Константин Рокосовски

Константин Рокосовски (пољски: Konstanty Ksawerowicz Rokossowski, руски: Константин Константинович Рокоссовский), совјетски официр пољског порекла, Маршал Совјетског Савеза, Маршал Пољске и пољски министар одбране, рођен је 21. децембра 1896. у Вела Луки код Пскова, тада делу Руског царства.

Током Првог светског рата службује у 5. каргопољском драгонском пуку као добровољац. Након приступања пуку показао се као талентован војник и вођа, завршивши рат у чину млађег подофицира. Током рата је два пута рањаван и одликован Крстом Св. Ђорђа. Бољшевицима приступа 1917. а ускоро ступа и у Црвену армију. Током Руског грађанског рата командује коњичким ескадроном у борби против Белогардејаца Александра Колчака на Уралу. Тада добија и највише совјетско војно одликовање тог доба – Орден црвене заставе.

Команду над 35. самосталним коњичким пуком преузима 1921. Током 1924. и 1925. похађа Лењинградску вишу коњичку школу, након чега се враћа у Монголију где обучава Монголијску народну армију. Након тога учествује у борбама за повратак Кинеске источне железнице у руке кинеске и совјетске администрације.

Почетком тридесетих година упознаје Георгија Жукова. Тада је био командант 7. самарске коњичке дивизије, а Жуков командант бригаде у оквиру 7. самарске коњичке дивизије. Ту се могу наћи почеци њихове нетрепељивости. Рокосовски га у службеним извештајима описује као „тврдоглавог, болно поносног, професионално добро обученог.“ Рокосовски је међу првима схватао могућност потенцијалног напада оклопним средствима. Рани је поборник увођења оклопних јединица у састав Црвене армије.

Током 1937. Рокосовски бива ухваћен од стране совјетске власти, које га оптужују да је пољски шпијун. Као прави разлог хапшења на видело избија његово неслагање са официрима традиционалистима који су још увек подржавали употребу коњичких јединица. Ипак, Рокосовски је преживео. Према Александру Солжењицину, Рокосовски је два пута извођен на лажно стрељање.

Након суђења Рокосовски је послат у лењинградски затвор, где је остао до 22. марта 1940, када је без образложења пуштен на слободу.

Семјон Тимошенко је након дебакла у Зимском рату очајнички требао искусне официре којима би попунио командујућа места у нарастајућој Црвеној армији, тако да је Рокосовског поставио на место команданта 5. коњичког корпуса у чину пуковника. Касније је 5. коњички корпус учествовао у окупацији Бесарабије и Рокосовски добија чин генерал мајора, као и команду над 9. механизованим корпусом.

Када је Немачка јуна 1941. напала Совјетски Савез, Рокосовски се налазио на дужности команданта 9. механизованог корпуса. Та јединица је учествовала у бици код Дубна – раном совјетском контранападу који се завршио уништењем већег дела совјетских снага. Ту долази до сукоба између Кипроноса, команданта Југозападног фронта и Жукова, начелника Генералштаба. Жуков је инсистирао да се контранапад наастави. Као резултат тога, Рокосовски је бомбардован контрадикториним наређењима, и према писању Рјабишева, Рокосовски је одлучио да на своју руку прекине контранапад.

Тимошенко јула месеца доводи Рокосовског у Смоленск, са циљем спречавања пада града током битка за Смоленск. Са 90 тенкова, два стрељачка и четири артиљеријска пука и деловима 38. стрељачке дивизије, одговоран је за успоравање напредовања фон Бокових 7, 17. оклопне и 20. моторизоване дивизије код Вјазме, чиме је велики број совјетских војника добио прилику да избегне окружење и уништење.

Септембра 1941. лично Стаљин поверава Рокосовском команду над 16. армијом, која је била прва совјетска војна формација састављена искључиво од кажњеничких батаљона (штрафбат). Стаљин је сматрао да ће Рокосовски, и сам бивши заточеник, успети да организује и поведе јединице тог типа. На састанку на коме га је поставио на ту дужност, Стаљин је ишао толико далеко да је чак поменуо и да Рокосовски нема нокте (ишчупани од стране иследника НКВД током истраге). Кажњеничкој армији је било наређено да брани прилазе Москви. Сада се Рокосовски нашао под командом Жукова, бившег потчињеног. 16. армија, касније преименована у 11. гардијску армију, је одиграла кључну улогу у бици за Москву када се нашла на главном правцу напада немачких снага на Волоколамском друму. Током очајничких напора Вермахта да опколи Москву, 18. новембра Рокосовски тражи од Жукова да му одобри повлачење на нове положаје. Жуков је категорично одбио. Стога је Рокосовски заобишао Жукова и обратио се директно маршалу Шапошњикову, који је одмах наредио повлачење. Жуков је одреаговао тако што је занемарио наређење претпостављеног и наредио Рокосовском  да држи постојеће положаје. У догађајима који следе, армија Рокосовског је потиснута и немачка 3. и 4. оклопна група су успеле да заузму стратегијски важне положаје северно од Москве.

Марта 1942. Рокосовски је тешко рањен шрапнелом. Два месеца је провео у московској болници и потом пребачен на Бријански фронт, где се већ налазила његова 16. армија. Командовао је десним крилом совјетских снага након њиховог повлачења  пре него што су Немци напредовали ка Дону и Стаљинграду у лето 1942. Током битке за Стаљинград, Рокосовски, командант Донског фронта, води северно крило совјетског контранапада којим је окружена Паулусова 6. армија и добијена одлучујућа битка у рату са Немцима.

1943, након што је постао командант Централног фронта, Рокосовски успешно води одбрамбену операцију Курске избочине, да би потом водио контранапад западно од Курска којим је сломљена последња велика немачка офанзива на источном фронту, а совјетским снагама омогућено напредовање ка Кијеву. Централни фронт је ускоро преименован у 1. белоруски фронт, којим је Рокосовски командовао током совјетског напредовања кроз Белорусију и Пољску.

У операцији Багратион Рокосовски још више осигурава своју позицију, нарочито пошто је успео да наметне своје мишљење Стаљину у процесу планирања саме операције. Након разбијања немачке Групе армија „Центар“, снаге под командом Рокосовског средином 1944. избијају на реку Вислу код Варшаве. За ове победе, Рокосовски добија чин Маршала Советског Савеза.

Док се налазио на обали, избија Варшавски устанак. Рокосовски није наредио слање појачања устаницима, већ се совјетска помоћ сводила на снабдевање устаника из ваздуха.

Новембра 1944. Рокосовски бива пребачен у 2. белоруски фронт, који је напредовао кроз источну Прусију и потом преко северне Пољске ка Шћећину. Крајем априла се повезује са британским снагама у северној Немачкј, док су снаге под командом Жукова и Коњева заузеле Берлин.

Након рата, Рокосовски је обављао дужност команданта совјетских снага у Пољској. Октобра 1949. по Стаљиновом наређењу постаје миистар одбране Пољске, када добија и титулу Маршал Пољске. Заједно са њим, на водећа места у пољским оружаним снагама долази неколико хиљада совјетских официра.

Рокосовски напушта Пољску 1956, да би јула 1957. постао заменик министра одбране СССР-а, када му бивају враћени совјетски чинови и заслуге. Уједно је и командант Транскавкаског војног округа. Годину дана касније псотаје Главни инспектор Министарства одбране, где се задржава до пензионисања априла 1962.

Преминуо је августа 1968, у 71. години живота.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *