Тешке крстарице класе Takao

Tешка крстарица Takao на морским испитивањима, 1932.

Почеци јапанских модерних крстарица вежу се за почетак тридесетих година, тачније за 31. јул 1923, када је у састав јапанске царске морнарице уведена лака крстарица Yubari. Овај брод се од ранијих класа лаких крстарица (Tenryu, Kuma, Nagara, Sendai) разликовала и по изгледу, профилу али и иновативним техничким решењима. То није био велики брод, чак и у поређењу са лаким крстарицама других земаља, са стандардним депласманом од 3387 тона. Званично описана као „експериментална лака крстарица“, ова крстарица је изграђена ради тестирања концепта крстарице коју одликују велика брзина пловљења и релативно велике ватрене моћи, са најмање могућем депласманом.

Отац новог пројекта био је конструктор Хирага Јузуру (Hiraga Yuzuru). Он је у лето 1921. предложио градњу крстарице стандардног депласмана од 7 500 тона, брзине 35 чворова, наоружане са шест топова калибра 203 мм и 12 торпедних цеви  калибра 610 мм.  Уградња овако снажног наоружања у односу на депласман било је могуће само применом радикалних метода смањења маса (између осталог, бочни и оклоп палубе су уграђени као елемент уздужне чврстоће бродског трупа).

Градња брода је одобрена октобра 1921. и трајала је од јуна 1922. до јула 1923. Истовремено је одобрен и генерални пројекаткрстарице депласмана 7 500 тона, која ће касније постати класа Furutaka. И ову крстарицу је пројектовао Хирага Јузуру, уз асистирање Фуџимотоа Кикуа. Нова крстарица је требала да надмаши америчку класу крстарицa Omaha и британску класу Hawkins. Граддња две крстарице је одобрена фебруара – марта 1922, а сама градња је започела новембра- децембра 1922.

У међувремену је одржана Поморска конференција у Вашингтону, која је повећала интересовање за градњу крстарица. Одредбама споразума потписаног у Вашингтону ограничен је број капиталних ратних бродова – бојних бродова и носача авиона – али није ограничен број бродова депласмана до 10 000 тона, који су одредбама споразума дефинисани као „помоћни површински ратни бродови“. Тиме је успостављен лимит за градњу крстарица депласмана од 10 000 тона. Стандардни, или Вашингтонски депласман, је била тонажа брода брода са залихама, муницијом и посадом, али без горива, воде и мазива.

Пре Вашингтона, јапанска морнарица је користила нормални деппласман (у британским тонама) који се односио на брод са четвртином залиха горива, три четвртине залиха муниције, половина до две трећине залиха и мазива и без укрцане воде.

Као потписник Споразума, Јапан је био приморан да напусти амбициозан флотни програм „8-8“ – изградњу осам модерних бојних бродова и осам бојних крсташа. Почетком јула 1922. је донет Програм ограничења морнарице, који је предвиђао градњу 59 бродова, међу којима две крстарице стандардног депласмана од 10 000 тона и четири крстарице стандардног депласмана од 10 000 тона. Фуџимото Кикуо је преузео пројекат две крстарице средњег типа, пошто је Хирага био ван земље.

Под притиском Генералштаба, Фуџимото је повећао наоружање ових крстарица, и то на два двоцевна топа 203 мм, четири једноцевних топова калибра 120 мм. Торпедно наоружање није мењано. Назване Aoba и Kinugasa, нове крстарице су имале повећан депласман за 320 тона. Додатна маса је учинила да нова крстарица има мању стабилност од крстарица класе Furutaka, тако да је Хирага након повратка у земљу снажно протестовао.

Крајем 1922. Хирага од Генералштаба добија захтеве за нову крстарицу, депласмана од 10 000 тона, наоружану топовима калибра 200 мм. Захтеви Генералштаба су били следећи:

  • наоружање од осам топова калибра 203 мм у двоцевним куполама, са три куполе на прамцу и једном на крми;
  • противавионско наоружање од четири једноцевна топа калибра 120 мм;
  • торпедно наоружање од осам торпедних цеви калибра 610 мм;
  • заштита виталних делова од индиректног поготка калибра 203 мм и директног и индиректног поготка пројектила калибра 150 мм;
  • заштита машинског простора од мина и торпеда;
  • максимална брзина пловљења већа од 35 чворова;
  • даљина пловљења од 10 000 миља брзином од 14 чворова;
  • могућност крцања два хидроавиона.

Хирага се није у потпуности слагао са изложеним захтевима и сугерисао је повећање бродске артиљерије на десет топова калибра 203 мм (у циљу стицања предности над супарничким крстарицама, које су обично биле наоружане са осам топова калибра 203 мм); проширење противторпедне заштите уградњом преграда у избочине; смањење даљине пловљења на 8 000 миља брзином од 14 чворова и изостављање торпедног наоружања, а ради сигурности самог брода у борбеним дејствима.

Почетком 1923. Фуџимото, под надзором Хираге, почиње да ради на пројекту, усвојивши Хирагине сугестије. Међурим, током следећег Хирагиног пута ван земље, Фуџимото поново долази под удар Генералштаба и бива приморан да дода осам торпедних цеви и два топа калибра 120 мм. Градња четири крстарице, ознаке од 1 до 4, а касније са именима Myoko, Nachi, Ashigara  и Hagura, почиње 1924. године.

Марта 1927, након што је амерички Конгрес одобрио градњу осам крстарица депласмана 10 000 тона, у јапанском Парламенту је потписан програм градње 27 бродова, од којих четири крстарица депласмана 10 000 тона.

Радови на пројектовању су започети 1925. Пројект је представљао унапређену верзију крстарице класе Myoko. Генералштаб је издао следеће захтеве:

  • примарни задатак: заштита сопствених снага и ометање непријатељских снага подршке, као и извршавање задатака извиђања;
  • непријатељ: америчке и британске тешке крстарице;
  • ватрена моћ: десет топова калибра 203 мм са способношћу гађања циљева у ваздуху; осам торпедних цеви калибра 610 мм на горњој палуби и противавионско наоружање исто као код класе Myoko;
  • заштита од индиректних погодака калибра 203 мм и од директних и индиректних погодака пројектила калибра 150 мм;
  • брзина: преко 33 чворова; даљина пловљења 8 000 миља брзином од 14 чв;
  • три хидроавиона;
  • брод мора поседовати опрему и простор да може обављати дужност командог брода.

Коначни планови брода су одобрени од стране Хираге 1926, након његовог повратка из Велике Британије. Иако се заснивао на крстарицама класе Myoko, имао је и одређених унапређења:

  • бољу заштиту муницијских комора;
  • обимну употребу алуминијума, Дукол челика и технологије варења;
  • велики командни мост;
  • нове двоцевне куполе топова калибра 203 мм са могућношћу елевације од 70 степени;
  • ротирајуће двоцевне торпедне апарате на горњој палуби;
  • два катапулта.

Ставке под редним бројевима 1, 2 и 4 су уведене на основу Хирагиних предлога, који је имао информације о последњим конструкцијама британских ратних бродова, укључујући и крстарицу класе Kent, депласмана 10 000 тона. Катапулти су уграђени на основу процена јапанских обавештајаца да ће америчке крстарице класе Washington имати катапулте.

Програм градње ратних бродова из 1927. године је нове крстарице означавао бројевима од 9 до 12 и са суфиксом „А“. Укупна цена коштања градње крстарица је процењена на 113,48 милиона јена (бојни брод Yamato је коштао 281,54 милиона јена).

Четири нове крстарице су имена добила по планинама:

  • 23. јуна 1927, крстарица број 9 је добила име Takao, по планини источно од Кјотоа, до кје крстарица број 10 добила име Atago, по планинии из региона Кјото;
  • 13. априла 1928. крстарица број 12 је добила име Chokai по планини у провинцији Уго, префектуре Јамагата;
  • 11. септембра 1928. крстарица број 11 је добила име Maya, по планини у Хјого префектури.

Крстарице класе Takao су биле највеће крстарице у јапанској царској морнарици. Имале су карактеистичан облик трупа и профил, велики командни мост и високе јарболе и димњаке, што је и иначе била карактеристика Хирагиног рада. Циљ конструктора је био да конструишу ратни брод који ће поразити супарничке бродове, посебно америчке и британске, чак и по цену да пређу депласман ограничен Споразумом. Овакво нарушавање стабилитета брода отклоњено је током главне фазе модернизације 1938-39.

Као и бродови раније, Myoko класе, и крстарице класе Takao су постале прототип за наредну класу бродова, означених са унапређена Takao класа. Априла 1927. Американци су започели градњу шест крстарица (CL-26 до Cl-31); Јапанци су као одговор испланирали градњу четири нове крстарице, које су требале бити грађене у паровима: прве две у времену од 1930-34. и друге две у периоду 1931-35, по цени од по 27,41 милиона јена. У односу на класу Takao, нова крстарица је требала да има и четири нова топа калибра 127 мм, као и нека побољшања у оклопној заштити, посебно око муницијских комора.

Презентација нових планова градње бродова у Парламенту је одложена, након добијања информације о заказаним преговорима о разоружању у Лондону, а који су требали почети јануара 1930. Потписивање Поморског споразума у Лондону 22. априла 1922. је ограничило број крстарица класе „А“ на дванаест, тј. градња крстарица унапређене Takao класе је отказана.

Конструкција бродског трупа се заснивала на конструкцији ранијих бродова, депласмана од 7 100 и 10 000 тона, са уграђеним изменама које је Хирага захтевао. Елементи уздужне чврстоће су се непрекинути протезали дуж читавог брода, чиме је уједно и смањена маса брода, али и закомпликован посао бродоградитељима. Оклопне плоче, како оклопног појаса тако и палубе, израђене су и уграђене тако да су представљале елементе уздужне чврстоће брода. Структура и облик бродског трупа били су углавном базирани на трупу класе Myoko, али са следећим изменама: у градњи је уместо HT челика коришћен Ducol челик, а максимална ширина трупа је била ка прамцу, непосредно иза димњака број један, на ребру 174. Интересантно је да су планови за градњу брода по први пут били израђени у метричким, уместо као до тада у империјалним мерама.

Када је пројекат развоја класе Takao започет, нити једна од крстарица класе „А“ није прошла испитивања, тако да још увек није био познат проблем прекорачења масе. Уштеда на маси кроз примену заваривања уместо закивања. и употребе алуминијума за унутрашње структуре, била је недовољна да компензира веома тешко надграђе брода.

Оклоп је требао да заштити виталне делове брода од директних погодака пројектила калибра 200 мм и директних и индиректних погодака пројектила калибра 150 мм. У брод су уграђени и елементи противторпедне и противминске заштите који су били у облику подводних испупчења и уздужних преграда. Испупчења су била дуга око 93 м. Унутрашњу страну испупчења су формирале уздужне преграде које су биле израђене од два слоја челичних плоча дебљине 29 мм. Прорачуни су говорили да овај вид заштите штити брод од контактне експлозије 200 кг експлозивног пуњења.

Јапански морнарички кругови су захтевали да брод плови максималном брзином од 35 чворова, што је значило да се у брод мора уградити погон снаге 130 000 КС. Морнаричко теничко одељење је пројектовало погонски комплекс који је био директни дериватив погона пројектованог за отказану класу бојних крсташа Amagi. Овај погонски комплекс је већ био уграђен у крстарице класе Myoko, с тим да су код Takao класе изостављени електромотори који су покретали унутрашње осовинске водове. Уместо њих је планирана уградња малих индукционих турбина које би се брзо пребацивале из режима крстарења у режим максималних брзина. Турбине су погоњене паром након што изађе из радног кола великих турбина. Овај систем погона се није показао добрим, те су индукционе турбине демонтиране током ремонта 1938-39.

Наоружање брода се састојало од десет топова калибра 203 мм. Топови су уграђени у новопројектоване двоцевне куполе модела „Е“, а које су пак биле инспирисане куполама на британским крстарицама класе Kent. Модел „Е“ је омогућавао елевацију топова од 70°, али је практични угао елевације био нешто мањи и износио 55°. На прамац брода су уграђене три, а на крму преостале две куполе главне бродске артиљерије.

Куполе главне артиљерије

Секундарно артиљеријско наоружње чинили су топови калибра 120 мм, њих четири. Ови топови ће током ремонта 1942. године бити замењени са четири двоцевних топова калибра 127 мм. За заштиту од напада из ваздушног простора, крстарице класе Takao су у почетку располагале са два противавионска топа калибра 40 мм, монтираних на боковима крменог димњака. Временом ће поред бокова предњег димњака бити дограђени митраљези Vickers калибра 7,7 мм (1932-38). Бродови класе Takao ће врменом, до 1944, бити наоружани и са по 60 аутоматских противавионских топова калибра 25 мм. На бочним странама командног моста ће бити уграђени двоцевни митраљези калибра 13 мм.

Пројекат крстарица класе Takao је уградио две тактичке предности: супериорну артиљерију и торпедно наоружање. Торпедно наоружање се састојало из четири двоцевних торпедних апарата за торпеда калибра 610 мм. Конструктор брода је био свестан опасности које је торпедо представљало за брод током битке, те је стога предузео мере којим је умањио ризик по брод и посаду; торпедне цеви су биле изнад горње палубе, а испод палубе са топовима калибра 120 мм, постављене под правим углом у односу на уздужницу брода, чиме је бојеве главе торпеда максимално удаљио од брода. Током ремонта 1938-39. брод ће дуплирати број торпедних цеви.

Торпедне цеви калибра 610 мм

Између надграђа и крмених топова налазили су се катапулти, дужине 19,35 м. Ови катапулти ће касније бити замењени тежим катапултима који су могли да лансирају авионе масе до 4 000 кг.

Посада крстарице је бројала укупно 727 чланова, али је врменом, након модернизација, посада постала бројнија – 761 чланова.

ТТ карактеристике
Депласман 9 850 т стандардни
15 490 т пуни
Дужина 203,76 м (преко свега)
Ширина 20,4 м
Газ 6,32 м
Погонска група гасне турбине, 120 000 КС
Брзина пловљења 35,5 чв
Даљина пловљења 8 500 М брзином од 14 чв
Посада 761 чланова
Наоружање новоградња:
10 х 200 мм (5х2)
4 х 120 мм (4х1)
8 ТЦ 610 мм
2 х 40 мм (2х1)
Оклопна заштита главни појас  38 – 127 мм
главна палуба 37 мм
горња палуба 12,7 – 25 мм
преграде        76-100 мм
куполе            25 мм
Авио компонента 1 х Aichi E13A1
2 х  F1M2

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *