прискочио у помоћ Финској, али не да брани њену независност, већ да заштити сопствене интересе и нарочито да од Финске створи погодну базу за напад на СССР. Највећу помоћ указале су Француска, Велика Британија и Шведска. Велика Британија је, према изјави председника владе Чемберлена, упутила Финској 101 авион, 114 топова, 100 митраљеза, 185 000 артиљериских граната, 400 морских мина, 50 000 ручних бомби, 15 700 бомби. Француска је послала 175 авиона, 496 топова, 5 000 лаких митраљеза, 4 000 морских мина, 785 000 артиљеријских граната, 20 милиона пешадијских и митраљеских метака. Шведска је, према изјави свог министра војске, послала у Финску бригаду добровољаца (око 8 500 људи), 84 000 пушака, 575 митраљеза, 112 пољских топова, 104 противавионска топа, 50 милиона метака; лиферовала јој петролеј, угаљ и кокс, издала замашан кредит од 200 милиона шведских круна. Поред тога, Велика Британија и Француска су 5. фебруара 1940, након дуготрајних разговора усвојиле план „Р 4“ којим је било предвиђено да се Финској упути помоћ. У том циљу, претходно је требало посести неке норвешке луке и заузети шведску рударску област Кируна – Јеливаро да би се спречило да Немачка извози шведску гвоздену руду и да би се осигурао пут за Финску преко јужне Шведске. За наступање кроз јужну Шведску предвиђене су нове снаге, тако да би укупна јачина износила 150 000 људи (100 000 Британаца и 50 000 Француза). Извођење овог плана имало је отпочети 20. марта 1940. уз претходну сагласност Норвешке и Шведске. Међутим, услед брзог завршетка Совјетско-финског рата, овај план је напуштен.

Операције које су вођене у Финској, а нарочито на фронту Карелије и северно до Петсама, врло су интересантне и поучне. Може се рећи да те операције представљају најпоучније примере тактичких радњи у специјалним условима: по суровој зими, по високом снегу и ниским температурама и на јако пошумљеном земљишту које је било готово непроходно и испресецано великим бројем језера. Финци су врло умешно искористили теренске и временске услове, те су, иако слабији у људству и материјалу, постигли низ малих али значајнијих успеха, што им је, поред изванредне храбрости, пожртвовања и солидне мирнодопске обуке, омогућило да издрже нападе надмоћнијих и боље опремљених совјетских снага. Иако још увек нису издате званичне публикације о овим интересантним операцијама, нити има довољно званичних докумената за њихово детаљно изучавање и оцену, ипак се могу изнети следећа запажања о раду финских оружаних снага:
Финци су благовремено извршили мобилизацију својих снага и на време главним снагама посели Манерхајмову линију и одбрамбене положаје северно од Ладошког језера, тако да их почетак рата није изненадио. Они су упорно бранили утврђене положаје, до максимума искоришћавајући могућности које су им ови пружили. Међутим, на фронту Карелије и северно код Петсама. где није било утврђених линија, они су постигли значајне успехе благодарећи великој покретљивости и маневарској способности скијашких јединица, издржљивости и успешној оријентацији по сваком времену и земљишту.

  • Финске скијашке јединице, распоређене у мањим групама, одиграле су доминантну улогу на делу фронта северно од Ладошког језера. Оне су, обучене у бела маскирна одела, вршиле брзе и смеле обиласке совјетских колона, продирале у позадину и сасвим изненада нападале са свих страна, обично ноћу, нарочито на издужене колоне, које често нису имале могућности да се развију за борбу. Захваљујући томе, слабије финске снаге постизале су низ тактичких успеха;
  • Финци су у току операција показали пуно умешности, довитљивости, па и лукавости. Они су се вешто маскирали (градили скривена склоништа у снегу, транспорт вршили ноћу, а транспортна средства бојили белом бојом), што им је омогућило да постигну тактичка, па и оперативна изненађења. Да би појачали саобраћај са Шведском, они су направили пут преко замрзнутог Ботнијског залива, а да би брже пребацивали своје скијашке јединице, коморе и тежа оруђа, употребљавали су саонице, које су вукли сами војници, или су у њих упрезали по једног коња. Приликом повлачења палили су и уништавали насеља, да она не би могла послужити за смештај совјетских јединица;
  • Захваљујући правилно изабраном систему сталне фортификације и умешном маскирању појединих објеката, добро организованој ватри, храбрости посада, као и вештим маневрима резерви, Финци су успели да врло дуго одрже утврђења на Карелијској превлаци и да совјетским трупама у првој етапи нанесу значајне губитке, што је имало великих реперкусија на даљи ток Совјетско-финског рата. Према томе, финска утврђења су показала да је стална фортификација одиграла значајну улогу у Совјетско-финском рату;
  • Финци су у току рата показали велику моралну снагу, храброст, умешност и истрајност. Они су били приморани на капитулацију тек када су истрошили све резерве и када су, и поред иностране помоћи, остали без хране, муниције, одеће и обуће.

Почетне операције показују да су совјетски војни руководиоци потценили противника и његове оперативне могућности. Они су се надали да ће једновременим нападом на читавом фронту брзо сломити финску одбрану, те нису очекивали да ће наићи на јачи отпор. Њихове снаге су због тога биле знатно развучене, а није била ни изражена тежња да се одлука избори на најважнијем правцу – Карелијској превлаци. Тек онда када су своје снаге знатно ојачали војном техником, у првом реду артиљеријом и тенковима, и усредсредили своје нападе на Карелијску превлаку, они су успели да постигну веће оперативне успехе. Из ових њихових операција може се уочити следеће:

  • Совјетска авијација на почетку рата није била довољно ефикасна. Иако је бацила око 150 000 експлозивних и запаљивих бомби (око 7 500 тона), она Финској није причинила веће штете. Није оштећено најважније пристаниште Турку, ни једина железничка веза Финске с иностранством преко Торнија, као ни поморске везе између југозападних финских лука и источних лука у Сведској. Исто тако, остала је неоштећена и ледена аутострада између Умеа у Шведској и Васе у Финској, преко Ботнијског залива, којом је од 17. фебруара па до краја рата несметано вршен аутомобилски саобраћај. Најзад, и фабрике ратне индустрије биле су врло мало ометане у раду. Авијација је тек у другој етапи, а нарочито у завршним операцијама на Карелијској превлаци, указала већу помоћ копненим снагама;
  • Артиљерија на почетку операција није пружала довољну подршку пешадији и тенковима. Касније, када је побољшано управљање ватром, садејство с пешадијом и тенковима било је много боље, а нарочито при пробоју првог одбрамбеног појаса на одсеку Муоле – Сума;
  • Совјетска пешадија, због спорог кретања, није могла успешно да прати напредовање тенкова; због тога је Црвена армија, од почетка 1940. године, на фронту Карелијске превлаке и северно од Ладошког јзера употребљавала моторне саонице за превожење пешадије. На тај начин, пешадија је брзо следила тенкове, продирући у дубину, и успешно их потпомагала у извршењу њихових задатака;
  • Организација и формација јединица Црвене армије биле су неподесне и гломазне за рат по беспутном нордијском терену. Совјетске дивизије, бројно јаке, са знатним оклопним снагама, тешко су се кретале по усамљеним путевима, и то у дугим колонама, те су их Финци лако пресецали и кидали (Суомусалми, Кемијерви). Оне су се тешко и споро развијале за борбу, а њихове претходнице су уништаване (нпр. код језера Кемијерви) чак и од стране сасвим слабих финских снага, пре но што би се главнина развила;
  • Совјетски војници и ниже старешине нису били обучени у оријентацији и сналажењу по великим шумама, и у употреби скија. Нешто касније, у току самог рата, обука скијашких јединица је побољшана, те је њихова употреба донела добре резултате (маневар скијашких делова преко леда у Финском заливу). Користећи се тим искуством, СССР је за рат против Немачке формирао велики број скијашких јединица, које су одиграле значајну улогу у зимским операцијама;
  • Иако су уочи рата совјетске падобранске јединице биле прве у свету, оне у овом рату нису имале успеха због тога што су употребљаване у малом броју (у групама по 50 падобранаца) и што су Финци брзо интервенисали својим скијашким јединицама;
  • Окружене и исцепкане, совјетске дивизије су се упорно и умешно бориле. Изоловани делови су образовали групе које су подизале препреке од посеченог дрвећа, испред којих су постављале и укопавале тенкове, а артиљерију остављале у средини. Опкољене групе снабдеване су храном, санитетским материјалом, муницијом и погонским горивом помоћу авиона, тако да су успевале да дуго одолевају снажним нападима финских снага;
  • Уопште узев, Црвена армија је била недовољно припремљена за рат. Због тога је по завршетку овог рата, а на основу искустава у њему, дошло до реформи у армији, пошто су, по речима маршала Тимошенка, „Совјети много научили у овом тешком рату у коме су се Финци херојски борили“. И сам Стаљин је признао слабост Црвене армије у рату против Финске, јер је у новембру 1943, у разговору са Рузвелтом, између осталог изјавио да је армија била слабо организована, да се лоше борила и да је после рата реорганизована.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *