Hunt, класа разарача

HMS Bramham, снимљен 1942.

Разарачи класе Хант несумњиво су оставили неизбрисив траг у поморском ратовању током Другог светског рата. Са посадама састављених искључиво од резервиста и добровољаца, вођени младим командантима – одговорни су за потапање 16 немачких и 5 италијанских подморница – иако нису били примарно намењени за вођење противподморничке борбе.

Укупно је изграђено 86 разарача ове класе, од којих је 24 потопљено током рата. Остали су временом изрезани, тако да данас не постоји нити један сачувани примерак овог брода, иако је својим учинком то несумњиво заслужио. Са завршетком рата постали су баласт: својом концепцијом нису се уклапали у мирнодопске улоге британске краљевске морнарице. Деветнаест њих је пре резања служило у другим морнарицама: пољској, француској, грчкој…

У правом смислу речи били су ратни бродови.

Увод

Велика Британија је као и све остале поморске земље била обавезана одредбама Лондонског поморског споразума потписаног 1936. године. Одредбе су морале бити примењене на све типове бродовља, међу њима и на разараче. До 1938. године морнарица је наручила велики број разарача, средње и велике, у циљу попуне морнарице флотним разарачима. Осећала се потреба за мањим разарачима који би били подесни за извршење општих задатака, уобичајених у рату за ту врсту бродова. Такав разарач би морао да има већину квалитета флотних разарача, сем што би имао мању брзину пловљења (око 30 чв) и економичну брзину пловљења од око 20 чв. Проблематика нове класе разарача била је тема многих дискусија, које су вођене без журбе – све до избијања Минхенске кризе 1938. године. Криза се осетила у свим видовима оружаних снага. Морнарица, заједно са ратним ваздухопловством и копненом војском пожурили су да се опремају за сукоб који је могао да избије буквално за пар дана. Међутим, историја уместо рата бележи потписивање Минхенског споразума 29. септембра 1938. године и сходно њему, мању шансу за избијање рата. Криза је, међутим, послужила као упозорење неколицини светских влада, укључујући и британску. У Адмиралитету је одржан читав низ састанака на којима се дискутовало о пројектима и програму изградње ратних бродова како би се спремили за предстојећи рат – који је по проценама Адмиралитета требао почети 1940. године.

Међу темама дискусије септембра 1938. године нашао се и предлог о конструкцији и изградњи мањих разарача. Кључни адут у дискусији била је цена коштања разарача. Иако је буџет за одбрану био повећан, морао је да се направи избор између већег броја ескортних разарача или обрнуто. Разарачи класе „Ј“ и „К“ су већ били поручени, са ценом коштања од по 610 000 фунти, док су разарачи класе „Л“ достигли цену од преко 700 000 фунти по броду.

Убрзо је покренуто и питање бродског наоружања; мањи тип разарача би имао мање топова већег калибра у односу на флотне разараче, или 4 до 6 топова мањег калибра. Основну функцију брода није било лако дефинисати; иако није дизајниран за задатке које извршавају флотни разарачи – у случају потребе морао би да преузме задатке флотних разарача. За извршавање тих и таквих задатака било га је неопходно наоружати и торпедним апаратима. Међутим, узимајући у обзир да ће главни ангажовање нових разарача бити на  ескортним и патролним дужностима, нису били неопходни ни велика брзина пловљења, ни велики број торпедних цеви. Усаглашено је опште мишљење да брод мора имати значајну противавионску артиљерију – минимум 4 топа калибра 4 инча.

Развој и конструкција

Постоје подаци који указују да је Адмиралитет вршио велики притисак на Одсек за конструкције током прве половине септембра 1938. године, како би се радови на конструкцији новог разарача реализовали у року. Као рок био је зацртан 31. децембар 1938. године. Притисак је био оправдан, имајући у виду да на дан 5. септембра радови на конструисању нису још били ни започети.

Велика журба у конструисању бродова неминовно је довела до проблема. Погрешно је израчуната висина метацентра брода. Ова грешка је могла да има драматичне последице. Грешка је приписана мањку људства у Одсеку за конструкције.

До средине септембра формулисан је сет захтева који су стављени пред нови разарач британске краљевске морнарице:
•   два двоцевна топа калибра 4 инча (по један на прамцу и крми);
•   два двоцевна или један четвороцевни торпедни апарат;
•   уграђен сонар;
•   дубинске бомбе;
• могућност противминске борбе (TSDS, HSMS и LSMS), мада је разматрана и могућност крцања мина и полагања минских препрека;
•   максимална брзина 28-31 чв;
•   опрема за стабилизацију брода;
•   даљина пловљења 3500 миља брзином од 15 чв.

Мала цена коштања брода била је од велике важности, тако да су усложи живота и рада били спартански.

Истовремено са формулисањем коначних тактичко техничких захтева, Одсек за конструкције понудио је два нацрта дизајна – оба за брод брзине 25 чв, што се разликовало од захтева Адмиралитета. Касније је понуђен и нацрт брода брзине од 30 чворова.

Сва три нацрта су одбијена 28. септембра 1938. године. Одлучено је да се направи пројект мањег разарача, по конструкцији сличног трећем предлогу. Разлика је била у томе што је имао три двоцевна топа, а торпедни апарат је уклоњен. Адмиралитет је био забринут за смештај борбеног комплета муниције за топове 100 мм. Првобитно планиран борбени комплет од 200 пројектила по цеви сматран је недовољним. Од конструктора је тражено да се борбени комплет повећа на 250 пројектила по цеви. Адмиралитет је настојао да јасно стави до знања Одсеку за конструкције две ствари: цена коштања мора бити што је мања  могућа, и да пројекат мора бити завршен до краја децембра 1938. године – за свега 3 месеца.

Прелиминарни нацрти су потписани 1. децембра 1938. године, док су ревидирани нацрти потписани 2. фебруара 1930. године. Период конструисања брода било је веома кратко – свега 4 месеца што је изузетно кратак период за један такав посао. Након разматрања расположивих буџетских средстава одлучено је да се у првој серији изгради 20 разарача нове класе – класе Хант.

Наручивање бродова

Минхенска криза обезбедила је време за последње дотеривање ратних планова, али и потакла усвајање неких хитних програма наоружавања. Тако је свега двадесет дана након одобрења нацрта расписан први тендер за изградњу 10 разарача класе Хант. Тендер је трајао три недеље, уместо дотадашњих 6 недеља. Адмиралитет се надао да ће изградња бродова трајати не више од 12 месеци. Бродограђевним компанијама време од 12 месеци никако није одговарало, тако да су тражили продужетак рока на 16 месеци. Међутим, убрзо се долази до сазнања да тежина погонског комплексас није добро прорачунат, тако да су се морале направити измене у виду промене материјала – како би се компензовала грешка у прорачуну масе.

Сходно свим скраћењима процедура уговарања изградње бродова, првих 10 разарача наручено је усмено – крајем јануара 1939. године. Формално потврђивање наруџбе извршено је тек марта 1939. године. Одмах по наручивању прве серије разарача, Адмиралитет је почео да размишља о другој серији. „Торпедни лоби“ је вршио притисак да се на бродове угради торпедни апарат који би разарачу дао зубе за ноћни напад на противничке бродове. Међутим, као и раније, захтев за торпедним наоружањем је одбачен. Друга серија разарача, од 10 бродова, били су индентични бродовима прве серије. Формална наруџба је реализована 11. априла 1939. године. Како је изградња бродова плаћена пре саме изградње, бродоградитељи су понудили рок изградње од 11 до 14 месеци за обе серије.

У изградњу разарача клсе Хант ангажовано је 11 бродоградилишта. До пролећа 1939. Године, сви бродоградитељи су добили комплетне пројекте потребне за градњу брода. Градња првих бродова започета је 8. јуна 1939. године. Међутим, ускоро ће постати јасно да се конструкторима поткрала грешка што није ни било тако чудно, обзиром на кратко време додељено конструкторима.

Изградња

Са избијањем рата, поручено је још 36 разарача, 20 у октобру и 16 у децембру. Новчана средства за додатне бродове обезбеђена су из Ратног програма.

Јануара 1940. године започиње опремање првог разарача из класе, названог Atherstone, у бродоградилишту Cammell Laird. У то време, представници Одсека за конструкције обилазили су бродоградилишта укључена у програм градње разарача класе Хант, како би стекли увид у одвијање пројекта градње разарача. Неколико месеци раније, инжињер из бродоградилишта Yarrow приметио је нешто за шта је помислио да је грешка у конструкцији, те је сходно томе, пријавио Одсеку за конструкције. Међутим, како то обично бива када се сујета умеша у конструисање бродова – предложак инжињера из бродоградилишта био је игнорисан. Међутим, како су сличне примедбе стизале и из осталих бродоградилишта, Одсек за конструкције је морао да прихвати примедбе. До данашњег дана нема коначног доказа о манифестацији грешке у прорачуну стабилитета, једино што је потврђено јесте да се разарач Atherstone приликом уградње треће топовске куле нагнуо на страну и наслонио на зид дока. Овај инцидент је проузроковао да се градња обустави, а пројекат врати на исправку.

HMS Mendip, Type I

Измене пројекта примењене су на првоизграђеном броду, HMS Atherstone-у крајем фебруара. Враћање пројекта у биро проузроковало је кашњење пројекта изградње. Тестови су показали да недостаци нису у потпуности отклоњени, али је градња првих 23 разарача толико одмакла да није било упутно обуставити њихову градњу. Тих 23 разарача чини класу Хант, тип I. Просечно време изградње разарача класе Хант I износило је 13,5 месеци.

Разарачи којима је у складу са изменама пројекта повећана ширина трупа представљали су Тип II. Први разарач овог типа ушао је у оперативу 17. фебруара 1941. године (HMS Avon Vale). Просечно време изградње овог типа разарача било је нешто веће (18 месеци), што не чуди обзиром на услове рада бродоградилишта у рату.

HMS Cowdray, Type II

Финансијским средствима програма за 1940. годину наручено је још 30 разарача класе Хант. Према наруџби, ових 30 разарача требало је бити изграђено по узору на Тип II, али је наново покренуто питање наоружавања разарача торпедима. Овог пута, након аргументованих објашњења, „торпедни лоби“ је однео победу, тако да је 28 од укупно 30 разарача те серије наоружано са по једним двоцевним торпедним апаратом, уграђеним на средини брода. Промена депласмана брода компензирана је демонтажом двоцевног топа са крме. Друга разлика у односу на претходне типове јесте уградња вертикалног димњака. Тачни датуми наручивања бродова ове верзије нису познати, али је познато да је први брод овог типа ушао у оперативу децембра 1941. године (HMS Airedale), а последњи маја 1943. године (HMS Talybont).

HMS Easton, Type III

Преостала два разарача класе Хант изграђени су у верзији Тип IV. Другачије су линије у односу на претходнике. Ова два разарача грађена су у бродоградилишту компаније Thornycroft, који су октобра 1938. године одговорили да ће изградити два разарача класе Хант, али по „својим нацртима“. Преговори компаније са Адмиралитетом, који су се одужили, одуговлачили су почетак градње. Рат је увелико трајао када су се бродоградитељи у Thornycroftu покренули. Изграђени разарачи били су спорији од осталих и нешто већег депласмана.

HMS Brissenden, Type IV

Ратне модификације

Како су разарачи класе Хант били мали бродови, углавном са артиљеријским наоружањем, грађени непосредно пред и у току самог рата, на њима нису спровођене неке обухватније модификације током оперативне употребе.

Први уређај који је био додатно уграђен на брод био је радар. Према плановима из 1939. године, сваки пети брод из класе требао је бити опремљен раном верзијом радара, међутим до тога није одмах дошло јер су димензије самог уређаја биле неподесне за уградњу у мале бродове. Када су крајем пролећа 1940. године стигле прве, примитивне, верзије радара – нису имале чак ни могућност ротације антене. Антене ових радара, ознаке Type 286, биле су монтиране на врху јарбола, окренуте ка прамцу. За претраживање мора, брод је морао да окрене круг од 360° да би извршио „пребрисавање“ простора око брода.

Крајем 1941. године радар Type 286 замењен је модернијим радаром, Type 290. Овај радар је имао већу снагу, као и могућност ротације антене. Сама антена била је доста мањих димензија и лакша. Касније је уграђиван и модел Type 271.

Када говоримо о бродском наоружању, оно је током оперативне употребе остало суштински непромењено. Од краја 1941. године извршена је уградња једноцевних топова калибра 20 мм на крилима командног моста, код верзије Тип I и Тип II. Код Типа III, на крменој палуби је било места за уградњу трећег једноцевца у калибру 20 мм. На 18 разарача Тип I, три разарача Тип II и два разарача Тип III на сам прамац уграђиван је брзометни четвороцевни топ калибра 40 мм (популарни „пом пом“) како би се разарачима омогућило ефикасније дејство против брзих торпедних чамаца немалке ратне морнарице. Током друге половине 1943. године извршена је пренаоружавање бродова двоцевним топовима калибра 20 мм, уместо дотадашњих једноцевних топова калибра 20 мм. Средином 1945. године, разарачи који су упућивани на Далеки Исток, пренаоружавани су ПАТ-овима Бофорс Марк III уместо топова 20 мм. Крила на командним мостовима су у већини случајева остала празна, док су Бофорси монтирани испред моста и на крми.

Оперативна употреба током рата

Као класа, разарачи класе Хант су имали више ватрених крштења од осталих ратних бродова који су пловили под заставом британске краљевске морнарице током Другог светског рата. Са 86 бродова у класи, није могуће описати пут сваког разарача понаособ.

Депласманом мали бродови, и са ограниченом аутономијом, није ни чудо што су им се задаци ограничавали на патролне вожње, углавном у водама Северног мора, Ла Манша и у Медитерану.Са уласком у оперативу првих разарача, за луку базирања им је одређена лука Скапа Флоу, где бивају придодати једној од флотила разарача. Овакав почетни распоред помогао је посадама нових разарача да уче од искуснијих колега. Након спроведених заједничких вежби и патрола, као и ескортних вожњи, разарачи класе Хант бивају послати на југ, у луке Ширнес, Харвич и Портсмаут. Како су јужне команде добијале значајан број нових разарача, то су и наредни новоизграђени разарачи слати директно њима или у Росит, где би се увежбавали са снагама које су већ обављале ескорте.

До краја 1940. године, у оперативи се налазило 19 разарача класе Хант, и то: у Ширнесу пет разарача, у Харвичу осам и у Портсмауту шест разарача.

Након Денкерка (где је учешће у евакуацији узео и разарач HMS Fernie), неколико бродова је доживело своје прво ватрено крштење. У септембру месецу HMS Garth заједно са монитором HMS Erebus бомбардује Кале, да би месец дана касније бомбардовао Денкерк.

Крајем новембра, заједно са разарачем HMS Campbell, док се налазио на задатку обезбеђења конвоја потапа немачки торпедни чамац S38. Ово је био и први сукоб разарача класе Хант са немачким торпедним чамцима. На прва оштећења није требало дуго чекати. Већ у децембру исте године HMS Garth на ушћу Темзе наилази на мину.

1941. година протекла је у повећаном ангажовању разарача класе Хант на задацима пратње трговачког бродовља, највише услед недостатка ескортних разарача. Хант класа није била најпогоснија за те задатке, али је нужда условила такву употребу.

Први губици међу разарачима класе Хант догодили су се 25. фебруара 1941. године. Тада је HMS Exmoor, потопљен торпедима немачког торпедног чамца S30, док је обезбеђивао конвој FN-417.

Разарачи класе Хант нису се ангажовали само на обезбеђењу конвоја – обезбеђивали су и флотне разараче на задациима полагања минских препрека. Они су били и више него подесни за обављање тих задатака: могли су да одржавају брзину са разарачима из групе, а и могли су да им пруже адекватну ПВО.

Једна од најзначајнијих акција у којој су учествовали разарачи класе Хант била је „Операција Гидеон“ која због неповољних метео услова није могла бити изведена до краја. Операција се састојала у томе да су топовњаче симулирале конвој, а разарачи Хант њихову пратњу. Овакав пловни састав би требао да се учини Немцима као „лак залогај“, а у ствари је био мамац за немачке авионе. Међутим, због неповољних метео услова – топовњаче су се повукле, а разарачи су извршили бомбардовање Дијепа.

Адмиралитет је увидео да разрачи класе Хант имају добру ПАА тако да није зачудила одлука да одређени број разарача пребазира у Средоземље, где је била велика потреба за бродовима са јаком ПВО. До краја 1941. године пут Средоземља отпловило је једанаест разарача: осам у Александрију и три у Гибралтар. Група разарача која је базирала на Гибралтару била је ангажована за пратњу конвоја на рути Плимут – Гибралтар, док је александријска група разарача имала тежи задатак – задатке флотних разарача и подршка копненим јединицама на северноафричкој обали. Такође су извршавали и задатке дотура залиха у одсеченим гарнизонима. У то време постижу и прве успехе у противподморничким борбама: учествују у потапању две италијанске и једне немачке подморнице.

Почетком 1942. године разарачи класе Хант су могли бити виђени од Арктика, преко уских мора, до Средоземља. У свим тим подручјима ови бродови су учествовали у све већем броју акција. Током те године, у оперативу су ушли скоро сви разарачи класе Хант (сем њих четири који су се налазили у изградњи). Све команде су их желеле за себе, сем команде задужене за обезбеђење конвоја на рутама које су водиле преко Северног Атлантика. Тако су Хант разарачи виђени више пута у пратњи конвоја за Малту.

Осам разарача класе Хант је 19. августа учествовало у рејду на Дијеп. Њихова мала силуета и добре маневарске способности дошле су до изражаја у акцији. За ту прилику, HMS Calpe и HMS Fernie били су преуређени у сврху командних бродова, одржавајући везу са јединицама на обали и са извиђачким авионима.

HMS Cape

Упоредо са повећањем значаја Средоземља, растао је и број разарача класе Хант ангажованих у тим водама. Тако се крајем 1942. године на Средоземљу налазило 28 разарача: 10 на Гибралтару и 18 у Александрији. 1942. годину је обележило и учешће у операцији „Torch“, као и учешће у потапању још 4 немачких подморница. До краја идуће године број ангажованих разарача на Средоземљу попео се на 46.

Поред извршавања свих ових задатака, за очекивати је било да се разарачи Хант класе нађу и у операцији Оверлорд, јуна 1944. године. Неки су били преуређени у командне бродове, слично ангажовању у рејду на Дијеп. HMS Goathland је био један од командних бродова, са посадом која је нарасла на 284 људи, од којих су 177 били чланови сталне посаде, а остало је била укрцана команда и официри за везу. У операцији се нарочито истакао HMS Melbreak (борбе против торпедних чамаца).

Оштећени HMS Eridge упловљава у Александрију

Након искрцавања Савезника у Нормандији, Британци врше пребазирање разарача класе Хант из Средоземља у територијалне воде Велике Британије. На тај потез принудиле су их немачке подморнице које су појачале активнсоти у тим водама. У јануару 1945. године у лукама на југу Велике Британије базирала су 30 разарача, да би тај број до половине године нарастао на 37.

Рат на истоку завршен је изненада, бацањем атомских бомби на Јапан. На исток је требало послати 20 разарача, али их је  послато свега 9. Свих девет разарача пловило је у саставу Источноиндијске флоте. Остали разарачи су послати на ремонт. Након краћег ремонта разарачи су враћени у састав британске РМ, неки пребачени у резерву.

Треба напоменути да је одређен број разарача нашао пут у друге ратне морнарице, и то током самог рата – седам разарача Тип II и шест разарача Тип III:

HMS Avondale – трансфер 1944. године у Грчку, пловио под именом Aegean,
HMS Bramham – трансфер 1943. године у Грчку, пловио под именом Themistockes,
HMS Hursley – трансфер 1943. године у Грчку, пловио под именом Kriti,
HMS Cowdray – трансфер 1943. године у Грчку, пловио под именом Admiral Hastings,
HMS Bedale – трансфер 1942. године у Пољску, пловио под именом Slazak,
HMS Oakley – трансфер 1941. године у Пољску, пловио под именом Kujawiak,
HMS Silverton – трансфер 1941. године у Пољску, пловио под именом Krakowiak,
HMS Bolebroke – трансфер 1942. године у Грчку, пловио под именом Pindos,
HMS Border – трансфер 1942. године у Грчку, пловио под именом Adrias,
HMS Hatherleigh – трансфер 1942. године у Грчку, пловио под именом Canaris,
HMS Modbury – трансфер 1942. године у Грчку, пловио под именом Miaoulis,
HMS Eskdale – трансфер 1942. године у Норвешку, без промене имена,
HMS Haldon – трансфер 1942. године у Француску, пловио под именом La Comobattante

Губици разарача класе Хант

Тип I
HMS Berkeley, 19.08.1942. годиине, напад из ваздуха
HMS Exmoor, 25.02.1941. године, торпедован са торпедног чамца
HMS Quorn, 2/3.08.1944. године, арт. бој са мањим бродом
HMS Tynedale, 12.12.1943. године, торпедован са подморнице

Тип II
HMS Dulverton, 13.11.1943. године, ваздушни напад
HMS Eridge, 29.08.1942. године, торпедован са торпедног чамца
HMS Grove, 12.06.1942. године, торпедован са подморнице
HMS Heythrop, 20.03.1942. године, торпедован са подморнице
HMS Hurworth, 22.10.1943. године, мина
ORP Kujawiak, 15.06.1942. године, мина
HMS Puckeridge, 06.09.1943. године, торпедован са подморнице
HMS Southwold, 24.03.1942. године, мина

Тип III
HMS Airdale, 15.06.1942. године, ваздушни напад
HMS Aldenham, 14.12.1944. године, мина (Јадранско море)
HMS Blean, 11.12.1942. године, торпедован са подморнице
Adrias, 22.10.1943. године, мина
Eskdale, 14.04.1943. године, торпедован са торепедног чамца
HMS Goathland, 24.07.1944. године, мина
La Combattante, 23.02.1945. године, торпедован са торпедног чамца
HMS Holcombe, 12.12.1943. године, торпедован са подморнице
HMS Limbourne, 23.10.1943. године, торпедован са површинског брода
HMS Penylan, 03.12.1942. године, торпедован са торпедног чамца
HMS Rockwood, 11.11.1943. године, ваздушни напад једрилицом-бомбом
HMS Wensleydale, 21.11.1944. године, тешко оштећен у удесу са HMS LST-367

Закључак

Иако нису конструисани за вођење противподморничке борбе, њихов рад у улози ППд заштите конвоја био је респектабилан – учествовали су у потпању 16 немачких и 5 италијанских подморница. Термин „општа намена“, која описује филозофију ове конструкције, некако је промашила опис. Ови бродови били су „девојка за све“ – јер ни један командант није пропустио да искористи овакву комбинацију ватрене моћи, брзине и маневарских способности какву су имали ови разарачи. Рат је узео свој данак – изгубљено је 24 од 86 изграђених бродова у класи. Како су били осетљиви на дејкство мина и торпеда, велики део изгубљених бродова отпада на ова два узрока. Грађени искључиво за потребе надолазећег рата, после потписивања мира пребачени су у резерву, где су након неколико година нестајали из флотне листе. Један или два брода су претворени у бродове-мете, 19 их је запловило под поморским заставама других земаља, а остали су изрезани у старо гвожђе.

RΗΝ Adrias са откинутим прамцем након наиласка на мину, упловљава у Александрију

ТТ карактеристике

Тип I Tип II Тип III Тип IV
Дужина (м) 85,34 85,34 85,34 90,22
Ширина (м) 8,84 9,44 9,44 10,06
Газ (м) 2,35 2,35 2,35 2,35
Депласман стандардни (т) 1000 1050 1037 1170
Депласман пуни (т) 1490 1610 1620 1589
Погон (КС) 19000 19000 19000 19000
Брзина (чв) 30 29 29 25
Даљина пловљења (НМ) 2000 3600 3700 2350
Наоружање 4 х1 01мм
4 х 40мм
2 х 20мм
40 дбм
6 х 101мм
4 х 40мм
2 х 20мм
110 дбм
4 х 101мм
4 х 40мм
2 х 20мм
110 дбм
2 х ТС 533 мм
6 х 101мм
4 х 40мм
2 х 20мм
4 х 12,7 мм
3 х ТЦ 533 мм
40 дбм
Посада (чланова) 146 146 168 170

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *