Иван Баграмјан

Сачувајте страницу:

Иван Баграмјан (рус. Ива́н Христофо́рович Баграмя́н, 1897 – 1982), Маршал Совјетског Савеза.

Баграмјан је први од неколико Јермена који су стекли високе војне чинове и положаје у Црвеној Армији током Другог светског рата.

Да којим случајем Русија није ступила  у Први светски рат, Иван Баграмјан би сигурно радио на железници, као и његови отац и браћа. Руска војска га као добровољца прима 16. септембра 1915, распоредивши га у састав 116. резервног батаљона. Након завршетка обуке, Баграмјана распоређују у састав Другог пограничног пука Руског експедиционог корпуса.

По савету начелника штаба пука, Баграмјан 1917. завршава војну школу, након чега бива распоређен у Трећи јерменски пешадијски пук. У саставу ове јединице је све до половине Фебруарске револуције, када је јединица расформирана. Међутим, након успостављања Прве републике Јерменије 1918, Баграмјан се прикључује новоформираним оружаним снагама. Са својим Трећим јерменским пуком, касније Првим јерменским коњичким пуком, остаје до маја 1920, када учествује у неуспешној побуни против Дашнакове владе. У тој побуни је ухапшен и послат на принудни рад. Са избијањем Турско-јерменског рата, Баграмјану је омогућено да са робије ступи у војску. Децембра 1920, Јерменија је совјетизована, а националне оружане снаге распуштене. Баграмјан је ипак изабрао да се прикључи 11. совјетској армији, где постаје командант коњичког пука. Три године касније, Баграмјан се налази на месту команданта Александропољског коњичког пука, и на том месту ће остати до 1931. Две године касније, завршава Лењинградску коњичку школу, а 1934. и Војну академију Фрунзе. Од 1934. до 1936. Баграмјан обавља дужност начелника штаба 5. коњичке дивизије, а од 1938. ради као предавач на војној академији. У међувремену, Стаљин у чисткама уништава добар део искусног војног кадра. Иако су његови класићи са војне академије, Јеременко и Жуков, напредовали након чистке, Баграмјан је наставио да стагнира.

Након што је Жуков постао командант Кијевског војног округа, Баграмјан му пише писмо у коме тражи да службује под његовом командом. Жуков се сложио са овим захтевом, и од њега тражи да напише рад који ће бити предочен командантима совјетских војних округа. Баграмјанов рад, Извођење привремених нападних операција, је импресионирао Жукова, који га након тога посавља на место начелника оперативног одељења 12. армије која се налазила у Украјини. Након три месеца, Баграмјан – тада пуковник, постаје заменик начелника штаба Сугозападног фронта, са командом у Кијеву.

Немци јуна 1941. нападају Совјетски Савез. За разлику од многих граничних трупа које су неспремне дочекале немачки напад, Баграмјан и његов командант, Михаил Кипронос, веровали су да је немачки напад неизбежан. Ипак, Кипронос је одлучио да игнорише Баграмјаново мишљење да ће Немци применити муњевити напад као у Пољској 1939. и западном делу Европе 1940. ( Баграмјан je целу зиму 1939-40. био заузет разрадом плана којим ће се супротставити нападом са запада, који је након многих ревизија одобрен 10. маја 1940.)

У јутро 22. јуна, Баграмјан је добио задатак да надгледа војни конвој ка Тарнопољу. У тренутку кретања колоне крај аеродрома у близини Бродија, немачки авиони су извршили удар по совјетским авионима на земљи. Неколико часова касније, конвој – иако два пута митраљиран – стиже у Тарнопољ. Планови за контранапад су ступили на снагу већ трећег дана по почетку немачког напада, али како је неред већ захватио совјетске трупе – контранапад је пропао. Баграмјан учествује у великој тенковској бици на западу Украјине и одбрани Кијева, у којој гине Кипронос, а цео фронт бива опкољен. Баграмјан је један од ретких високих официра који је избегао обруч. Баграмјан након тога почиње да ради у штабу маршала Тимошенка, заједно са будућим совјетским премијером Никитом Шрушчовим. Хрушчов ће га у својим мемоарима описати као „врло прецизну особу која је о свему извештавала онако како јесте.“ Хрушчов је у мемоарима описао и долазак Буђонија који је као представник Ставке дошао у Кијев како би се Баграмјану судило на војном суду. Према Хрушчову, Совјети су били врло сумњичави према сопственим људима, нарочито у редовима Црвене Армије.

Баграмјан ће учествовати у планирању две противофанзиве, међу којима је била и децембарска противофанзива у оквиру битке за Москву. За планирање ове операције Баграмјан ће бити унапређен у чин генерал потпуковника. Истог месеца је постављен на дужност начелника одељења за војне операције, у команди којa је под собом имала три фронта: Јужни, Југозападни и Брјански фронт. Марта 1942, заједно са Хрушчовим и Тимошенком одлази у Москву, где Стаљину представља планове за нову противофанзиву. Стаљин, импресиониран плановима, одобрава операцију и 8. априла поставља Баграмјана за начелника штаба Југозападног фронта.  Армије Северозападног фронта су 12. маја 1942. напале Харков, али су се након заузимања Харкова и затварања избочине Барвенкова од стране Немаца – нашле у клопци. Баграмјан од Тимошенка тражи да измени планове, али и Тимошенко и Стаљин одбијају да дају одобрење. Совјети трпе велике губитке: 6, 9. и 57. армија са око 18 – 20 дивизија су уништене, а Ставка 28. јуна Баграмјана разрешава дужности начелника штаба и поставља га на дужност начелника штаба 28. армије.

Иако никада није водио борбену јединицу, маршал Жуков Баграмјану поверава команду над 16. армијом, где наслеђује Константина Рокосовског који је послат да командује Брјанским фронтом. Људство 16. армије је искоришћено за попуну 5. армије, док је командни кадар померен у други ешалон Западног фронта, где командује делом јединица 10. армије на њеним одбрамбeним линијама. Међутим, 11. августа Немци крећу у изненадни напад на јужно крило Западног фронта, раздвајајући 61. од 16. армије. Баграмјан успева да брзо пребаци своје снаге и заустави напредовање Немаца. Како је сва пажња била усмерена на Стаљинград и Кавказ, 16. армија је до фебруара 1943. мировала. 16. армија се тада састојала од четири дивизије и једне пешадијске бригаде, а у светлу нове офанзиве, Баграмјану су додате још две дивизије, пешадијска бригада, четири тенковске бригаде и неколико артиљеријских пукова.

Како је битка за Стаљинград означила прекретницу рата, немачке снаге су се у лето 1943. реорганизовале за нову офанзиву, напад на курску избочину коју су држале совјетске снаге. Немачка врховна команда је морала да употреби јединице ветеране, међу којима су се налазиле и Девета армија и Други СС оклопни корпус. Баграмјановој 11. гардијској армији (преименована 16. армија) су придодате још три пешадијске дивизије и два тенковска корпуса. Није се слагао са планом Ставке, која је настојала да опколи немачке снаге, слично као у опеацији Uranus. Тврдио је да ће му тако снаге бити развучене и да ће имати потешкоће у нападу на утврђене немачке линије у Болхову. Да би избегао Харковски фијаско из претходне године, Баграмјан је затражио да 61. армија из Брјанског фронта помогне његовом 11. гардијској у уништењу немачких положаја у Болхову, чиме ће елиминисати заштиту 9. армије са севера. Овај предлог је одбијен од стране команданата Западног и Брјанског фронта. Априла месеца, Ставка је позвала команданте фронтова и армија у Москву, како би извршили последње припреме пред битку. На овом састанку Стаљин, поред противљења команданата фронтова, одобрава Баграмјанову замисао; добија двадесет дана да припреми 11. гардијску армију за борбу, о чему извештава 24. маја. 11. гардијска армија је тада располагала са 135 000 људи, 280 тенкова и других оклопних возила, 2 700 артиљеријских оруђа и неколико стотина авиона. Међутим, Стаљин одлаже офанзиву. Међутим, Немци 5. јула покрећу своју операцију Citadel. Немачки губици су у почетку били тешки, јер су Совјети имали добро припремљене одбрамбене линије. Искористивши ту предност, Баграмјанове снаге 12. јула крећу у напад, кодног имена Кутузов, и убрзо пробијају немачке одбрамбене линије, напредујући до 18. јула неких 70 км. Десет дана касније, операција се успешно завршава, а Баграмјан бива унапређен у чин генерал пуковника. Наредног месеца, његове јединице су део совјетских снага које ће натерати Немце да до краја рата остану у дефанзиви.

Након завршетка Курске битке, Совјети крећу у серију напада на разним фронтовима, са циљем протеривања Немаца са совјетске територије. Октобра 1943, Баграмјанова 11. гардијска армија је придодата Другом балтичом фронту, који је имао задатак да ослободи Белорусију и Балтичке републике. Новембра исте године, Стаљин нуди Баграмјану команду над Првим балтичким фронтом, који је имао сличне задатке као и Други балтички фронт, али је слабо напредовао. Стаљин је понудио да задржи и команду над 11. гардијском армијом и сугерисао да то место препусти генерал пуковнику Чибисову. Баграмјан се није слагао са тим избором, јер је већ имао сукобе са Чибисовим, тако да је предложио да се на место команданта 11. гардијске постави генерал потпуковник Галицки. Стаљин је схватао да је овај предлог због тога што двојица команданата не могу да координишу активности уколико имају исти чин, сложио се са његовим предлогом и унапредио га у чин генерала армије. Уз то, Стаљин се сложио да се Другом балтичком фронту врате раније узети тенковски корпуси и пешадијска дивизија, чиме је ојачао Баграмјанове снаге на укупно четири армије: 11. гардијску, 39, 43. и 4. ударну армију.

У зиму 1943, његове снаге напредују ка белоруском граду Витебск. Један од кључних елемената Баграмјановог успеха био је тај да му је доста војника потицало из јединица – ветерана рата које су обучаване у Сибиру, и самим тим му је омогућавало да се лако пробија кроз немачке линије одбране. Међу кључним тачкама битним за заузимање Витебска, био је мало град Городок, који је служио као снажно утврђено комуникацијско чвориште немачких снага. Упркос утврђивању, Баграмјан је успео да својом тешком артиљеријом и авијацијским јединицама крајем децембра изврши припрему за напад, а потом и напад пешадијом и тенковима из три правца. Немачки гарнизон, јачине две пешадијске и једна тенковска дивизија, се предаје 24. децембра. У Москви, вест о ослобођењу Городока је поздрављена почасном паљбом из 124 салутних топова – у част Баграмјана и Првог балтичког фронта.

Стаљин 2. априла 1944. одобрава Баграмјанов захтев да одмори људство од нападних операција. Међутим, Немци у том тренутку покрећу офанзиву против партизана у Белорусији. Баграмјанов штаб је правовремено преусмерио залихе и елементе подршке из ваздуха, так ода је највећи број партизанских јединица избегао немачки обруч. а напредовањем совјетских снага у Украјини и балтичким државама, немачка Група армиај Центар је највећим делом била изолована, тако да се Ставка припремала план операције кодног назива Багратион, са циљем да елиминише џеп са немачким снагама (3. оклопна, 2, 4. и 9. армија). План је држан у строгој тајности, чак и од команданата фронтова. Баграмјан се са својом улогом у овој операцији упознао маја 1944.

План оперције Багратион је предвиђао да Први, Други и Трећи белоруски и Први балтички фронт опколе Групу армија Центар. Баграмјан је имао задатак да нападне немачке снаге које су се налазиле у џепу, пређе Западну Двину и заједно са Трећим белоруским фронтом очисти подручје око Витебска од немачких снага. Иако је план лепо звучао, Баграмјан је био забринут због могућег напада немачке Групе армија Север са севера. Стога се обратио својим претпостављеним, Жукову и Василевском, са молбом да се Први балтички фронт помери западније како би помогао у елиминисању немачке Треће оклопне армије, и потом цепању Групе армија Север на два дела. Василевски и Жуков су прихватили ове аргументе и предочили их Стаљину који их је формално и одобрио.

Совјети су очекивали теше губитке у овој операцији, што није било необично. Ипак, Баграмјан није био поборник одобравања великих губитака у борби, тако да је увек настојао да постигне изненађење и тиме смањи властите губитке. Тако је испланирао да 43. армија подиђе непријатељу кроз мочваре. Овај потез ће се показати као исправан, пошто је почетком јуна 1943, 43. армија постигла успех на овом правцу. Како је напредовао ка Витебску, његовим снагама су помагале неке белоруске герилске формације које су успеле да априла 1943. избегну немачки обруч. Припадници ових група су обезбеђивали корисне обавештајне податке, укључујући податке о локацијама мостова и покретима немачких јединица, а вредно је поменути и да су извршавали успешне нападе на елементе немачке позадине.

Операција Багратион је започела 22. јуна 1944, са Баграмјаном у напредовању западније него што је првобитно планирано. Међутим, код северног крила је остала празнина, пошто јединице Другог балтичког фронта нису предузимале ништа, иако су имале задатак да помогну у одбрани тог подручја. Стаљин се сложио да пошаље тенковски корпус да ојача Баграмјанове снаге, али му је наредио и да заузме Полоцк, како би прекинуо комуникацијске линије немачке Групе армија Север и отворити пут ка централном делу балтичког региона. Његове снаге су до 3. јула извршиле задатак, уништивши Трећу оклопну армију и заузевши Полоцк. Четири дана касније, Баграмјан бива одликован Орденом хероја Совјетског Савеза.

Након свеопштег успеха у операцији, Први балтички фронт је ојачан са још три армије (39, 51. и 2. гардијска армија), уз напомену да је у састав Другог балтичког фронта прешла 4. ударна армија. Први балтички фронт је добио наређење да крене на запад како би зауставио повлачење преосталих немачких јединица из састава Групе армија Север. Баграмјан је претпоставио да ће немачке снаге организовати одбрану код Риге. Василевски је одобрио промену планова уколико се његове процене покажу тачним. Напредујући ка западу, постало је јасно да ће Група армија Север покушати да наткрили Баграмјанове снаге код Даугавпилса (Двинск), као што је овај раније предвидео. Василевски, држећи своје обећање, предложио је Стаљину да дозволи Баграмјану да крене ка Даугавпилсу, али је овај то одбио. Василевски је стога преузео иницијативу и на своју руку одобрио Баграмјану измену плана. Међутим, без 4. ударне армије, Баграмјан је остао „кратак“ јер 39. армија не само да није пристигла, већ је имала свега седам дивизија ( у поређењу са десет дивизија 4. ударне армије). Проценивши да време истиче и не иде му у прилог, кренуо је са оним чиме је располагао.

Његове јединице су до 9. јула успеле да остваре значајан успех, пресекавши пут који је повезивао Каунас са Даугавпилсом. Користећи ову предност, Баграмјан је садејствовао са осталим командантима фронтова, у циљу извршења напада на позадину Групе армија Центар. Ипак, лоша координација између јединица је довела до застанка у напредовању. Баграмјан је схватао да се немачке снаге неће лако повући из балтичког региона, те да би даље напредовање ка Каунасу било несврсисходно. Предложио је Ставки да покрене велику офанзиву ка Риги, али је тај план одбијен, са образложењем да ће до почетка те офанзиве армије Другог и Трећег балтичког фронта већ потиснути Групу армија Центар на теиторију Прусије. Након безуспешног убвеђивања, Баграмјан добија наређење да крене ка путу који повезује Шљаујај и Ригу.

Од Василевског крајем јула добија наређење да крене на Ригу. Његове јединице 30. јула избијају код приморског града Тукумс, близу Ришког залива, чиме су одсекли 38 немачких пешадијских и оклопних дивизија у Летонији. За постигнути успех одликован је Орденом Хероја Совјетског Савеза. Током августа, совјетске снаге су застале, концентришући се на заустављање немачких напада. Први, Други и Трећи балтички фронт 14. септембра 1944. коначно крећу у напад са циљем заузимања Риге, где наилазе на снажан отпор. Након десет дана, Ставка наређује Баграмјану да његове снаге оставе Други и Трећи балтички фронт, прегрупише их и нападне Мемел. Његове снаге нападају Мемел 5. октобра, а пет дана касније долазе до града и спречавају немачке јединице да се повуку ка Прусији.

Почетком 1945, Баграмјанове снаге напредују ка Источној Прусији. У операцији Samland, Баграмјанов Први балтички фронт заузима данашњи Калињинград, а 9. маја 1945. немачке снаге, заробљене у Курландскм џепу, се предају.

Баграмјан након завршетка рата остаје командант Балтичког војног округа, водећи операције против партизана у Летонији и Литванији. Главни инспектор Министарства одбране постаје 1954, а годину дана касније – у чину Маршала Совјетског Савеза – постаје заменик министра одбране. Након тога обавља и дужности начелника Генералштабне академије и команданта резервних снага совјетских оружаних снага. Пензионисан је 1968. Након смрти маршала Чујкова 1982, Баграмјан је био последњи живи совјетски маршал из периода Другог светског рата. Баграмјин умире свега неколико месеци након Чујкова, 21. септембра 1982. Сахрањен је у Кремљу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *