Hilfskreuzer, помоћне крстарице немачке РМ

Сачувајте страницу:

Помоћне крстарице се, према Поморској енциклопедији, дефинишу као трговачки бродови, који су по мобилизацијском плану реквирирани и наоружани ради растерећења осталих класа ратних бродова за рат против поморских комуникација противника. Коришћење наоружаних трговачких бродова у ратне сврхе допуштено је Париском конвенцијом из 1856. године. Касније конвенције и уговори, допунски су дефинисали помоћне крстарице, тако што је утаначено да се трговачки брод претвара у ратни онда када носи знакове ратне морнарице и када се име брода и име команданта брода уведе у флотну листу (Међународна конвенција у Хагу 1907. године), те да се радови, који се врше у мирнодопско време на путничким или теретним бродовима, ради њихове употребе у ратне сврхе, морају ограничити на учвршћивање бродске конструкције у толикој мери да се могу наоружати топовима калибра 152 мм (Вашингтонски уговор из 1922. године).

Помоћна крстарица Атлантис

Ови бродови су били намењени за вођење посебне врсте поморског рата – крстарички рат. Овај облик рата назван је по дуготрајном крстарењу и тражењу противничких трговачких бродова. У принципу, крстаричком рату су прибегавале слабије морнарице, водећи се тиме да ће уништењем поморских рута снабдевања противника изменити слику рата у своју корист, мада није била ретка појава да крстаричком рату прибегну обе зараћене стране.

Успешност помоћних крстарица у рату

Током Другог светског рата, немачки капитални бродови извршавали су задатке комерцијалних рејдера. На тој дужности су се смењивали бродови „Deutschland“, „Admiral Graf Spee“, „Admiral Hipper“, „Admiral Scheer“, „Scharnhorst“, „Gneisenau“, „Bismarck“ и „Prinz Eugen“. Са изузетком Блихера  и Тирпица, сви капитални бродови немачке морнарице су учествовали у овим акцијама, али са мало успеха у смислу броја потопљених или узапћених бродова.

Ове акције су доводиле до мобилисања значајних савезничких поморских и ваздухопловних снага, узрокујући смањење обезбеђења сопствених конвоја, а истовремено пружајући могућност немачким бродовима да изађу из блокада, дајући додатну моралну снагу немачком народу.

Упркос својој снази, брзини и ватреној моћи, ових 8 немачких бродова је омануло. Имајући у виду њихову цену коштања, велику моћ, јако наоружање и бројне посаде, потапање малог броја противничког трговачког бродовља био је врло слаб резултат. Бизмарк и Принц Еуген нису испољили никакав утицај на снабдевачке руте Велике Британије. Укупно гледано, индентичне резултате је могла постићи једна подморница класе Тип VII.

Међутим, ово нису били једини немачки рејдери.

У флотној листи немачке морнарице налазило се још 9 бродова, који су потопили 142 савезничка брода, укупне носивости више од 870 000 БРТ. Када се у обзир узме број дана проведених на мору, долазимо до цифре од 230 тона потопљеног противничког бродовља на дан.

За овакве резултате заслужно је 3000 чланова посаде, у девет половних трговачких бродова, са старим бродским наоружањем… чија укупна цена коштања не прелази 1 % вредности бојног брода Бизмарк. То су биле немачке помоћне крстарице, комерцијални рејдери, „Die Hilfskreuzer“. Вођени способним командантима, у нивоу команданата немачких бојних бродова и тешких крстарица, ако не и способнији. Пре рата капетани немачке трговачке морнарице, за време рата команданти правих ратних бродова, након рата многи су се вратили свом старом занату – дугој пловидби.

Поставља се питање због чега посаде помоћних крстарица нису имали исти третман у послератној историји као што су га имале посаде бојних бродова. Можда зато што нису били гламурозни. Они су само извршавали свој задатак – без икакве помпе и хвалисања. Били су ружни и прљави, немачки трговачки бродови прерушени у трговачке бродове других земаља. Њихове силуете нису ни близу силуетама правих ратних бродова, можда су зато и били перфектни. Нису привлачили ничију пажњу, тако да су најчешће неометано пролазили и обављали задатке.

Стратегија

Добијање рата на мору против снабдевања коришћењем помоћних крстарица старо је готово колико и сам рат на мору. Многе државе су унајмљивале гусаре, који се никако не смеју мешати са пиратима. Гусари се боре под заставом своје државе, док се пирати боре под заставом Jolly Rogera (мртвачка глава) – за свој рачун.

У Првом светском рату, Немачка је наоружала неколико помоћних крстарица како би нападала француске и британске пловне руте. Неке од помоћних крстарица, као што су помоћне крстарице Wolf и Seeadler, биле су толико успешне да им је име остало забележено у историји.

То су били бродови другог таласа, и нису имали нека значајнија побољшања у односу на бродове првог таласа, који су чинили наоружани велики  путнички бродови који су се у тренутку избијања рата налазили у немачким колонијама или у неутралним лукама.

Ови бродови нису били трговачки тако да су имали врло скромне залихе угља и самим тим и малу аутономију. Иако су имали одређене успехе, није било резона настављати рат бродовима тако скромних могућности. Тако су планери немачке морнарице убрзо одлучили да пређу на наоружавање бродова који су имали много већу аутономију на мору.

Нафта, храна и питка вода су били релативно једноставни за снабдевање, али је била потребна помоћ за снабдевањем наоружањем, муницијом и резервним деловима. Стога је 1911. године формирана „Etappendienst“ – Тајно морнаричко одељење за снабдевање, које је уз пружање података о кретању противничког трговачког бродовља, обезбеђивало и потрепштине за помоћне крстарице. Потребно је нагласити да је Немачка у том тренутку била колонијална сила, са јаким колонијама у Африци, на Пацифику и Блиском Истоку. Помоћу овог одељења, немачке помоћне крстарице могле су да опстану на мору веома дуг временски период, чак и годинама. Овакав систем снабдевања функционисао је веома добро, чак и у условима губљења колонија, а све захваљујући сопственој тајновитости. Тајност овакве организације била је толика да се за њу сазнало тек на крају Другог светског рата. Шеф овог одељења био је каснији први човек немачке обавештајне службе – Абвера (Abwehr), адмирал Канарис.

Канарис је поново покренуо одељење 1927. године, убрзано регрутујући већину немачких комерцијалних компанија, када је и формирао станице за дотур широм света. Најзначајније станице налазиле су се у Шпанији, Јужној Америци, САД и на Далеком Истоку. „Etappendiest“ је био успаван, све до 10. августа 1939. године када је реактивиран. Таква агенција је током рата постала кључна за снабдевање свих бродова немачке морнарице, као и за допремање стратегијских сировина из Јапана и осталих држава. Такође се несме заборавити ни њихова улога у снабдевању подморница.

Концепт употребе помоћних крстарица није наишао на одобравање свих у команди немачке ратне морнарице, који су изражавали сумњу у успешност концепта, јер је море, према њиховим речима „мање него у Првом светском рату“. Сада су, за разлику од Првог светског рата, били присутни бољи уређаји везе, извиђачки авиони великог радијуса лета, а немачких колонија нијие било; цела флота помоћних крстарица требала је да се ослони на несигуран систем снабдевања на мору; пролазак из Немачке на светске океане је сматран немогућим…

Високи морнарички официри су на крају пристали на компромис под утицајем морнаричких официра старог кова, али ни тада помоћне крстарице ниу имале приоритет који им је свакако био преко потребан. Одобрено је опремање свега 5 бродова (иако је тражено 50), док ће се касније опремање вршити у складу са постигнутим резултатима. За помоћне крстарице нису одређени најбољи трговачки бродови, за њихово наоружавање одобрена је употреба топова старих 40 година који су демонтирани са пред-дреднота, посаде су добровољачке, или оне које нико није хтео, офцири су узети из резерве, једном речју – друга класа. Није се смело дозволити да потапање помоћних крстарица негативно утиче на морал немачког народа, зато је све било другоразредно.

Док је формирање и опремање ишло компликовано, стратегија њихове употребе била је једноставна: остати на мору ђто дуже, угрожавати пловне руте што више, избегавати бој, и покушати доставу узапћеног брода са потребним сировинама за немачку индустрију (уколико ризици дозволе).

На почетку рата, када је упућен први талас помоћних крстарица (помоћне крстарице Orion, Atlantis, Widder, Thor и Pinguin), врло мало морнаричких официра је имало веру у њих. То су били „Пруси“. Тек је касније дато право командантима помоћних крстарица, да у складу са традицијом гусарства, „крсте“ свој брод.

Наоружање

Први талас помоћних крстарица чинило је 5 бродова. Три од њих – помоћне крстарице Atlantis, Pinguin и Thor били су модерни трговачки бродови, који су због свог погона на дизел моторе имали велику аутономију кретања – око 50 000 миља економском брзином. Два од њих су имали могућност да крцају магнетне мине. Преостала два – Orion и Widder – били су стари 10 година, са погоном на парне турбине.

Опремање свих пет бродова било је сконцентрисано искључиво на њихово наоружавање и могућност маскирања. Нити један од њих није имао водонепропусне преграде како би се повећала жилавост брода. У случају поготка, велика је била шанса да ће брод отићи на дно. Посаде су биле велике са становишта трговачке морнарице, али мале са становишта помоћних крстарица.

Оперативна употреба је доказала да је дизел мотор обавезан за погон помоћних крстарица. Један од резултата неразумевања високих морнаричких кругова био је фијаско помоћне крстарице Widder која је морала да се врати са крстарења седам месеци раније.

Маскирани топ калибра 150 мм

У другој половини 1940. године сам Фирер прелази у лоби који је подржавао употребу помоћних крстарица. Једна од пар позитивних ствари диктаторског режима јесте та, да кад диктатор подржи једну ствар, сви безрезервно почну да је подржавају. Тиме је већина ранијих забрана скинута, тако да је други талас од шест помоћних крстарица врло брзо био спреман за испловљење.

Свих девет помоћних крстарица било је наоружано топовима калибра 150 мм, добро маскираних у надграђу брода, торпедним цевима, и са 4 до 6 топова калибра 37 мм. Био је присутан и крмени топ калибра 75 мм, који је био замаскиран као топ калибра 105мм, у циљу збуњивања противника. Наиме, индентичан топ на крми имала је већина америчких и британских трговачких бродова.

Помоћна крстарица Комет. Уочава се укрцани хидроавион

Сви бродови су имали по два хидроавиона Арадо Ар-196. Један је био у деловима и служио је као резерва, док је други авион био стално оперативан. И на крају, помоћне крстарице Stier и Michel, су због своје величине носиле и мали торпедни чамац. Коришћен је за сустизање брзих противничких бродова.

Овако наоружана помоћна крстарица могла се упоредити са лаким крстарицама класе Аретуза. Међутим, компарација је кратког даха. Шест топова на Аретузи могли су да гађају преко оба бока, док је помоћна крстарица тако могла да употребљава само два своја топа, док сје помоћна артиљерија на Аретузи била далеко снажнија. Уз то, помоћне крстарице нису имале никакав оклоп. Разлика у брзини била је и више него присутна.: помоћна крстарица могла је да плови максималном брзином од 18 чворова, док је Аретуза развијала брзину од 33 чворова.

Укратко речено, помоћне крстарице нису могле да се носе са ратним бродовима, већ маскимално са британским наоружаним трговачким бродовима. Ипак, и поред тога је једном команданту помоћне крстарице пошло за руком да потопи праву крстарицу…

Употреба у ратовима

На почетку гусарења, као што је било и у Првом светском рату, тактика је била врло једноставна.

Потенцијални плен бивао је уочен, даљина се смањивала под дејством успешне маске. Када би се удаљеност смањила на неких 4 000 метара, слат је сигнал „Не користите радио“. Уколико би капетан послушао наређење, на брод је слата екипа за преглед.

Овај поступак је увек рађен са великим опрезом, јер су Немци још увек били под утиском британских „Кју-бродова“ (Q-ships). Уколико је брод пловио под неутралном заставом, према Поморском праву, дозвољавао би му се наставак пловидбе. Уколико вије противничку заставу, или се међу теретом нађе ратни материјал који се превози из. или за противничку луку, капетан гусарског брода имао је две опције:

1. да конфискује све вредне залихе, опрему и терет (нафту, воду, храну, документа, резервне делове, оружје), прекрца посаду на свој брод и потопи брод-плен (обично отварањем кингстона – вентила на дну брода или употребом мањих експлозивних пуњења), или
2.  уколико је терет значајан за Немачку, или ако је сам брод квалитетан и користан, да прекрца своју посаду која ће одвести брод до своје најближе луке, или да је у неким случајевима узапти и користи као свој помоћни брод.

За случај да командант брода-плена не извршава наређења гусарског брода, отвори ватру, или започне емитовање радио поруке, пар топовских граната било је довољно да га одврати од првобитне намере и самим тим да га присили да сарађује. Тада се наставља процедура описана у ранијем тексту.

У почетку, немачки рејдери су задржавали све заробљене посаде на свом броду, све док нестајање трговачки бродова не би било примећено, и самим тим не би започела потрага. Тада је на сцену ступала уобичајена процедура: заробљене посаде би се слале на копно, док су капетани и официри били и даље задржавани. Задржавање је било из разлога сигурности, како потера не би имала квалитетне податке о кретању и дејству Немаца.

Услови деловања рејдера су се знатно погоршали крајем 1940. године. Британски Адмиралитет је наредио избегавање свих бродова на мору, те обавезну употребу радио веза за јављање позиција узапћења. Ове мере су биле неопходне у покушајима лоцирања немачких помоћних крстарица. Као резултат се наметнула употреба хидроавиона који су се већ налазили на помоћним крстарицама. Арадо хидроавиони су постали много важнији капетанима помоћних крстарица, а сама њихова активност више се није сводила на пуко извиђање и потрагу за пленом. По налажењу плена на мору, хидроавион би прелетао изнад брода и куком би закачио и почупао радио антене, тако да је брод морао да остане нем. Након тога би у повратку, хидроавион митраљирао палубу брода. У неким случајевима би кружио око брода и чекао на пристизање помоћне крстарице која би даље преузела задатака узапћења брода.

И ова тактика је постала застарела, током 1941. године. Бродови су измицали пловећи максималном брзином, ужурбано шаљући радио поруке, тако да је тактика помоћних крстарица наново морала да се мења. Неки од команданата помоћних крстарица престали су да делују дању, извршавајући нападе искључиво ноћу. По уочавању плена, као прву меру, примењивали су све само да остану непримећени. Онда би приступили анализирању курса и брзине брода, како би прорачунали најповољнији сопствени курс и брзину која ће их са падом мрака довести на најповољнију позицију за напад. Као најбоље време за напад узимана је зора, и то приближавањем са стране мрачног хоризонта. Тактика се показала као врло применљива. Брод-плен би био у потпуности изненађен, ретко када би употребио радио везу, и убрзо би се повинуо наређењима која су долазила са помоћне крстарице.

Команданти помоћних крстарица нису били храбрени да прихватају битку на мору, али један од њих, командант помоћне крстарице Michel, Хелмут вон Руктешел (Hellmuth von Ruckteschell), био је изузетак. Његова тактика, која је била врло ризична, састојала се из следећег: нападао је бродове ноћу, дозвољавајући им да употребе радио везу и јаве своју позицију, и онда их потапао, остављајући бродоломнике у чамцима за спашавање. Након тога би се повукао и сакрио иза хоризонта. Неколико часова касније, пловио би ка бродоломницима представљајући се као пријатељски брод. Бродоломници због напада које је изводио ноћу, нису били у могућности да га индентификују као нападача. Очекивања су му била да је још неко чуо позив у помоћ и да плови ка бродоломницима. Тај неко је врло лако могао бити још један трговачки брод противничке флоте. Ризик је лежао у чињеници да је тај „неки брод“ врло лако могао бити и ратни, или бар наоружани трговачки брод. Вон Руктешелово размишљање је било, да у њега нико неће посумњати, све док се не приближи на довољну удаљеност и да, вијући немачку заставу, изведе напад торпедима и артиљеријом.

Друга тактика истог команданта била је употреба торпедног чамца. Процедура је била једноставна. Уколико је брод-плен брз, слао је торпедни чамац на њега. Недостатак ове тактике био је тај да се у Немачку нису могли слати заплењени бродови са вредним сировинама, јер их заправо није ни било – сви су редом били потапани.

Све помоћне крстарице деловале су одвојено, сем два изузетка: помоћне крстарице Komet и Orion у Пацифику 1940. године и Michel и Stier на Јужном Атлантику у пролеће 1942. године.

Крај?

Са потапањем помоћне крстарице Michel, нестао је и последњи комерцијални рејдер Другог светског рата, а највероватније и последњи у историји. Овакав начин вођења рата је некомпатибилан са сателитима, тренспондерима, ГПС и осталим достигнућима модерног доба.

Многи морнарички официри су били уверени у немогућност оваквих подухвата и оваквог вођења рата на мору, али су их осморица команданата убедила да греше. Иза њих је стојала моћна организација, Etappendiest.

Преживели команданти помоћних крстарица након рата су, заслужено, били дубоко уважавани.

Било која шпекулација у вези са помоћним крстарицама мора да се фокусира на време њиховог појављивања, њихов број и сам квалитет.

Шта би се десило да су испловили у септембру 1939. године, уместо у априлу 1940. године?

Шта би се десило да је први талас чинило 25 бродова, уместо само 5?

Шта би се десило да су уместо импровизација, Немци направили наменске помоћне крстарице, са оклопом, водонепропусним преградама, јачим наоружањем и одговарајућим погоном?

Насупрот капиталним бродовима, који су у Немачкој грађени више за потребе промоције Великог Рајха, без праве употребне вредности, без јасне тактике употребе… помоћне крстарице су обављале свој посао и више него добро.

Фотографије и подаци искоришћени са сајта www.bismarck-class.dk уз дозволу аутора.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *