Херман Балк

Херман Балк (нем. Georg Otto Hermann Balck, 1897-1982), генерал оклопних јединица немачких оружаних снага, учесик Првог и Другог светског рата.

Балк је рођен у породици са дугом војничком традицијом. Његов отац је био један од најзначајнијих немачких писаца у области тактике, а као командант дивизије је одликован највишим немачким одликовањем – Медаљом части (нем. Blauer Max).

Балк 10. априла 1913. у својству кадета ступа у редове 10. хановерског стрељачког батаљона у Гослару. Од 12. фебруара наредне године похађа Хановерску војну школу, где остаје до избијања Првог светског рата.

Током Првог светског рата, Балк службује у планинској јединици, која је играла кључну улогу у реализацији Шлифеновог плана. До краја рата, Балк ће се борити на свим фронтовима, на дужности командира чете. Рат ће завршити као командир митраљеске чете. Током рата је рањен седам пута, за шта бива одликован Гвозденим крстом првог реда. Октобра 1918. је предложен за највише прусо одликвоање, Медаљу части, али је рат завршен пре него што је процес избора за одликовања завршен.

Након завршетка рата, Балк је био један од 4000 официра који су изабрани за наставак војничке службе у Рајхсверу. 1922. ступа у састав 18. коњичког пука, где осаје наредних дванаест година. Два пута одбија постављење у генералштабу, што је био нормалан пут за напредовање у немачкој армији. Пред Други светски рат га пребацују у Инспекторат моторизованих трупа, код пуковника Хајнца Гудеријана. На овој дужности ће дочекати Други светски рат. Његова дужност у оквиру Инспектората била је да опреми и реорганизује нарастајуће оклопне јединице. У октобру постаје командант 1. оклопногренадирског пука 1. оклопне дивизије. Током пролећа, јединице пролазе обуку у савлађивању водених препрека и формирању мостобрана. Маја месеца, Балк је са својом јединицом у Француској, где са својим пуком прелази Мезу и формира мостобран.

Од зиме 1940. до пролећа 1941. Балк командује 3. теновским пуком, са којим учествује у нападу на Грчку. Касније командује 2. тенковском бригадом, у саставу исте дивизије. Јула 1941. се враћа у Инспекторат оклопних снага, а маја 1942. одлази на Источни фронт, где прима дужност команданта 11. оклопне дивизије, размештене на територији јужне Русије и Украјине. Након опкољавања 6. армије код Стаљинграда, немачки јужни фронт се суочио са наступајућим колапсом. Балкова дивизија је пребачена са севера како би се јужни фронт стабилизовао. На Балковом фронту, преко реке Дњепар, налазила се совјетска 5. тенковска армија. Совјети су на овом делу фронта имали надмоћније снаге, али је положај Балкове 11. оклопне дивизије био такав да је могао да врши прегруписавања снага и тако одговори на совјетске покрете. Балк је сво време командовао са прве линије. У више наврата је парирао, изненађивао и на крају победио совјетске снаге. Употреба ноћних маневара, за које је говорио да смањују губитке, омогућила му је да по деловима туче совјетске снаге. За овај подвиг, Балк је један од 27 немачких официра који је одликован Витешким крстом са храстовим лишћем, мачевима и дијамантима.

Након ове акције, Балк је повучен у резерву. Одмах потом добија команду над елитном јединицом, оклопногренадирском дивизијом Grossdeutschland, са којом води одбрамбену операцију, а потом и противнапад код Житомира 1943. Након кратког боравка у Италији, децембра 1943. се враћа у акцију, овај пут као командант 48. оклопног корпуса на источном фронту. Са овом јединицом учествује у одбрани од совјетске офанзиве у западној Украјини 1944. Јула 1944. Балк командује 48. оклопним корпусом у почетнј фази совјетске офанзиве која је трајала од јула до августа 1944. Балк није успео да одбрани положаје од наступајућих совјетских снага, као и да ослободи 13. корпус који се налазио у обручу код Бродија. Августа 1944. преузима команду над 4. оклопном армијом. На овом месту ће се кратко задржати, пошто септембра 1944. бива постављен за команданта Групе армија „Г“. Балк није могао да заустави напредовање америчких снага генерала Патона, те је крајем децембра смењен са места команданта Групе армиај „Г“ и пребачен у резерву (команда над Групом армија „Г“ је враћена генералу Бласковицу). Интервенцијом генерала Гудеријана, Балк бива постављен на место команданта реорганизоване 6. армије у Мађарској, која је под собом имала и две мађарске армије. У целој збрци, Балк успева да спасе своје снаге од предаје Совјетима; предаје се генералу Хорасу МекБрајду у Аустрији 8. маја 1945.

Балк остаје у заробљеништву до 1947. Одбија да учествује у америчкој студији о Другом светском рату. Проналази запошљење као радник на стоваришту. Годину дана након изласка из заробљеништва, Балка хапсе под оптужбом убиства потпуковника Јохана Шоткеа, артиљеријског официра. Овај инцидент се догодио док је Балк командовао Групом армија „Г“. Шоткеова јединица 28. новембра 1944. није пружила артиљеријску подршку, јер је командант – Шотке био пијан. Балк је сам донео пресуду и Шотке је стрељан. Казна је одређена и извршена без војног суда. Балк је проглашен кривим и осуђен је на три године затвора, али је изашао након одлежане половине казне. Преминуо је 29. новембра 1982. године у Аспергу (Немачка), а сахрањен на гробљу у Оснабрику, родном месту свог оца.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *