Брзи бојни бродови америчке ратне морнарице, 1936 – 1947.

Класе North Carolina и South Dakota

USS South Dakota, USS Alabama и USS North Carolina на јужном Пацифику, 25. јануара 1944; фотографија снимљена са носача авиона USS Intrepid

Увод

Шест бојних бродова класе North Carolina и South Dakota, грађених у периоду од 1937. до 1942, представљају драматичан напредак у односу на бојне бродове америчке ратне морнарице грађене пре 1922. Вашингтонски поморски споразум из 1922. и резултирајући застој у градњи бојних бродова, зауставио је и развојни процес у конструисању бојних бродова који је био започет поринућем британског бојног брода HMS Dreadnought 1905. године. Амерички конструктори су 1937. требали да направе нацрт бојног брода у складу са три фиксна параметра: ширином Панамског канала, максималним депласманом од 35 000 тона и максималним калибром главне артиљерије од 410 мм. Конструктивна брзина пловљења од 27 чворова за ових шест бојних бродова задата је на основу погрешних обавештајних података да је брзина јапанских бојних бродова класе Kongo 26 чворова.

Конструкције бојних бродова класе North Carolina и South Dakota биле су врло успешне. Иако је њихов животни век био кратак (свих шест бродова је изашло из оперативе 1947.), извршавали су различите задатке на Атлантику и Пацифику и помогли да се искује ново оружје за добијање рата. Овде ћемо говорити о томе како су ови бродови дошли на свет и како су се употребљавали током Другог светског рата.

Поморски споразум из Вашингтона, 1922.

„Сједињене Америчке Државе, Британска империја, Француска, Италија и Јапан: у жељи да учествују у глобалном миру и да смање тежњу ка трци у наоружавању.“
Увод у Поморски споразум, потписан 6. фебруара 1922. године

Циљ Поморског споразума био је смањење трке у поморском наоружавању између САД, Велике Британије и Јапана, и да на тај начин омогуће САД, а нарочито Великој Британији да се финансијски опораве од последица Првог светског рата. Цена коштања нових флота бојних бродова виђена је и политички и финансијски као заштита у ратно свесном окружењу на крају „рата који ће завршити све ратове“. Потписан споразум ограничио је конструисање нових бојних бродова, дефинисаних као „оклопљени брод депласмана већег од 10 000 тона“, све до децембра 1931. Наредни, Лондонски споразум из 1930. је продужио ограничење до 1936.

Као додатак, Поморски споразум из Вашингтона је ограничио број бојних бродова за сваку државу, успостављајући укупан депласман од 525 000 тона за САД и Велику Британију, 315 000 тона за Јапан и по 175 000 тона за Француску и Италију.  Овај однос је познат као „однос 5 – 5 – 3 – 1,75 – 1,75“. Да би споразум заживео, Американцима и Јапанцима је одобрен завршетак два нова бојна брода а Великој Британији изградња два нова бојна брода, али уз ограничења депласмана на 35 000 тона и калибра главне артиљерије на 410 мм.

Као последица овог споразума, у старо гвожђе су изрезани већ започети бојни бродови, као и бродови који су се до јуче налазили у оперативи, асве у циљу постизања договореног односа укупне тонаже бродовља. За САД, то је значило да изреже 15 бојних бродова и да откаже градњу још 15 већ започетих бојних бродова. Тиме су САД остале са 18 бојних бродова, укључујући и два бојна брода која су била у завршној фази изградње. Додатно, два бојна крсташа која су била у фази изградње, конвертована су у носаче авиона.

Сцена из филаделфијског бродоградилишта, децембра 1923: на молу леже топови са изрезаних бојних бродова; у позадини се види распремање бојног брода USS South Carolina (BB-26)

Постојећи бојни бродови могли су се модернизовати у циљу повећања отпорности на нападе из ваздуха и са подморница, додајући „блистере“ дуж трупа и уградњом додатног оклопа на палуби, са ограничењем да се депласман може повећати до 3 000 тона по броду. Потапање бродова Ostfriesland, Virginia и New Jersey у опитним бомбардовањима из ваздуха указала су на растућу опасност по капиталне ратне бродове од напада из ваздуха.

Споразум је ограничио и број носача авиона, одредивши да је укупни депласман носача авиона за САД и Велику Британију 135 000 тона, 81 000 тона за Јапан и по 60 000 тона за Француску и Италију. Максимални депласман носача авиона је ограничен на 27 000 тона, уз клаузулу да два америчка носача, настала конверзијом бојних крсташа, могу имати депласман до 33 000 тона. Сви носачи авиона који су 12.11.1921. били изграђени или су се налазили у изградњи – сматрани су експерименталним и могли су се заменити унутар одобрене тонаже. Основно артиљеријско наоружање било је ограничено на калибар 203 мм.

Када је реч о крстарицама, Споразум их је ограничио на максимални депласман од 10 000 тона, док је артиљерија ограничена на калибар од 203 мм. Како није установљен лимит у броју крстарица, градња тих бродова је прерасла у својствену трку у наоружању. Немачки адмирал Шер је Споразум прокоментарисао речима да је америчка морнарица прави победник битке код Јитланда 1916. године.

Конструисање и градња

Класа North Carolina

Бојни бродови класе North Carolina су били први бојни бродови грађени у САД након што је 1. децембра 1923. изграђен бојни брод USS West Virginia. Процес који је довео до коначног изгледа бојног брода класе North Carolina започет је 1928, у ишчекивању завршетка важења Поморског споразума из Вашингтона. Продужетак обуставе градње бојних бродова, узрокован Поморским споразумом из Вашингтона, а потом и из Лондона, није учинио неопходним да се пројекти бродова и заврше. Ипак, две критичне карактеристике конструкције брода су просто изрониле из тог процеса: секундарно наоружање калибра 127 мм и оцене са тестирања топова главне артиљерије калибра 410 мм.

Главно тело за формулисање тактичко техничких захтева за америчке ратне бродове је 1931. захтевало оцењивање конструкције потенцијалног малог бојног брода, депласмана мањег од 35 000 тона и наоружаног топовима калибра од 304 мм. Концепт малог бојног брода ја на дискусији у оквиру следеће поморске конференције, предлаган и Адмиралитету британске ратне морнарице. Међутим, концепт је оцењен као неприхватљив за америчку морнарицу, а на основу бојних бродова, бојних крсташа и џепних бојних бродова у саставу британске, јапанске и нове немачке морнарице, као и у односу на нове бродове који су се градили за потребе италијанске и француске морнарице.

Сцена из конструкторског бироа током радова на пројектовању новог бојног брода, класе North Carolina

Интересантно, 1933. jе процес конструисања изнедрио хибридну конструкцију брзог бојног брода/носача авиона. Намена овог хибридног брода била је да прати и штити брзе флотне носаче авиона топовима калибра 304 или 360 мм, великим бројем ПА митраљеза и 8 авиона, смештених испод палубе. Сугерисан је депласман између 19 500 и 28 500 тона, са брзином пловљења од 32,5 чворова. Овај концепт брода није преживео процес детаљног конструисања спроведен 1934, а који је био усмерен на кључне разлике између спорих бојних бродова са брзином пловљења од 21 чв и брзих бојних бродова брзине 30 чв. Кључна пажња у овом процесу била је претпостављена брзина јапанских  бојних бродова класе Kongo (Kongo, Haruna, Hiei и  Kirishima), који су модернизовани у складу са одредбама Поморског споразума из Вашингтона. Претпостављена брзина је износила 26 чв, мада су ови бродови у стварности пловили већом брзином – што је била Американцима непозната чињеница до 1934. Чак је и са претпостављеном ,мањом брзином, класа Kongo била бржа од постојећих америчких бојних бродова.

Главни одбор је увидео потребу за бојним бродом изграђеним у оквиру лимита Споразума, који би деловали као „брзо крило“ америчке флоте са задатком „хватања“ бојних бродова класе Kongo, као и за лов и уништење немачких и италијанских рејдера.

Члан Главног одбора, адмирал Ривс (Reeves) je 1936. изнео аргумент да нови бојни брод мора имати исту брзину као и флотни носач авиона, што је износило 33 чворова. Адмиал Ривс је био покретач развоја америчких носача авиона и као командант носача USS Saratoga током вежбе флоте „Fleet Problem IX“ 1929. Демонстрирао потенцијалну улогу флотних носача авиона као ударног дела брзе тактичке групе, делујући независно од главнине флоте. У ствари, то је било потврђено ранијим дејством носача авиона HMS Furious, заједно са 1. сквадроном лаких крстарица јула 1918. на базу цепелина у Тондерну.

Како било, у току периода 1936-37, главна разматрања у вези конструкције бојног брода класе North Carolina била су усмерена на главно наоружање и оклоп, док је брзина брода стављена у други план. Конструктори су водили рачуна да депласман брода сходно споразуму не пређе 35000 тона и да брод може проћи кроз Панамски канал. Ова разматрања довела су до тога да бојни брод класе North Carolina има оклопне плоче под нагибом од 15°, 4 сета лаких турбина и котлова високог притиска. Овакав оклоп и погон биле су нове технологије. Турбине и котлови, са припадајућим склоповима, налазили су се у 4 машинска простора, за разлику од ранијих конструкција где су турбине биле у једном, а котлови у другом простору, чиме је постигнута већа жилавост брода у случају поготка торпедом. Између оклопног појаса и оплате брода налазио се читав низ водонепропусних простора који су представљали заштиту од удара насталог поготком торпеда и били су испуњени водом и погонским горивом.  Заједно са просторима у двоструком дну, брод је могао да укрца 7 167 тона горива, што му је омогућавало даљину пловљења од око 16 000 наутичких миља. Основно наоружање је чинило 12 топова калибра 360 мм, распоређених у четири куполе, док се секундарно наоружање састојало од 20 топова калибра 130 мм, распоређених у 10 двоцевних купола.

Оклоп је пружао заштиту од пројектила калибра 360 мм испаљених са даљине између 17 000 и 27 000 метара. Оклоп брода се простираоод куполе бр. 1 до куполе бр. 3, окружујући муницијске коморе и машинске просторе. И на крају, пројектована брзина је износила 27 чворова, што је било довољно за сустизање јапанских бојних бродова класе Kongo, али ипак за 6 чворова спорији од флотних носача авиона.

Други поморски споразум из Лондона из 1936, донео је закључке који су земљама потписницама омогућиле флексибилно схватање споразума и тиме спречила Јапан да изађе из система поморских споразума – самим тим и градњу нових јапанских ратних бродова. Ови закључци су покривали депласман бродова и калибра главног наоружања.

Бојни брод USS North Carolina, 1941. године

Јула 1937, секретар морнарице је одобрио измену главног наоружања бојних бродова класе North Carolina са 12 топова калибра 360 мм на 9 топова калибра 410 мм. Ова измена је била могућа самим тим што је величина четвороцевне куполе топова калибра 360 мм била једнака величини троцевне куполе са топовима калибра 360 мм. Са гледишта званичника америчке морнарице, овиме је нарушен баланс брода – јер је ударна моћ његових топова била већа од одбрамбених способности његовог оклопа. Међутим, повећање оклопне заштите би брод избацило из лимита Споразума тако да та опција није могла доћи у обзир.

Бојни брод USS North Cаrolina изграђен је у њујоршком бродоградилишту, поринут јуна 1940, а уведен у наоружање априла следеће године. Јуна 1940. је поринут и бојни брод USS Washington, али у филаделфијском бродоградилишту. У оперативу је уведен маја 1941. године. Оба брода су имала проблеме који су се огледали у превеликим вибрацијамадуж осовинских водова, копче и турбине. Ове вибрације су знатно утицале на инструменте за управљање ватром. Узроци вибрација су праћени дуж пропелере. напори на проналажењу узрока вибрација, а потом и отклањању узрока, довели су до честих вожњи брода из и у бродоградилиште, тако да је брод ускоро добио неформални надимак „The Showboat“. Проблем је решен повећањем броја листова пропелера, са три на пет. Сада су оба брода била спремна за вожњу пуном снагом.

Два нова брза бојна брода била су врло импресивна, са надграђем у облику пирамиде, неломљеном палубом, тешким наоружањем, секундарном артиљеријом у куполама, релативно велике брзине и продуженом аутономијом пловљења.

Бојни брод USS Washington

Класа South Dakota

Конструисање бојног брода класе South Dakota започето је 1937, са намером отклањања проблема неадекватне оклопне заштите код претходне класе бојних бродова. Међутим, повећање масе оклопа и нагиба бочног оклопа (под углом од 19°), уз задржавање основне бродске артиљерије калибра 40 мм, захтевало је значајне уштеде у другим деловима бродске конструкције како би се депласман брода задржао у границама одређеним споразумом. Нови бродови су требали да буду командни бродови флоте, самим тим захтевајући да се обезбеди и простор за смештај и рад команде – штаба.

Крећући се ка завршетку радова на конструисању нове класе бојних бродова, способност брода да издржи подводни удар артиљеријских пројектила је избила у први план. Међутим, како су радови били већ далеко одмакли, у обзир је долазила само допунска заштита муницијских комора. За класу South Dakota, опасност од „подводних зрна“ била је присутна како код муницијских комора тако и кодмашинских простора. Унутрашња косина главног оклопног појаса је стога продужена на доле, до унутрашњих плоча на дну. Дебљина оклопних плоча за спољашње и унутрашње елементе дна и остале уздужне елементе је додатно повећана сходно дебљии плоча уграђиваних на класи North Carolina.

Бојни брод USS South Dakota, август 1943.

Након повећање масе оклопа, конструктори су, да би брод остао у оквиру споразумских ограничења, предложили изградњу брода краћег за око 14 метара од претходног.  Са скраћеном дужином трупа, брод је морао добити јачи погон како би остварио брзину пловљења од 27 чворова. Спајање јачег погона са краћим трупом захтевао је да се опрема за пречишћавање горива угради унутар четири машинска простора, заједно са котловима и турбинама, што раније није била пракса. Котлови су постављени за један ниво изнад, како би осовински водови несметано радили, тако да се и на тај нашин уштедео простор.

Додатно, део трупа иза крмене муницијске коморе био је смањен у циљу смањења газа. Спољни пропелери су смештени у скеговима, чиме су се унутрашњи пропелери нашли у својеврсном тунелу који их је штитио од евентуалних оштећења у случају торпедног напада.

Краћа конструкција брода је захтевала и уградњу једног димњака, који је уграђен у крмену секцију надграђа. Бојни бродови класе South Dakota је уместо 10 купола секундарне артиљерије имао 4 куполе, тако да је неискоришћен простор употребљен за израду просторија за смештај и рад штабног особља. Наредни бродови из класе, USS Indiana, USS Massachusetts и USS Alabama имали су по двадесет топова калибра 130 мм у десет двоцевних купола. Масивни командни мост, са адмиралским мостом изнад њега и уређајима за управљање ватром главне артиљерије на врху, настављао се у правцу крме на торањ надграђа и димњак, давао jе овој класи бродова моћан изглед.

Батерије секундарне артиљерије на бојном броду USS Massachusets, октобра 1944.

Управљање ватром

Топови, оклоп и брзина су есенцијалне карактеристике бојних бродова, али је способност да се уништи циљ коначно оправдање за време и новац који су уложени у конструисање и изградњу брода.

Бојни бродови класе North Carolina и South Dakota су били опремљени даљиномерима Ford Instruments Mk8.Ови електромеханички аналогни рачунари за управљање ватром представљали су последњи модел у развоју уређаја званог стадиметар (конструкција поручника Фискеа, енг. Bradley Allen Fiske) који је био коришћен у бици у Манилском заливу 1898. године.

Ови рачунари су били смештени испод оклопљене палубе, упарени са два директора Mk.38 – једним изнад торња надграђа и другим на крменом надграђу, иза куполе бр. 3. Ови рачунари су могли да одреде наредну позицију циља и усмере топове (уз поправак дефлексије, даљине и времена лета пројектила) као и да унесу у прорачун допуну атмосферских и балистичких елемената.

Секундарном артиљеријом су управљала четири рачунара Мk.1, смештени одвојено од рачунараглавне артиљерије. Сваки од њих је био упарен са једним од укупно четири директора Mk.37. Директори су се налазили на прамцу, крми и по један на сваком боку. Обе просторије са рачунарима су имале велику разводну таблу која је омогућавала да се функције пренесу на друго место на броду.

Радар

Обе класе бродова су конструисане пре него што је радар постао интегрални део бродске конструкције. USS North Carolina је имао уграђен радар ваздушне ситуације CXAM од августа 1941. Овај радар је модернизован марта 1943. године (модел SK-2) док је септембра наредне године добио већу радарску антену.

Радар за управљање ватром Mk.3 уграђен је на врху прамчаног и крменог артиљеријског директора. Касније је уместо њега уграђен модел Mk.8.

Радар за управљање ватром Mk.4, способан да детектује и површинске и циљеве у ваздушном простору, био је уграђен само на три директора секундарне артиљерије. Крмени директор је остављен без радара јер би антена радара сметала раадару Mk.3 на крменом Mk.38 директору.

Авио компонента

Обе класе бојних бродова су располагале са по три авиона, првенствено за задатке осматрања погодака главне артиљерије. Поред тога, обављали су и задатке противподморничког патролирања, спашавања на мору и комуникације са обалским станицама.

Свака летелица, типа Vought OS2U Kingfisher, лансирана је са једног од укупно два катапулта смештена на крми брода. Две летелице су биле смештене на самим катапултима, док се трећа налазила на колевци између њих.

Бојни бродови класе South Dakota

Име и ознака Бродоградилиште Поринут Судбина
South Dakota BB-57 New York Shipbuilding 07.06.1941. изрезан у старо гвожђе 1962.
Indiana BB-58 Newport News 21.11.1941. изрезан у старо гвожђе 1963.
Massachusetts BB-59 Bethlehem Quincy 23.09.1941. брод музеј
Alabama BB-60 Norfolk Navy Yard 16.02.1942. брод музеј

Бојни бродови класе North Carolina

Име и ознака Бродоградилиште Поринут Судбина
North Carolina BB-55 New York Navy 13.0.1940. брод музеј
Washington BB-56 Philadelphia Navy Yard 01.06.1940. изрезан у старо гвожђе 1961.
ТТ карактеристике North Carolina South Dakota
Тип бојни брод бојни брод
Депласман 1942:
37 200 т (стандардни)
45 500 т (пуни)
1945:
47 400 т (пуни USS North Carolina)
46 100 т (пуни USS Washington)
35 000 т стандардни
44 519 т пуни
Дужина North Carolina:
222,113 м дужина преко свега
217,456 м дужина на квл
Washington:
222,190 м дужина преко свега
217,526 м дужина на квл
210 м
Ширина 33,017 м максимална
31,852 м на воденој линији
33 м
Газ North Carolina: 10,820 м
Washington: 10,592 м
11,1 м
Погон 4 х турбина General Electric снаге 121 000 КС
8 х котао Babcock & Wilcox
парне турбине снаге 130 000 КС
Брзина 1941: 28 чв
1945: 26,8 чв
27 чворова
Даљина пловљења 1941:
17 450 М брзином од 15 чв
1945:
16 320 М брзином од 15 чв
5 740 М брзином од 25 чв
Посада Пројектована: 108 официра, 1 772 морнара
1945: 144 официра, 2 195 морнара
2 364 чланова
Наоружање 9 × 406 мм
20 × 127 мм
број оруђа мањег калибра је варирао током периода употребе брода
9 x 406 мм
20 x 127 мм
24 × Bofors 40 мм
35 × Oerlikon 20 мм
Оклопна заштита Појас:
305 мм под углом од 15 степени, до 168 мм на доњој ивици
барбете:
прамчани део 373 мм
стране 406 мм
крмени део 292 мм
куполе:
чеони део 406 мм
бокови 249 мм
задњи део 300 мм
кровна плоча 178 мм
палубе:
централни део
главна 37 мм
друга 36 мм + 91 мм
трећа 16 мм
укупно 180 мм
појас 310 мм
преграде 279 мм
барбете 287- 439 мм
куполе 457 мм
командни мост 406 мм
оклопљена палуба 147 – 154 мм
Авио компонента 3 авиона типа Vought OS2U Kingfisher, касније Curtiss SC-1 Seahawk 2 х OS2U Kingfisher

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *