Подморнице класе Type XIV

Немачким подморничарима је било јасно још у годинама између два светска рата, да ће се у будућем ратном сукобу, подморницама које буду биле у акцији даље од својих база на копну, морати обезбедити одређена врста логистичке подршке. Први предлог за логистичку подморницу поднет је још 1934. године. Означена као подморница Тип IV, требала је да има депласман од 2 500 тона. Пројекат је одбачен врло брзо, под утицајем поморских споразума  који су лимитирали тонажу бродовља које може изградити једна поморска земља. У замену,. команда Kriegsmarine је инсистирала да се депласман оперативних подморница које су требале да се граде, повећа до дозвољених граница, како би се ублажила потреба за недостајућим логистичким подморницама.

Са почетком подморничке кампање у америчким водама и у водама јужног Атлантика, потреба за логистичком подморницома постајала је све израженија. Подморница која се враћала из борбене патроле, обично се састајала са подморницом  која је кретала на задатак и прекрцавала на њу гориво и материјал који јој није био неопходан до упловљења у базу. Овакав начин снабдевања био је од користи, али ипак недовољан за неку озбиљнију логистичку подршку. Решење је било у пројектовању и изградњи великих логистичких подморница, способних да укрцају знатне залихе горива, мазива, воде, хране и торпеда од значаја за подморнице на задатку у далеким водама. Адмирал Дениц упућује 8. септембра 1939. године предлог за градњу три логистичке подморнице депласмана око 2 000 тона. Подморница настала као резултат овог предлога, означена као Тип XIV, била је у жаргону немачких подморничара позната као „Milchkuh“, или једноставно „млечна крава“.

Пред нову класу подморница постављен је захтев да има добре смештајне капацитете, те да горња палуба буде прилагођена за смештај торпеда, прикључака за прекрцавање горива, смештај малих чамаца итд. Конструктори су за основу узели подморницу Типа IXD и направили верзију која је од основног модела била краћа, шира и виша, са знатно повећаном запремином танкова, са равном горњом палубом.

Како би се олакшала конструкција и сам изградња подморнице, многе компоненте са подморница класе Тип VII унифициране су и прилагођене за нову подморницу. Искоришћена је погонска група, сидрени уређај, водонепропусна врата, пумпе… Командни торањ је био скоро идентичан торњу подморница Тип IX.

Допуна подморнице горивом са У-459

За изградњу чврстог трупа искоришћен је челични лим дебљине 21,5 мм како би могла да рони дубље од подморница Типа VII и IX, чији је чврсти труп израђивао од лима дебљине 18,5 мм.

Подморница Типа XIV није имала наоружање за офанзивне акције, јер није ни имала уграђен торпедне цеви. Од наоружања је имала два брзометна топа калибра 37мм и топ 20мм, који су подморници давали врло ограничене могућности самоодбране.

За подморницу ове величине, посада је била прилично велика: састојала се из 53 чланова, од којих је било шест официра. То су били командант, два палубна официра, машинац, логистичар и лекар.

Било је планирано да се изгради 24 подморница, али је стварно изграђено свега 10 подморница: 6 у бродоградилишту „Deutsche Werke“ у Килу (ознаке У-459, У-460, У-461, У-462, У-463 и У-464) и четири подморнице у „Germaniawerft“ бродоградилишту (ознаке У-487, У-488, У-489 и У-490). Три подморнице су средином 1944. године биле близу завршетка изградње када су отказане, док је наруџбина 7 подморница отказана маја 1944. године.

Приликом сусрета на отвореном мору, подморница Тип XIV би узела у тегаљ подморницу „примаоца“ и онда би јој додала црево за претакање горива, на коме је била закачена и телефонска линија. Када би се повезала наливна грла, подморнице би наставиле да плове на погон електромотора, брзином од неких 3 до 4 чвора и претакање је могло да почне. Време потребно за допуњавање горивом кретало се и до 5 часова, а зависило је од брзине точења горива на подморници „примаоцу“.

Прекрцавање залиха био је тежи задатак од прекрцавања горива. Подморница је имала широку, равну палубу и приступне отворе који су служили за лакшу циркулацију залиха у току прекрцавања. Међутим, и при најмирнијем мору, нико није могао да буде сигуран да море неће заливати отворе. Зато је коришћен силаз са командног торња и кроз њега је вршена достава залиха на палубу. Лимит за прекрцавање залиха било је море јачине 4 степена по Бофору.

Прекрцај торпеда је такође био тежак задатак. Подморница Типа IX имала је посебну опрему за прекрцавање торпеда, односно за укрцавање резервних торпеда која су  била смештена на палуби. Та иста опрема коришћена је приликом прекрцавања торпеда са бродова за снабдевање и логистичке подморнице. Ипак, то је била операција која је захтевала доста времена.

Логистичке подморнице патиле су од два недостатка. Први недостатак се огледао у дужини активности снабдевања на мору. Друго, термини и позиције сусрета уговарале су се радио везом, према потребама на мору, што је доводило до пресретања порука и откривања места сусрета – а што је неминовно доводило до напада на подморницу и њеног потапања.

У почетку, ове подморнице биле су врло успешне и играле су значајну улогу у одржавању високе концентрације немачких подморница на пловним рутама савезничких бродова. У међувремену, Савезници су почели да пресрећу радио сигнале, захваљујући разбијању шифре, тако да су ускоро почели да постављају заседе на местима сусрета подморница.

Прва подморница која је била потопљена, У-464, нападнута је 21. августа 1942. године, након само седам дана оперативне употребе. напад је изведен хидроавионом Каталина. Иако је подморница потопљена, посаду је спасио рибарски брод са Исланда.

Следећа подморница која је била изгубљена била је У-490. Она је такође потопљена на њеној првој вожњи, комбинованим нападом америчких ратних бродова и авиона. Нападачи су након потапања спасили све сем једног члана посаде.

У-463  била је успешна у пружању логистичке подршке све до своје 5 вожње, када је потопљена. Напад се одиграо 10. маја 1943. године. Након што је погођена бомбама избачених из британских Халифакса, подморница је отишла на дно са целокупном посадом.

Потапањe У-487

Подморница У-489 била је нападнута док је у режиму површинске вожње пунила батерије. Уочена је и нападнута хидроавионом Сандерленд. Иако је У-489 оборила хидроавион, била је толико оштећена да је посада морала да је напусти. Већи део посаде је спашен.

Највећи ударац немачком програму подморница за логистичку подршку одиграо се у јулу месецу 1943. године, када су потопљене подморнице У-459, У-461, У-462 и У-487. Све четири су биле нападнуте на површини, авионима. Од преостале две подморнице, У-460 је потопљена 4. октобра 1943. године када ју је „ухватио“ савезнички авион у тренутку док је попуњавала три подморнице на површини. У-488 је откривена у зароњеном стању. Нападнута је дубинским бомбама, западно од острва Капе Верде 26. априла 1944. године и никада више није виђена.

ТТ карактеристике Тип XIV
Депласман 1 688 т (површиински), 1 930 т (подводни)
Дужина 67,1 м
Ширина   7,3 м
Газ 4,9 м
Погонска група 2 дизел мотора снаге 1 400 КС, 2 електромотора снаге 375 КС
Брзина пловљења 14,4 чв (површинска), 6,2 чв (подводна)
Даљина пловљења 9 300 миља (у површинској вожњи), 67 миља (у подводној вожњи)
Посада 53 чланова
Наоружање 2 x 37мм, 1 x 20мм

У-459 – уведена у оперативу: 15.11. 1941. године; потопљена: 24.07.1943. године
( командант пбб Georg von Wilamowitz-Moellendorff)

Након пет успешних мисија логистичке подршке подморницама на отвореном мору, испловила је на шесту мисију у Бискајском заливу. У водама Бискајског залива је открива и напада британски авион. Авион Велингтон бива оборен противавионском артиљеријом са У-459, али се руши на палубу подморнице. Посада је рашчистила остатке од авиона, заједно са неексплодираним дубинским бомбама. упаљачи на дубинским бомбама били су подешени на малу дубину, тако да експлодирају тик уз подморницу и наносе јој озбиљна оштећења. Како није била у могућности да зарони, напад следећег авиона јој је запечатио судбину…Посада поставља експлозивна пуњења и напушта подморницу. На подморници је остао само командант подморнице, који активира пуњења и тоне заједно са подморницом. Спашено је 41 чланова посаде, док је настрадало 19 чланова.

У-460 – уведена у оперативу 24.12.1941. ; потопљена 04.10.1943. године
(командант пбб Ebe Schnoor)

У-460

Подморница У-460 је настрадала на својој 6 вожњи, у рејону северно од Азора, када ју је приликом танковања три подморнице изненадио авион са носача авиона USS Card (CVE-11). На везу са У-460 биле су подморнице У-264 (која је управо била попуњавана горивом), У-422 и У-455 које су чекале на попуну.
Први напад авиона онемогућио је У-460 да зарони. Како се очекивао следећи напад са више авиона, подморнице У-264 и У-422 остале су на површини како би браниле подморницу У-460.  Напад је изведен са 12 авиона типа Авенџер и Вајлдкет. Убрзо су потопљене У-460 и У-422, док је У-264 отпловила на сигурно. Биланс: 62 погинула, 2 спашена члана посаде.

У-461 – уведена у оперативу: 30.01.1942.; потопљена: 30.07.1943. године
(командант пф Hinrich-Oscar Bernbeck, од 21.04.1942. године команду преузима кк Wolf-Harro Stiebler)

У-461

Подморница У-461 је, као и њена претходница, имала иза себе пет успешних мисија попуне када је на следећој, шестој –потопљена. На шестој мисији, група од 4 подморнице (У-461, У-462, У-504 и У-550), прелазила је Бискајски залив када ју је открила група авиона из 461. ескадриле РААФ-а и напала је. Напад је преживела само подморница У-550. Биланс: 53 погинула, 15 преживелих чланова посаде.

У-462 – уведена у оперативу 05.03.1942. године; потопљена 30.07.1943. године
(командант пф Bruno Vowe)

У-462

У-462 је заједно са подморницама У-461, У-504 и У-505 чинила групу подморницу „Gruppe Monsun“, која је у ствари била прва група немачких подморница за деловање на Далеком истоку. У-461 и У-462 требале су да обезбеде допуну горивом на далеком путу… нападом авиона из састава 461. ескадриле РААФ-а онемогућена је да зарони, док се група корвета класе Black Swan неумитно приближавала. Командант наређује да се подморница потопи, што посада убрзо и чини. Биланс:  1 погинуо, 64 преживелих чланова посаде.

У-463 – уведена у оперативу: 02.04.1942. године; потопљена:16.05.1943. године
(командант кк Leo Wolfbauer)

У-463

Пре свог потапања, извела је четири успешне мисије. потопљена је у Бискајском заливу, након напада дубинским бомбама из авиона Халифакс. Биланс: 57 погинулих чланова посаде.

У-464 – уведена у оперативу: 30.04.1942. године; потопљена: 20.08.1942. године
(командант пбб Otto Harms)

У-464

Подморница У-464 потопљена је на својој првој вожњи, југоисточно од Исланда. Каталина из састава америчког морнаричког ваздухопловства је избацила све своје дубинске бомбе на њу али није успела да је потопи; међутим, због немогућности да зарони, посада је потапа…. Посаду је спасио исландски теретни брод „Skaftfellingur“, који их је извадио из воде, и потом предао британском разарачу.  Биланс: 2 погинула, 52 преживела чланова посаде.
Постоји и друга верзија, верзија немачке морнарице, према којој је посада У-464 заробила брод који их је спасио из воде и кренуо ка Немачкој… али су их пресрели Британци и осујетили у намери да се пробију до Немачке….

У-487 – уведена у оперативу: 21.12.1942. године; потопљена: 13.07.1943. године
(командант пф Helmut Metz)

У-487

Подморница У-487 је извела две веома успешне мисије, када је требала да изврши попуну сопствених залиха. За тај задатак је одређена У-160, велика подморница класе Тypе IXC, којој је наређено да отплови на позицију сусрета и прекрца на У-487 залихе горива, мазива, хране, воде, торпеда… и да се потом врати у базу. Поруку у којој је уговорена позиција сусрета пресретнута је и Американци шаљу групу од 5 авиона Авенџер и неколико Вајлдкета, који су базирали на носачу авиона USS Core (CVE-13). Морнари на палуби подморнице су се сунчали када је почео напад. Један Вајлдкет је оборен, али је подморница У-487 изгубила битку. Биланс: 31 погинулих, 33 преживелих чланова посаде. Преживеле је заробио USS Barker (DD-213).

У-488 – уведена у оперативу: 01.02.1943. године; потопљена: 26.04.1943. године
(командант пк Erwin Bartke)

Подморница У-488 је пре потапања извела две успешне мисије. На трећој мисији, након извршене попуне пет подморница, група ескортних разарача америчке морнарице (USS Frost, Huse, Barber и Snowden) је проналази и потапа је дубинским бомбама. Биланс: 64 погинулих чланова посаде.

У-489 – уведена у оперативу: 08.03.1943. године; потопљена: 04.08.1943. године
(командант пбб Adalbert Schmandt)

Током своје кратке каријере, на својој првој вожњи, подморница У-489 успешно се брани од напада авиона Хадсон, 03.08.1943. године. Сутрадан је напада канадски Сандерленд и бива оборен… Међутим, услед задобијених оштећења у борби, посада потапа подморницу.  Биланс: 1 погинули, 58 преживелих чланова посаде.

У-490 – уведена у оперативу: 27.03.1943. године; потопљена: 12.06.1944. године
(командант пбб Wilhelm Gerlach)

Подморница У-490 била је последња у серији логистичких подморница. Како је доста њених претходника страдало приликом крцања горива, код ове подморнице примењен је други приступ прекрцавања горива – под водом. Опремљена је посебном опремом за подводно претакање горива и након тестирања које је трајало годину дана, упућена ка Индијском океану. 12. јуна 1944. године. Током ове вожње, откриле су је група састављена од ескортног носача авиона USS Croatan и разарача USS Frost, USS Huse и USS Inch. Подморница је потопљена југозападно од Азора, при чему је целокупна посада од 60 чланова спашена.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *