HMS Hood, бојни крсташ

Прича о бојном крсташу HMS Hood почиње 1915. године, једва годину дана након избијања Првог светског рата. Британски Адмиралитет је започео стварање брода „следеће генерације“ – наследника класе „Queen Elisabeth“. Сходно томе, у јесен 1915. године директор Поморских конструкција добија инструкције да припреми тактичко техничке захтеве за нови, експериментални брзи бојни брод.

Циљ инжињера био је да направе брод који ће бити супериоран над постојећом генерацијом бојних бродова. Проучаван је велики број недостатака и проблема који су се јављали код ратних бродова тог времена. Велики проблем је представљала ниска палуба и велики газ – у време рата. Тада би на брод била укрцана додатна хрна, муниција, гориво и људство, тако да су многи бродови имали већи депласман од конструктивног. Допунска тежина је узроковала озбиљне проблеме: бродови су имали већи газ, тако да би при тешком мору батерије секундарне артиљерије (који су се налазиле у испустима палубе по боковима) често бивале квашене. Као резултат честог квашења, топови су временом постајали неупотребљиви и неповољно утицали на ватрену моћ брода. Избацивање батерија секундарне артиљерије није био једини проблем са којима су се поссаде бродова сусретале: претоварен брод је имао лошије маритимне карактеристике од конструктивних услед честог уласка воде кроз отворе око топова. Као резултат свих допунских тежина, укључујући и продрлу воду, добијао се зунатно већи газ, који је ограничавао употребу брода у плитким водама. Сходно томе, конструкторима је речено да осигурају конструкцију са високом палубом, високо монтираним батеријама секундарне артиљерије и малим газом. Додатни захтеви су били постизање брзине од 30 чворова и употреба нових топова калибра 15 инча.

Између јесени 1915. и почетка 1916. године припремљено је више конструктивних предлога (са варијацијом у дужини, ширини, газу, оклопу, погону и перформансама). Негде у то време, на инсистирање адмирала Џеликоа (Jellicoe), измењени су захтеви тако да је претпостављена градња бојног крсташа уместо брзог бојног брода. Ова промена је великим делом проузрокована информацијом о немачким плановима конструисања класе „супер бојних крсташа“.

Пловила класе Мекензен (Mackensen), уколико би се изградила, била би импресивна: депласман између 30 и 35 хиљада тона, брзина од 30 чворова са јаким артиљеријским наоружањем. У складу са немачким принципима бродоградње, нови бродови би имали и јак оклоп. Једноставно речено, бојни крсташи класе Мекензен би могли да потопе било који британски бојни крсташ који се тада налазио у оперативној употреби британске морнарице. То се у британској морнаирци није могло дозволити.

Фебруара 1916. године Адмиралитет је сузио избор на два врло слична дизајна инжињера Атвуда (E. L. Attwood). Ови пројекти су даље развијани све до априла 1916. године када је пао и коначан избор. Тада су и поручена три брода нове, тада назване „New Admiral class: Hood“. Одлучено је да градитељ првог брода из класе буде бродоградилиште John Brown & Company Ltd, у Клајдбанку.

31. маја 1916. године одиграла се велика поморска битка код Јитланда. Иако су Британци извојевали стратегијску победу, платили су високу цену: потопљена су три бојна крсташа са великим губитком живота. Сва три бојна крсташа (H.M.S. Invincible, HMS Queen Mary и HMS Indefatigable) потонули су услед јаке експлозије у унутрашњости брода након што су немачки пројектили лакко пробили оклоп палубе и оклоп артиљеријских купола.

Бојни крсташ Лајн је такође био близу потапања. Од потапања су га спасили одлична процена штете, те брзо и правилно доношење одлука (плављење муницијских комора). Након спровођења опсежних истрага око потапања бродва, постало је кристално јасно да је оклопна заштита брода недовољна, као и да је тадашњи барут, кордит врло нестабилан. Такође је постало јасно да, уколико се не модификује, и нова класа ће патити од истих недостатака.

У дизајн брода су постепено увођена нова конструктивна решења, за која се сматрало да тртеба да буду уграђена. Коначни дизајн брода је усвојен августа 1916. године, а кобилица за први брод у класи, Худ, положена је првог дана септембра 1916. године.

Изграђен брод био је импресиван – врло брз, врло велики и врло леп. Сви проблеми у конструкцији нису отклоњени. Услед ојачања оклопа, брод је био много тежи него што је било планирано. Додатна тежина утицала је на то да се газ драстично повећа, и самим тим приближи палубу површини мора. Као резултат, при вожњи по тешком мору, или при вожњи великим брзинама по мирном мору палуба је често заливана морем. Тако је брзо стекла репутацију „највлажнијег“ брода у флоти. Ситуација се погоршала током година у којима је депласман брода константно повећавао. Положај брода је утолико био гори у време борбених дејстава када је брод био приморан да укрцава знатно веће количине материјала.

Због своје величине, наоружања великог калибра и саме легенде о броду, поједини историчари класификују га, уместо као последњи британски бојни крсташ класификују као први модерни брзи бојни брод. Ово гледиште, ако се узме у обзир Худов оклоп и наоружање у односу на класу Queen Elisabeth, једноставно није прихватљиво. Чињеница је да је Худ био боље и оклопљен и наоружан.  Уколико се оклоп и наоружање пореде са брзим (модерним) бојним бродовима који су се тада појавили, Худ се може сврстати у класу „супер бојних крсташа“. У стварности, Худ је увек био класификован као бојни крсташ – Адмиралитет је најбоље познавао његове недостатке.
Поставља се питање зашто га је онда Адмиралитет ангажовао у улози бојног брода током Другог светског рата? Вероватно због недостатка бродске артиљерије великог калибра на мору. Худова репутација је такође један од кључних фактора за такво одлучивање…. „Моћни Худ“.

У касно пролеће на навозима бродоградилишта градила су се укупно 4 бојна крсташа: HMS Hood у „John Brown & Company Ltd“, HMS Howe у „Cammell Laird“, HMS Rodney у „Fairfield“ иi Anson у „Armstrong Whitworth“. Изненада, по открићу да су Немци отказали градњу Мекензен класе, Британци поступају слично њима: отказују градњу свих сем првог брода. Разлог за опстанак Худа лежи у његовој тада, већ поодмаклој градњи.

Изградња Худа је потрајала нешто испод три ипо године, већином због честих промена у дизајнну и конструкцији, као и због смањеног притиска за градњом нових бродова која је очигледно спласнула након завршетка Првог светског рата.

Худ у бази Скапа Флоу, 1940.

Морска испитивања су се одвијала повољно, тако да је 18. марта извршена проба на мерној миљи, са фантастичним резултатима. Са снагом погона од 151 000 КС остварена је брзина од 32,07 чворова, без икаквих проблема и недостатака. Назначена брзина је постигнута у неповољним метео условима, са ветром јачине 6 по Бофору. Проби на мерној миљи присуствовао је и сам командант Прве ескадре бојних крсташа, вице адмирал Сер Роџер Кејс (Sir Roger Keyes), који је те вечери, приликом напуштања брода изразио задовољство новим заставним бродом своје ескадре.

У петак 19. марта извршене су пробе система кормиларења, такође успешно. Брод је усидрио код Гринока, где је у суботу и недељу попуњен водом, горивом и мазивом, у циљу тестирања газа, извршеном у понедељак и уторак. Након успешних тестирања уследило је упловљење у луку Росит.

Крајем 1938. године упућен је захтев за модификацију брода од стране саме посаде. Набројани су мане и недостаци и у складу са њима направљен прелиминарни насрт измена којима би се недостаци на броду превазишли. План је званично назван „Велика поправка“.

На несрећу, детаљни планови нису били разрађени – само прелиминарни нацрти. Према неким изворима, нацрти су урађени у форми скице преко самог цртежа брода. Скице су биле скоро индентичне изгледу брода HMS Renown (стање након рефита 1936-39. године). Није познато где су завршиле полазне скице за реконструкцију брода, тако да се верује да су изгубљене.

Предложене су следеће модификације:

  • измене у погонском комплексу: скоро сваки део комплекса требао је да буде унапређен, сем главних погонских машина,
  • ремоделирани торпедни испусти и бочни оклоп (испусти су требали да буду проширени до врха оклопног појаса дебљине 7 инча, уместо до врха 12 инчног оклопног појаса.
  • Унапређење оклопне заштите палубе изнад виталних делова брода,
  • Ново надграђе брода и јарболи (прамчано надграђе требало је да буде слично надграђу као код бродова Renown, Queen Elizabeths или на King George V),
  • Нови димњаци (као код HMS Renown, пошто су димњаци на бродовима класе King George V били премали),
  • Уградња катапулта, хангара и хидроавиона типа Walrus,
  • Унапређење бродске противваздушне одбране, што би укључило додавање 3 топа пом-пом, додавања 16 топа калибра 4,5 инча или 5,25 инча.
  • Унапређени систем управљање ватром
  • Продужетак прамчане палубе, како би се смањило квашење брода

Разлог за неизвршење плана „Велике поправке“ може се наћи у предстојећем рату, дугом времену за извођење радова за које флота не би могла да рачуна наважну пловну јединицу- преко потребну, као и трошење ресурса за друге задатке предстојеће одбране. Поставља се питање да ли је могао бити спроведен скромнији план, где би радови трајали једну до две године, након чега би британска флота добила брод боље заштићен, са снажнијим наоружањем за ПВО брода.

ТТ карактеристике
Класа и тип бојни крсташ класе Admiral
Депласман 47 430 т
Дужина 262,3 м
Ширина 31,8 м
Газ 9,8 м
Снага погона 144 000 КС
Погон парне турбине Brown-Curtis, 4 осовинска вода, 24 Yarrow котлова
Брзина 1920: 31 чв
1941: 28 чв
Даљина пловљења 1931: 5 332 миља брзином од 20 чв
Посада 1919: 1 433 чланова
1934: 1 325 чланова
Наоружање из новоградње:
4 × 2-цевна топа калибра 381 мм
12 × 140 мм
4 × 101мм
6 × ТЦ калибра 533 мм1941. године:
4 × двоцевни топ 381 мм
7 × двоцевни топ 101 мм
3 × осмоцевни топ 40 мм
5 × четвороцевни митраљез 12,7 мм
5 × 20-цевни лансер ракетних пројектила
2 × 2струки торпедни апарат калибра 533 мм
Оклопна заштита појас: 305-152 мм
палуба: 19 – 76 мм
барбете: 305 – 127 мм
куполе: 381 -279 мм
Аеро компонента 1 авион, 1 катапулт

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *