Теретни бродови класе Liberty

Транспортни брод класе Liberty, SS Carlos Carrillo

Класа бродова Liberty представља класу транспортних бродова грађених током Другог светског рата у америчким бродоградилиштима. Према концепцији, били су Британски, али су адаптирани од стране Американаца. Јефтини и једноставни за градњу, убрзо су постали симбол америчке бродограђевне индустрије. Базирани на бродовима који су наручили Британци како би надокнадили губитак бродова које су им Немци торпедовали, грађени су за потрбе америчке морнарице, али и за потребе програма „Lend-Leaase“. 18 америчких бродоградилишта изградило је укупно 2 751 ових бродова, што представља највећи број произведених бродова једне класе.

Историја и употреба

Американци су 1936. године донели акт по чијим ће одредбама за потребе америчке морнарице у рату бити изграђено 50 помоћних бродова. Акт се временом мењао, тако да је број бродова 1940. године достигао цифру од 200 помоћних бродова (танкер и три типа теретних бродова, погоњених парним турбинама). Ограничени индустријски капацитети, нарочито за производњу турбина учинили су да се план изградње помоћних бродова ни близу не оствари.

1940. године британска Влада наручује 60 теретних бродова како би покрила ратне губитке и покушала да да замах трговачкој флоти. Ови бродови, означени као класа Ocean, били су једноставни и прилично велики бродови, са погонском групом од 2500 КС. Као погонско гориво коришћен је угаљ, на коме су Британци инсистирали. Наиме, имали су доста рудника угља, али нимало нафтних поља.

Претходни дизајни теретних бродова, укључујући и програм „Northeast Coast, Open Shelter Deck Steamer“, били су базирани на једноставном дизајну брода који је био грађен у Сандерленду, у бродоградилишту „J.L. Thompson & Sons“ 1879. године и који је масовно грађен до тридесетих година када је изграђен последњи такав брод, SS Dorrington Court. Наруџбина је прецизирала да газ брода буде повећан за 457 мм у односу на оригинални нацрт брода како би се депласман повећао са 800 на 10 100 тона. Просторије за смештај посаде, мост и машински простор били су смештени на средини брода. Такав брод је назван класом Ocean и први брод из класе, Ocean Vanguard, поринут је 16. августа 1941. године.

Поморска комисија САД модификовала је дизајн брода како би га прилагодила америчкој бродограђевној индустрији, док је други разлог био учинити брод јефтинијим и једноставнијим за изградњу.  Америчка верзија је добила ознаку EC2-S-C1 (EC- теретни, 2- брод дуг између 400 и 450 стопа, S- парни погон, C1 – дизајн C1). Амерички дизајн је избацио спајање лимова заковицама, тако да је смањена цена градње брода за око трећину. Бродови су прављени по секцијама које су касније спајане варењем.

Сами бродови у почетку нису имали баш „добар“ имиџ јер су на изглед били ружњикави. У говору у коме је најавио хитан програм изградње бродова, тадашњи председник САД, Френклин Рузвелт, за ове бродове је изјавио да су „грозни објекти“. Убрзо након говора, магазин Тајм их назива „Ружним пачетом“.

Да би ублажио реакцију јавности, 27. септембра 1941. године је организован Дан Либерти флоте и тог дана је поринуто чак 14 бродова овог типа. Први брод је поринуо сам председник САД, говорећи да ће ови бродови донети слободу Европи, што је мало побољшало имиџ бродова ове класе.

За први брод из класе, SS Patrick Henry био је изграђен за 230 дана, да би се на крају време за производњу смањило на свега 43 дана. 1943. године постигнуто је да су сваког дана била комплетирана по 3 нова брода. Обично су добијали имена по познатим Американцима, почевши од потписника Декларације независности.

Градња бродова класе Liberty: лево је фотографија 2. дана градње (полагање кобилице), десно 24. дан градње (брод спреман за поринуће)

Проблеми

Првоизграђени бродови патили су од пуцања трупа и палубе, што је резултирало потапањем пар бродова. Три брода су потонули када су се, без икаквог „упозорења“ буквално преполовили. Сумња је пала на бродоградилишта која су имала неискусне раднике и тек су почели да примењују технике варења у бродоградњи.

Постојали су покушаји да се одговорност са бродоградилишта пребаци на саму конструкцију, па чак и на квалитет материјала…

Након рата

Много Liberty бродова је преживело рат, након чега су чинили окосницу послератне трговачке флоте. Доста бродова су купили грчки бродовласници по ниским ценама. Тако је стандардна јединица за терет од 10 000 тона постала јединица „Терет Либерти величине“.

Шездесетих година су реактивирана три брода и конвертована у бродове за техничка испитивања (у ствари су коришћени као шпијунски бродови, за електронска дејства…). Америчка морнарица их је избрисала из флотне листе 1969. и 1970. године.

Данас плове само два брода класе Liberty: SS John W. Brown (који је дуго био школски брод) и Jeremiah O’Brien, на коме није ништа мењано још од како је изашао са навоза бродоградилишта. Иако су оба музејски бродови, још увек се отискују на море. 1994. године је Jeremiah O’Brien отпловио из Сан Франциска за Енглеску и Француску, а у склопу годишњице искрцавања на Нормандију.

Један од два данас сачувана брода класе Liberty: SS Jeremiah O’Brien

ТТ карактеристике
Димензије
– дужина преко свега 135 м
– ширина 17.3 м
– газ 8.5 м
Депласман 14 245 т
Погонска група 2 котла на нафту, парна машина са троструком експанзијом, један осовински вод, 2500 КС
Брзина 11 – 11.5 чв
Наоружање топ 102 мм за борбу против подморница у површинској вожњи, различита комбинација ПАТ-ова
Посада 41 чланова
Аутономија 23000 миља

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *